Aprilska katastrofa

Objavljeno 30. January 2010.

Neprijateljstva Nemačke i njenih saveznika protiv Jugoslavije počela su već 5. aprila u 22 časa. Počeli su prepadi na jugoslovenske pogranične karaule u blizini komunikacija preko granice. Bombardovanje Beograda, što se uzima za početak rata, počelo je 6. aprila 1941. godine u 6:30 časova, bez objave rata. U toku dana Beograd je bio bombardovan u četiri navrata (6:30, 11, 14 i predveče). U prvom naletu učestvovalo je 234 bombardera (uz pratnju lovaca), a kasnije 250 bombardera (uz pratnju lovaca). Pošto je vazduhoplovni kapetan I klase Vladimir Kren, Hrvat po nacionalnosti, na nekoliko dana pre početka rata, prebegao Nemcima jednim avionom sa planovima položaja svih jugoslovenskih aerodroma, Nemcima nije bilo teško da unište znatan broj jugoslovenskih aviona na aerodromima. Jugoslovenska avijacija je u granicama svojih mogućnosti , davala snažan otpor i oborila nekoliko nemačkih bombardera iznad Beoograda izgubivši 15 lovaca. Ljudske žrtve su tog dana u Beogradu bile veoma velike, procenjuje se da je poginulo između 17000-20000 ljudi.

Na putu od Patrijaršije do manastira Rakovice, gde je hteo da se skloni, patrijarh Gavrilo je prošao autom kroz jedan deo grada i video ovu sliku:  “Beograd je bio unakažen ruševinama i leševima … Videći sve te žalosne prizore i tragična iskušenja, tuga je moje srce neizmerno obavila. Pod takvim unutrašnjim osećanjem stigao sam u manastir Rakovica. Pošto sam sve video i preživeo šta se sve dogodilo u našoj prestonici, priznajem da je to bio najčemerniji i najtužniji dan u mom životu, dan plača, tuge i bola, i nacionalne nesreće u katastrofi koja je bila neizmerna u svojoj težini“.

Prvog dana rata, od bombardovanja je poginuo dr Kulovec, koji je bio vođa Slovenačke ljudske stranke. On je 5. aprila predosećajući svoj kraj, digao čašu u vis i rekao: „Ovo je moje poslednje pivo, zbogom dragi doktore“. Ostali deo vlade pobegao je iz Beograda na Avalu, a zatim otišao u Užice i smestio se u hotel „Palas“, pa su se brzo premestila u Sevojno, gde je Maček 7. aprila podneo ostavku i za svog zamenika u vladi odredio dr Juraja Krnjevića, jer je on bio rešio da se vrati u Hrvatsku. Tu vladu je stigao i patrijarh Gavrilo na svom putu za manastir Ostrog. Patrijarh je pokušao da odvrati Mačeka od odlaska u Hrvatsku, ali nije uspeo. Mačak je pravdao svoju odluku strahom od onoga što se može desiti u Hrvatskoj zbog aktivnosti ustaša.

Vlada je u Sveojnu ostala do 11. aprila. Odatle je otišla na Pale kod Sarajeva. Zapisnik njihove sednice od tog dana ne pokazuje da su znali da je Zagreb pao u nemačke ruke; da je stvorena Nezavisna Država Hrvatska na čelu sa Antom Pavelićem, ubicom kralja Aleksandra; da je jedan nemački oklopni korpus bio na samo 60 km od Beograda; i da su dva nemačka korpusa prešla reku Vardar. Vladu je 12. aprila napustio dr Džafer Kulenović i otišao u Sarajevo. Beograd je 12. aprila u 5 časova popodne pao u nemačke ruke. Dva sata kasnije, potpredsednik Beogradske opštine predao je zvanično svoj grad poručniku Klingenbergu koji je sa svojim vodom prvi ušao u Beograd.

