Predaja fon Paulusove armije
Iz dana u dan 6. armiji je postajalo sve teže i teže. Nemci nikako nisu uspevali da reše snabdevanje svojih trupa u obruču tako da je vojska dobijala minimalno sledovanje hrane: 100 grama hleba dnevno. To je tako potrajalo sve do Božića 1942, posle čega im je sledovanje smanjeno na samo 50 grama. Kasnije su po 50 grama hleba dobijale samo one jedinice koje neposredno vodile borbu. Ostali su se hranili samo konjskom supom koja je kuvanjem konjskih kostiju postajala „masna“. Za kratko vreme Nemci su u Staljingradu istrebili sve preostale pse, mačke i vrane. Najgore od svega je ipak bilo to što nemačka komanda na vreme nije uspela da snabde svoje jedinice zimskim uniformama tako da su vojnici na -30 ležali na snegu u letnjim uniformama.
Moralno stanje nemačkih trupa postajalo je sve gore. U decembarskim borbama 6. armija je izgubila preko 80.000 vojnika i oficira. Njena brojnost je smanjena na svega 250.000 ljudi. Ispred rovova fon Paulusove armije pojavili su se, sredinom decembra, mnogobrojni sovjetski agitatori koji su na nemačkom jeziku, pozivali protivničke vojnike na predaju kako bi se prekinuo besmislen otpor i smanjile ionako prevelike žrtve. Ovi apeli su odigrali određenu ulogu, broj begunaca se povećao, čak su se na neki sektorima predavale organizovano i cele čete, ali ipak, ogromna većina vojnika Vermahta kod Staljingrada izričito je odbijala ovakve i slične sovjetske ponude. Zbog pokušaja dezertersta u obruču 6. armije izrečeno je više od 360 smrtnih kazni.
U zgradi u kojoj se nalazila komanda Donskog fronta, na čijem je čelu stajao Konstantin Rokosovski, uveče 31. decembra okupili su se članovi Vojnog saveta fronta, predstavnici Stavke Vasiljevski, Novikov, Golovanov, pisci Vanda Vasiljevska i Aleksandar Kornejčuk … General Novikov je naredio jednom pilotu da usput prenese i jelku za štab fronta koja je u skladu sa mogućnostima i ukrašena.
„Novu 1943. godinu dočekali smo u prijatnoj drugarskoj atmosferi“, sećao se general Rokosovski. „Bilo je izrečeno mnogo dobrih želja i ceo razgovor je prožimala vera u predstojeću pobedu nad neprijateljem … Tokom razgovora dotakli smo se i pitanja, kako je u istoriji poznato mnogo slučajeva kada se neprijatelju, koji je dospeo u težak položaj, daje ultimatum o predaji … Kod mene se rodila misao da se posavetujem sa Generalštabom, možda nije loše da i mi pokušamo ovaj drevni viteški običaj?“
Opširnije »
Unique visitors to post: 259Propast nemačke Šeste armije
Neposredna odluka o protivofanzivi kod Staljingrada donesena je još 13. septembra na savetovanju državnog komiteta odbrane na predlog Žukova i Vasiljevskog, što je odmah podržao Staljin.Od sredine septembra do sredine novembra 1942, podrobno je razrađivan plan protivofanzive kod Staljingrada i sprovođene su opsežne mere da se ona što bolje pripremi.
Plan za protivofanzivu je dobio naziv “Uran“.Predviđeno je bilo da se predstojeća kontraofanziva odvije na površini od 400 kvadratnih kilometara.Imala je za cilj opkoljavanje i uništavanje velikih snaga protivničke vojske.Zbog toga je koncentracija trupa Crvene armije vršena noću i uz najveću kamuflažu.
