Rat u Africi

Objavljeno 24. January 2010.

Već godinama je Musolini sanjao o oživljavanju starog Rimskog Carstva oko Sredozemnog mora, pa se zato spremao za napad na Egipat koji je još uvek bio pod britanskim uticajem. Musolini je uvideo da je u ovom velikom pustinjskom području najvažnije održavati puteve za snabdevanje. Nekoliko godina ranije izgrađen je moderni asfaltni put kojim je mogla da ide svaka vrsta vojnog transporta od glavne baze Tripolija, preko Bengazija, Derne i dalje na istok preko Tobruka do Soluma na libijsko-egipatskoj granici, u dužini od 2000 km.

Musolini je septembra meseca izdao naređenje maršalu Gracijaniju, vrhovnom komadantu italijanske vojske u Libiji, da za nekoliko dana pređe u napad na britanske trupe u Egiptu. 13. septembra 1940. šest italijanskih divizija i osam tenkovskih bataljona prešlo je granicu kod Soluma. Sa druge strane nalazile su se dosta slabe britanske trupe koje su sačinjavale tri pešadijska bataljona, jedan tenkovski bataljon, tri artiljerijska diviziona i nekoliko četa oklopnih kola.

13. septembra italijanske trupe stigle su do Sidi Baranija. Gracijaniju se činilo da je to za izvesno vreme dovoljno. Njegove linije za snabdevanje izdužile su se za 90 km, njegovim trupama je hitno trebalo da se oporave jer su pretrpele deset puta teže gubitke od Britanaca. I dok su svi očekivali da Gracijani nastavi ofanzivu, on nije uradio ništa. Gotovo tri meseca je Gracijani stajao , takoreći besposlen, dok su Britancima stizala pojačanja. Britanski general Vejvel je dobro iskoristio ovu italijansku neodlučnost i u međuvremenu je pojačao svoje odbrambene položaje kod Mersa Matruha.

Britanci su počeli da prave planove za kontraofanzivu. Grupaciju britanske vojske kod Mers Matruha činilo je 25 000 dobro uvežbanih vojnika i bila pod komandom generala Mejtlenda Vilsona, a sastojala se od 7. oklopne divizije, zvane “pustinjski pacovi”, jedne motorizovane indijske divizije i jedne motorizovane britanske pešadijske brigade. Italijani su na frontu imali pet divizija, a iza fronta još šest divizija.

Savezničke jedinice su 7. i 8. decembra pošle u noćni napad. Prva bitka je počela 9. decembra, a sledeća četiri dana su se vodile žestoke borbe na širokom pustinjskom području. 7. oklopna divizija je uspela da zauzme Sidi Barani i da preseče priobalni put. Dosta Italijana je palo u zarobljeništvo.

Pošto je osvojen Sidi Barana, moglo je da se nastavi sa gonjenjm Italijana. Flota i avijacija su nekoliko puta bombardovale obalu, što je izazvalo neopisivu zabunu. Kod Sidi Baranija razbijeno je pet italijanskih divizija i zarobljno 40 000 vojnika. Bitka, međutim, još uvek nije bila gotova. Prvih dana januara pala je prvo Bardija, a zatim utvrđenje Tobruk. Broj zarobljenih popeo se na preko 100 000 vojnika.

Na sastanku u Hitlerovom glavnom stanu, 12. novembra 1940. odlučeno je da se Italijanima u Africi pruži pomoć. Dogovoreno je da se ratni materijal prebaci brodovima, a ljudstvo avionima. Ukupno, cela ova borbena grupa je bila u jačini jedne oklopne divizije. Prilike su gonile na žurbu. Posle Tobruka, 6. februara pao je i Bengazi, a sledećeg dana predali su se ostaci 10. italijanske armije kod Beda Foma. Musolini je smenio maršala Gracijanija i na njegovo mesto postavio generala Italo Garibaldija.

PROPAST ITALIJANSKE VOJSKE U ETIOPIJI

Objavom rata Musolini je svojih 220 000 vojnika u Etiopiji doveo do toga da su svi bili odsečeni od domovine. Italijanskom vojskom u Etiopiji komandovao je kraljev rođak, vojvoda od Aoste.

Posle pobede kod Sidi Baranija (9-12. decembra 1940.) Britanci su videli šansu da preuzmu inicijativu na etiopskom ratištu. General Vejvel je poslao 4. indijsku diviziju odmah posle borbe u Sudan da bi zajedno sa 5. indijskom divizijom, koja se tamo nalazila, napala Italijane u Etiopiji. Jedinicama u Keniji pridodata je jedna južnoafrička divizija kako bi i odatle mogao da se izvrši napad na italijanska područja u istočnoj Africi. Pukovnik A.G. Kaningem (brat komadanta britanske flote u Sredozemnom moru) je 10. februara 1941. prodro iz Kenije u Italijansku Somaliju na njenoj najjužnijoj tački.

14. februara, severno od grada Kismajua, potučene su veće italijanske snage. Italijani su izgubili 30 000 ljudi, što mrtvih, ranjenih, zarobljenih, nestalih ili pobeglih. Deset dana kasnije Britanci su ušli u Mogadiš. Tu su Britanci zarobili 1,8 miliona litara benzina. Pukovnik Kaningem je odlučio da pošalje svoje trupe na sever, koje su 17. marta bez borbe zauzele grad Džidžigu. Nadirući duž pruge, Džibuti-Adis Abeba, britanske trupe su 6. aprila ušle u Adis Abebu. Uz pomoć mornarice, britanska avijacija je uništavala italijanske brodove u Crvenom moru, jedan po jedan. Među njima je bilo devet razarača i osam podmornica.

