Evropa u periodu 1918 – 1933
“Rat je nastavak politike
drugačijim sredstvima” – Klauzevic
U drugoj polovini 1918. godine, kajzerovska Nemačka je preživljavala svoje poslednje dane pod udarima nadmoćnijih snaga Antante. ”Haos je zahvatio našu mornaricu, neumitno se ruši poredak koji je sa toliko ljubavi i napora stvaran vekovima … Nemačka država i njena vojska više nikada neće biti obnovljeni sa takvom veličinom i sjajem kakve su bile do samo pre nekoliko godina” – sa setom je pisao čuveni bankar Kurt fon Šreder.
Kada je poraz Centralnih sila u prvom svetskom ratu već bio očigledan, sastali su se 16. maja 1918. godine u Diseldorfu najuticajniji predstavnici poslovnog sveta Nemačke da bi odredili glavne pravce svoje dalje ekonomske i političke aktivnosti. U velikom kamenom zdanju “Štalhof” razgovarali su moćni industrijski magnati Tisen, Figler, Klikner, Stines, Kirdrof, Pensgen i drugi. Zaključili su da će Nemačka i posle kapitulacije ostati po privrednom potencijalu, kadrovima i prirodnim resursima “najsnažnija zemlja u Evropi”. Zbog toga ona i dalje mora da kontroliše puteve koji vode ka Rusiji, Ukrajini, Poljskoj, Finskoj, Litvaniji, Letoniji i Estoniji.
Još ne doživevši konačni slom, nemački industrijalci su već računali na revanš. Sile Antante prinudile su kajzerovsku Nemačku da 11. novembra 1918. godine potpiše u Kompjenu primirje, uz teške i ponižavajuće uslove. Ali i pored toga, oružane snage Nemačke zadržale su i dalje snažan uticaj na politički život u zemlji. Tako je 20. decembra 1918. godine (tj. u periodu između primirja u Kompjenu i potpisivanja Versajskog mirovnog ugovora) na sastanku Komande kopnenih snaga general K. Šlajher predložio dugoročni program obnove zemlje u tri etape. U prvoj etapi trebalo je izvršiti političku i ideološku konsolidaciju, u drugoj obnoviti privredu i u trećoj preći na aktivnu spoljnu politiku.
“Hteo bih sada da održim dve zdravice. Prvu – u čast prošlosti i veličanstvenih uspomena. Drugu – za sadašnji trenutak i budućnost. Zato neka nam barut bude suv, a mečevi naoštreni. Naš cilj je jasan, naša snaga je u spremnosti, kod nas nema mesta za pesimiste. Nazdravljam našem naoružanom narodu! Nazdravljam Nemačkoj armiji i njenom generalštabu! Živeli! Živeli! Živeli!”. Ove reči je izgovorio car Viljem II na proslavi 105. godišnjice rođenja feldmaršala Molteka – 26. oktobra 1905. godine. Svečanosti su prisustvovali vodeći nemački generali i političari, koji su oduševljeno i uz burne ovacije propratili poruke sadržane u carevoj zdravici: ”Iz Velike Nemačke imperije proizaći će svetsko carstvo – nastavio je imperator – Tamo gde je nemači orao zaposeo teritoriju i zaorio svoje kandže, ta zemlja će postati i ostati nemačka”.
Čitava filozofija, politika i praksa Prvog, Drugog i Trećeg Rajha potvrđivali su poznatu izreku da Nemačka “nije država koja ima armiju, već je armija koja ima državu”. Krajem 1918. ta imperija se raspala, nemačka vojska je poražena, a nemačka radnička klasa je podigla novembarsku revoluciju. Nemačka građanska klasa i buržoazija se našla u ćorsokaku, pa ipak nisu videli drugi put osim već postojećih magistrala militarizma.