Jutro 19. novembra 1942. godine.Dan je bio tmuran, a vidljivost slaba.Sipala je hladna sitna kiša pomešana sa snegom.Legendarni snajperista Vasilij Zajcev, koji je već tada imao više od 200 ubijenih Nemaca, zauzeo je unapred pipremeljni položaj u blizini metalnih razvalina zavoda „Crveni oktobar“.Desno od njega sedeli su isto tako prekaljeni strelci Viktor Medvedev i Galifan Abzalov.Ispred njih se dizao Mamajev kurgan.Na 200 metara ispred njih nalazio se rezervoar sa vodom sagrađen od armiranog betona.U njemu su se ugnezdili korektori vatre nemačkih minobacačkih baterija.
Staljingrad je obavijala neobična tišina.Tačno u 7 časova i 30 minuta Zajcev je za sve vreme Staljingradske bitke prvi put ispalio metak u nebo.Istog trenutka prolomila se uraganska vatra artiljerije.U veliku protivofanzivu krenule su trupe Jugozapadnog i Donskog fronta.Proboj nemačke odbrane izvršen je istovrmeno na nekoliko sektora.Slaba vidljivost je onemogućavala da se u većoj meri koristi avijacija.Protivofanzivu su najpre objavile kaćuše, a odmah zatim su im se pridružile i tri i po hiljade topova i minobacača.Artiljerijska priprema trajala je 80 minuta.
Trupe Jugozapadnog fronta probile su moćnim udarima odbranu rumunske 3. armije istovremeno na dva sektora.S obzirom da je proboj išao dosta sporo, komadant fronta je doneo odluku da u borbu ubaci 1. oklopni korpus generala V.V. Butkova i 26. oklopni korpus generala A.G. Rodina.Tenkovi ovih korpusa probili su odbranu protivnika i napredovale u toku dana oko 20 kilometara.
U 21. armiji najveći uspeh je postigao 4. tenkovski korpus generala A.G. Kravčenka, koji je napredovao 30-35 kilometra u dubinu neprijatelja.
Nemačke trupe nisu izdržale udar pa su počele da odstupaju.Rumunske trupe su već posle prvih udara počele da hvataju maglu, ali su se i njima i Rusima isprečile nemačke trupe, raspoređene u drugoj odbrambenoj liniji.Međutim, te trupe nisu bile dovoljno jake da zaustave jedinice sovjetskog 1. i 26. oklopnog korpusa.
Opširnije »
Unique visitors to post: 148Bitka za Staljingrad
Ujutro 13. septembra nebo iznad Staljingrada ponovo su prekrili nemački avioni. Grunula je i njihova artiljerija. Petnaestak minuta kasnije u juriš na centralni deo Staljingrada krenule su dve nemačke kopnene grupacije. Prva grupa divizija (295, 71. i 94. pešadijska i 24. oklopna) imala je oko sto tenkova i dolazila je iz pravca železničkog čvora Razguljevka.Druga nemačka grupa je bila još moćnija (29. motorizovana i 14. oklopna divizija) jer je napadala sa 250 tenkova. Ona je u naletu zauzela varošicu Sadovaja i probila se u zapadni deo prigradskog naselja Minjin. Staljingrad je branila 62. armija pod komandom generala Čujkova koji je primajući komandu nad armijom izjavio: “Preduzeću sve mere da bi odbranio grad. I kunem se da ga neću napustiti. Ili ćemo odbraniti Staljingrad ili ćemo u njemu izginuti.“ General se čvrsto držao ovog obećanja.
Sledećeg dana general Čujkov je izdao naredbu da 62. armija pređe u protivudar. Napad je izvršen ali je rezultat bio dosta skroman jer su Nemci odmah podigli svoju avijaciju koja je prosto prikovala sovjetske vojnike za zemlju. Ni fon Paulus nije sedeo skrštenih ruku. Naredio je svojim jedinicama da tačno u 12 časova pređu u novi napad. Rasplamsale su se borbe neviđenih razmera i žestine. U borbama za centralni i južni deo grada Nemci su angažovali sedam elitnih divizija, računajući da će na ovom sektoru izbiti na Volgu za 1-3 dana. Međutim, Rusi su se ogorčeno branili. Svaki kvart, svaka ulica, svaka zgrada, svaki industrijski pogon bio je pretvoren u odbrambeni položaj.
