Okupacija Norveške

Objavljeno 21. January 2010.

BRITANCI OKLEVAJU

Još pre “Zimskog rata” britanski vojni i politčki stručnjaci su se bavili problemom Norveške u slučaju rata sa Nemačkom. Nemački viceadmiral Vegner objavio je 1929. godine knjigu “Strategija svetskog rata” u kojoj je tvrdio da nikakva blokada neće moći da slomi Nemačku ako na vreme okupira Norvešku. Kada je Čerčil predložio još u septembru 1939. godine da se postave mine u norveškim teritorijalnim vodama, najoštrije su se suprotstavili Francuzi jer su se bojali Nemakče odmazde (vazdušnih napada na francuske fabrike).

Posle pada Poljske govorilo se da Britanija pošalje trupe u Norvešku. Britanski vojni vrh se međutim nije sa time složio, jer nije bilo dovoljno kopnene vojske da se zemlja zaposedne. U to vreme Hitler se upoznao sa Kvislingom, ali još uvek nije pokazivao veliko interesovanje za Norvešku. Onda je došao sovjetsko-finski rat.

Francuzi su vršili pritisak da se pošalju trupe preko Norveške i Švedske u Finsku, kako bi se na taj način smanjio pritisak na njihovu istočnu granicu. Nemci su saznali za Savezničke planove u pogledu Skandinavije i nastojali su da te planove osujete. Saveznička pomoć Finskoj (plan savezničkog Vrhovnog saveta od 5. februara 1940.) obuhvatao je sledeće; trebalo je da francuske i britanske snage zauzmu Narvik, a zatim železnicu kojom je išla ruda, švedsko područje oko Gelivare iz kojeg se vadila gvozdena ruda i švedsku luku Luleu. Posle toga bi na finski front prebacili snage u jačini jedne divizije. U aprilu bi se onda jače snage suprotstavile Nemcima koji su se mogli očekivati u južnoj Švedskoj. Planovi su se vremenom menjali, tako da je kasnije i norveški grad Trondhajm ušao u savezničke operacione planove. Ali i norveška i švedska vlada su veoma uporno odbijale da učestvuju u savezničkim planovima. Finci nisu imali poverenja u francusko-britanske planove. Oni su veoma dobro razumeli da je za Saveznike projekat “Narvik-Lulea” bio mnogovažniji od pomoći njihovoj zemlji i smatrali su predloge Saveznika više kao sredstvo ucene prilikom daljih pregovora sa Sovjetskim Savezom. Osim toga i sami predlozi saveznika o pomoći nisu bili najjasniji.

Francuzi su i dalje navaljivali da se ostvari projekat “Narvik”, ali su Britanci odbijali da tako nešto urade bez saglasnosti skandinavskih zemalja. Takođe su odbijali da sarađuju na francuskom planu da se bombarduju naftonosna polja na Kavkazu. Međutim, kada su Finci sklopili mir 12. marta 1940. godine, premijer Čembrlen je naredio dekoncentraciju vojnih snaga namenjenih za invaziju, jer se plašio da će Hitleru ova vojna kocentracija poslužiti kao opravdanje za napad na Norvešku.

NAPAD NA NORVEŠKU

Norveška je prostrana zemlja (430 000 km2) sa malobrojnim stanovništvom. Uoči drugog svetskog rata jedva da je imala oko tri miliona stanovnika. U proleće 1940. Norveška je imala 6 divizija sa ukupno 15,5 hiljada ljudi, zatim 4 broda obalske odbrane, 30 razarača, 9 podmornica i 190 aviona, mahom zastarelih modela. Mobilizacionim planom bilo je predviđeno pozivanje u vojsku oko 100 000 rezervista. Njene važnije luke imale su dosta jaku obalsku artiljeriju.

