Bitka za Britaniju

Objavljeno 23. January 2010.

Hitler je posle pada Francuske toliko bio siguran da će mu se London približiti, da se uopšte nije ni trudio da stupi u kontakt sa britanskom vladom. U svom privremenom glavnom stanu u Knibisu u Švarcvaldu, danima je čekao britanski demarš koji … nikada nije stigao. Krajem juna i početkom jula nekoliko puta je otkazao svoj najavljeni govor u Rajstagu kako bi sačekao britanski odgovor. Kada mu je najzad postalo jasno da Britanija i ne pomišlja da traži mir, izdao je 16. juna Direktivu br.16 u kojoj stoji da treba početi sa pripremama za invaziju.

I pored toga Hitler je tri dana kasnije u svom velikom govoru u Rajstagu bukvalno rekao: ”Gospodin Čerčil bi morao bar jedanput da mi poveruje kad kažem da će jedna velika imperija biti uništena – jedno carstvo koje nikad nisam želeo da uništim, čak ni da mu učinim bilo šta nažao”. Britanci su i dalje odbijali Hitlerovu ponudu. Prvog i drugog avgusta nemački avioni su iznad Britanije bacali letke čiji je naslov glasio: ” Poslednji apel zdravom razumu”. Posle 3. avgusta, Hitler je počeo da poklanja više pažnje pripremama za operaciju, iako ne u potpunosti.

Mornarica je dobila zadatak da izvrši pripremu za iskrcavanje. Zbog nedostatka vremena, nije bilo govora o izgradnji desantnih brodova. Ipak je uspela da sakupi flotu najraznovrsnijih brodova (skela, šlepova, tegljača…) koje je prevezla iz Belgije i Holandije u francuske luke. Uprkos svim teškoćama, ratna mornarica je početkom septembra raspolagala sa preko 150 transportnih brodova, 442 remorkera, 994 motornih čamaca, 100 obalnih brodova i još oko 2000 drugih brodova. Admiral Reder je sve vreme insistirao da se ispune razni uslovi kako bi ova operacija imala kakve takve šanse za uspeh. Najvažnije je bilo postići nadmoć u vazduhu i očistiti sve neprijateljske mine. Zatim bi trebalo postaviti svoje mine koje bi sa bokova štitile ovaj konvoj. Reder se još brinuo kako da posle invazije osigura sigurno snabdevanje kopnenih snaga. Avijacija je dobila zadatak da počne pripremu za vazdušnu bitku protiv Britanije. Operacija je dobila ime “Adler” (Orao). Feldmaršal fon Brauhič rasporedio je duž francuske severne obale 13 divizija . Te divizije su trebale da budu predhodnica od ukupno 39 divizija namenjenih za invaziju. Svaka divizija je brojala sa oko 19000 vojnika.

RAT U VAZDUHU

10. jula 1940. šest harikena RAF-ovog 32.eskadrona visoko je letelo iznad Dovera. Njihov zadatak je bio da britanski konvoj štite na Lamanšu od napada nemačkog vazduhoplovstva. Dvadeset minuta po poletanju ugledali su nemačke avione koji su bili spremni da napadnu konvoj. Nemačku grupu su činili avioni Me-109, Me-110 i Do-17. Britanci su odmah u pomoć svojim avionima poslali pojačanje. Došlo je do masovne vazdušne borbe u kojoj je učestvovalo više od sto aviona. Efekat nemačkog napada je bio dosta mali, uspeli su da potope samo jedan mali brod iz konvoja. Britanski harikeni i spitfajeri uspeli su da razbiju nemačku formaciju i da je oteraju nazad u Francusku. To isto popodne su 23 bombardera Ju-88 napala Folmut i područje oko Svonskija. Dolazeći zaobilaznim putem sa zapadne strane, uspeli su da izbegnu britanske radare. Britanski spitfajeri su došli suviše kasno. Nemački avioni su uspeli da unište jednu fabriku municije, železnicu i nekoliko usidrenih brodova, desetak Britanaca je stradalo ili bilo ranjeno.