Prvi svetski rat je razorio privredu Evrope i bitno poremetio odnose na svetskom tržištu, zaraćene zemlje su sve više zapadale u ekonomsku i političku zavisnost od Sjedinjenih Američkih Država, čiji se dohodak samo od dividendi povećao sa 692 miliona dolara (u 1914. godini) na 6 milijardi 704 miliona dolara u 1919. godini. Čak se i Engleska, večiti svetski poverilac, zadužila u SAD 8 miliona funti sterlinga; Dug Francuske je bio neuporedivo veći i dostizao je 238,5 milijardi franaka. Italija je pozajmila 43,4 milijarde lira, a Nemačka čak 93 milijarde maraka. Ovoliki je bio nemački dug na dan 1. oktobra 1918. godine, ali se već 1920.godine popeo na 183 milijarde maraka. Ako se tu uračunaju i dugovi pojedinih nemačkih pokrajina onda je taj dug iznosio oko 206 milijardi maraka.
U jeku prvog svetskog rata u Rusiji je 1917. godine izbila oktobarska revolucija
VERSAJSKI UGOVOR
U Nemačkoj je 9. novembra 1918. godine započeo generalni štrajk koji je zahvatio celu državu. Istog dana buknuo je i oružani ustanak radnika. Car Viljem II bio je prinuđen da abdicira. Vođa revolucionarnog proleterijata Karl Libkneht proglasio je u šesnaest časova popodne Socijalističku Sovjetsku Republiku, čemu su se suprostavili lideri desnih socijaldemokrata Šejdeman, Bauer, Badenski i drugi. Oni su zahtevali stvaranje Slobodne Nemačke Republike, odnosno države koju bi tolerisale sile Antante. Sklopili su savez sa komandantom armije, monarhistom Paulom Hindenburgom, radi zajedničke borbe protiv revolucije i uspeli da prigrabe vlast u zemlji.
U januaru 1919. je ponovo izbio ustanak proletera koji je u krvi ugušen 15. januara pri čemu su ubijeni i vođe revolucije Karl Libkneht i Roza Luksemburg. 31. jula 1919. je obrazovana Vajmarska Republika. Ovaj događaj se odigrao neposredno posle potpisivanja Versajskog mirovnog ugovora. Versajskim ugovorom takođe je ozvaničen raspad Austro-Ugarske Monarhije i stvaranje na njenim ruševinama novih država – Jugoslavije, Čehoslovačke, Mađarske i Poljske. U Versaju je takođe potvrđeno da su se od Rusije odvojili dotadašnji njeni delovi i postali nezavisne države Finska, Litvanija, Estonija i Letonija. Ove poslednje tri države su se odvojile uz pomoć nemačkih oružanih snaga koje su se još uvek nalazile na jednom delu teritorije Rusije (Ukrajina i Belorusija). Pobeđena Nemačka je svojim potpisom priznala kapitulaciju. Ugovor je stupio na snagu 10. januara 1920. godine, ali ga senat SAD nije priznao. SAD su takođe odbile da potpišu ugovor o pristupanju društvu naroda koje je formirano u Parizu. Razlog je bila politička izolacija kojom se u to vreme rukovodila ova zemlja.
Na zahtev vodećih zemalja Antante u Versaj nije pozvana delegacija Sovjetske Rusije, koju većina država učesnica nije ni priznavala.
Nemčka je bila prinuđena da vrati Francuskoj Elzac i Lotaringiju u granicama iz 1870. godine. Poljskoj su vraćeni Poznanj, deo baltičkog primorja i neke oblasti zapadne Pruske. Gdanjsk (Dancing), i njegov okrug, u kome su većinu činili Poljaci, proglašen je slobodnim gradom. Belgija je dobila Malmedski i Ejpenski okrug, kao i pokrajnu Morene. Italijani su dobili Istru, Trst i Goricu, Zadar sa okolinom kao i neka ostrva u Jadranskom moru. U Versaju je odlučeno da se industrijska oblast Sar stavi u narednih petnaest godina pod upravu društva naroda. Međutim, čuveni sarski rudnici predati su Francuskoj. Nemačka je takođe ostala i bez svih svojih kolonija u Africi i Aziji.
Važna odluka Versajskog mirovnog ugovora odnosila se na zabranu Nemačkoj da drži kopnenu armiju veću od 100 000 ljudi. Takođe joj je naloženo da ukine opštu vojnu obavezu i glavninu svoje flote preda silama Antante.
