Na redu je Francuska

Objavljeno 21. January 2010.

Posle rata sa Poljskom, Nemačka je svoj pogled usmerila ka Zapadu. Nemački prvi plan je predviđao proboj kroz Belgiju i delimično kroz južnu Holandiju u mesecu oktobru. Plan je dobio naziv “Gelb”. Polazilo se od toga da će težište borbi biti na belgijskoj teritoriji. Nemci su očekivali da će francuske i britanske divizije ući u Belgiju sa juga čim nemačke trupe budu prešle granicu. Štabovi još nisu razradili ovu naredbu kada je 29. oktobra došla promena zapovesti za izvršenje plana “Gelb”, u kojoj je i severna Francuska uzeta u razmatranje kao potencijalno bojište. Cilj je bio da se uključi što više savezničkih snaga severno od reke Some. Hitler je zatim za dan kada će početi ofanziva na Zapadu odredio 12. novembar, ukoliko vreme to dozvoli, jer je avijaciji bilo neophodno vedro nebo a tenkovima suva zemlja.

U noći između 5. i 6. novembra nemačke su divizije krenule da duž holandske i belgijske granice zauzmu svoje polazne položaje. Vreme je, međutim, bilo nepovoljno i datum napada je odložen za petnesti. Ukupno je ovaj datum do 10. maja pomeran ni manje ni više nego osamnaest puta. 10. januara je javljeno da će vremenske prilike posle 12. biti povoljne. Hitler je za napad odredio 17. januar. Međutim, tog istog 10. januara jedan mali nemački avion prinudno je sleteo na belgijsku teritoriju. U njemu se nalazio nemački major koji je krenuo na savetovanje Generalštaba u Kelnu i koji je sa sobom nosio dokumenta plana “Gelb”. Pokušao je da spali papire, ali mu je to samo delimično uspelo. Iz ostataka je mogao da se rekonstruiše plan napada. Napad je zato ponovo pomeren i to za 30. januar. Došlo je ponovo do nekih promena u planu. Odlučeno je da se ipak zauzme cela Holandija, a ne samo jedan njen deo kako je to prvo bilo planirano. Plan koji je donet po ovoj odluci izveden je 10. maja 1940.

DRAMATIČAN MAJ 1940

Pol Rejno je 22. marta 1940. predstavio skupštini 109. vladu Francuske republike. Njegova vlada je bila podeljena na one koji su bili za i protiv oštrog stava prema nacističkoj Nemačkoj. Bivši predsednik vlade Daladje je i dalje zadržao veoma važan položaj ministra odbrane. Pol Rejno nije voleo generala Gamlena, vrhovnog komadanta kopnenih snaga. Davao je prednost njegovom zameniku, generalu Žoržu, koji je bio komadant severoistočnog fronta.

Nevolje su se nagomilavale od proleća 1940; debakl u Finskoj, neuspesi u Danskoj i Norveškoj. Do krize je došlo 9. maja zbog pitanja Gamlenove zamene. Rejno je hteo da podnese ostavku, međutim kada je prispela loša vest o događajima 10. maja, Rejno je povukao pitanje ostavke. Na videlo je, međutim, izašla kriza nepoverenja među vrhovnim vođama rata. Kada su Nemci otpočeli napad i prinudili Francuze da se na svim linijama fronta povlače, Rejno je 18. maja uradio ono što je odavno hteo; preuzeo je od Daladjea ministarstvo odbrane, smenio Gamlena, pozvao je generala Maksima Vejgana da dođe iz Sirije. Ostareli maršal Filip Peten, ambasador Francuske u Madridu dobio je poziv da uđe u vladu kao njen potpredsednik i vojni savetnik. Situacija se stalno pogoršavala.

I u Engleskoj je politička situacija bila napeta. ”Suviše ste dugo sedeli za ono malo što radite. Idite, kažem vam, i nek bude svršeno između nas. Zaboga, idite!” Te reči su se čule 8.maja u Donjem domu i bile su upućene Čembrlenu. Razlog je bio sve veće nezadovoljstvo zbog loših poteza premijera Čembrlena. Čembrlen je morao da podnese ostavku. 10.maja, baš kada je Hitler počeo sa napadom na Francusku, Čerčil je preuzeo Čembrlenove dužnosti.

Zabrinuta zbog vesti o koncentraciji nemačkih trupa, belgijska vlada je zasedala cele noći 9/10. maja, čekajući da sazna da li je ovog puta stvar ozbiljna ili se opet radi o lažnoj uzbuni. U pola pet im je saopšteno da Nemci bombarduju holandske aerodrome, a nešto kasnije su videli prve nemačke bombardere iznad Brisela. U pola devet je nemački ambasador posetio belgijskog ministra inostranih poslova Spaka da bi mu predao memorandum u kojem se belgijska vlada optužuje da je sve vreme kršila memorandum o neutralnosti u korist Francuske i Britanije.

SLUČAJ “GELB”

U skladu sa planom “Gelb”, nemačka Vrhovna komanda je prebacila na Zapad tri grupe armija sa ukupno 136 divizija. Od toga su 10 divizije bile tenkovske, a 7 motorizovane. Celokupna ova grupacija je imala 2580 tenkova, 3824 aviona i 7378 artiljerijskih oruđa kalibra 75 i više milimetra. Nemačke snage bile su razvrstane u grupu armija “A” , “B” i “C”.