Sukob Nemaca i Rusa u Staljingradu se razlikovao od dosadašnjeg. Ovde se nisu sukobljavale odjednom velike formacije već je gradsko okruženje nametnulo drugačiji način ratovanja. Borba se obično vodila na maloj razdaljini, upotrebom mitraljeza, automata, eksploziva i ručnih bombi, često i bajonetima, tako da nemačka artiljerija i avijacija nije mogla da pomogne svojima. Štaviše, nemački avioni su prestali da bombarduju sovjetske isturene položaje, jer je deo bombi padao i na vojnike 6. nemačke armije.
Opširnije »
Unique visitors to post: 202Nemačka letnja ofanziva 1942. godine
„Potrebni su mi ugalj i gvožđe Donjeca i nafta Kavkaza, ili mogu da naredim prekid vatre“.Ove reči Hitler je ponavljao sve vreme rata u Sovjetskom Savezu.One su ga opsedale i proganjale.Nova ofanziva prema Staljingradu i Kavkazu, šifrovano nazvana „Plan Blau“, trebalo je da ostvari Hitlerov san, bez obzira na žrtve.Sovjetsko-nemački front dugačak 3680 km držale su četiri nemačke grupe armija: GA „Sever“ i „Centar“ (front Lenjingrad-Moskva) i GA „A“ i „B“, nastale iz GA „Jug“, držale su ostatak linije fronta.Ove dve poslednje grupe određene su da izvrše „Plan Blau“ i najzad ostvare nemački san: Drang nash Osten (nadiranje ka Istoku).Sovjetski Savez nije trebalo samo baciti na kolena, nego je trebalo jednom zauvek da se raščisti sa omrženim „varvarom sa Istoka“.
GA „B“ koju je predvodio general fon Bok, trebalo je da se preko grada Vornježa probije do obala Dona, a zatim na jug ka Volgi, da bi se najzad probila do Staljingrada.Grupa armija „A“ pod komandom feldmaršala Vilhelma Lista nastupila bi uz GA „B“.Iza ove dve grupe armija sledile su četiri satelitske armije, i to dve rumunske, jedna italijanska i jedna mađarska.
Cela operacija je bila usmerena na to da se neprijateljske trupe moraju uništiti u velikoj okuci reke Don, na prilazima Staljingradu i da se zatim osvoje naftonosna polja Kavkaza.Staljingrad je u početku bio sporedan cilj.Pre nego što je počela nemačka letnja ofanziva, polazna linija fronta bila je istočno od gradova Kursk i Harkov.Za početak ofanzive određen je 28. jun 1942; dosta kasno.Velika letnja ofanziva trebala je da počne u maju, ali su protivofanziva Sovjetske armije kod Harkova, zauzetost avijacije na Krimu i rđavo vreme (sve vreme je lila kiša) prouzrokovali znatno odlaganje ofanzive.Kada su se borbe krajem maja 1942. stišale, plen nemačkih armija u ovom sektoru istočnog fronta je po njihovim izvorima bio popriličan: 215.000 ratnih zarobljenika, 1812 topova, 1270 tenkova, 542 oborena aviona. Dve sovjetske armije, više od 22 divizije bile su uništene. Kada je Vrhovna komanda htela da upozori Hitlera na oprez u letnjoj ofanzivi zbog brojnosti sovjetskih snaga, oko 2.000.000 ljudi na moskovskom i staljingradsko-kavkaskom pravcu, uzviknuo je besno „Rus je mrtav!“
Opširnije »
Unique visitors to post: 177Šahovićka rezolucija