POBEDNICI NAORUŽAVAJU POBEĐENOG
Svetska ekonomska kriza (1929-1933) zahvatila je sve kapitalističke zemlje. Posebno teško se odrazila na najrazvijenije države. Na desetine miliona radnika je ostalo bez posla, a selo se našlo u još goroj situaciji. Najteže je bilo u SAD i Nemačkoj. Industrijska proizvodnja je smanjena za više od jedne trećine. Masovno su zatvarane fabrike. Uništavane su ogromne rezerve hrane i sirovina, mada su zbog opšte besparice siromašni slojevi bukvalno gladovala … Uništavana je letina na njivama, brazilski plantažeri su čitave vagone kafe bacali u more da bi zadržali raniju cenu. Više od 26 miliona radnika je ostalo bez posla. Materijalna šteta se približavala gubicima iz prvog svetskog rata.
Iz godine u godinu stanje u Nemačkoj se sve više pogoršavalo. Značajna izdvajanja u vojne svrhe (uprkos odredbama Versajskog ugovora, koje su ograničavale naoružanje Nemačke) odnosila su veliki deo nacionalnog dohodka. Više od pet miliona radnika je otpušteno sa posla. Nemačku je zahvatio talas štrajkova i masovnih demonstracija. Klasna borba se zaoštravala, dolazilo je čak do fizičkih i oružanih sukoba.
Ekonomska kriza nije zaustavila trku u naoružanju. Naprotiv, rashodi za naoružanje su rasli i vodeće države videle su u tome izlaz iz postojeće situacije. Gotovo sve države su ozbiljno izučavale ratnu veštinu, školovale vojni kadar, obučavale rezerviste i vojni obveznike. Već krajem dvadesetih godina militarizacija Japana je poprimila široke razmere. Formirano je više nacionalističkih organizacija – “Društvo višnje”, “Društvo za zaštitu države”, “Kodo”, “Grupa državne kontrole” … Nemačka je prednjačila u militarizaciji društva. Nemačka armija je iz domaćih fabrika dobijala moderno naoružanje, a iz vojnih akademija nove kadrove. Sve je to činjeno suprotno članu 177. Versajkog mirovnog ugovra koji je izričito zabranjivao civilima da se bave vojnim poslovima. Isti ugovor je ukinuo Nemačkoj opštu vojnu obavezu. Nemačkoj je zabranjeno da ima tenkove, avijaciju, tešku artiljeriju, dok joj je ratna mornarica svedena na strogo ograničeni broj i vrstu brodova, uz izričitu zabranu da gradi ili nabavlja podmornice.
Ali Nemci su raznim zaobilaznim manevrima, čak uz prećutnu saglasnost Engleske i SAD izigrali ove ugovore.
DOLAZAK HITLERA NA POLITIČKU SCENU NEMAČKE
Adolf Hitler je rođen 20. aprila 1889. godine u austrijskom gradiću Braunau (u blizini Linca), smeštenom na reci In. Hitler je pohađao srednju školu u Lincu i nije uspeo da je završi. Otišao je 1906. godine u Beč, i pokušao da se upiše u slikarsku akademiju, ali je odbijen zbog nedovoljnog talenta. Nije mogao da studira ni arhitekturu, jer zbog nezavršene srednje škole nije ispunjavao uslove. Hitler se vraća u Linc, a potom se 1907. godine definitivno nastanio u austrijskoj prestonici, uspevši nekako da posle očeve smrti sebi izdejstvuje “sirotinjsku penziju”. Ubzo mu je umrla i majka pa je iz njenog nasleđa primio 7000 kruna. To su bile sasvim solidne pare za pristojan život bez ikakvog dopunskog rada
U Beču je Hitler ostao sve do 1913. godine. Te godine je detaljno opisao u svojoj knjizi “Maj kamf”, koja će kasnije postati biblija nacional-socijalizma. Kada je sav novac potrošio i ostao samo na očevoj penziji, našao se praktično na ulici. Izdržavao se od slučajnih zarada, sa kojima je jedva sastavljao kraj sa krajem. Bio je pomoćni radnik na građevinama, nosio je kofere na bečkoj Zapadnoj železničkoj stanici, čistio je sneg, prao prozore … Kasnije je počeo da crta bečke kulturne spomenike i ulice te da ih prodaje prolaznicima
Hitlerovi biografi Daniel Meljnikov i Ljudmila Čornoja pišu da je u Beču on čitao svašta i bez ikakvog posebnog reda. Čitao je knjige o okultizmu, iz astrologije, avanturističke romane Karla Maja, istorijska dela, razne brošure i bulevarsku štampu. Posebno mu se dopadao antisemitski, rasistički časopis “Ostara”, koji je uređivao nekadašnji kaluđer Georg Lanc. Hitler je u Beču po sopstvenom priznanju, formirao svoj pogled na svet, udario “granitne temelje” svojoj ideološkoj orijentaciji.
