Kraljevina Jugoslavija i njeni susedi

Objavljeno 24. January 2010.

Jugoslovensko-turski odnosi važili su, naročito posle posete kralja Aleksandra Turskoj (1933. godine), kao dobri. Poseta Milana Stojadinovića, oktobra 1935. godine osvežila je i produbila ove odnose. U razgovoru sa Stojadinovićem Kemal Ataturk je rekao da Jugoslavija i Turska “treba da idu zajedno i da na tome putu istraju”. Ukazao je na važnost Rusije u odnosu na Tursku, pominjući tradicionalnu rusku ekspanziju ka Sredozemnom moru i na sve opasnosti koje iz toga proizilaze po Tursku. Zato Turska mora u pogledu Rusije da bude veoma obazriva i da sa njom održava dobre odnose.

Od pada Milana Stojadinovića pa do nemačkog napada na Jugoslaviju, prolazili su Jugoslovensko-turski odnosi kroz krizu, koja je bila posledica zaoštravanja odnosa između velikih sila. Već 12. maja 1939. Turska je primila Britanske garancije, a u oktobru iste godine zaključila je savez sa Velikom Britanijom i Francuskom, tzv. Ankarski pakt.

ITALIJA

Iako je Italija bila jedna od pobednica Prvog svetskog rata, ona nije bila zadovoljna odredbama Versajskog ugovora o miru. Naročito u odnosu na Jugoslaviju. Nije nikakva tajna da je Benito Musolini mrzeo kralja Aleksandra i da je smatran za intelektualnog začetnika ubistva kralja Aleksandra. Za svo vreme između dva rata Italija je podržavala stvaranje i održavanje neprijateljskog obruča oko Jugoslavije. Ovaj obruč su sačinjavali Austrija (do prisjedinjenja Nemačkoj), Mađarska, Bugarska i Albanija.

U godinama pred Drugi svetski rat jugoslovenske vlade su bile ozbiljno zainteresovane za poboljšanje odnosa sa Italijom. Zna se da je i sam kralj Aleksandar imao nameru da poboljša odnose sa Italijom, ali do toga nije došlo. Tokom 1936. godine dolazila je inicijativa za približavanje Jugoslavije i iz Berlina i iz Rima. Prekretnicu je izazvao govor, koji je Musolini održao 30. oktobra 1936. godine u Milanu i u kome je rekao da već postoje potrebni i dovoljni uslovi moralne, političke i ekonomske prirode da bi se odnosi stvarnog prijateljstva između Italije i Jugoslavije postavili u nove odnose.

Ćano je preko Jovana Dučića, tada jugoslovenskog ambasadora u Rimu prvi dao inicijativu za otpočinjanje razgovora. Jovan Dučić je posle dva sastanka sa Ćanom, 18. i 20. novembra, obavestio Stojadinovića da je Ćano predložio savez na principu “osovine Rim-Berlin”.

Stojadinovićev pad neprijatno je delovao i u Rimu i u Berlinu, jer su obe strane smatrale Stojadinovića svojim prijateljem i čovekom sa kojim se moglo raditi. Stojadinovića je nasledio Dragiša Cvetković. On je za ministra spoljnih poslova doveo Aleksandra Cincar-Markovića, koji je bio jugoslovenski poslanik u Berlinu. I Cvetković i on su, zvanično, hteli da produže Stojadinovićevu spoljnu politiku, naročito prema Italiji i Nemačkoj gde im se nije sasvim verovalo.