Plan “Gelb” je u osnovi predstavljao kopiju nemačkog plana o ofanzivi na Zapadu iz prvog svetskog rata, poznatog pod imenom “Šlifenov plan”. On je podazumenao zaobilažnjenje sa severa “Mažino linije” i nanošenje glavnog udara preko holandske, belgijske i luksemburške teritorije. Grupa armija “A” (45 divizija, od toga 7 tenkovskih), pod komandom tadašnjeg generala Gerda Rundštata, trebalo je da napadne preko Ardena i zaobiđe “Mažino liniju”. Nadirući preko Belgije i Luksemburga, Rundštatove snage su dobile zadatak da forsiraju reku Mezu, između Dinana i Sedana, da probiju francusku odbranu, izbiju na kanal Lamanš, pribiju glavninu savezničkih trupa uz obalu u unište je u sadejstvu sa snagama grupe armija “B”. Odlučujuđu ulogu u čitavoj operaciji trebalo je da odigra tenkovska grupa generala Paula Klajsta (1250 tenkova) i tenkovski korpus generala Hermana Hota (542 tenka). Iz vazduha je grupu armija “A” podržavala 3. vazdušna flota.

Grupom armija “B” komandovao je general-pukovnik Feodor fon Bok. Ona je u svom sastavu imala 29 divizija, uključujući tu 3 tenkovske i 2 motorizovane divizije. Pre početka borbi bila je razvijena od obale Severnog mora do Ahena. Cilj joj je bio da zauzme Holandiju, spreči njene snage da se spoje sa savezničkim, da veže za sebe anglo-francuske trupe u Belgiji i postepeno ih potiskuje prema Antverpenu i Namiru. Predviđeno je bilo da fon Bokove jedinice često koriste desante iz vazduha za zauzimanje mostova, saobraćajnih čvorova, aerodroma i drugih protivničkih vitalnih tačaka, kao i da dezorganizuju savezničku odbranu čitavim sistemom vešto izvedenih diverzija. Grupu armija “B” podržavala je iz vazduha 2. vazdušna flota.

Grupa armija “C” se sastojala od 19 divizija. Bila je razvijena na francusko-nemačkoj granici i nalazila se pod komandom general-pukovnika Vilhelma Leba. Njena linija fronta protezala se u dužini od 350 km, od francusko-luksemburške granice do Bazela. Cilj joj je bio da na “Mažino liniji” prikuje što veće francuske snage.

Rezerve Vermarhta na Zapadu su iznosile 42 divizije.

Glavnina savezničkih snaga bila je razvijena početkom maja 1940. na istočnim granicama Francuske, od Švajcarske od Denkerka, svrstana u tri grupe armija i ujedinjena u Severoistočni front pod komandom francuskog generala Žozefa Žorža. Britanskim ekspedicionim snagama komandovao je maršal Džon Gort. Na čelu prve grupe armija (sastavljene od 32 francuske i 9 britanskih divizija) nalazio se francuski general Bijot. Bijotove snage držale su front od Longvija (na kraju “Mažino linije”) do Žive na reci Mezi i bile su spremne da ostvare manevar prema Belgiji.

Drugom grupom armija (39 francuskih divizija) komandovao je general Pretel. Ona je branila “Mažino liniju” u dužini od 300 km, od Longvija do Selestija.

General Beson je komandovao trećom grupacijom armija (ukupno 11 divizija), razvijenih od Seleste do švajcarske granice na gornjoj Rajni.

Rezerva severoistočnog fronta se sastojala od 17 divizija, a general Gamlen je, kao komadant francuskih Kopnenih snaga, imao na raspolaganju 6 divizija. Posle mobilizacije, Belgija je povećala svoje trupe na 23, a Holandija na 10 divizija, tako da je prva imala 600, a druga 350 hiljada vojnika.

Engleska i Francuska su na Severozapadnom frontu koncentrisale 108 divizija. Zajedno sa belgijskim i holandskim snagama na ovom sektoru one su raspolagale sa 147 divizija (od toga 23 tenkovske, mehanizovane i motorizovane), sa 3 785 000 vojnika, 3790 aviona, 3099 tenkova i sa 14544 artiljerijska oruđa (kalibra 75 milimetra i više). Francuskom avijacijom je komandovao general Vijmen. Ona je posedovala 1648 borbenih aviona. Englezi su u Francusku poslali dve vazduhoplovne jedinice sa zadatkom da iz vazduha pružaju podršku trupama generala Gorta, i da bombarduju protivničku vojsku u pozadini.

Nemačka ofanziva na Zapadu, koja je počela u rano jutro 10. maja 1940. jakim vazdušnim napadima, pala je u veoma pogodan trenutak za Nemce. Nemača vojska je uspela da popuni praznine u obučenim trupama, kao i da poveća brojnost tenkova i teretnih vozila. Osim toga, Nemci su toliko napredovali u teoriji vođenja savremenog rata, da je predstojeća ofanziva obećavala veliki uspeh.

Raspoređena na severnom krilu, 18. armija Kihlera, imala je za zadatak da brzo zauzme Holandiju i time otkloni opasnost od bočnog napada i eventualne okupacije Holandije od strane Saveznika. Da bi se ova operacija uspešno izvela, spušteni su 10. maja padobranci kod Murdejka, Roterdama i Den Haga. Oni su imali zadatak da do dolaska oklopnih jedinica zauzmu važnije mostove preko Masa i Vala i da pokušaju da uhvate holandsku vladu. Ovo poslednje im nije pošlo za rukom. Padobranci su uspeli da zauzmu mostove kod Murdejka i Roterdama i da ih odbrane od savezničkih napada do dolaska nemačke 9. oklopne divizije. Ubrzo je i 18. armija uspela da probije položaj Pel. Bez mnogo teškoća 9. oklopna divizija je uspela da 12. maja uspostavi kontakt sa padobranskim trupama kod mosta u Murdejku. Predveče je holandska armija probojem 18. armije bila opkoljena u sektoru utvđenog pojasa Holand. Nemci dotle nisu uspeli da probiju dobro osiguranu “Grebel-liniju”

13.maja u 18:00 delovi nemačke 18. armije uz pomoć padobranaca zauzeli su južne delove Roterdama, i dalje je “Grebel-linija” odolevala nemačkim napadima. Tek izjutra 14. maja Holanđani su napustili ovaj odbrambeni položaj, ostavljajući zaštitnicu koja se ogorčeno borila. U kasno popdne kapitularo je grad Utreht zbog pretnje da će biti bombardovan. U međuvremenu je Roterdam nekoliko puta bombardovan. U takvoj beznadežnoj situaciji general Vinkelman je zatražio prekid vatre. Kapitulacija je potpisana 15. maja u 11:15.