Prerastanje čisto vojničko-nacionalne organizacije, kakva je bila u svome nastajanju, u jednu političko-vojničku organizaciju, kakva je postala kasnije, bilo je, vrlo verovatno, veoma teška greška koja je usmerila ceo pokret na drugu stranu. Mihailović je isticao, a to mu je savetovano i iz Londona, da vojnički organizuje narod i da ga priprema za jedan opšti narodni ustanak. Možda je pukovnik Mihailović to imao u vidu kada se, sa svojom grupom, smestio na Ravnoj Gori. Od momenta pak kada je on svoju akciju nazvao imenom „pokret“, bilo je neminovno da ona neće ostati samo nacionalno-vojnička, nego će morati biti i politička organizacija. Prema kazivanju Sergija M. Živanovića, Draža Mihailović je u početku bio protiv toga da se njegov rad shvata partijsko-politički: ,,Svaki od nas, govorio je on, mora imati na umu da narodni Ravnogorski pokret nije nikakva politička partija i nema nameru da to postane. On je iznad svih partija i drugih političkih i nepolitičkih grupa …“
Činjenica je da je on oko sebe okupljao političke ljude koji nisu bili obojeni izrazito partijsko-politički (osim republikanaca Dragiše Vasića i Mladena Žujovića) pokazuje, da je Draža Mihailović u samome početku, imao ipak određene političke ambicije. Početkom avgusta 1941. došao je na Ravnu Goru i u štab pukovnika Mihailovića dr Mladen Žujović, koji mu je podneo jedan nacrt o formiranju i organizaciji organa civilnih i političkih vlasti na koje bi se vojnička strana Pokreta imala osloniti. Centralno telo je imalo biti sastavljeno od najreprezentativnijih predstavnika političkih stranaka, od predstavnika kulturno-političkih organizacija poznatih u narodu, od istaknutih pojedinaca i intelektualaca poznatih u zemlji i inostranstvu, i od jednoga člana Vrhovnoga štaba. Uz nacrt bile su i dispozicije, koje su predviđale organizovanje pokrajinskih i mesnih organa toga Centralnoga tela, njihovo formiranje i funkcije s naslonom na vojne vlasti, s kojima dodir i saradnju obezbeđivali bi podobni ,,oficiri za vezu“.
Opširnije »
Unique visitors to post: 148Borbe na Novoj Gvineji
Posle Perl Harbora Amernkanci su u Vašingtonu, između ostalih, internirali i japanskog pomorskog atašea, viceadmirala Jokojamu, i još dva visoka pomorska oficira. Leti 1942. ova trojica vraćena su u domovinu prvim brodom za razmenu diplomata. U domovini ih je u pristaništu sačekao jedai oficir Admiralštaba i odvezao ih pravo u komandu mornarice u Tokio, gde su držani u potpunoj izolovanosti. Bez novina i časopisa, bez poseta članova porodice i prijatelja. Njihova izolacija prestala je tek pošto su, na štapskim mapama vodili ratnu igru sa sopstvenom komandom, igrajući pri tom ulogu američke vrhovne komande na Pacifcku. Dok su bili internirani u Sjedinjenim Američkim Državama, mogli su da čitaju pregršt američkih novina i drugih publikacija, tako da je japanska vrhovna komanda htela da iskoristi njihovo bogato znanje o američkom ratovanju. Kada je u avgustu 1942. igrana ova ratna igra, borbe za Gvadalkanal bile su u punom jeku. U igri se pretpostavljalo da je ostrvo u japanskim rukama, tako da je „američki vrhovni komandant“ Jokojama bio prinuđen da svoje operacije počne sa Havaja i Espiritu Santa. Uprkos tome, ratna igra koja je, u stvari, predstavljala mogući razvoj borbi na Pacifnku za sledeće dve godine, završila se američkim osvajanjem Filipina otprilike oko 1. oktobra 1944. Ova prognoza će se gotovo sasvim ispuniti! Trojica „japanskih Amerikanaca“ tačno su (kako će se posle ispostaviti) predskazala, korak po korak, Nimicovo i Mekarturovo napredovanje sa Solomonovih ostrva ka centralnom filipinskom ostrvu Lejte.