Za vreme vlade Cvetković-Maček odnosi sa Italijom nisu mogli biti popravljeni. Grof Ćano je pad Stojadinovića doživeo kao ličnu uvredu i za njegovog naslednika nije imao simpatija. Već je polako počeo da se menja stav sila Osovine prema Jugoslaviji koja se nalazila na raskršću: srce odgovornih državnika ih je vuklo ka demokratiji, a stvarnost u kojoj su se nalazili, prema Osovini. Dok je u odnosima sa Nemačkom Jugoslavija mogla imati jasnu situaciju, sa Italijom to nije bio slučaj. I pored svih izjava korektnosti, Musolini je stalno mislio na osvajanje Balkana i na obnavljanje Rimske imperije. Musolini je takođe smatrao da “hrvatsko pitanje” u svakom slučaju može biti upotrebljeno u svakom momentu za razbijanje Jugoslavije. Veze sa Antom Pavelićem, nisu, i pored svih obećanja bile prekinute. U razgovoru koji je imao sa grofom Ćanom , 23. januara 1940. godine, Pavelić je tražio od Italije 30 hiljada ljudi koji bi upali na Kosmet i izazvali nemire: “On (Pavelić) ne krije da će proglašenje NDH u uniji sa Italijom predstavljati udarac planovima germanizma, ali takođe smatra da je podrška Italije neophodna katoličkoj Hrvatskoj kako bi se osujetili nemački planovi za Jadran”.

Grof Ćano je primio Pavelića ponovo 10. maja 1940. godine. Pavelić je pripremio za italijanski Generalštab i kartu sa tačnim naznačenjem pozicija hrvatskih ustaških odreda kao i listu njihovih najvažnijih materijalnih potreba. Ostao je samo da se utvrdi dan upada u Jugoslaviju.

Posle italijanskog napada na Grčku (28.10.1940.) pojavila se potreba jasnijeg razjašnjenja jugoslovensko-italijanskog odnosa. Vladislav Stakić, advokat iz Beograda, dobio je zadatak da ode u Rim potraži da se raščiste jugoslovensko-italijanski odnosi. Od grofa Ćana je zahtevao da dobije odgovor da li Italija i dalje stoji na bazi Beogradskog sporazuma. Grof Ćano je po običaju bio razgovorljiv i zračio je optimizmom oko sebe.

Pošto prva Stakićeva poseta Rimu nije dovela do željenih odgovora, došlo je do njegove druge posete Rimu, koja je bila u januru 1941. Stakić o toj poseti govori: “Moj ponovni odlazak u Rim bio je potreban zbog sastanka Hitlera i Musolinija, koji je održan januara 1941. i na kome je postavljeno pitanje Jugoslavije i traženo da se za Jugoslaviju nađe modus vivendi. Tada je Hitler izrazio želju da Jugoslavija ostane van rata, ali da se odnosi prodube, kako Jugoslavija ne bi predstavljala opasnost, zbog nastupajuće ofanzive protiv Grčke”. Grof Ćano ga je primio 4. februara 1941. godine. Istog dana posle podne Stakić je primljen i kod Musolinija. Musolini je još jednom ponudio Stakiću savez: “Jugoslavija može na dva načina da uredi svoje odnose sa Osovinom i da ostane van rata. Jedan da pristupi Trojnom paktu, drugi da na osnovu Beogradskog sporazuma zaključi savez sa Italijom, što bi se smatralo dovoljnim približavanjem Osovini”. Musolini je priznao, sa su Hitler i on, na svom sastanku, rešavali o Jugoslaviji i da su rešili da Jugoslaviji učine velike koncesije i da žele da ona ostane van rata. Musolini je još rekao da je nastao zadnji čas da se Jugoslavija konačno odluči. Rok je isticao krajem februara. Musolini je ovom prilikom ponudio izmenu stanovništva u Istri za albansko stanovništvo u Jugoslaviji: “To je naročito važno za vas Srbe, jer bi na taj način posrbili vaše Kosovo, čije je stanovništvo pretežno albansko i koje za vas Srbe ima toliku istorijsku i nacionalnu vrednost”.

Stakić je 9. februara referisao knezu Pavlu o svojim razgovorima sa Musolinijem i grofom Ćanom. Međutim, knez Pavle nije bio spreman da primi italijanske predloge: “Ja nemam pravo da Slovence i Hrvate premeštam sa njihovog nacionalnog tla na kome žive hiljadu godina”. 24. februara 1941. Musolini je ponovo primio Stakića, koji mu je doneo odgovor kneza Pavla.