U isto vreme su uspešno protekle i operacije 6. armije u srednjoj Belgiji i grupe armija “A” južno od fronta Lijež-Namir. Belgijanci su uspeli da unište neke mostove, ali to nije značajno usporilo napredovanje nemačkih trupa. Jedinice 7. vazduhoplovne divizije i 151. pešadijskog puka su uspele iznenadno da zauzmu moderno belgijsko utvđenje Eben-Emael u okolini Mastrihta. Već 11. maja bio je gotov prvi pontonski most kod Mastrihta, tako da je oklopni korpus generala Hepnera mogao da napadne neprijatelja sa boka i tako pre Francuza stigne do linije Dil, a Belgijancima koji su se povlačili iz Liježa odseče odstupnicu. Ovaj napad je pre svega imao cilj da dovede neprijatelja u zabludu da je tu težište neprijateljske ofanzive.

12. maja došlo je do prvih borbi sa isturenim francuskim oklopnim jedinicama. Ove jedinice su imale zadatak da zadrže Nemce što duže kako bi francuske i britanske jedinice uspele da zauzmu položaje u Belgiji koje su planirali. Velike kolone francuske i britanske vojske kretale su iz pravca Pariza prema liniji Brisel-Antverpen. Nemci su predviđali da će se njihovom napredovanju u Belgiji suprotstaviti između 40-45 savezničkih divizija. Bitka u Belgiji približavala se svom vrhuncu. Saveznici su, kao i što su Nemci očekivali upali u klopku.

Do 15. maja, međutim, su propali su svi pokušaji 6. nemačke armije da se probije do linije Dil. Otpor saveznika primorao je njenog komadanta, generala Rajhenaua da napad nastavi tek posle 17. maja, pošto su pristigle nove snage. Saveznici i dalje nisu znali gde je težište nemačkog napada.

Tek su 15. maja uvideli smrtnu opasnost koja je pretila zapadno od frota na Mezi. Tada su prve jedinice oklopnog armijskog korpusa, koje su kod Sedana i Dinana prešle Mezu, već počele da velikom brzinom prodiru na zapad, ka ušću Some. Operacije grupe armija “A” odvijale su se gotovo po planu. Ne nailazeći na neki značajniji otpor, oklopne divizije 4. armije i grupe Klajst mogle su već 13.maja da uspostave mostobrane preko reke Meze, kako kod Sedana tako i kod Ua. Ovi uspesi naterali su generala fon Boka da kaže: ”Francuzima mora da se potpuno pomutio razum, inače su mogli i morali ovo da spreče!” Nemačkoj vrhovnoj komandi nije bilo jasno zašto saveznici nisu osigurali sektor Namir-Sedan brže i jačim snagama. Saveznici i dalje nisu shvatali opasnost ovog masovnogoklopnog i motorizovanog napada. Uz to su trupe koje su poslali na ugroženo područje bile loše naoružane. Ove snage nisu bile sposobne da zaustave Nemce na ovom delu fronta. Saveznička avijacija je pretrpela teške gubitke jer nije raspolagala sa dovoljnim brojem lovačkih aviona. Oko 170 francuskih i engleskih aviona krenulo je 14. maja u silovite napade sa ciljem da poruše mostove preko Meze i tako uspore napredovanje nemačke vojske. Mostovi i mostobrani nisu uništeni, a nemački lovci su oborili 50 francuskih i 35 engleskih aviona. Istureni delovi nemačke grupe arimja “A” su nastavili prodiranje. General Rundštat je prilikom razgovora u svom štabu stalno ukazivao koliko je važno da se nemačke trupe brzo probiju u pravcu Lamanša.

Ali što je nemački proboj fronta bivao uspešniji, i što su oklopne jedinice prodirale dalje ka obali, to je nemačka komanda sve više bila zabrinuta za južni bok grupe armija “A”, koji je postajao sve duži i sve otvoreniji. Fon Rundštat se plašio da bi saveznici mogli da izvedu protivnapad. Naredio je 15. maja da se motorizivane trupe privremeno zaustave kod Oaze, kako bi sačekali pešadijske jedinice koje su se slivale preko Sedana.

16. maja počelo je opkoljavanje francuske 1. armije, britanskih ekspedicionih snaga i belgijske vojske. Situacija je bila sve teža za savezničku vojsku. Brojno stanje francuske 2. i 3. armije se po prilično proredilo. Iz tog razloga je general Bijot odlučio da žrtvuje liniju Dil i da povuče svoje trupe na front kod Šelde. Međutim, sve akcije saveznika preduzete tih dana pokazivale su određene znake oduzetosti. Čerčil je 16. maja stigao u Pariz gde je na svoje zaprepašćenje došao do zaključka da Francuzi posle proboja Nemaca preko Meze više nisu imali gotovo nikakve rezerve.

Predveče 16. maja nemačka 6. armija sa glavninom i južnim krilom došla je do Nivela. Pred njenim severnim krilom Britanci su se pod borbom povlačili u pravcu Brisela. Na severu se 6. armija probila do Antverpena. U međuvremenu komanda grupe armija “A” je usmerila svoju pažnju, pre svega na opasnost koja je dolazila sa južnog boka, ali situacija je tu postajala iz dana u dan sve manje napeta. Fon Rundštat je odlučio da jakom udarnom masom Klajstove grupe (preko 1250 tenkova) produži nastupanje ka području Kambre-Sen Kent. Sve u svemu situacija 16. maja nije davala povoda za zabrinutost.