Posledice ove „ratne igre“ značile su kapitulaciju Japana, iako je tada pobeda bila nadohvat japanskih ruku. Naravno, to nije uticalo na Carski generalštab, tako da su borbe nastavljene, pa i u području Nove Gvineje. Ako borbe posmatramo na Novoj Gvineji sa šire tačke gledišta, onda se uočavaju dve činjenice. Prvo, Japan je 31. avgusta 1942. na Novoj Gvineji privremeno prešao u defanzivu, kako bi sve snage koncentrisao za osvajanje Gvadalkanala, koji su Amerikanci tri nedelje ranije zauzeli na prepad. Drugo, bitka za Atlantik, borbe u Libiji i pripreme za invaziju u severnoj Africi, tražile su toliko brodova, vojnika kao i civila, da za jugozapadni Pacifik nije ostalo mnogo. Septembra 1942. Mekarturova flota brojala je samo pet krstarica, osam razarača, dvadeset podmornica i sedam manjih ratnih brodova. Niti ovi brodovi, kao ni holandske krstarice „Tromp“ i „Jakob fan Hejmsksrk(II)“ i novi razarači „Tjerk Hides (II)“ i „Fan Halen (II)“, nisu mogli da operišu duž severne obale Nove Gvineje pune koralnih grebena i japanskih bombardera. Japanci su, međutim, rizikovali svoje ratne brodove srednje veličnie, dovodeći ih u kritične situacije u Solomonovom moru. Ali, 20. jula 1942. u Rabaulu su digle sidra lake krstarice „Tenriju“ i „Tacuta“, tri razarača, tri transportna broda. Oni su krenuli za Novu Gvineju. Na putu su ih napali saveznički avioni i uspeli su da pogode jedan transportni brod, ali on nije potonuo već se zapalio. Pukovnik Jokojama nesmetano je iskrcao na obalu zapadno od Bune oko 1500 vojnika. Narednih dana došle su i ostale snage, zatim još jedan dopunski konvoj, čime su japanske snage u Buni povećane na 11.430 ljudi.
Pošto je pukovnik Jokojama izvideo mesto iskrcavanja i okolno zemljište, odlučio je da se Kokoda putem spusti do Port Morezbija. Na karti maršruta od 160 km, u stvarnosti je „kozja staza“ koja vodi preko teško prohodnog masiva Ouven Stenli. Posle sedam nedelja mukotrpnog marša, uz nedostatak hrane i pojavu bolesti, Japanci su od Port Morezbija bili udaljeni 50 km, a od aerodroma tog grada 35 km.
Opširnije »
Unique visitors to post: 90Pomorska bitka kod Gvadalkanala
Krajem oktobra i početkom novembra 1942. na palubi najjačeg bojnog broda na svetu „Jamato“, štab admirala Jamamota razrađivao je plan za novi napad na Gvadalkanal. Japanci su bili ubeđeni da je u oktobarskoj ofanznvi nedostajalo samo malo pa da izbace Amerikance sa ostrva. Zato se novi japanski plan zasnivao na maksimalnom naprezanju snaga i iskorišćavanju svih vojnih prednostn i šansi. Glavni cilj ovog plana bio je iskrcavanje čitave pešadijske divizije (13.500 vojnika) na Gvadalkanal i istovremeno noćno, artiljerijsko bombardovanje aerodroma na tzv. „Hendersonovom polju“ koje bi se izvršilo dve noći uzastopno. Posle toga, aerodrom bi, kako su se nadali, bio u tolikoj meri oštećen teškim japanskim artiljerijskim zrnima da Amerikanci više ne bi mogli da ga koriste kao vazduhoplovnu bazu.