1913. godine prelazi u Minhen, gde je nastavio da prima očevu penziju i da trguje svojim crtežima. Imao je tada dvadeset četiri godine. Neki istoričari smatraju da je on pobegao u bavarski grad kako bi izbegao služenje vojnog roka. Pa ipak, Austrijanci su ga pronašli preko minhenske policije i preko svog konzulata naložili mu da se javi regrutnoj lekarskoj komisiji u Salcburgu. Međutim, komisija je našla da je on “nesposoban kako za trupnu tako i za administrativnu službu u vojsci”.
U Minhenu je svo slobodno vreme provodio u pivnicama i jeftinik kafeima. To su uglavnom bila mesta gde se uz šnaps, pivo i kobasice “bistrila” politika na domaćoj i međunarodnoj sceni.
Kada je 28. jula 1914. godine Austro-Ugarska objavila rat Srbiji i posle nekoliko dana ratni požar zahvatio Nemačku, Rusiju, Francusku, Englesku i niz drugih država u Evropi i svetu, Hitler je odlučio da se upiše u vojne dobrovoljce. Ceo prvi svetski rat proveo je kao kaplar. Ranjen je u bici na Somi oktobra 1916. godine, a krajem istog meseca 1918. godine otrovan je i ozbiljno povređen u poslednjoj bici na Ipru, kada su Englezi upotrebili bojne otrove. Odmah je upućen na lečenje u vojnu bolnicu u Pazevalki. Hitler je u bolnici saznao za kapitulaciju Nemačke. Bilo mu je trideset godina kada je izašao sa lečenja i poslat u 2. rezervni puk u Minhenu. Tada se zarekao da će njegov budući život biti posvećen “isključivo politici”. U to vreme pobeđenu Nemačku zahvatila su opšta depresija i razočarenje. Vojska je uspela da ugasi novembarski ustanak 1918. godine, i u krvi je ugušila Bavarsku Sovjetsku Republiku. Komadant štaba Četvrtog vojnog okruga general-lajtnat fon Losov naredio je da se formiraju specijalne istražne komisije koje će tragati za učesnicima revolucije. Kao dobrovoljac, prijavio se za člana takve komisije i nepoznati kaplar Adolf Hitler. Sredinom 1919. godine one je uvršćen u tajne agente Specijalnog kontraobaceštajnog odeljenja kojim je komandovao kapetak Karl Majer. Kasnije se kapetan sećao: ”Kada sam prvi put sreo Hitlera, učionio mi se kao pas lutalica koji sebi traži gospodara”. Prvi zadatak koji je Majer postavio Hitleru je bio da ovaj ode u pivnicu “Šternekerbroj”, da bolje ispita karakter i ciljeve tek osnovane “Nemačke radničke partije”. To je bila mala partija kakve su u Nemačkoj svakog dana nicale i imala je pronacistički karakter. Hitler je svoj zadatak odlično obavio. Ubrzo se istakao kao vešt kontraobaveštajac. To će mu omogućiti da se upozna i stekne podršku i pokroviteljstvo kapetana Ernesta Rema, načelnika štaba vojnog komadanta Minhena. (E.Rem će kasnije postati vođa jurišnih SA odreda. Kada su nacisti došli na vlast 1933. godine, unapređen je za ministra Rajha. Ali Rem je želeo da dođe na čelo vojske zbog čega je po Hitlerovom naređenju ubijen u “noći dugih noževa” zajedno sa ostalim vođama jurišnih odreda. Hitler je sem toga optužio Rema da je homoseksualac).
Nacističkoj stranci počele su da prilaze i najistaknutije vojne ličnosti, kao i finansijski i industrijski magnati. Bliske odnose sa Hitlerom uspostavio je general Erih Ludendorf, nekadašnji načelnik Istočnog fronta, o do 1916. godine zamenik ministra odbrane general-feldmaršala Paula Hindenburga. Nacizam je sve više privlačio pažnju industrijskih magnata. Među prvima mu je priskočio u pomoć sa 100 000 zlatnih maraka šef čeličnog trusta u Rajnsko-Bestbalskoj pokrajini Fric Tisen.