Tog dana je geneal Simović izlagao, sasvim nerealno, situaciju na frontu: „… Mi imamo poverenje u moralnu snagu našeg naroda, u snagu naše armije, u prijateljstvo sa Sovjetskim Savezom sa kojim smo vezani paktom zaključenim uoči napada i u obećanu pomoć Engleske i SAD… Naše trupe su se povukle i prikupile na najvažnijim bitnim frontovima da bi zadržale dalji prodor neprijatelja“. Simović je u potpunosti govorio neistinu. Jugoslovenska vojska u kojoj su se borili samo Srbi i Slovenci, bila je savladana na svim frontovima. Proglašenjem NDH i pobunom Hrvata počeo je da besni građanski rat. Cele jedinice pobunjenih Hrvata napuštale su svoje položaje, bacale oružje, predavale se, ili prosto otišle kućama. Jedna hrvatska grupa usred jedne oficirske zabave, kad je naišao neki nemački puk, zaustavila je veselje da bi se predala, a kada su Nemci otišli, nastavila je da se veseli kao da ništa nije bilo. Nije bilo ništa neobično videti Hrvate i Srbe da biju jedni druge umesto Nemce. Pod ovim uslovima Nemcima nije bilo teško da zarobljavaju cele jedinice.

13. aprila vlada je rešila da se premesti u Nikšić. Odmah posle sednice vlade, Simović je podneo Kralju ostavku na mesto šefa Generalštaba i predložio za to mesto armijskog generala Danila Kalafatovića. Simović je rekao Kalafatoviću da pokuša da uredi primirje sa Nemcima. Vladu su napustili hrvatski ministri Boriša Smoljan i Josif Torbar. Uz vladu su ostali dr Juraj Šutej, dr Juraj Krnjević, Rudolf Bičanić, Milan Martinović, dr Ivan Šubašić i Ilija Jukić.

U Nikšiću je 13. aprila, rešeno da kralj Petar II i vlada napuste zemlju i odu u Grčku. O svojim prvim ratnim danima kralj Petar II piše da ga je ujutro probudilo bombardovanje i da je odmah naredio da se nađe general Simović koji se nalazio u crkvi u Topčideru na venčanju svoje ćerke. Na Kraljevo pitanje o novostima, Simović je između ostalog rekao da ima dobre vesti, da je potpisan pakt sa Molotovom i da očekuje da velika „majka Rusija“ u znak odmazde napadne Nemačku. Kralj dalje ističe da je imao direktnu vezu sa genralom Milanom Nedićem koji je komandovao grupom armija na jugu i bio snažno napadnut od Nemaca u dolini Strumice, ali je pružao jak otpor.

Simović je 15. aprila, sa prvom grupom poleteo za Grčku. Poveo je sa sobom ženu i brata. Sledećeg dana za Grčku je odletela druga glupa članova vlade na čelu sa genralom Borivojem Mirkovićem. U trup aviona ubacili su jedan sanduk pun zlata, a u njegov rep braća Lozići su krišom ubacili još dva sanduka zlata, koje su bespravno prisvojili za svoj račun, pa kako pilot nije znao da je rep aviona preopterećen, nije o tome vodio računa prilikom sletanja u Grčkoj. Avion je izgubio ravnotežu i prevrnuo se. Tom prilikom život je izgubio Marko Daković. O sahrani Marka Dakovića nije se niko od pučista brinuo, nego su ga ostavili mrtvog na zemlji. Sahranili su ga Grci.

DEŠAVANjA NA FRONTU

Prema jugoslovenskom ratnom planu „R-41“ bilo je predviđeno da se glavne snage nalaze na graničnom frontu, a da samo treća armija, zajedno sa grčkim snagama preduzme ofanzivu prema italijanskim snagama u Albaniji. Pod pritiskom nadmoćnijeg neprijatelja, trebalo je da se jedinice sa franilnih frontova povlače u pravcu juga u Grčku. Bilo je predviđeno da se na graničnom frontu drži 27 divizija, 18 odreda i 16 posadnih pukova.