Herman Gering je došao na francusku obalu da bi lično izvršio inspekciju nemačkih aerodroma i da bi izneo svoje planove. Gering je svoju avijaciju podelio na pet vazduhoplovnih armija. Prva i 4. vazduhoplovna armija, koje su raspolagale sa malo aviona, nalazile su se u Nemačkoj i Poljskoj. Peta vazduhoplovna armija koja se uglavnom sastojala od bombardera imala je svoje baze u Norveškoj i Danskoj. Veliki aduti Geringovih vazduhoplovnih snaga bile su 2. i 3. vazduhoplovna armija, koje su raspoređene u Holandiji, Belgiji i Francuskoj. U drugoj polovini jula ove jedinice su imale 750 bombardera, 250 štuka, i više od 800 lovačkih aviona, spremnih za borbu. Geringovi razgovori sa komadantima 2. i 3. flote, maršalima Albertom Keselringom i Hugom Šperleom (komandovao je legionom “Kondor” u španskom građanskom ratu), svedočili su o velikom optimizmu. Posmatrajući velikim durbinom englesku obalu, Gering je smatrao da je na dobrom putu. Ogromni čelični radarski tornjevi, koje je mogao da opazi na obali nisu mu smetali. Smatrao je da i pored svega te instalacije neće moći da zadrže masovne vazdušne napade.

Sa druge strane Lamanša vladalo je potpuno drugo uverenje. Britanci su još tokom leta postavili duž obale čitav niz radarskih i radio-stanica. Zapovednik lovačke komande bio je vazduhoplovni maršal Hju Dauding. Eskadroni lovačke komande bili su podeljeni u četiri grupe. Grupa 13, pod komandom generala avijacije Sola, sa glavnom bazom u Njukaslu, imala je zadatak da brani celu severnu Englesku i Škotsku. Odbrana zapadne Engleske bila je poverena grupi 10, pod komandom generala avijacije Branda. Grupa 12, pod komandom generala avijacije Li-Malorija branila je važna industrijska područja oko Birmingema i Koventrija. Grupa 11, pod komandom generala avijacije Parka, branila je istočnu Englesku i London.

Od samog početka je bilo jasno da bi ove dve grupe (11. i 12.) morale najtešnje da sarađuju. I baš ovde se Dauding našao pred velikim problemom, jer su se baš komadanti ove dve grupe potpuno razilazili u taktici. Park je puštao svoje eskadrone da što samostalnije operišu i uglavnom se ograničavao na odbrambene akcije. Taktika Li-Malorija je bila više usmerena na napad. Park i Li-Malori su se ponekad svađali zbog razlika u mišljenju. Vremenom se ipak pokazalo da je Parkova odbrambena taktika u datim uslovima ipak imala više uspeha.

Promenljivo vreme u drugoj polovini jula dalo je Britancima šansu da svoju odbranu dovedu u kakav takav red. Krajem jula i početkom avgusta, Nemci su ponovo počeli sa masovnim napadima. U četvrtak 8. avgusta, velike formacije nemačkih lovaca i štuka, napale su britanski konvoj od 20 brodova u Doverskom moreuzu. Nastala je borba u kojoj je učestvovalo preko 150 aviona na obe strane. Uprkos teškim gubicima, nemački bombarderi su u dva navrata zasuli konvoj bombama. Samo 4 broda su uspela da se domognu luke. Sedam brodova je potopljeno, a ostali teško oštećenjni su morali da potraže spas u nekoj drugoj luci. Britanci su izgubili još i oko 20 svojih lovaca.

