Komunistička partija Jugoslavije

Objavljeno 28. January 2010.

I pre pogibije kralja Aleksandra osećale su se akcije jugoslovenskih komunista, ali nisu bile tako upadljive kao kasnije za vreme vladavine Boška Jevtića, Milana Stojadinovića i Dragiše Cvetkovića i Mačeka. U to vreme najaktiviniji nosioci komunističke propagande u Jugoslaviji bili su studenti. Na Beogradskom univerzitetu okupljali su se studenti-marksisti u ćelijama, kružocima, klubovima i udruženjima.

Početkom tridesetih godina prošlog veka, kada je Milovan Đilas došao na studije u Beograd, aktivnost studenata-marksista nije bila naročito velika. Razlog je bio u tome što je povezanost studenata sa partijom, koja je bila ilegalna, a rukovodstvo joj se nalazilo u inostranstvu, bila slaba – ako je uopšte i postojala.

Jače oživljavanje i masovnija delatnost komunista na Beogradskom univerzitetu počela je posle donošenja Ustava od 3. septembra 1931. godine. Kao njihova prva javna manifestacija može se smatrati njihov nastup u trpezariji Studenskog doma “Kralj Aleksandar”. Sa skupa se zahtevala, ne samo ostavka vlade Petra Živkovića, nego i svrgnuće kralja Aleksandra sa prestola. Tadašnji rektor Beogradskog univerziteta Mitrović došao je među studente-marksiste i podržao njihove zahteve, rekavši da bi im on dao i topove samo kada bi ih imao.

Prva uzbuna u Studenskom domu bila je 6. novembra 1931. godine. Protesti su bili obnovljeni 7. i 8. novembra. Demonstracije od 8. novembra, na sam dan izbora, bile su najogorčenije i najorganizovanije. Na prozorima i balkonima Doma bile su izlepljene parole protiv Petra Živkovića, protiv glasanja na izborima, protiv tiranije, policije i špijuna. Demonstracije su trajale od jutra do večeri, na njima su studenti govorili narodu koji se okupljao… Posle osam časova iz Doma je, uprkos zabrani univerzitetskih vlasti, izašlo na ulicu 24 studenta. Većina njih je pohapšena i odvedena u Upravu grada, u kojoj su proveli celu noć, ali su sutradan bili pušteni; jedino je student medicine, Radoje Lakić, koji je teže povređen, prenesen je na bolničko lečenje.

Za grupu koja je bila na čelu ovih demonstracija (Milovan Đilas, Stefan Mitrović, Đorđe i Nikola Lapičić, Boriša Kovačević, Venijamin Marinković, Jovan Marinović i Radovan Vuković) pričalo se posle rata da nije imala organizovanu vezu sa Partijom. To nije bila neka čvrsta grupa niti je imala svoj forum i sekretara. Međutim, iako je bila bez jasnog programa u prvoj fazi postojanja, ona je ipak, za razliku od građanskih organizacija (demokrate, zemljoradnici, samostalne demokrate) imala određeniji i progresivniji program i cilj.

Beogradski univerzitet postajao je sve više tvrđava studenata-komunista da bi, na kraju, potpao pod njihov uticaj. 7. decembra 1931. godine, dr Čeda Mitrović je podneo ostavku na položaj rektora Univerziteta, a na njegovo mesto je bio izabran dr Vlada Petković (geolog) “koji je takođe pokazivao puno razumevanje za studenske zahteve i volju za saradnju sa njima”.

Zatim je na mesto rektora došao Vladimir Ćorović koji je pokušao da na univerzitetu zavede red. Od svih tadašnjih rektora BU, on je jedini podržao studente-nacionaliste. Studenti-komunisti su tražili Ćorovićevu ostavku, a 5. aprila 1936. godine demolirali su njegov stan. Generalni štrajk studenata BU, koji je trajao mesec dana, imao je za posledicu Ćorovićevu ostavku. Posle njega je došao dr Dragoslav Jovanović koji je zajedno sa studentima branio autonomiju Univerziteta.

Levo orijentisani studenti dobijali su idejnu i političku hranu od levo orijentisanih partija i intelektualaca. Ovo se najviše odnosi na Demokratsku i Zemljoradničku stranku, koje su imale svoje levo krilo, koje je postalo naročito aktivno posle VII kongresa Kominterne, održanog 1935. godine. I KPJ je pojačala svoju ilegalnu delatnost, naročito svoju ilegalnu štampu. Unutar Demokratske stranke bila se formirala grupa narodnofrontovaca na čelu sa dr Ivanom Ribarom, koji je bio i član Izvršnog odbora stranke.