Prema Albaniji, Grčkoj i južnoj Bugarskoj, bila je Treća armija, sa oko osam pešadijskih divizija. Prema severnoj Bugarskoj bila je Peta armija sa četiri divizije i pet odreda. Na granici prema Rumuniji nalazila se Šesta armija sastavljena od dve pešadijske i jedne konjičke divizije i pet odreda. Na granici prema Mađarskoj bila je Druga armija od četiri pešadijske i jedne konjičke divizije, četiri odreda i devet posadnih pukova. Prva armija, sastavljena od pet pešadijskih i jedne konjičke divizije, četiri odreda i devet posadnih pukova bila je orijentisana prema Austriji i Italiji. Na oblama Jadrana nalazile su se trupe Primorske armijske oblasti od jedne divizije, dva odreda i posadama u Šibeniku i Boki Kotorskoj. U rezervi vrhovne komande bile su četiri pešadijske divizije i dve tenkovske čete.

Nemačka vrhovna komanda je izradila plan (Direktivu broj 25) kojim je bilo predviđeno da se izvrši koncentrični napad iz Austrije i Bugarske opštim pravcem prema Beogradu da bi se uništila jugoslovenska vojska i onemogućilo njeno povlačenje prema Grčkoj. Preko jugoslovenske teritorije trebalo je zaobići Metaksovu utvrđenu liniju u Grčkoj i tako odseći Istočnomakedonsku armiju i uništiti je zajedno sa posadama utvrđene linije (plan „Marita“). U najvećoj brzini izvršeno je pomeranje nemačkih snaga. Druga armija, sastavljena od 11 divizija (od kojih dve tenkovske i jedna motorizovana), već upućena ka Sovjetskom Savezu, bila je zaustavljena na putu i prebačena u Austriju i Mađarsku. Dvanaesta nemačka armija, koja se već nalazila u Bugarskoj i Rumuniji, znatno je ojačana, tako da je imala 19 divizija, od kojih pet tenkovskih i tri motorizovane. U rezervi su Nemci imali oko pet divizija. Za podršku iz vazduha određena je Četvrta vazduhoplovna flota i 8. vazduhoplovni korpus. Ukupno su Nemci protiv Jugoslavije koncentrisali 1560 aviona.

Rumunska vojska je dobila zadatak da vrši obezbeđenje prema Sovjetskom Savezu, a bugarska vojska prema Turskoj. Italijanska Druga armija, sa sve rezervom, je imala oko 14 divizija i bila je koncentrisana prema Sloveniji i Hrvatskoj. U Zadru su bile italijanske snage jačine oko jedne divizije. U Albaniji su Italijani prebacili osam divizija prema Jugoslaviji i 22 divizije prema Grčkoj. Mađarska je za rat protiv Jugoslavije odredila deset brigada, čija je borbena vrednost bila oko pet divizija, i avijaciju.

Ukupno je Nemačka sa svojim saveznicima protiv Jugoslavije odredila 83 divizije sa oko dva miliona vojnika, 2500 tenkova 2230 aviona. Kako Jugoslavija nije izvršila mobilizaciju, agresor je po broju vojnika bio dvostruko snažniji, a po broju tenkova i aviona šestostruko nadmoćniji.

Napad na Jugoslaviju i Grčku Nemačka je izvršila iznenada, u nedelju 6. aprila, bez objave rata, dok je Musolini naredio da italijanske armije pređu granicu tek 11. aprila, kada bi nemačke snage već postigle odlučujuće uspehe u Jugoslaviji i Grčkoj.

Uspešno podržavane svojom avijacijom, prva i druga grupa nemačke 12. armije prešle su jugoslovensku i grčku granicu i munjevito su napredovale ka Skoplju i Strumici. One su 7. aprila slomile otpor novo prispelih rezervi i zauzele Skoplje, a do 10. aprila gotovo celu Makedoniju i udarile u leđa jedinicama jugoslovenske Treće armije, koje su izvodile napade na italjijanske snage u Albaniji.

Brzi uspesi u Makedoniji olakšali su operacije 12. armije. Njena treća udarna grupa angažujući tenkove u prvom ešalonu, izvršila je 8. aprila jak napad dolinom Nišave. I pored hrabrog otpora Topličana, ona je 9. aprila zauzela Niš. Time joj je bio otvoren put u dolinu Velike Morave.