Početkom avgusta Dauding je imao na raspolaganju oko 700 aviona. Bili su to uglavnom avioni spitfajer i hariken. Fabrike aviona su radile punom parom. Nemačko vazduhoplovstvo je bilo brojnije, brojalo je oko 2000 aviona, od kojih je polovina otpadala na bombardere. Okosnicu nemačke lovačke avijacije činili su avioni Me-109. To je bio brz jenomotorni lovac sa jednim članom posade. Slaba tačka mu je bila akcioni radijus. Me-109 nije mogao da ostane u vazduhu duže od jednog i po sata. Kad bi pratili sporije bombardere, često bi samo nekoliko minuta mogli da učestvuju u vazdušnoj borbi. Mnogi lovci nisu stizali do kopna nego su se rušili u more. Britanci su još imali sreću u tome što su kontrolisali teren iznad koga se dešavala vazdušna borba. Ako bi se neki britanski pilot spasao padobranom i ostao nepovređen, posle nekoliko časova bi mogao ponovo da se uključi u borbu. Za pilote nemačkog vazduhplovstva koji bi se spustili padobranaom, ratovanje bi istog trenutka bilo završeno. Osim toga piloti Lovačke komande nikad nisu morali da vode računa o svom radijusu kretanja, rastojanja koja su morali da pređu tokom leta uglavnom su bila veoma kratka.

10. avgusta je, po Hitlerovoj direktivi br.17, trebala da započne masovnija ofanziva protiv Britanije. Zbog lošeg vremena došlo je do odlaganja. Kada je prognoza 12. avgusta bila povoljnija, Gering je odmah naredio da se ofanziva izvrši sledećeg dana.

Napad nije baš najbolje započeo za Nemce. Opet su se tmurni kišni oblaci nagomilali nad Lamanšom, pa je u poslednjem trenutku izdato naređenje da se čeka do podneva. Velikom broju jedinica naređenje je izdato suviše kasno, neki avioni su već uzleteli. Nastao je haos. Popodne kada se vreme popravilo, kordinacija je bila mnogo bolja. Nad celom južnom i istočnom Engleskom vodile su se ogorčene vazdušne borbe. Uprkos činjenice da su Nemci izveli gotovo 1500 letova, šteta nanesena britanskoj obalnoj odbrani nije bila mnogo velika, a pogođen je samo mali broj objekata od važnosti. Oštećeni su mnogi britanski aerodromi, neki veoma teško, ali nije uništena nijedna baza lovačke komande.

U četvrtak 15. avgusta sledio je novi veliki napad nemačke avijacije, ovaj put na mnogo širem frontu jer je Gering naredio da se 5. vazduhoplovna flota stacionirana u Norveškoj i Danskoj priključi ofanzivi. Smatrao je da će većina britanskih lovaca biti u ugroženom južnom delu Engleske, i da će bombarderi iz 5. flote moći nesmetano da se probiju do severnog dela Engleske i da izvrše napad. U ovu akciju uključio je 150 aviona, koji su snabdeveni dodatnim rezervoarima za gorivo. Glavni cilj su bile fabrike u okolini Njukasla. Akcija se završila potpunim neuspehom. Britanski radari su na vreme uočilo nemačke avione, tako da su lovci iz 13 grupe na vreme poleteli i oterali napadače nazad. Ne izgubivši nijedan svoj avion, uspeli su da sruše 15 nemačkih aviona. Na jugu su se odvijale mnogo teže borbe. Formacije 2. i 3. vazduhoplovne flote su izvele tog dana preko 1800 letova. Na nekolko mesta su uspeli da se probiju, pa su bombarderi masovnije nego 13. avgusta napali aerodrome i vazduhoplovne instalacije na zemlji. Na kraju dana se ipak pokazalo da su Nemci ponovo istrošili dragocenu energiju napadajući manje važne ciljeve. Nanesena je doduše teška šteta aerodromu Krojdon kod Londona (prvi put je i deo Londona pretrpeo bombardovanje). Tog dana nemačka avijacija je izgubila 75 aviona, a britanska 34.