Hitler je prvi put posetio štab grupe armija “A” 17.maja da bi se lično upoznao sa stanjem na frontu. General fon Rundštat je u svom izveštaju stavio naglasak na ranjivost južnog boka i dao je pregled mera koje su protiv toga preduzete. Hitler se potpuno saglasio sa tim i odobrio fon Rundštatove odluke. Hitler se na neko vreme ponovo uplašio za južni bok, ali je na intervenciju Kajtela ipak dozvolio da se nastavi napredovanje ka Lamanšu.

20. maja grupa armija “B” je stigla do područja severoistočno od Gana, a prve trupe do Šelde. U 21:00 prve nemačke jedinice su ušle u Abevil. Oko ponoći je 8.oklopna divizija zauzela okolinu Montrej-sir-Mera. Stigavši pred Abevil general Guderijan je znao da samo veoma velika brzina može da donese uspeh o kojem pre deset dana niko nije ni sanjao. U ponedeljak 20. maja njegovi su tenkovi zapadno od Abevila stigli do mora; zatvorili su obruč oko Saveznika u Belgiji. Gotovo sve britanske ekspedicione snage, gotovo sve francuske trupe i cela belgijska vojska bile su uhvaćene između tenkova na jugu i nemačkih trupa u severnoj Belgiji. Sad je trebalo zatvoriti i poslednji otvor, izlaz na more. Savezničke trupe su mogle da pobegnu samo preko mora, a za takav beg su bile samo tri luke dovoljno velike; Bulonj, Kale i Denkerk. Opkoljavanje savezničkih trupa u početku nije bilo mnogo čvrsto. Guderijanovi tenkovi su se nezadrživo probijali ka moru, ali teško da se moglo govoriti o konsilolidovanoj nemačkoj linij. Dobro osmišljen saveznički napad sigurno da je mogao da probije “Guderijanovu liniju” i da ponovo dođe do spajanja jedinica u Belgiji sa savezničkim jedinicama u Francuskoj.

21. maja, borbe na frontu 4. armije su postale kritične. Zaustavljen je prodor 16. armijskog korpusa. Tek uzastopni napadi aviona između 18:30 i 20:30 omogućili su Nemcima da malo odahnu. Od tog trenutka saveznici su bili primorani da se povuku u Aras. Istog dana francuski genral Bijot je poginuo u saobraćajnoj nesreći u okolini Ipra.

22. maja je zaustavljen i lokalni protivnapad Saveznika kod Kambrea. Nemačka Vrhovna komanda je nastavila operacije po planu. Uveče je Vrhovna komanda saopštila da se opkoljavanje neprijateljskih snaga uspešno nastavlja. Sve nemačke pešadijske divizije pomerene su prema zapadu. Oklopne grupe Hot i Klajst imale su zadatak da u okolini Kalea pređu u napad.

Istog dana Guderijan je odlučio da nastavi sa napredovanjem na sever duž francuske obale. U tom cilju obrazovao je tri tenkovske kolone; jednu za Bulonj, drugu za Kale i treću za Denkerk. Guderijan je očekivao da će za nekoliko dana uspeti da izbaci iz borbe celu belgijsku vojsku i preko pola miliona britanskih i francuskih vojnika koji su se nalazili u Belgiji. Kada je pala noć tenkovi su stigli pred Bulonj i Kale. Tu ih je dočekao jak otpor Saveznika. Posle tri dana teških borbi pao je Bulonj, a dan kasnije 26. maja kapitulirao je Kale. Branioci obe luke uspeli su da se velikim delom povuku na sever.

Još 24. maja Guderijan je poslao 1. oklopnu diviziju na Denkerk.Otpor je bio tako snažan da ova jedinica nije uspela da izvede nikakvo značajno napredovanje ka luci. Guderijan se ipak nadao da će uspeti za nekoliko dana da zauzme Denkerk. Uspeh kakav retko može da ima vojskovođa bio mu je na dohvat ruke. Međutim, kada su operacije dostigle vrhunac, Hitler i general fon Rundštat su naredili oklopnim divizijama generala Guderijana koje su napadale Denkerk da zaustave svoje operacija. Morali su da čekaju pred gradom.

Kadaje Hitler 24. maja 1940. stigao u štab grupe armija “A” u Šarlevilu, bio je u najboljem raspoljoženju. Rat će se završiti za šest nedelja, izjavio je Hitler svojim generalima. Na zaprepašćenje prisutnih, izrazio se veoma povoljno o Britancima i njihovoj imperiji: ”Kultura koju su Englezi dali svetu ne sme da propadne”, i on ima nameru da Britancima ponudi “časni mir”.

Kasnije tog dana, Hitler je priredio neverovatnu scenu svom vrhovnom komadantu Brauhiču zato što se ovaj usudio da bez njegovog odobrenja stavi nekoliko divizija i fon Rundštatovu 4.armiju pod komandu grupe armija “B”. Morao je smesta da povuče naređenje. A onda je Hitler izdao gore spomenuto naređenje o zaustavljanju tenkovskih divizija ispred Denkerka.

EVAKUACIJA IZ DENKERKA

Uveče 26. maja, u tri minuta do sedam, Hitler je povukao naređenje o zaustavljanju tenkova ispred Denkerka, i dozvolio da se nastavi zauzimanje grada.

Posle rata su mnogi pokušali da nađu razlog za ovu Hitlerovu čudnu odluku od 24.maja 1940. godine. Ako se uzme u obzir šta je tog dana rekao za Britance, neki smatraju da je svesno hteo da da šansu Britanskim ekspedicionim snagama da pobegnu, u nadi da će ovaj gest odobrovoljiti britansku vladu da prihvati njegov “časni mir”. Osim toga je, verovatno, poverovao Hermanu Geringu kada se ovaj hvalio da nemačko vazduhoplovstvo može samo da uništi britanske i francuske snage u Denkerku.