Japanske desantne snage krenule su prema Gvadalkanalu na jedanaest brzih transportnih brodova, u pratnji istog broja razarača, pod komandom kontraadmirala Raizoa Tanake, koji se u borbama za Gvadalkanal proslavio kao odličan komandant sastava lakih pomorskih snaga i koji se može smatrati prvim čovekom „Tokio-ekspresa“. Pre nego što je počelo bombardovanje američkog aerodroma, upućen je još jedan broj bojnih brodova i krstarica čije su jezgro činili brzi bojni brodovi „Hijej“ i „Kirišima“, oba, izmeđui ostalog, naoružana i sa osam topova od 356 mm. Operaciju je trebalo da podrže avioni sa kopnenih aerodroma i sa nosača aviona „Junio“ i „Hijo“, čiji su komandanti, međutim, dobili naređenje da ne rizikuju suviše. Posle Midveja Japan je morao čuvati svoje preostale nosače aviona, jer su glavninu snaga izgubili, a nove brodove nisu mogli tako brzo izgraditi i staviti
u ratnu upotrebu.
Kao i obično, Amerikanci su otkriln ove japanske namere. Zato su već krajem oktobra uputili sveže snage i sredstva u područje Gvadalkanala. Pocredstvom predsednika Ruzvelta, flota u Južnom Pacifiku pojačana je krstaricama, razaračima i podmornicama. Iz Australije i sa Havaja stigao je veći broj aviona. Kada je u drugoj sedmici novembra opasnost od Japanaca postala evidentna, kontraadmiral Tomas Kinkejd dobio je naređenje da napustn Numeju i otplovn u pravcu Gvadalkanala. Jezgro njegovog flotnog sastava sačinjavali su novi bojni brodovi „Vašington“ i „Saut Dakota“ i nosač aviona „Enterprajz“. Ovaj najveći amernčkn nosač aviona još nije bio sasvim opravljen od oštećenja koja je između ostalog zadobio u bici kod ostrva Santa Krus, ali je uz izvesna ograničenja ipak mogao da vrši svoju funkciju pokretne vazdušne baze. Opravke doduše nisu prekinute odlaskom iz Numeje, jer je osoblje broda-radionice „Vestal“ za vrsme puta ostalo na palubi „Enterprajza“ da bi završilo preostale radove. Takođe su na Gvadalkanal upućsna dva konvoja koji su za odbranu ostrva doveli pojačanje od 6000 vojnika zajedno sa znatnim rezervama municije, hrane i avionskog goriva. Ovi konvoji stigli su do Gvadalkanala jedan za drugim 11. i 12. novembra. U podne dvanaestog doživeli su jedan japanski vazdušni napad. Obalski osmatrači su na vrsme javiln dolazak japanskih aviona, tako da je komandaigg Združenog desantnog odreda, kontraadmiral Ričmond Tarner imao vremena da prekine iskrcavanje i krene punom parom na otvoreno more. U momentu napada, transportni brodovi nalazili su se u zoni protivavionske odbrane brodova podrške, tako da su Japanci dočekanm žestokom vatrom. Time su gubici ograničenn: jedan razarač pogođen je vatrom sopstvennh brodova i morao je da napusti borbu. Na krmeni deo teške krstarice „San Francisko“ jedan japanski pilot se obrušno sa svojim avionom, pošto je bio pogođen od američke protivavionske artiljerije.
Opširnije »
Unique visitors to post: 91Japanski napad na Gvadalkanal
Japanci nisu nameravali da slede primer Australijanaca, koji su, u maju 1942, videvši kako dolazi japanska flota, predali Solomonova ostrva bez otpora. Dok su se mali garnizon Gvadalkanala i dve hiljade japansknh radnika povukli u džunglu, sa Rabaula i baza na severnim Solomonovim ostrvima, već nekoliko časova po američkom iskrcavanju, poleteli su bombarderi i lovci da bi vatrom obasuli trupe na obali i desantne brodove. Pored svega, viceadmiral Mikava, čiji je štab bio u Rabaulu, u svoj žurbi sakupio je eskadru od pet teških i dve lake krstarice i jednog razarača, koja je već oko pola pet popodne zaplovila u pravcu Gvadalkanala.