I narednih dana Nemci su nastavili da napadaju nesmanjenom žestinom. Uspeli su da unište nekoliko baza Lovačke komande i da onesposobe nekoliko radarskih stanica, ali ih je to stajalo velikih gubitaka. Za zadnjih šest dana Geringova avijacija je izgubila oko 250 letelica. Gering je morao da menja taktiku. Odlučio je da bombardere 2. i 3. flote treba da prate još gušće i jače snage lovačke avijacije. Nastupajući masovno, lovci su trebali da probiju put za svoje bombardere. 2. vazduhoplovna flota je dobila zadatak da se koncentriše za napade na aerodrome Lovačke komande, dok bi 3. flota imala zadatak da izvodi noćna bombardovanja.

24. avgusta je nastavljen rat iznad Engleske. Napadi su dolazili u talasima, jedan za drugim. Nemački bombaredri su noću, naizgled lako, izvršavali postavljene zadatke. Parkova Grupa 11 imala je najteži zadatak da se suprotstavi nemačkim napadima. Svakog dana je strepeo da li će uveče imati na raspolaganju neki čitav aerodrom i stalno je morao da traži ravne travnjake za svoje spitfajere i harikene. Polako je počeo da se oseća nedostatak pilota u britanskim redovima, naročito onih iskusnijih. U tom periodu su Britanci počeli da primaju strane pilote u svoje redove. Uključivali su Čehe, Francuze i pre svih Poljake. Jezik je u početku bio problem, ali su se vremenom uigrali.

Najkritičniji period bitke za Britaniju bio je od 24. avgusta do 7. septembra. Prava fizička iscrpljenost ugrožavala je Lovačku komandu više od nedostatka materijala. Jedan od pilota zapisao je u svom dnevniku: “… Bili smo na ivici sloma. Bili smo čak suviše umorni da bismo se i napili…”

U IŠČEKIVANjU MORSKOG LAVA

Iako nemačko vazduhoplovsto za vreme bitke iznad Britanije nije uspelo da ostvari premoć u vazduhu, nemačka mornarica je početkom septembra izjavila da je spremna da izvrši pripreme za invaziju. Hitler je trebao da najkasnije do 11. septembra izda naređenje za početak operacije “Zelve”, ili da naredi da se desant odloži. On nije uradio ni jedno ni drugo. 14. septembra je odložio odluku za još tri dana. Nastavio je da odlaže početak operacije dan za danom, i tek 12. oktobra definitivno je doneo odluku da se plan “Zelve” odlaže za neodređeno vreme. Decembra 1940. Hitleru je iznenada došla ideja da prvo zauzme Irsku. Iako mu je štab mornarice objasnio da je to nemoguće, ova ideja ga nije napuštala. 23. janura imao je razgovor sa Geringom i generalom Studentom, komadantom padobranskih jedinica, o mogućnosti da se Irska napadne iz vazduha. Smatrao je da će Irci dočekati Nemce raširenih ruku, i da će mu onda biti lakše da Britance stavi u totalnu blokadu.

TREĆA FAZA BITKE ZA BRITANIJU

U noći između 24. i 25 avgusta grupa nemačkih lovaca poletela je da bombarduje ciljeve u okolini Londona. Jedna mala grupa aviona dobila je zadatak da bombarduje skladište nafte u Temshejvenu i fabrike aviona u Ročesteru i Kingstonu, što je bilo vrlo blizu Londona. Noćni britanski lovci otpočeli su protivnapad .U zabuni koja je tada nastala, nekoliko nemačkih aviona je skrenulo sa kursa i zalutalo iznad grada. Tu su na slepo ispustili svoj teret bombi. Šteta je bila velika, bilo je mnogo žrtava među civilnim stanovništvom. Stanovnici Londona su te noći prvi put osetili kako izgleda bombardovanje iz vazduha. Sledećeg dana, dok su se ruševine još dimile, Čerčil je izdao naređenje da se bombarduje Berlin. Za takvu akciju je britansko vazduhoplovstvo, tog trenutka, jedva imalo aviona. Ali, u noći između 25. i 26. avgusta 81 bombarder je izvršio napad na Nemački glavni grad. Materijalna šteta je bila mala, ali je zato psihološki efekat bio veliki. Hitler je obećao svom narodu da se tako nešto nikada neće desiti, a Gering se kladio da će se pre zvati Majer nego što će i jedana neprijateljski avion povrediti nemački vazdušni prostor.