Denkerk je 1940. bio samo mala luka teško pristupačna za brodove sa dubokim gazom. Prvi brod koji je u nedelju uveče 26. maja napustio Dover bio je “Monas Ajl”, turistički brod koji je ranije prevozio izletnike. Kada je brod u ranu zoru uplovio u Denkerk, upravo je počelo nemačko bombardovanje grada koje je trajalo celog dana. ”Monas Ajl” je na brzinu ukrcao 1420 vojnika i napustio luku. Ali dok je brod izlazio iz luke, zasule su ga sa obližnjih brda nemačke baterije i pogodile ga nekoliko puta. Zbog oštećenja brodom se više nije moglo upravljati. Ipak je uspeo da se zakači za dva torpedna čamca koja su ga odvukla za Dover. Na brodu je bilo 23 mrtva i 60 ranjenih. Pet drugih velikih transportnih brodova, Nemci su toliko zasipali vatrom da su oni morali da se povuku i vrate prazni u Englesku. Kada je pao mrak, prvog dana operacije “Dinamo”, nije bilo prevelikog razloga za oduševljenje. Uprkos velikim gubicima, iz luke je evakuisano samo 6000 ljudi.

U noći između 27. i 28. maja, britanska mornarica je uspela da skoncentriše veliku grupu najrazličitijih brodova. Bili su to torpedni čamci, carinski brodovi, bolnički brodovi, čamci za iskrcavanje, teretni brodovi, ploveći vatrogasni uređaji, čamci za spasavanje… Posada na tim brodovima bila je ponekad dosta čudnovata; oficir mornarice rukovodio je grupom bankarskih činovnika, doktoru je komandovao stari ribar, a jedan dominikanski kaluđer (bivši pomorski poručnik) bio krmaroš na motornom brodu. Ovu papazjaniju svega što može da plovi, poslali su za Denkerk viceadmiral Remzej i njegov štab koji su uspeli da prividni haos uvedu u izvesni sistem. Puno brodova plovilo je bez karti, na njima nije bilo ni kompasa.

Dva dana je brodić “Silver Kvin” prevozio trupe sa obale Denkerka do velikih brodova, koji su se ukotvili na moru. Kada su veliki transportni brodovi otišli, a novi nisu dolazili, “Silver Kvin” je odlučio da na svoju ruku pređe Lamanš. Na brodu međutim nisu imali ni karte, ni kompas. Posle puno sati plovidbe ugledali su kopno. Posada je usmerila brodić prema obali. Odjednom su granate počele da fijuču oko broda. Nisu bili pred Engleskom obalom, već pred Kaleom! Brod je pogođen u pramac i brzo je propuštao vodu. Izbacujući stalno vodu, Francuzi koji su se nalazili na brodu, uspevali su da održe brodić na površini sve do 30. maja u 9:00 kada je pristao uz dok u Doveru. Nekoliko minuta pošto je poslednji Francuz napustio brod, on je potonuo.

Brod “Vekful” sa 650 ljudi torpedovan je u noći 28/29. maja. Brod je brzo tonuo, i gotovo svi vojnici, njih 650 su se udavili. Komadanta tog broda R.L. Fišera pokupio je tegljač “Komfort”, pošto je dva časa proveo u vodi. U pomoć je došao i brod “Grefton”. Onda je iznenada “Grefton” bio pogođen torpedom. Dok je brod tonuo, otvorio je vatru na siluetu u tami i uspeo da je pogodi. Taj brod je odmah potonuo, ali se kasnije ispostavilo da to nije bio neprijateljski brod već tegljač “Komfort”. Komadant Fišer se opet obreo u vodi i morao je pliva pet časova pre nego što je ujutro po drugi put bio spašen. Takve stvari su za vreme operacije “Dinamo” bile sasvim normalne.

U ponoć 28. maja već je 45000 ljudi prebačeno u Englesku, dok najzad u rano jutro 4. juna poslednji brod “Šikari” je napustio luku Denkerk sa 383 Francuza. Ukupan bilans je bio 338 226 britanskih i francuskih vojnika koji su prebačeni u Englesku. Cena koju su za to morali da plate bila je ogromna; potopljeno je 228 brodova, 45 ih je teško oštećeno, uništeno je na stotine malih brodova, nikada nije utvrđeno koliko je pomoraca i ljubitelja pomorstva stradalo. Takođe je oboreno 177 aviona RAF-a, čiji su harikeni i spitfajeri napadali nemačke bombardere iznad Denkerka i dali ogroman doprinos u evakuaciji.

Denkerk je naravno bio poraz i to jedan od najvećih u britanskoj vojnoj istoriji. Ali tako junački izvedena operacija “Dinamo” može se smatrativelikom pobedom kojom svi koji su učestvovali u njoj mogu da se ponose.

Nešto malo pre izlaska sunca 4. juna 1940. ubrzo pošto je Denkerk napustio poslednji brod, nemačke jedinice su ušle u teško oštećeni grad. Hitler je bio zadovoljan. Naredio je da osam dana lepršaju zastave, a da se tri dana oglašavaju zvona. U Nemačkoj je bilo slavlje zbog pobede, iako su Britanci uspeli da se izvuku. Ni u Engleskoj nije bilo manje slavlje, iako je bitka bila izgubljena. Radost zbog “čuda kod Denkerka” dovela je do primitivnog ushićenja; ljudi su kličući stajali pored puta od Dovera do Londona, mahali su zastavicama, a muzičari su neprekidno svirali “Evo naših heroja”. “Sećam se”, pisao je kasnije Montgomeri, “kako sam bio besan kada bih ugledao britanske vojnike kako se šeću naokolo sa šarenim izvezenim znakom na rukavu: Denkerk. Mislili su da su heroji, a takvo je bilo i mišljenje građana”.

Čerčil je takođe bio veoma srećan, ali je 5. juna izjavio u Donjem domu: ”Moramo strašno da pazimo da ovo spasavanje ne smatramo pobedomRatovi se ne dobijaju evakuacijom”.