U noći između 8. i 9. novembra 1923. godine, nacional-socijalisti predvođeni Hitlerom i generalom Ludendorfom izveli su neuspeli prevrat u Minhenu, koji je još poznat kao “pivski puč”. Policija i vojska su upotrebile silu i ugušile pobunu. Hitler i Ludendorf su se neko vreme krili ali su ubrzo pronađeni i odvedeni na suđenje. Ludendorf je oslobođen, a Hitler i njegovi saradnici su kažnjeni. Pušteni su iz zatvora krajem 1924. godine. U zatvoru je Hitler napisao “Majn kamf”. Neki istoričari tvrde da je on “Maj kampf” pisao uz pomoć svog saradnika i zatvorskog cimera Rudolfa Hesa. Drugi deo “Maj kamfpa” napisan je 1928. godine, a postojao je i treći deo koji iz nekih razloga nije objavljen.
Što je Vajmarska Republika zapadala u veću krizu, to je nacistička partija povećavala svoje članstvo. Hitlerova stranka imala je 1926. godine oko 17000 članova, 1927 – 40 hiljada, 1928 – 380 hiljada, a krajem 1931 – više od 800 hiljada. Ovo omasovljenje odvijalo se dobrim delom i gutanjem raznih nacionalističkih, rasističkih i drugih grupacija i saveza.
Vođa nacističke partije je širio svoje poglede i govorima na mnogobrojnim mitinzima i sastancima širom Nemačke. Tako je pred industrijalcima i vodećim trgovcima iz Hamburga rekao: ”Bizmarku su se svi klanjali i metanisali mu. Zašto? Zato što široke mase vole srčanost i muževnost, jer su one ženstvene, one žele da ih neko vodi, i ne vole da ih vodi onaj koj bi im govorio: ovo se može uraditi ako idemo ovim putem, može se uraditi i na drugi način, drugim putem, a može se i nekako drugačije. Mase vole čoveka koji će lupiti pesnicom i reći: ovo je pravilan put ”.
Hitler je 1926. godine održao govor pred industrijalcima Esena i Kenigsvintera, a u aprilu 1927. istupio pred 400 biznismena iz Rura. Sastanak je održan u vili Gustava Krupa, jednog od najmoćnijih Nemačkih industrijalaca. Hitlerovi pogledi su oduševili industrijalce. Oni su u Hitleru videli snagu koja je voljna da spreči svaku opasnost od komunističke revolucije. Među glavnim faktorima za uspeh Hitlera bila je činjenica što je on još od 1923. godine počeo da prima krupne novčane sume iz inostranstva.
Nemačka industrija se od 1920-1930 brzo razvijala i jedan i po puta proizvodila više nego pre rata. Odnosno njen udeo u svetskoj industrijskoj proizvodši iznosio je oko 12%. Međutim u periodu od 1929-1933 industrijska proizvodnja se smanjila za više od 40%. Očigledno je bilo da se vladajući sistem u Nemačkoj mora menjati. Postajala su samo dva puta, nacional-socijalizam ili proleterska revolucija i socijalistički put razvoja. Ova druga opcija plašila je ne samo nemače privrednike, već i svetske krugove, kao i vlade zadadnih zemalja. Svi su oni bili spremni pre da sarađuju sa Hitlerom nego sa nekom nemačkom vladom koja bi “mirisala na boljševizam”. Gotovo polovinu članstva nacional-socijalističke partije sačinjavali su ljudi bez posla. Hitlerovi SA odredi su surovo se obračunavali sa svima koji bi se suprotstavili nacističkoj propagandi i politici. Oni su organizovali rasprave sa komunistima, napadali su njihove prostorije, rasturali im mitinge i sastanke, a često su pribegavali i ubistvima.
Hitlerova partija dobila je na izborima za Rajhstag 14. septembra 1930. godine šest miliona i četirsto deset hiljada glasova, odnosno osam putaviše nego dve godine ranije.