Oslo, 9. april 1940. godine. U strogo tajnoj zapovesti Hitler je naredio svim ratnim i transportnim brodovima da se izdaju za britanske brodove. Nemački poslanik u Oslu Kurt Brojer je tog jutra otišao u luku kako bi dočekao nemačke invazione snage. Praćeni teškom krstaricom “Gnajzenau”, jedanaest brodova je nešto posle ponoći sa prigušenim svetlima došlo pred ulaz u fjord. Na brodovima se nalazilo 6000 vojnika pešadije, 800 agenta Gestapoa i štab ovih snaga. Kada je konvoj prolazio pored ostrva Balerna, posada ovog ostrva je uspela da potopi jednu nemačku podmornicu. Pucnjava je alarmirala 4 norveška broda koji su se nalazili na 30 km prema kopnu i bila ukotvljena u ratnoj luci Horten. Nešto kasnije straža kod Filtveta je javila odbrambenom odseku kod Oskarsborga da nemački brodovi prolaze kroz ulaz u fjord i da punom parom plove ka Oslu.

To je Hitleru pokvarilo računicu. Ne samo da su norveški brodovi “Fon Horten” i “Oskarsborg” uz podršku obalskih baterija potopili jedan razarač, dva motorna čamca, nekolko brodova za snabdevanje i krstaricu “Bliher”, a naterali krstaricu “Emden” i bojni brod “Licov” da se povuku, nego su takođe sprečili da se nemačke trupe to jutro iskrcaju u Oslu.

Prilično zbunjen, Brojer je kao što je Hitler naredio tačno u 5:20 predao ultimatum norveškom ministru inostranih poslova Halvdenu Kohtu. Tog trenutka su iznad grada preleteli teški bombarderi u grupama od po pet. Trebalo je da stvore zabunu i izazovu paniku. ”Namera Nemačke nije” glasio je ultimatu da svojim merama povredi teritorijalni integritet i političku nezavisnost Norveške”. Hitler je zato izrazio očekivanja da se vlada i narod “neće suprotstaviti okupaciji”. ”I ne pomišljamo da se dobrovoljno predamo”, odgovorio je kralj Hakon VIII, “borba je tek počela”. Parlament je na brzu ruku opunomoćio kralja i vladu da preduzmu sve što je potrebno da bi osigurali interes nacije.

Jedan od interesa bio je da se spasu rezerve zlata i tajna arhiva Ministarstva inostranih poslova. Sa dvadeset kamiona su odvezli 1500 sanduka iz Osla i privremeno ih smestili na severu zemlje. Najveća briga, doduše je bila bezbednost kralja i vlade. Kralj Hakon, kraljevska porodica, ministri i članovi parlamenta napustili su Oslo specijalnim vozom za Hamar, koji se nalazi 120 km severno do Osla. Nemački kapetan Špiler požurio je sa dve čete padobranaca u četiri autobusa u pravcu Hamara. Nemci su međutim odbijeni, tom prilikom je poginuo kapetan Špiler. 9.aprila Vidkun Kvisling je sam sebe proglasio za premijera posle čega je stavio Kralja van zakona.

Negde do podne 9.aprila Nemci su zauzeli sve važnije priobalne gradove i najveći aerodrom u zemlji, Solu. Kada su Nemci stigli pred Narvik na severu Norveške, tamošnji pukovnik norveške vojske Konard Sundlo ne samo da nije pružio nikakav otpor, nego je pustio Nemce da uđu u grad kao zaštitnici. Komadant norveške mornarice se, nasuprot tome, bacio sa dva broda na deset nemačkih razarača. Od njegovih brodova ništa nije ostalo.

U Trondhajmu je nekoliko utvrđenja izdržalo nekoliko časova, a obližnji aerodrom čak cela dva dana. Kod Bergena su britanci izveli protivakciju sa 4 krstarice, 7 razarača i 1 korvetom, ali su ubrzo dobili naređenje da se povuku. Ispred Kristijansanda, norveška priobalna artiljerija je potopila krstaricu “Karlsrue”. Da bi zauzeli piste aerodroma Sola, nemačko vazduhoplovsvo je upotrebilo 400 aviona i padobrance. Odatle su zauzeli Stavanger.

Uprkos ovim uspesima, Adolf Hitler imao je jednu krizu za drugom. Norveške jedinice su mu zadale dobre udarce. Hitlera je počela da zabrinjava mogućnost kombinovanog britansko-francuskog protivnapada. Računajući na tu mogućnost, Norvežani su i dalje nastavili sa borbom. U dolini Gudbrand je pukovnik Oto Ruge, kojeg je kralj imenovao za vrhovnog komadanta svih norveških kopnenih snaga, improvizovao odbrambenu liniju. Hteo je da se brani dok ne dođu saveznici. Norveške kopnene snage su bile inferiorne u odnosu na nemačke. Nisu imali tenkove, ni protivtenkovske topove. Dobar deo norvežana je imao samo lovačke puške koje je poneo od kuće.