NEMCI U PARIZU

Belgija je kapitulirala 28. maja. Bila je to bezuslovna kapitulacija. Kralj Leopold III je odlučio da ode u zarobljeništvo i da se ne bavi nikakvim političkim delatnostima. Nemci su mu kao boravište odredili dvorac u Lakenu. Posle pada Belgije činilo se da je kod Nemaca nastao kraći zastoj. Preostale francuske trupe su se nalazile na sopstvenoj teritoriji i formirale su front od 700 km, koji je na zapadu počinjao na moru kod Abevila, a završavao se na iskotku kod švajcarske granice.

Za vreme kratke pauze, Saveznici su svim silama pokušali da pruzmu inicijativu: 4. juna su francusko-britanske trupe očajnički jurišale na Abevil, ali su bile odbijene.Odmah zatim počeo je nemački napad. Francuzi su spremno dočekali prvi nemački napad, propustili su tenkove i napali pešadiju koja je išla iza tenkova. Saveznici su pružali žilav otpor. U sektoru Amijena i Perona Nemci su izgubili 65% tenkova koji su tamo operisali. Nemci su međutim dovukli rezerve, dok saveznici iza svojih linija gotovo da i nisu imali trupa. Posle dvadeset i četiri časa borbe, Romel je kod Amijena probio francusku liniju, udario na nezaštićenu pozadinu, i za tri dana stigao do Sene kod Elbefa, Ruan je bio odsečen.

8. juna se grmljavina topova čula u Parizu. Stotine hiljada Parižana krenulo je na jug Francuske. Posle pada Ruana, Britanci su se uplašili da će njihov trupe u Severozapadnoj Francuskoj biti odsečene, pa su svojim jedinicama naredili da se ukrcaju u Le Avru. Ovo je toliko ogorčilo francusku vrhovnu komandu da je ona pokušala na silu da onemogući Britance da dođu do ove luke.

Posle Romelovog proboja na zapadu, Guderijan je 9. juna počeo nadiranje sa svojim tenkovima istočno od Pariza. 10. juna bio je primoran na tešku borbu, u kojoj su Nemci pretrpeli osetne gubitke, ali posle te bitke, fronta gotovo i da nije bilo. 11. juna Guderijan je zauzeo Rems, a dan kasnije su tenkovi bili kod Šalon-sir-Marna.

Francuska vrhovna komanda i vlada napustile su Pariz 10. juna. Vrhovna komanda se smestila u Brijaru, a vlada u Turu. U oba ova tela vladao je sve veći defetizam.

Čerčil je odlučio da po četvrti put od 10. maja otputuje u Francusku, da bi spasio šta se spasti može. 11.juna je stigao Brijar. Predložio je da se francuska vlada evakuiše u severnu Afriku i da odatle nastavi borbu. Taj plan nije naišao na baš veliko oduševljenje u francuskoj vladi. Onda je Čečil predložio veoma originalan, ali ne baš sa mnogo takta objašnjen plan: ”1810. je engleski general Velington kod portugalskog Tres-Vedrasa tri meseca je odbijao napade Napoleonovih trupa, sve dok pomoćne trupe nisu stigle iz Britanije u Portugal”, uzviknuo je oduševnjeni Čerčil. Nije shvatio da Napoleonov poraz nije baš mnogo inspirisao Francuze. ”Izdržimo u Bretanji dok trupe iz Denkerka ne budu ponovo spremne za borbu”.

Britanske trupe su u severozapadnoj Francuskoj doživele drugi Denkerk samo manji. Uprkos otporu Francuza, puno britanskih vojnika je uspelo da stigne do brodova u luci Sen Valerija. Francuski otpor je međutim sprečio britansku škotsku diviziju da na vreme stigne u Sen Valeri, pa su ubrzo Nemci uništili ovu elitnu jedinicu.

U Brijaru su političari pokušavali da na papiru stvore “Tores-Vedras” liniju. Britanski general Bruk, koji se izvukao iz Tobruka, dobio je zadatak da izgradi ovu liniju sa četiri divizije koje nisu postojale. General Bruk je to veoma brzo uvideo, i savetovao je Čerčilu da preostalih 150 000 britanskih vojnika, koji su se borili raštrkani po Francuskoj, što brže vrati u Britaniju, pre nego što bude kasno. Čerčil je, međutim, hteo da veruje u svoju liniju.

Tek što je Čerčil napustio Francusku, očajni Rejno ga je pozvao da ponovo dođe. Čerčil je 13. juna sleteo u Turu. Tu su vođeni beskrajni dogovori. Naime, Engleska i Francuska su se 28. marta 1940. sporazumele da nijedna od ove dve zemlje ne sme da sklopi pojedinačno mir sa Nemačkom. Rejno i Mandel su još uvek hteli da se drže ovog sporazuma, ali su Peten i njegove pristalice preklinjali Čerčila da oslobodi Francusku ove obaveze. Čerčil je pokušao da nagovori francuaku Vrhovnu komandu da brani Pariz: ”Ulične borbe u ovom velegradu usisaće nemačku vojsku kao sunđer”. Međutim, 14. juna Pariz je predat bez borbe generalu Kihleru, onom istom generalu koji je prihvatio i holandsku kapitulaciju.

Dok su Nemci ulazili u Pariz, Romel je na zapadu zauzeo Le Avr, na istoku su nemačke trupe probile Mažino liniju kod Sarbrikena. Francuska vlada se iz Tura preselila u Bordo. Na svim frontovima pretio je neminovni poraz. U Bordou je ministar Šotam predložio da se upitaju Nemci za uslove mira. Ako budu neprihvatljivi borićemo se iz Afrike. Čerčil je odmah uvideo opasnost, ako Nemci budu postavili prihvatljive uslove, Francuzi će odmah istupiti iz rata. Ni u kom slučaju nije hteo da francuska moćna flota padne u nemačke ruke. Britanci su odlučili da poslušaju generala Bruka i da evakuišu svojih 150 000 vojnika iz Francuske.