Nemačka 2. armija još uvek nije završila prikupljanje, pa je od 6. do 10. aprila vršila samo lokalne napade i zauzela niz važnih objekata u Hrvatskoj i Sloveniji. Koristeći dotadašnje uspehe 12. armije, ona je 10. aprila prešla u ofanzivu. Jugoslovenska 4. armija rastrojena ustaškom propagandom, nije pružala gotovo nikakav otpor, pa su Nemci 10. aprila ušli u Zagreb. Istog dana, 10. aprila, grupa ustaša, po nemačkom odobrenju, proglasila je stvaranje Nezavisne Države Hrvatske.

Stanje jugoslovenske vojske 10. aprila bilo je vrlo loše. Jedinice 3. armije u Makedoniji i 4. armije u Hrvatskoj gotovo da više nisu ni postojale. Druga armija u Slavoniji i Bačkoj, Sedma armija u Sloveniji i trupe Primorske armijske oblasti bile su u raspadanju. Peta armija koja se branila u Srbiji, bila je delom okružena istočno od Velike Morave. Divizije 1. i 2. armije povlačile su se iz Baranje i Bačke radi organizovanja novih položaja. J edino je 3. armija još uvek uspešno napadala u Albaniji, ali postigla manje uspehe nego što se očekivalo zbog nedostatka materijala za prelaz reka i zbog nedovoljne protivtenkovske i protivavionske artiljerije.

U toku 11. aprila u napad su krenule jedinice 2. italijanske armije, mađarske snage i četvrta grupa 12. armije iz rumunskog Banata. Nemci su bez borbe 12. aprila zauzeli Beograd. Delegati jugoslovenske vlade i Vrhovne komande su 17. aprila u Beogradu potpisali kapitulaciju koja je stupila na snagu sledećeg dana.

KAPITULACIJA KRALjEVINE JUGOSLAVIJE

Dok su se u Nikšiću, vlada sa svojom okolinom, i neki ministri sa svojim porodicama, spremali za bekstvo, i dok su „sveci“ blago delili, i raznosili državni novac i zlato, najpre je general Mihailo Bodi pokušao da od Nemaca dobije primirje, a zatim kada su Nemci odbili da razgovaraju o primirju, morao je Kalafatović da pristane na bezuslovnu kapitulaciju. Pregovarači su bili general Radivoje Janković i Aleksandar Cincar-Marković, koga je Kalafatović, posle dugih napora, uspeo da privoli na ovo. Posle puča od 27. marta Cincar-Marković je bio interniran u Brus, odakle je posle 6. aprila otišao u Sarajevo. Kada ga je Kalafatović pronašao na Palama izlagao mu je težak položaj u kome se nalazi vojska i narod. Cincar-Marković je slušao sa čuđenjem. Tužnom ironijom sudbine palo je njemu na dužnost da potpiše kapitulaciju i tako potpiše ludost drugih.

17. aprila 1941. potpisana je u Beogradu bezuslovna kapitulacija u zgradi bivšeg čehoslovačkog poslanstva. U svečanoj sali ove zgrade predstavnike je dočekao komadant nemačke Druge armije, general fon Vajks (von Weichs) sa svojim pomoćnicima, u prisustvu italijanskih, mađarskih i bugarskih diplomatskih i vojnih predstavnika. General Vajks je po ubrzanom postupku pozvao jugoslovenske predstavnike da potpišu postavljene uslove o primirju, odnosno bezuslovnu kapitulaciju i dao im samo pola sata vremena radi iznošenja eventualnih primedbi, mada je docnije odbio sve predložene izmene. Kapitulacija je stupila na snagu 18. aprila.


Unique visitors to post: 54

Istorija

Ukoliko želite - možete ostaviti komentar ili se prijaviti na RSS fid kako biste sledeće članke čitali direktno iz RSS fid čitača.

Komentari

1 komentar na “Aprilska katastrofa”

Ostavite komentar

(required)

(required)