Sa severozapada u Etiopiju i Eritreju iz Sudana su upale britanske jedinice pod komandom generala Plata. Okosnicu tih snaga činile su 4. i 5. indijska divizija. Gradovi Kasala i Galabat su zauzeti bez većih problema. Došavši pred grad Kern, Britanci su morali da zastanu sa svojim napredovanjem. Grad su branile dve italijanske divizije, a bio je i dobro utvrđen. Zbog nezgodnog zemljišta bilo je nemoguće zaobići ga. Jedina nada na uspeh bila je u frontalnom napadu na otkrivenom zemljištu. Indijci su krenuli u napad. Posle tri dana ogorčene borbe, 17. marta se napad morao zaustaviti. Drugi napad je posle osamdeset i četiri časa urodio plodom. Kern je pao 27. marta. Asmara je pala 1. aprila, a u luci Masau se predalo 10 000 Italijana. Preostali italijanski vojnici su se predali 19. maja čime je i okončan rat u Etiopiji.

Treća saveznička grupacija je ušla u Etiopiju na čelu sa etiopskim carem Hajle Selasijem. U toj grupaciji je bilo samo 50 britanskih oficira, 20 podoficira, 800 Sudanaca i 800 etiopskih dobrovoljaca.

POD ROMELOVOM KOMANDOM

Čovek koji je početkom 1941. dobio komandu nad nemačkim jedinicama koje su došle da pruže pomoć Italijanima na severnoafričkom ratištu, bio je tada četrdeset devetogodišnji general Ervin Romel. U Tripoli je stigao 12. februara 1941. Čim se Romel sa svojim štabom smestio u Tripoliju, pokušao je da pripremi ofanzivu. Zahtevao je i dobio, ali ne bez problema sa Italijanima, potpunu slobodu delovanja. Odmah je odlučio da maksimalno iskoristi svoje oklopno-mehanizovane jedinice.

Borbe kod El Agejle su počele 31. marta, pošto je nekoliko predhodnih dana dolazilo samo do puškaranja. Ni britanska avijacija ni britanski tenkovi nisu mogli uspešno da se suprotstave nemačkim jedinicama. Britanci su očekivali da će Romel imati problema sa doturom goriva i vode svojem trupama, međutim, u tome se njihova komanda prevarila. Nestrpljivi Romel je uspeo da i dalje snabdeva svoje trupe i napreduje, iako ga je i sam Hitler upozorio da bude oprezan.

Opkoljena je i gotovo uništena jedna britanska oklopna divizija. Druga divizija koja je držala Bengazi, nalazila se u opasnosti da bude odsečena, pa bi grad morao da se preda. Posle uspešnog napredovanja, Romel je ugrozio i Tobruk, ali je Vejvel hrabro odlučio da deo snaga i dalje ostane u gradu kao jaka posada koja bi predstavljala opasnost Romelovoj pozadini ako nastavi napredovanje. Nemci se, međutim, nisu dali zbuniti. Zaobišli su Tobruk i krenuli dalje. Zauzeli su Mehili i, prošavši Bardiju, njihovi tenkovi stigli su do Soluma. Na zaprepašćenje britanske komande, jedna nemačka patrola iznenada je zarobila istaknute britanske generale O`Konora i Nimija u njihovim kolima.

U Kairu je vladala zabrinutost. Britanci su odlučili da neprijatelju preseku pomorske veze. Komadant flote, admiral Kaningem je dobio naređenje da što više ometa plovidbu između obala Italije i Afrike, kako bi sprečio prebacivanje pojačanja. Britanci su u jednoj riskantnoj akciji uspeli da brodovima prebace tenkove do svojih jedinica u severnoj Africi. Čim su tenkovi stigli, Čerčil je počeo da vrši pritisak na Vejvela da počne sa ofanzivom. On je to već jednom pokušao, ali su nemački protivnapadi bili suviše jaki. Ispostavilo se da su nemačke granate od 88 mm prolazile kroz oklop britanskih tenkova kao od šale.

17. juna 1941. godine Romel je započeo novu ofanzivu u području Soluma, kod prevoja Halfaje. Veliki broj teških tenkova je postavio ispred fronta, a da Britanci to nisu znali. Kada su tenkovi prešli uspon, ležalo je pred njima 80 km prohodnog terena. Sudar dve vojske pružao je strašnu sliku. Britanci nisu izdržali. Izgubili su gotovo stotinu tenkova, imali su dosta mrtvih i ranjenih i morali su da se povuku. Međutim, Romel nije raspolagao sa dovoljno snaga da bi nastavio napredovanje i zauzeo Kairo i izbio na Suecki kanal. On je od Hitlera tražio pojačanja, ali ga nije dobio. Sve raspoložive trupe Vermarhta već su bile prebačene na sovjetsku granicu u skladu sa planom “Barbarosa”. Ta okolnost je spasila britansku armiju “Nil” od potpunog uništenja. Hitler je 21. juna rekao Musoliniju: ”Ofanzivu na Egipat odlažemo do jeseni”. To je uslovilo da se front stabilizuje na libijsko-egipatskoj granici. Romelove snage nisu dobile pojačanja, ali su zato Britanci grozničavo dovlačili trupe iz raznih krajeva svoje imperije.

Luftvafa se dočepala važnih baza na Siciliji i Tripoliju. Iz tih baza su poletali nemački avioni u napade na britanske brodove u Sredozemnom moru, sprečavajući saveznike da redovno snabdevaju vojsku generala Vejvela i svoje opkoljene vojnike u Tobruku. Međutim, Britanci su i pored napada Luftvafe uspeli da čak ojačaju svoju vojsku u Tobruku.

U mećuvremenu, Čerčil je u junu odlučio da generala Vejvela pošalje za komadanta britanskih trupa u Indiji, a za komadanta na Srednjem istoku postavljen je general Klod Okinlek.