Knez Pavle je u Musoliniju gledao čoveka veoma prevrtljivog koji sutra može vrlo lako opozvati ono što je danas obećao. Takav je u stvari bio i grof Ćano.

NEMAČKA

Odnosi između Nemačke, koja je posle Prvog svetskog rata imala da plaća ratnu odštetu, i Jugoslavije razvijali su se postepeno. Odnosi su se uglavnom ograničavali na privredne veze, jer Nemačka nije htela da se upušta ni u kakve intrige protiv Kraljevine Jugoslavije. Sve do 25. marta 1941. godine nije između Nemačke i Jugoslavije bio sklopljen ni jedan politički ugovor.

Kralj Aleksandar je bio odlučan da uspostavi dobre odnose sa Nemačkom koja je počela da se uzdiže. Franc fon Papen, tadašnji nemački poslanik u Beču, javio je 26. oktobra 1934. godine Hitleru sadržaj jedne poruke koju mu je predao jugoslovenski poslanik: “Putujem u Pariz jer imam savez sa Francuzima, sa kojima imam i dosta zajedničkih interesa, ali bez obzira na sve šta se može govoriti u Parizu, ja neću nikada učestvovati ni u jednoj koaliciji koja bi imala da rešava srednjeevropska pitanja, ako u njoj nije zastupljena Nemačka”. Ilija Jukić tvrdi da je Hitler Kralju nudio savez dva puta u toku proleća i leta 1934. godine.

Tragična pogibija kralja Aleksandra 9. oktobra 1934. godine presekla je dalje razvijanje ovih odnosa. Nemci su, međutim, sačuvali uspomenu i respekt prema mrtvom Kralju; na pogrebnim svečanostima u Veogradu pojavio se lično maršal Herman Gering, druga ličnost Trećeg rajha i odao vojničku počast pred odrom mrtvome Kralju.

Milan Stojadinović je posetio Nemačku januara 1938. godine. Njegov sastanak sa Hitlerom se desio 17. januara 1938. godine u prisustvu Geringa, fon Nojarta i fon Herena koji je tada bio nemački poslanik u Beogradu. Hitler je uveravao Stojadinovića da između Nemačke i balkanskih zemalja nema nikakvih spornih pitanja… Nemački interesi na Balkanu jedino su ekonomske prirode, a nikako političke.

Hitler je, veli Stojadinović, tvrdio da ne želi nikakav politički pakt sa Jugoslavijom: “Jugoslovenske granice ostaće nepovredive, kao što je Italijanska na Breneru. Uostalom, za Jugoslaviju je, u odnosu na Nemačku, najbolja zaštita, dobro tretiranje nemačke manjine, koja tamo živi i za koju znam da je lojalna prema jugoslovenskoj državi”.

Pad Milana Stojadinovića i obrazovanje vlade Dragiše Cvetkovića izazvalo je u Berlinu veliko razočarenje. Pošto se malo smirilo uzbuđenje oko Stojadinovićevog pada, jugoslovenska vlada je pokušala oživljavanje razgovora sa Nemačkom. Pred kraj aprila 1939. godine Cincar-Marković je otputovao za Nemačku. 25. aprila imao je razgovor sa Ribentropom, a 26. aprila je bio primljen i od Hitlera. Iz zapisnika koji je vođen za vreme razgovora se vidi sledeće; jugoslovenska vlada je već diskutovala o pristupanju paktu Antikominterne. Cincar-Marković je bio za pristupanje paktu, ali su princ Regent i drugi ministri bili mišljenja da je takav potez preuranjen. Javno mnjenje u Jugoslaviji bi trebalo da bude bolje pripremljeno.