Na svim frontovima, trupe su bile ubeđene da je borba beznadežna. Nastala je panična borba da se što pre stigne do jedne morske luke kako bi se izvršila evakuacija britanskih trupa. Francuska vrhovna komanda se povukla dalje na jug, u Viši. Admiral Darlan je hteo da se sa flotom povuče do severne Afrike, ali je vrhovni komadant Vejgan tražio da povede i 870 000 vojnika, kako vojska ne bi morala da kapitulira. Dan se završio telegramom predsednika Ruzvelta, po kome je Amerika obećavala svu moguću materijalnu pomoć Britaniji i Francuskoj, ali ne i objavu rata.

U nedelju 16. juna, svoj zbrci je došao kraj. Guderijan je došao do Saone i zauzeo Pontarlije na švajcarskoj granici. Ovo je čak i za Hitlera bilo suviše brzo. Poslao je telegram Guderijanu: ”Mora da ste pogrešili u imenu mesta?”, ali je Guderijan pobedonosno odgovorio “Nema zabune, lično sam u Pontarlijeu”. Na zapadu je Romel sa svojim trupama stigao do Loare, a na sredini su Nemci potisnuli Francuze preko Sene do Alansona.

Čerčil je ponudio Francuskoj akt o ujedinjenju, po kome bi je formirala jedinstvena britansko-francuska unija .Svaki Francuz imaće britansko, a svaki Britanac francusko državljanstvo. Zajedno će se snositi troškovi rata, a kasnije i izgradnje. Rejno se sav uzbuđen vratio svojim ministrima i ispričao im o uniji. Posle ledene tišine Peten je odgovorio: ”Za tri nedelje Nemci će Britaniji zavrnuti šiju kao piletu. Ova unija je savez sa lešom”. Drugi prisutni su tvrdili da je bolje da Francuska bude nacistička pokrajina, nego britanski domion. Rejno više nije mogao da izdrži. Podneo je ostavku. Novu vladu je još isto veče formirao Filip Peten. Zatim je Peten pozvao španskog ambasadora da bi preko njega pitao Nemačku za uslove mira.

Peten je sledećeg dana rekao preko radija: ”Slomljena srca moram vam saopštiti da je neophodno da prestanemo sa borbom”. Većina Francuza je to tako i prihvatila. Svuda na frontu su vojnici bacali oružije, a jedinice koje su htele da nastav sa borbom bile su sprečavane od strane gradonačelnika koji su isticali bele zastave. Nekoliko časova kasnije Peten je morao ponovo preko radija da objasni vojsci i stanovništvu da mirovni pregovori tek treba da počnu i da treba i dalje da nastave da se bore da ne bi baš sasvim praznih ruku došli pred Nemce. Nije mnogo pomoglo, tako da su Francuskoj ostala samo dva aduta u rukama, njena moćna flota i njene kolonije. U samoj Francuskoj Nemci su već bili gospodari.

General de Gol je u međuvremenu stigao u London. Odmah je razvio veliku aktivnost. Isto veče kada je stigao u London, obratio se francuskom narodu putem radija. Svoj govor je završio rečima: ”Ja general de Gol, sada u Londonu, pozivam sve francuske oficire i vojnike, sa ili bez oružja, kao i sve francuske inžinjere i kvalifikovane radnike vojne industrije koji se nalaze ili će se nalaziti na britanskoj teritoriji, da stupe u kontak sa mnom. Ma šta se desilo plamen francuskog otpora se ne sme ugasiti”.

U Francuskoj je Peten proglasio de Gola izdajicom i kasnije ga osudio na smrt. Ljudi iz administracije i vojna lica su uglavnom odbila da priznaju de Gola kao vođu “slobodnih Francuza”. Smatrali su da su mandatima vezani za Petenovu vladu. Čak su i Francuzi na britanskoj teritoriji bili uglavnom veoma skeptični prema de Golu. U početku se Čerčil pravio veoma ljubaznim, ali kada je de Gol nekoliko puta preduzeo dosta neuspele akcije, njihovi odnosi su zahladneli.

Juna 1940. je učinjen pokušaj da se formira francuska vlada u izgnanstvu. Na poziv admirala Darlana, Žorž Mandel je sa još dvadeset tri druga političara izbegao brodom u severnu Afriku. U Kazablanci je pokušao da formira vladu, što je Petenu javio lokalni guverner. Mandela su uhapsili i poslali za Francusku. Četiri godine kasnija Žorž Mandela je ubijen po nalogu Nemaca.

KAPITULACIJA U KOMPJENjU

Nemačka i francuska delegacija krenule su 21. juna 1940. oko 13:00 u mesto gde je trebalo da se zaključi primirje između dve zemlje. Samo su Nemci, međutim, znali kuda idu. To je bio deo Gebelsovog plana da se što jasnije naglasi nemačka pobeda i francuski poraz. Hitler je stigao prvi. U 15:15 je stala dugačka povorka nemačkih kola na jednom proplanku u Kompjenjskoj šumi, gde je 11. novembra 1918. Nemačka prihvatila svoj poraz u železničkom vagonu koji je tada služio kao komandno mesto vrhovnog savezničkog komadanta Foša. Taj vagon je opet stajao tu. Nemci su ga predhodne noći na brzu ruku izvukli iz muzeja i prebacili ga na ovo mesto. U pratnji Geringa, Hesa, Redera, Kajtela i Ribentropa, Hitler se uputio ka obližnjoj spomen ploči. Niko nije progovorio ni reči. Hitler se popeo na spomenik i pročitao tekst: ”Ovde je 11. novembra 1918. posustao zločinački ponos Nemačkog Rajha, koji su potukli slobodni narodi koje je on hteo da porobi”. Gering je prekinuo tišinu predlogom da se tekst promeni. Hitler nije čak ni reagovao. Okrenu se i sišao sa kamena i stao nasred proplanka, raširenih nogu i sa rukama na kukovima. Sa pogledom u kome su se mešali ponos, zadovoljstvo i omalovažavanje gledao je unaokolo. Onda je prišao vagonu i seo na mesto gde je 1918. sedeo Foš. Bilo je 15:30.