GENERALNA KONFERENCIJA O RAZORUŽANjU
U maju 1932. godine, pod pritiskom krupnog kapitla, veleposednika i generala pala je vlada Henriha Brininga. Za rajhkancelara postavljen je baron Franc fon Papen. Njegov kabinet sačinjavali su krupni industrijalci, bankari i generali.
U februaru 1932. godine u Ženevi je počela Generalna konferencija o razoružanju na kojoj je uzela učešće i sovjetska delegacija. Istog dana Japan je sa mora, kopna i iz vazduha napao Šangaj i druge kineske gradove. Nemačku je brinuo problem, kako da joj se vrati pravo na naoružavanje, to jest, kako da se u tom pogledu izjednači sa ostalim zemljama. U Versajskom ugovoru piše da razoružanje Nemačke treba da bude preduslov za opšte ograničavanje naoružanja svih zemalja. Međutim, zapadnim silama nije bilo ni na kraj pameti da ograničavaju sopstveno naoružanje. To je nemačka delegacija iskoristila i zapretila je da će napustiti konferenciju ukoliko se ne ograniči naoružavanji i ostalih potpisnica ugovora. Na kraju je nekako pronađen kompromis na štetu Francuske. Naime zapadne sile su se složile da Nemačkoj priznaju ravnopravnost “u okviru sistema bezbednosi jednakog za sve”.
U toku konferencije o razuružanju Musolini je na svaki način hteo da Italiju uvrsti u odlučujuće faktore na starom kontinentu. U jesen 1932. Musolini je održao govor u Torinu i rekao da Društvo naroda zbog velikog broja članova zapalo u ćorsokak i nije u stanju da obezbedi mir u Evropi: ”Treba se hitno vratiti na praksu iz 19. veka kada je sva evropska pitanja rešavao “koncert velikih država”. Tu bi pored Italije, u tom koncertu učestvovali Engleska, Francuska i Nemačka. Sve ostale države bi imale da slušaju i igraju onako kako im sviraju četiri moćnika, pa bi čak i velesila kao što je bio Sovjetski Savez morao da prihvati arbitražu Rima, Londona, Pariza i Berlina”. Ideja Benita Musolinija o stvaranju “koncerta” je naišla na odobravanje u sve četiri zemlje. U vreme kada su pregovori za potpisivanje “Četvornog pakta” ulazili u završnu fazu u Nemačkoj je već na vlast došao Adolf Hitler. Englezi su sa pažnjom i razumevanjem saslušali Hitlerovog emisara Alfreda Rozenberga koji je doputovao u London “da bi pripremio anglo-nemačko približavanje”. Sa druge strane SSSR je bio izričito protiv “Četvornog pakta”, jer je u njemu video savez uperen protiv sebe.”Četvorni pakt” je izazvao i nezadovoljstvo zemalja Male Antante, odnosno Jugoslavije, Čehoslovačke i Rumunije, koje su smatrale da Francuska izdaje njihove interese.
“Četvorni pakt” je potpisan 15. jula 1933. godine u radnom kabinetu Benita Musolinija u Rimu. Međutim, duboke nesuglasice između država potpisnica su sprečile njegovo oživljavanje u praksi. Francuska skupština je odbila da ratifikuje “Četvorni pakt”. Oživljavanje “Četvornog pakta” nije usledilo iz još jednog razloga. Nemačka je 1933. godine napustila Društvo naroda. Hitler je shvatio da bi mu ovakav pakt vezivao ruke u ekspanzionističkoj politici. Zanimljivo je da je Vatikan bio veliki pristalica “Četvornog pakta” i da je njegova diplomatija činila sve da se on ratifikuje.
Unique visitors to post: 58Ukoliko želite - možete ostaviti komentar ili se prijaviti na RSS fid kako biste sledeće članke čitali direktno iz RSS fid čitača.
Komentari
1 komentar na “Evropa u periodu 1918 – 1933”Ostavite komentar
Voleo bih jos vise novijih tema kao sto su Bitka za Berlin, Bitka za Okinavu, Ivo Dzimu, operaciju Bulz, sovjetsku invaziju Mandzurije 1945 i jo[ mnogo toga. Sajt je predobar, boljeg nema o ovoj temi koja mi je veoma omiljena. Nadam se da ce te mi ispuniti zelje! Unapred yahvalan Dragoslav