Ujutro 8. aprila nemački torpedni čamac “Admiral Hiper” je potopio britanski brod “Glouvorm”. Ovaj britanski brod štitio je brodove koji su postavljali mine u norveškim vodama. Tom prilikom je poginuo komadant Džerar Rup. 9.aprila se “Rinoun” upustio u borbu sa “Gnajzenauom” i “Šarnhorstom”. Bitka je završena nerešeno. Ovi događaju su upozorili Britance da budu oprezni u svojim daljim akcijama. Čerčil je kasnije pisao “bili su toliko oprezni, da su ih Nemci potpuno vukli za nos”.

Kada su Nemci zauzeli Narvik, usledio je britanski protivnapad. Viceadmiral V.J. Vitvort koji je imao komandu nad pet britanskih razarača hteo je da što pre preuzme Narvik. 10. aprila, po magli, uplovio je sa svojim brodovima u fjord. U luci se nalazilo pet nemačkih razarača. Prilikom prvog napada torpedovan je brod koji je nosio zastavu nemačkog zapovednika eskadrona. Dva torpeda potopila su još jedan razarač, a preostala tri razarača su toliko bila oštećena da nisu uspela da pruže otpor. Prilikom drugogo britanskog napada uništena su još dva nemačka razarača. Napadači nisu, međutim, računali na pet nemačkih razarača koji su se nalazili u obližnjem fjordu. Kada su se Britanci povlačili posle trećeg napada, naleteli su pravo na te nemačke brodove. Nemci su uspeli da potope “Hanter” a oštetili su “Hotsper” i “Hostajl”. Ali pola časa kasnije, pošto su uspeli da pobegnu na otvoreno more, britanski brodovi su naleteli na nemački transportni brod “Rauenfels” koji je nosio rezervnu municiju. ”Hevok” ga je pogodio usred trupa tako da je odleteo u vazduh.

13.aprila, pod vođstvom bojnog broda “Vorspajt”, Britanci su još jednom uplovoli u luku Narvika. Viceadmiral Vitvort je uništio poslednje nemačke brodove i prokrčio put za iskrcavanje britanske pešadije. Britanci su se ipak iskrcali 50 km severnije, u Harstadu, a komadant koji je predvodio operaciju je odbio da stupi u borbu dok ne dobije pojačanje. U tom trenutku on je pod svojom komandom imao tri bataljona. Britanci su i dalje bili neodlučni u pogledu šta žele da urade, pa je i ova šansa za zauzimanje Narvika propala. Francuska je bila spremna da stavi na raspolaganje jednu brigadu legije stranaca i dve i po brigade Alpskih lovaca (poznatih kao “Plavi đavoli”). Pored toga u akciju je moglo da stupi još oko 1000 Kanađana i izvestan broj Poljaka koji su emigrirali na Zapad. Ovo je sve ipak bilo manje nego što je general Meksi, komadant u Harstadu, tražio kao pjačanje. Britanci su još razmišljali o mogućnosti da se prvo zauzme Trondhajm. Tražili su mesta za iskrcavanje gde su mogli da očekuju manji otpor, a gde je ipak postojala dobra veza da se dođe u kontakt sa norveškim borcima u unutrašnjosti. Uspeli su da 14.aprila iskrcaju tri francuska bataljona i jednu britansku brigadu u Namsosu, 120 km severoistilno od Trondhajma. U Endalsnesu, 160 km jugozapadno od Trndhajma iskrcala se druga britanska brigada. Ali te trupe nisu predstavljale pretnju Trondahjmu, a od samog početka Nemci su se postarali da Saveznici ne dobiju pojačanje. Nemci su ih neprestano zasipali bombama iz svojih bombardera. 21.aprila, pod komandom generala Karton de Vajara, grupa iz Namsosa je uspostavila kontakt sa norveškom vojskom. Bili su, međutim, nemoćni. Nemci opremljeni teškom artiljerijom, tenkovima i avijacijom uspeli su da potisnu Britance, Francuze i Norvežane sve do Namosa. Istu sudbinu je doživela i grupa iz Endalsnesa. Tada su Britanci odlučili da prioritet daju Narviku.