Poseta kneza Pavla Nemačkoj je bila od 1. do 5. juna 1939. godine. Ova poseta je veoma imponovala Hitleru i sve je činjeno da ona na kneza Pavla ostavi jak utisak. Nemačka vlada je utrošila 30 miliona rajh maraka za knežev boravak. Hitler nije uspeo da pridobije kneza Pavla na svoju stranu. To je Hitlera veoma ljutilo. Poseta kneza Pavla je za Nemce bila neuspeh. Bojeći se verovatno da njegovu posetu Hitleru u Londonu ne shvate pogrešno, knez Pavle je posle ove posete pod izgovorom “bolesti i konsultovanja lekara” otišao u Veliku Britaniju gde je izložio svoje utiske iz boravka u Nemačkoj i saopštio da je rat na pragu. Englezi su ipak verovali da Hitler neće ići dalje od ucena.

BUGARSKA

Svi poluzvanični i zvanični dodiri najodgovornijih faktora obe zemlje trebali su da pripreme Bugarsku za saradnju sa balkanskim državama. Posle puča “Zvenara” (Damjan Velčev i Kimon Georgijev) izgledalo je da će oživeti bugarsko-jugoslovenska saradnja. Iako nije došlo do nekog naročitog oživljavanja saradnje odnosi su se poboljšali iako se bugarski vrhovi nisu odrekli aspiracija na Južnu Srbiju.

Kada je Milan Stojadinović po povratku iz Turske, svratio do kralja Borisa, predložio je zaključenje pakta o prijateljstvu. U odnosu na Bugarsku Jugoslavija je već tada učinila jedan važan korak; pristala je da Bugarska može da naoruža svoju vojsku, što je Bugarskoj po Nejskom ugovoru bilo zabranjeno. Stojadinović je rekao Borisu: “Ja želim da potpišem pakt o večnom prijateljstvu” … Pakt je potpisam marta 1937. godine u Beogradu.

Prema sporazumu sklopljenom u Solunu 31. jula 1938. godine balkanske države su se odrekle upotrebe sile u rešavanju međusobnih odnosa i pristale da Bugarska poveća opseg svoje vojske. Za stav Bugarske prema Jugoslaviji ostalo je tipično da ona, i pored zaključenja svih sporazuma, nije prestala da rovari po Južnoj Srbiji. U izveštaju koji je general Bogoljub Ilić podneo 10. septembra 1940. godine, generalu Milanu Nediću, tada ministru vojske i mornarice, o stanju u Južnoj Srbiji stoji i ovo: “Bugarska propaganda postoji i dalje i to kao aktivna na desnoj obali Vardara sa svim svojim odlikama i zadacima; i kao prikrivena i potajna na levoj obali Vardara, bez vidnih spoljnih manifestacija”

I vlada Dragiše Cvetkovića, koja je zamenila vladu Milana Stojadinovića, trudila se da održi dobre odnose sa Bugarskom. 2. februara 1940. održan je u Beogradu sastanak Saveta Balkanskog pakta (Jugoslavija, Rumunija, Bugarska i Turska)

MAĐARSKA

Zajedno sa Italijom Mađarska je pomagala atentat na kralja Aleksandra. U mestu Janka Pusti nalazio se logor hrvatskih ustaša, gde su se oni vežbali za terorističke akcije po Jugoslaviji. Dugo vremena nadali su se vodeći mađarski krugovi da će uz pomoć Italije moći zadovoljiti svoje revizionističke teritorijalne težnje prema Jugoslaviji. Sa ovim neprijateljskim stavom Mađarske računalo je i jugoslovensko, i političko i vojno, rukovodstvo.