Kretanje ove eskadre nije prošlo neopaženo za kontraadmirala Tarnera i on se zabrinuo. Prilično snažni japanski vazdušni napadi 7. i 8. avgusta već su primorali admirala Flečera da svoje „ranjive“ nosače aviona povuče na jug. Tarner je dakle ostao bez vazdušne zaštite a uz to je još bio ugrožen japanskom eskadrom koja se približavala. Tražio je i dobio odobrenje od Gormlija da 9. avgusta povuče transportnu flotu, dva dana ranije nego što je bilo predviđeno. To je značilo da je Vendegriftovoj pomorskoj pešadiji ostala na raspolaganju samo četvrtina zaliha i ratnog materijala.
U blizini ostrva Savo, koje se nalazi ispred krajnje severozapadne obale Gvadalkanala, patrolirale su četiri američke i dve australijske teške krstarice. Tarner je ponudio komandantu ove eskadre i generalu Vendegriftu da se radi dogovora sastanu na njegovom admiralskom brodu „Mekouli“. Konferencija trojice namrtvo umornih komandanata trajala je do nešto iza ponoći, dok je napolju jako tropsko nevreme smanjilo vidik brodskim osmatračima na stotinak metara. Niko od njih nije ni pomislio da se japanska eskadra, brzinom od 26 čvorova, kreće u visini Savo ostrva. Razarač „Paterson“ bio je prvi koji je (u otprilike četvrt do dva) dao uzbunu. Ali, tada je već bilo kasno. Nekoliko sekundi kasnije, Japanci su se drastično obračunali s američko-australijskom eskadrom. Četiri krstarice su potopljene, jedna krstarica i jedan razarač teško oštećeni. Više od hiljadu savezničkih mornara izgubilo je živote. Japanci su, tako reći, ostali netaknuti. Na sreću Vendegrifta i njegovih vojnika, Mikava je odlučio da se posle ovog izvanrednog uspeha povuče na sever. Nije znao da su se američki nosači aviona već bili udaljili prema jugu, pa je hteo pre izlaska sunca da bude van dometa američkih aviona. Da su Japanci ostali još nekoliko časova pred obalom Gvadalkanala, bez muke bi uništili celu Tarnerovu transportnu flotu i na plaži nagomilane materijalne rezerve, a to bi značilo i kraj američkog poduhvata. Zato je Tarner iskoristio svoju šansu i 9. avgusta se povukao sa svojim delimično iskrcanim brodovima. Po vlažnom, vrelom, neprohodnom prašumom prekrivenom ostrvu više od 16.000 sada izolovanih američkih vojnika mornaričke pešadije borilo se protiv malarije i dizenterije. Japanci im prvobitno nisu predstavljali veliki problem, ali su znali da to tako neće dugo trajati. Njihovo sledovanje smanjeno je na dva mala obroka dnevno, koji su većinom bili spremljeni od rezervi zaplenjenih od Japanaca. Njihova jedina uteha bila je zauzimanje aerodroma koji su Japanci već gotovo potpuno završili. Nazvali su ga „Hendersonovo polje“, po jednom junaku-avijatičaru iz bitke kod Midveja. Premda se grozničavo radilo na uređenju aerodroma, tek su 20. avgusta prve američke eskadrile od devetnaest lovaca i dvanaest bombardera sletele na „Hendsrsonovo polje“, gde su ih oduševljeno dočekali Vendegriftovi vojnici, koji su pod kokosovim palmama izveli jedan ratnički ples, doduše neki od njih sa suzama u očima. Bio je to, kako je zabeležio Vendegrift, „važan preokret u ratnom pohodu“.