Uporedo sa aktivnostima KPJ pojačavala se i akcija studenata-komunista. Pod vidom zaštite demokratije i ideja slobode, studenti-komunisti su iskorišćavali i unutrašnje političke i spoljnopolitičke događaje (poseta Eduarda Beneša, grofa Ćana, Ivana Delbosa, pripajanje Austrije Nemačkoj) za svoju promociju. U godinama pred Drugi svetski rat zemlja je bila preplavljena prokomunističkom literaturom i komunističkim propagandnim materijalom, koji se štampao ilegalno. Sovjetski Savez je prikazivan kao zemlja blagostanja sa jakom i nepobedivom vojskom. To je činjeno i pored toga što je partijsko rukovodstvo KPJ dobro znalo da sve to nije tačno. Sam Tito je, za vreme svog boravka u Moskvi 1935. godine, to sve video i kasnije kazivao: ” Vidio sam mnogo dok sam bio u Moskvi. Dok sam tamo radio, uočio sam mnoge stvari koje ne valjaju, video sam mnogo karijerizma i laktaštva, razgovarao sam sa kolhoznicima, video sam kad neki kolhoznik hoće nešto da kaže, drugi ga gurne laktom. Ljudi u Moskvi su se nekako sklanjali jedan od drugog, ustezali se da govore, svaki čas je bilo hapšenja, nestajali su ljudi preko noći, niko nije smeo da pita kuda su odvedeni. Vidio sam mnogo, mnogo nepravdi … Sve sam ja to vidio, ali uzroci svega toga nisu mi bili toliko jasni kao danas… Ali moja revolucionarna dužnost nalagala je tada da to ne kritikujem i da ne pomažem tuđu propagandu protiv te zemlje, pošto je SSSR bio tada jedina zemlja u kojoj je izvršena revolucija i u kojoj je trebalo da se izgradi socijalizam…”

Kada je izbio građanski rat u Španiji jugoslovenski studenti-komunisti su prihvatili poziv da odu tamo i da se bore. Velik broj dobrovoljaca je bio spreman da ide u Španiju, samo da je bilo uslova za to, to jest da su vlasti davale pasoše i da je bilo novaca za put. Đilas svedoči da je on bio nadležan za slanje dobrovoljaca iz Srbije u Španiju.

Plan sa lađom, koja je trebala da prihvati dobrovoljce iz Crne Gore za Španiju je propao. Organizatori tog plana, Gorkić i Adolf Muk nisu imali uspeha. Plan je otkriven, Adolf Muk je uhapšen i celu stvar je otkrio policiji. Doprinos Jugoslovena komunista u španskom građanskom ratu nije bio mali. U Španiji je učesttvovalo oko 1500 Jugoslovena, među kojima je bio priličan broj intelektualaca. Gubici su bili ogromni. Skoro polovina je poginula, 300 je bilo ranjeno, a 350 Jugoslovena se nalazilo posle sloma Španije u logorima na francusko-španskoj granici. Njih 300 je uspelo da pobegne ili da se izvuče iz logora, da stignu u Jugoslaviju i da uzmu učešće u ratu 1941-45. Ovi ljudi koji su se borili u Španiji su stekli dragoceno vojno iskustvo koje je bilo korisno kasnije u ratnim danima u Jugoslaviji.

“BRANIĆEMO ZEMLjU”

U političko-propagandnoj aktivnosti studenata-komunista pred Drugi svetski rat naročito značaj je imala akcija “branićemo zemlju”. To je bila parola, koju je lansirao “Studentski odbor za odbranu zemlje”. Na čelu ovog odbora se nalazio Voja Nikolić, student tehnike. Ova akcija je pokrenuta posle Nemačkog ulaska u Čehoslovačku, 15. marta 1939. godine. U propagandne svrhe ovaj odbor je izradio male trake u obliku državne trobojke sa natpisom “branićemo zemlju” koje su studenti delili građanima. Osnovan je i Savez omladinskih organizacija za odbranu zemlje.

Početkom aprila 1939. godine studenti-komunisti su uputili predlog Glavnom generalštabu za vojničko osposobljavanje studenata. Tražene su vojne starešine koje će voditi vojničke kurseve, kao i oružje i vojničko odelo. Zahtevu studenata je udovoljeno, i polovinom maja 1939. godine počele su vežbe koje su se održavale na Banjici i trajale mesec dana. Kada su polovinom juna završeni ovi kursevi, održana je svečanost dva dobrovoljačka bataljona kojoj su prisustvovali i oficiri koji su studentima držali obuku. Ovoj svečanosti su prisustvovali i general Dušan Simović (načelnik generalštaba), i general Milutin Nedić (tada ministar vojske i mornarice) koji su se zahvalili rektoru “što su studenti dobrovoljno pokazali snažnu volju za odbranu zemlje”. Komunistima je i ovaj put uspelo da obmanu najviše vojne faktore, koji nisu mogli da shvate o čemu se radi.