Nemci su tražili osvetu. Gering je naredio da se 28, 29, 30, i 31. avgusta izvrše velika noćna bombardovanja Liverpula. Napadi su bili dosta neprecizni, osim poslenjeg koji je izazvao preko 160 požara u centru Liverpula. Preko dana odvijale su se iznad južne i istočne Engleske velike vazdušne borbe, a Parkovoj grupi 11 pretila je propast. Za zadnje dve sedmice poginulo je preko 100 britanskih pilota, a 120 ih je ranjeno, što je predstavljalo 10% borbene snage. Još samo nekoliko dana i vazdušni putevi za London ostali bi bez zaštite.

Hitler nije mogao da podnese što su Britanci napali Berlin. Ovu drskost morao je da kazni. 4. septembra u svom jednom govoru obećao je ne samo invaziju, nego je objavio da Britanci moraju da računaju sa najtežom odmazdom. I Gering je ponovo smatrao da treba menjati taktiku. Nervirala ga je defanzivna taktika Lovačke komande. Smatrao je da će napad na London izmamiti britanske lovce tako da ih nemačka avijacija može uništiti.

Popodne 7. septembra, usledio je novi masovni nemački napad. Na opšte čuđenje, formacije bombardera išle su u pravcu Londona. Težište borbe je pomereno. Za trenutak je kod Britanaca zavladala potpuna zbunjenost. Mnogi su smatrali da je došlo vreme za invaziju, pa su u selima i gradovima duž obale zvonila zvona za uzbunu. Kada su Britanci uvideli o čemu se radi, pomerili su svoju protivavionsku artiljeriju bliže Londonu. Osećali su da će ova borba biti odlučujuća.

I Nemci su to mislili. Uključili su u borbu i nove eksperimentalne avione, takozvane “avione-žilete”, koji bi presecali kablove balona. Ti avioni su bili pronalazak Hane Rajč, za koji je od Hitlera lično primila odlikovanje Gvozdeni krst.

Dok su se bombarderi probijali ka Londonu, nemački lovci su se borili na život i smrt sa britanskim avionima. Nemački lovački avioni su, međutim, imali nedostatak malog doleta, pa nisu dugo mogli da ostanu u vazduhu. Veliki broj nemačkih aviona nije uspeo da stigne do svojih baza, tako da je francuska obala uskoro bila prekrivena olupinama meseršmita koji su se tu srušili.

15. septembra vazdušni napadi dostižu svoju kulminaciju. Nemci su još jednom poslali velike grupe aviona da napadnu Britaniju. Tog dana Nemci su izgubili 56 aviona.

Ubrzo zatim Hitler je ponovo odložio početak desanta. Bitka za Britaniju je bila izgubljena. Po nekim izvorima od jula do oktobra 1940, Nemci su izgubili 1733 aviona, a Britanci 915. Ukupno je 451 britanski pilot iz tog perioda preživeo bitku, a samo 217 ceo rat. Dobivena vazdušna bitka nije značila da je nemačkim napadima došao kraj. Još mesecima su nemački bombarderi noću napadali Britaniju, posebno London i ostale industrijske gradove. Tako su Nemci 14. novembra napali industrijski grad Koventri. Oko 500 nemačkih bombardera skoro 10 časova je iz vazduha zasipalo ovaj grad bombama. Razaranje je bilo stravično. Uskoro je gorela katedrala svetog Mihajla. Jedna teška bomba prošla je pravo kroz orgulje na kojima je nakada svirao Hendl. Te noći u Koventriju je poginulo 550 ljudi, a 865 je ranjeno.

Za vreme celog rata nad Britanijom, Nemci su bacili 190 000 bombi na britanske gradove. Civilno stanovništvo je to platilo sa 43 667 mrtvih i više od 50 000 teško ranjenih