Veliko interesovanje Nemačke za održanje teritorijalne celine Jugoslavije učinilo je da Musolini tada nije smeo da napadne Jugoslaviju. Od tog momenta počinju da se popravljaju odnosi Mađarske sa Jugoslavijom. Obrt u Jugoslovensko-mađarskim odnosima nastao je posetom grofa Čakija Beogradu, koja je bila 11. decembra 1940. godine. Ovom prilikom sklopljen je jugoslovensko-mađarski pakt, koji je bio veliki diplomatski uspeh, jer je značio zvanično odricanje Mađarske na sve njene teritorijalne pretenzije prema Jugoslaviji. Zaključen je pakt o večnom prijateljstvu koji je trajao samo do 6. aprila 1941. godine, kada je u zajednici sa Nemačkom, Mađarska napala Jugoslaviju, i kasnije, učestvovala u podeli njene teritorije. U znak protesta i zbog osećanja povređenosti ličnog ponosa grof Pal Teleki, predsednik mađarske vlade, izvršio je samoubistvo.

SSSR

Posle dugog odbijanja, Jugoslavija je u samo predvečerje rata, rešila da uspostavi diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom. Ideološko-politički udarac, koji je jugoslovenskim komunistima zadalo zaključenje pakta između Staljina i Hitlera oni su pokušavali da obesnaže izokretanjem činjenica. U trećem otvorenom pismu bosansko-hercegovačkih studenata (komunista) od 1. decembra 1939. godine stoji:  “Pred snagom Sovjetske Rusije, Hitler ne samo da je odustao od napada na nju, nego je pred tim bedemom klonuo i okrenuo se protiv onih istih, koji su ga godinama pomagali i godinama gurali na Istok. Hitler je predložio Rusiji pakt o nenapadanju. Rusija je tu ponudu prihvatila i tako sprečila spreman napad na sebe, znajući, da engleski i francuski vladajući krugovi ne žele mir, niti borbu protiv napadača”.

I knez Pavle i jugoslovenska vlada su se sporo i dosta nerado odlučili na uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom. Do pred kraj 1939. godine Štrandman, bivši savetnik carske ruske ambasade u Beogradu, predstavljo je carsku Rusiju u Kraljevini Jugoslaviji. Krajem septembra 1939. knez Pavle je saopštio Štrandmanu “da više ne može funkcionisati kao diplomata za jednu vladu koja više ne postoji”. To je bio jasan znak preokreta u stavu prema Sovjetskom Savezu.

Kontakt sa sovjetima uspostavljen je preko jugoslovenske ambasade u Ankari; to je uradio Ilija Šumenković preko svog sovjetskog kolege Terentijeva. Radilo se najpre o uspostavljanju trgovinskih odnosa. Molotov je 8. maja 1940. primo jugoslovensku delegaciju, a već 11. maja bio je potpisan prvi trgovinski ugovor između SSSR-a i Jugoslavije.

Pregovori o uspostavljanju diplomatskih odnosa između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza počeli su krajem maja 1940. godine, a 24. juna 1940 godine Terentijev i Šumenković potpisali su u Ankari sporazum o uspostavljanju diplomatskih odnosa. Za jugoslovenskog poslanika u Moskvi bio je određen dr Milan Gavrilović. Već 6. jula 1940. godine stigao je u Beograd sovjetski poslanik Plotnjikov, koji je bio srdačno dočekan od jugoslovenskih komunista.

Prema jednom izveštaju fon Herena, nemačkog poslanika u Beogradu, od 28. septembra 1939. godine, još pre nego što su uspostavljeni odnosi sa Sovjetskim Savezom, knez Pavle se plašio sovjetskog uticaja. U jednom užem krugu knez Pavle je govorio “o ruskoj ekspanziji prema Zapadu, što je kod njega izazivalo zabrinutost”. U vezi sa tim on je rekao da se boji uticaja Sovjetske Rusije u jugoistočnoj Evropi, koji se u Jugoslaviji može vršiti pod maskom panslavizma. Raspoloženje narodnih širokih masa bilo je sasvim drugačije. Kod njih približavanje Rusiji budi trajno latentno osećanje slovenske solidarnosti sa ruskim narodom.