29. aprila kod Moldea, kralj Hakon i njegovi ministri su se ukrcali na britansku krstaricu “Glazgov”. Prvog maja su izabrali Tromse, severno od Narvika, za privremeno sedište vlade. Otprilike u isti vreme evakuisane su britanske trupe iz Endalsnesa i Namsosa.

Nemački komadant u Narviku je bio general Ditl. Sredinom aprila, Hitler se nosio mišlju da povuče Ditla i njegove ljude iz Narvika. Plašio se da bi Saveznici mogli da stupe u protivnapad. Osim toga nemačko vazduhoplovstvo nije imalo baze u blizini, nemačka mornarica pokazala je inferiornost u odnosu na britansku. Ali general Jodl se usprotivio i Ditl je ostao u Narviku. U poslednjoj sedmici aprila, Britanci su u sektoru Narvika polako dovlačili pojačanja. Dve čete graničara Južnog Velsa iskrcale su se 29.aprila u Bodeu. Dva dana ranije su se severno od Narvika iskrcale francuske trupe u Salangenu.

13.maja, francuski general Betur je izveo probno iskrcavanje u Bjerkviku. Gubici su bili mali. Ali Britanci i Francuzi su odustali od daljih akcija u Norveškoj. Počeo je rat na Zapadu. Nemačka je napala Francusku. 24.maja britanska vlada je odlučula da svo ljudstvo i materijal koncentriše u Britaniji i Francuskoj. 25.maja je stiglo naređenje da se Narviku i celom severu Norveške okrenu leđa. Kada je to čuo general Betuar, priča se da je rekao: ”Prvo ću da zauzmem Narvik, tek onda ću da se povučem”. Za glavni napad odredio je 27.maj. Dva bataljona Legije i jedan norveški bataljon su se iskrcali gotovo bez gubitaka. Tada se pokazalo da su Saveznici koji su raspolagali sa 25 000 vojnika, četiri puta jači nego Nemci. Nemci su se povukli u brda. Pre nego što su se povukli iz grada, Saveznici su uništili sve uređaje u luci. Kralj Hakon se 7. juna ukrcao na krstaricu “Devonšjar” i otplovio u Englesku. Na brodu se nalazile i norveške rezerve zlata. General Ruge je ostao da demobiliše norveške trupe. Četiri dana kasnije se predao Nemcima zajedno sa svojim vojnicima. Generala Ditla su u Berlinu hvalili kao pobednika kod Narvika. Hitler ga je odlikovao Gvozdenim krstom.

Sve savezniče trupe, njih oko 24000, su do 8. juna napustile Norvešku. Operacija povlačenja se odvijala u četiri konvoja. Štitila su ih dva nosača aviona “Glorijens” i “Ark Rojal”, krstarice “Sautempton” i “Koventri”, 16 razarača i nekoliko manjih brodova. 8.juna nemačka flota je potopila jedan britanski tanker, jedan manji prateći i jedan prazan brod za prebacivanje trupa. Popodne su nemački brodovi “Gnajzenau” i “Šarnhorst” ugledali nosač aviona “Glorijans” i dva razarača “Ardent” i “Akastu”. Za svega jedan čas sudbina sva tri broda je bila zapečaćena. Pri tome su 1474 oficira i mornara Britanske mornarice izgubila život, kao i 41 vojnik vazdušnih snaga.

Norvežani su imali 1700 poginulih i ranjenih, Britanci oko 4400 ubijenih i ranjenih, a francuske i poljske jedinice su zajedno izgubile oko 530 ljudi. Nemci su imali 1317 poginulih, 2375 nestalih, 1604 ranjena vojnika. Nemci su ostali bez 127 aviona, a zapadni saveznici bez 112. Gubici na moru su bili znatni veći. Englezima je potopljen jedan nosač aviona, 2 krstarice, 7 razarača i 4 podmornice. Francuzi su ostali bez 2 razarača i 2 podmornice. Nemci su izgubili 10 razarača, 3 krstarice, 4 podmornice i 10 manjih brodova. Teško su oštećeni njihovi brodovi “Šarnhorst” i “Gnaizenau”.