Opširnije »
Unique visitors to post: 73Bitka za Solomonova ostrva
Posle bitke kod Midveja (3-5. juna 1942) Japancima je bilo jasno da su izgubili svaki izgled za dalja osvajanja i da se moraju pripremiti za konsolidaciju svog novoosvojsnog carstva na Pacifiku. S druge strane Amerikanci su već pravili planove kako će omesti tu konsolidaciju i onemogućiti japansku takozvaiu strategijsku defanzivu. Strategijska koncepcija da treba najpre svladati Nemačku, a potom se obračunati s Japanom, uticala je donekle na savszničke vojne i pomorske planove u oblasti Tihog okeana, ali su ipak planovi Saveznika razrađeni do februara 1942. bili ofanzivni i predviđali su napad na Solomonova ostrva, a zatim prodor ovim ostrvskim lancem prema Novoj Brntannji. Prvo je trebalo zauzeti ostrva Santa Krus, zatim Tulagi i okolnu oblast, dok bi se na ostrvu Efate i Novim Hebridima uredila pomorska n vazduhoplovna baza, kao i baza za hidroavione. Japansko osvajanje Tulagija, 3. maja 1942, imalo je ozbiljne posledice, jer je ovo ostrvo u japanskim rukama predstavljalo pretnju za veze između Australije i Sjedinjenih Država.
Odmah posle bitke kod Midveja, general Mekartur je predložio zauzimanje Rabaula sa mornaričko-desantnom divizijom podržanom pomorskim snagama u koje bi bila uključena i 2 nosača aviona. Admiral King nije obraćao mnogo pažnje ovom planu. Kao prvo, nije nameravao da nosače aviona izloži eventualnim napadima japanske avijacije sa Solomonovih ostrva, a zatim, nije hteo da te brodove stavi pod Mekarturovu komandu.
Opširnije »
Unique visitors to post: 76Bitka za Midvej
Japanske operacije za osvajanje Midveja imale su dvostrukn cilj. Na prvom mestu, Jalanci su želeli da ovaj atol upotrebe kao isturenu vazduhoplovnu bazu, sa koje bi mogli blagovremeno da opaze neprijateljske operativie grupe nosača aviona, koje su iz Perl Harbora operisale u zapadnom pravcu. Planeri ove operacije zamislili su napad na Aleute, severno od Midveja, kao manevar za odvraćanje pažnje. Drugi, šire odmereni cilj, bio je da se ostaci američke Pacifičke flote (upravo nosači avioia) izmame na otvoreno more i tuku u odlučnoj bici. Komandant japanske Kombinovane flote, almiral Jamamoto, smatrao je da je uništenje američkik nosača aviona osnovni preduslov za bezbednost japanskog područja na Pacifiku. Ako bi se postigla oba cilja, onda bi se ostvarila i mogućnost za invaziju na Havaje. Da bi se planovi sproveli u delo, formirano je nekoliko velikih flotnih odreda koji su zajedno činili najsnažniju armadu koju su Japanci ikad imali. Ukupno je bilo prikupljeno preko dve stotine brodova među kojima 11 bojnih brodova, 8 nosača aviona, 22 krstarice, 65 razarača i 21 podmornica. U operaciji je učestvovalo ukupio 700 aviona od kojih se oko 600 nalazilo na nosačima aviona, a preostali su operisali sa aerodroma na kopnu. Bilo je ukupno pet flotnih odreda:
1) Glavnina Kombinovane flote, pod ličnom komandom admirala Isorokua Jamamota, koja se između ostalog sastojala od 7 bojnih brodova, lakog nosača aviona „Hošo“ i 2 nosača hidroaviona.
2) Udarna eskadra nosača aviona pod viceadmiralom Nagumom, jednim od najsposobnijih komandanata japanske mornarice, koji je vodio napad na Perl Harbor. Njegova eskadra sastojala se od Prve divizije nosača aviona („Akagi“ i „Kaga“) koja je bila pod njegovom ličnom komandom, i druge divizije nosača aviona („Hiriju“ i „Soriju“) pod kontraadmiralom Jamagučijem, o kojem se pričalo kao o verovatnom nasledniku slavnog Jamamota. Osim toga. Nagumovoj eskadri pripadao je deo Treće divizije sastavljene od bojnih brodova, krstarica, razarača i pet brzih tankera.
Opširnije »
Unique visitors to post: 107