Kada se našao u Moskvi Gavrilović se prisno vezao sa Stafordom Kripsom (sir Stafford Criprs), britanskim ambasadorom u Moskvi. Dragiša Cvetković je isticao da je jugoslovenska vlada tražila pomoć od Sovjeta, naročito u oružju i materijalu, ali bez uspeha: “Kada je na tri meseca pred rat g.Plotnikov pošao u Moskvu predao sam mu jedan potpun spisak naših potreba. Ali ne samo da taj materijal nikada nije stigao, već se ni sam ambasador nije vratio”. Posle martovskog puča, i vlada generala Simovića , se obratila Sovjetima za pomoć, ali ni ona nije dobila ništa. Momčilo Ninčić, Simovićev ministar spoljnih poslova, obavestio je Gavrilovića “da je sovjetski otpravnik poslova rekao da je njegova vlada sklona da zaključi vojni i politički pakt sa Jugoslavijom”. Jugoslovenska delegacija, koju su sačinjavali pukovnici Božin Simić i Dragutin Savić, stigla je u Moskvu 2. aprila 1941. godine i već idući dan bila primljena od Višinskog. On im je odmah rekao da mu je ideja o vojnom paktu sa njihovom zemljom poptuno nova i da mora podneti predlog Molotovu na odobrenje. Kazao im je da će im dati odgovor idućeg dana.

Odgovor je bio negativan. Da ne bi pokvarili odnose sa Nemačkom, Sovjeti su predložili “sporazum o prijateljstvu i nenapadanju”. U nacrtu ovog sporazuma, u drugom članu bilo je rečeno: “ako jedna od ugovorenih strana bude napadnuta od neke treće države, druga ugovorena strana neće pomagati napadače dok ovaj sporazum traje”. Višinski je opet od Gavrilovića tražio spisak jugoslovenskih potreba, kako bi materijal mogao da se pošalje.

U međuvremenu su Sovjeti izmenili stilizaciju drugog člana nacrta sporazuma. On je sada glasio: “U slučaju da jedna strana ugovornica bude napadnuta od neke treće države, druga ugovarajuća strana će zadržati svoju politiku neutralnosti i prijateljstva”. Gavrilović je sada shvatio o čemu se radi i odbio je da prihvati tu izmenu što je stvorilo vrlo mučnu situaciju između njega i Višinskog koji je nastojao da se ovaj ugovor potpiše. Usledio je telefonski razgovor između Gavrilovića i Simovića koji je zahtevao da se ugovor potpiše. Na pretnju Višinskog da, po naređenju svoje vlade, ipak mora da potpiše sporazum, Gavrilović mu je odgovorio: “Ja to ne moram potpisati. Moj predsednik vlade može da me otpusti i zameni nekim drugim, ali dok sam ja ovde ja to neću potpisati tako kako je”. Na ponovni poziv Gavrilović je ipak otišao u Kremlj gde su ga čekali Staljin, Molotov, Višinski i dosta osoblja. Predložen mu je ponovo izmenjen drugi član, koji je navodno, izmenjen na zahtev Staljina i Gavrilović je potpisao. Tu se desila ona poznata scena kada Staljin pravi znak krsta nad Gavrilovićem i apeluje na njegovu slovensku i pravoslavnu svest.

To je bilo rano ujutro 6. aprila kada je Beograd već goreo u plamenu. Na zahtev Nemaca Sovjeti su otkazali jugoslovenskoj diplomatskoj misiji gostoprimstvo. Višinski je pozvao Gavrilovića u Kremlj i usmeno ga obavestio da Sovjetski Savez ne smatra više da Jugoslavija postoji kao politička celina. Gavriloviću nije predata nikakva nota.


Unique visitors to post: 120

Istorija

Ukoliko želite - možete ostaviti komentar ili se prijaviti na RSS fid kako biste sledeće članke čitali direktno iz RSS fid čitača.

Komentari

2 komentara na “Kraljevina Jugoslavija i njeni susedi”

Ostavite komentar

(required)

(required)