Francuska delegacija je stigla na proplanak. Ono čega su se plašili kada su krenuli iz Pariza, obistinilo se. Na mestu gde je Francuska slavila svoju najveću pobedu trebalo je sada da prizna svoj najveći poraz. Pre nego što su ih pustili u vagon, general Ensiže, admiral Lelik, vazduhoplovni general Beržere, general Parizo i diplomata Noel, morali su da obiđu počasnu stražu SS-a. Kada su konačno seli u vagon, morali su prvo sa saslušaju kratak Kajtelov govor u kojem je on objašnjavao zašto je Nemačka bila prisiljena na rat. Kada je Kajtel završio, Hitler je Ensižeu pružio tekst uslova za prekid vatre. Zatim je ustao i otišao sa većim delom pratnje. Samo su Kajtel i Jodl ostali. Napolju su svirali “Dojčland iber ales” (Nemačka iznad svega) i pesmu Horsta Vesela. Unutra su ćutali. Kada je muzika prestala, Kajtel je rekao da očekuje da Francuzi imaju blanko-punomoć. Imali su dakle samo da kažu da ili ne, nije imalo šta da se pregovara. Prekid vatre bi inače stupio na snagu tek kada bi se prihvatili i italijanski uslovi. Kajtel je dopustio da se Francuzi međusobno posavetuju. Kada su se u 18:00 vratili u vagon, tamo je bio još samo Jodl. Posle kraće rasprave Francuzi su dobili dozvolu da kontaktiraju sa svojom vladom u Bordou.

Kada su Francuzi sledećeg dana u 11:00 došli ponovo u vagon, doneli su protivpredloge koje je njihova vlada sastavila preko noći. Kajtel je bio spreman da da neka usmena obećanja, koja ne bi ušla u protokol. Opet je došlo do savetovanja sa Bordom. Međutim u 18:34 je jedan nemački oficir doneo Kajtelu notu, da uslovi moraju da se prihvate danas do 19:00, inače će vratiti francusku delegaciju. Ensiže je pročitao jednu izjavu, a onda dodao: ”Generale, vi ste vojnik i znate kako je jednom vojniku teško da uradi ono što sam ja došao ovde da uradim”. Kajtel je zatržio minut ćutanja za one “… koji su dali svoj život za otadžbinu”. Ceremonija je bila završena. Posle kratkog razgovora u četiri oka između Ensižea i Kajtela, Francuzi su u 19:05 pošli preko Pariza za Rim. Posle ceremonije, Hitler je dao sledeće naređenje:

“Posle ceremonije kod Kompjenja naređujem sledeće:

Istorijski vagon, spomen ploču i spomenik francuskoj pobedi treba preneti u Berlin.
Donji okvir vagona, šine i kamenje koje mu okviruje mesto, treba uništiti
Ne treba dirati spomenik maršalu Fošu”

25. juna u 0:35 stupio je na snagu prekid vatre. Francuska je kapitulirala u opštoj zbrci i haosu.

LEŠINARSKI ZALOGAJ

Odnos između Hitlera i Musolinija je bio dosta čudan. Za vreme rata na Zapadu 1940. Hitler je Musoliniju slao jedno za drugim pisma o svojim uspesima, stvarajući tako Musoliniju komplekse. Musolini je u dubini duše želeo da se reši ovakvog prijateljstva sa Hitlerom, jedva da je uspeo da napravi srećno lice kada je čuo da je Hitler izbegao prvi atentat. Netaktičnost Nemaca ga je veoma nervirala, a najviše se razbesneo kada je posumnjao da podstiču otpor u južnom Tirolu. Međutim, Musolini je imao jednu lošu osobinu, da se prilagođava onima sa kojima se družio. Najviše mu je smetala Hitlerova samovolja i nemačko-sovjetski sporazum zbog kojeg je očekivao poteškoće na Balkanu.

Musolini je odlučio da započne rat 5.juna. Na Hitlerovu molbu to je odloženo dok Nemačka ne uništi svu Francusku avijaciju. Napad je pomeren za 10.jun. Iako je rat objavljen 10. juna prve operacije su počele tek 22. juna. Profrancuski maršal Badoljio se uopšte nije žurio, a italijanska “superarmija” prema francuskoj granici se nije makla ni koraka. Britanski avioni su 12. juna bacili nekoliko bombi na Torino, a Francuzi su zatim zasuli vojne ciljeve kod Đenove i Venecije, na šta su Italijani odgovorili bombardovanjem Korzike i Malte. Britanska avijacija se usmerila na severnu Afriku pa je napala italijanske vojne jedinice kod Tobruka. Zbog toga je Musolini morao 17. juna da podnese izveštaj kralju da stanje na egipatskom frontu nije baš sjajno, i da su već izgubljena dva libijska puka.

Zahtevi Italije prema Francuskoj bile su veliki. Osim Nice, Tunisa, Korzike i Džibutija, spominjale su se i baze u Alžiru i Maroku i predaja flote. Na kraju je Musolini ipak ublažio svoje zahteve na samo 50 km demilitarizovane zone duž granice. Musolini je bio i malo postiđen. Tek 21. juna, jedan dan pre nemačko-francuskog prekida vatre, Alpska armija je dobila zadatak da izvrši napad. Ali sudeći po prisluškivanom razgovoru dva italijanska generala, ona ni tada nije bila spremna za to. Komadanti su se svađali oko vrhovnog komandovanja, zbog čega je jedina raspoloživa telefonska linija bila preopterećena. Italijani nisu uspeli u svom pohodu da dođu ni do obližnje Nice.

24.juna, u jednoj vili blizu Rima stavljena je tačka na ovaj italijanski pohod, koji je Italijane ipak koštao 4000 mrtvih i ranjenih.