Od političkih ljudi tadašnje Jugoslavije prvi je bio Dimitrije Ljotić koji je shvatio pravi smisao i cilj ove komunističke akcije. U svom biltenu od 3. maja 1939. godine on je pisao: “Komunisiti su sada maskirani kao nacionalisti. Istina, tu reč ne izgovaraju, ali nose trobojku. Istina, trobojka nije dovoljna. Zato su stavili natpis “branićemo zemlju”… To su sledbenici lažnoimenjaka, koji nikada pod svojim pravim imenom i sa svojim pravim licem, pred svet ne izlaze, već uvek sa lažnim imenom i sa maskom na licu … Upozoravamo na ove satanske sluge, koji imaju zadatak da, za račun komunističke internacionale, uvuku našu zemlju u rat, ne za njene interese već za tuđe, a kad taj posao svrše, onda će u pozadaini delovati da izazovu revoluciju”. U Biltenu od 12. maja 1939. godine Ljotić je opet pisao: ” …Mora se paziti kome se daje oružje u ruke … Mi znamo da danas u uputstvima komunističkim za izvršenje prevrata stoji i to: da je građanski rat u Španiji pokazao koliki je nedostatak kod marksista što nisu imali vojnički izvežbani starešinski kadar, te stoga preporučuju da se baš između komunističke omladine sprema što više vojnički obučenih ljudi, koji će sem tehničkog znanja … poznavati i rukovanje modernim oružjem”.

Radilo se o drastičnom obmanjivanju javnosti, koja je dugo pre toga bila izložena narodnofrontovskoj propagandi. Veštim govorima u svoje redove uvlače i pred sobom gone na rad u njihovom duhu nacionalna udruženja od “Sokola” pa do udruženja rezervnih oficira i ratnika; na svojim skupovima, kao dobri glumci i propagatori takmiče se u patriotizmu sa govornicima predstavnika partijskih grupa. Kada su se vraćali sa vežbi pevali su kao koračnicu komunističke pesme “Lanci nam se kuju kleti” i “Stvorićemo novog čoveka”.

Milica Topalović, supruga Živka Topalovića, takođe je podvrgla ovu aktivnost studenata-komunista kritici i ukazivala na njihovu ideološku i političku nedoslednost: “Do juče je ta omladina”, pisala je ona u “Radničkim novinama” od 19. maja 1939. godine, “negirala sve sem svetske revolucije (otadžbinu, porodicu, patriotizam, brak, jer je ove institucije proglasila za sitnoburžujske), a danas nosi trobojke sa “branićemo zemlju” … do juče su ti revolucionarni omladinci grmeli o miru i stvarali mirovne odbore, a danas nose pomenute trobojke”.

Iako su, u odnosu na broj studenata bili manjina, studenti-komunisti su držali u svojim rukama sva udruženja i sve fondove i menze. Važna organizacija u njihovim rukama bila je “Samopomoć”, koja im je omogućavala ne samo unosna zaposlenja, nego i ubiranje drugih prihoda. Nije bilo lako da neki student bude primljen u “Samopomoć” sve dok ga studenti-komunisti ne isprobaju koliko je naklonjen komunistima. Preko menza za povoljniju ishranu siromašnih studenata vršili su komunisti pritisak na najosetljivijem mestu studenata sa malim ili nikakvim prihodima, a preko svoje štampe i letaka, obrađivani su studenti politički i ideološki. Glavni organ studenata-komunista, list “Student” (prvi broj 15.3.1937. godine) menjao je ime u “Naš student” (od početka 1939.), zatim opet “Beogradski student” (od 14.12.1939. godine) vrbovao je studente kao što je “Reč omladine” (prvi broj 28.10. 1936.) vrbovala srednjoškolsku omladinu. Na univerzitetu je zamukla državna himna, Kralj se nikada ne spominje, iz naziva studenskih udruženja izbačena je reč “jugoslovensko”. U auli Pravnog fakulteta studenti-komunisti, pod vođstvom Mladena Paternostera, sina austrougarskog oficira, drže komemoraciju Černozemskom, ubici kralja Aleksandra.