Tuča studenata na Beogradskom univerzitetu

Objavljeno 28. January 2010.

Organizovane komunističke grupe razbijaju nekomunističke zborove i vrše teror nad studentima nacionalistima. Dana 28. februara 1937. godine grupa od 300 studenata-komunista pod vođstvom Josifa Baruha pokušala je da spreči predavanje Dimitrija Ljotića u sali bioskopa “Triglav” u Beogradu. Zahvaljujuči hrabrosti i požrtvovanju studenata iz Zbora, komunisti nisu postigli svoj cilj, tako da je predavanje održano.

Pred vratima rektorata, 26. marta 1939. godine studenti-komunisti su napali jednu delegaciju studenata-nacionalista, pa iako je i sam rektor video komunističke boksere i kame, Univerzitet je još jednom ćutke prešao preko ovog razbojništva i nije našao krivce. Već 27. marta dolazi do novog napada na dvojicu studenta-nacionaliste. Tom prilikom jedan nastavnik, Ilija Pržić, prisustvuje premlaćivanju ali okreće glavu da ne bi svedočio. Rektor, pak, ne prima iskrvavljene i pocepane nacionaliste koji pred njegovim vratima čekaju. Sekretar Dabić udaljava ih sa ironičnom napomenom: “Napišite žalbu, pa će se već videti”.

Fizički teror nad svojim ideološkim protivnicima upotpunjavali su studenti-komunisti moralno-političkim etiketiranjem. Sve one koji su bili ideološko i politički aktivni, a nisu bili komunisti ili narodnofrontovci, oni su nazivali fašistima. Ako su idejni, psihički i fizički teror sastavni delovi fašizma i fašističkog shvatanja sveta i života, onda su studenti-komunisti bili njegovi izraziti predstavnici u Jugoslaviji.

Nacionalni studenti bili su organizovani u udruženju “Sveti Sava”, zatim u Klubu, i bar jedno vreme u udruženju “Petar Kočić”. Organ nacionalnih studenata bile su “Studentske novine”. Uređivao ih je Milovan Popović. Kasnije je pokrenut “Studentski glas”, a nešto kasnije i “Jugoslovenski student” kao organ nacionalnih studenata.

U početku veoma dezorganizovani i nejedinstveni, vremenom su se nacionalni studenti sve više pribrali i bolje organizovali, tako da su počeli da pružaju snažan otpor terorističkim ispadima studenata-komunista, koji su Beogradski univerzitet pretvorili u svoju tvrđavu. Na scenu sve više istupaju studenti Zbora, koji zajedno sa nacionalnim studentima iz drugih grupa pružaju otpor studentima-komunistima.

TUČA NA TEHNIČKOM FAKULTETU

U nizu fizičkih obračuna studenata na Beogradskom univerzitetu ostala su zapamćena dva; sukob na Medicinskom fakultetu 22. oktobra 1940. i sukob na Tehničkom fakultetu 23. oktobra 1940. godine koji su imali i ozbiljne političke posledice.

Netrpeljivost između dve zaraćene studenstke grupe kulminirala je 22. oktobra na Medicinskom fakultetu. Tog dana trebalo je da se održe prva predavanja na tom fakultetu. Komunisti su uvek do tada imali običaj da prilikom prvih predavanja, pre samih profesora, održe improvizovano predavanje studentima prve godine, koja su imala za cilj čisto komunističku propagandu… U tu svrhu na fakultet je došla grupa od oko 50 starijih studenata, većinom sa drugih fakulteta i to oprobanih komunističkih agitatora. Mladi studenti su u miru slušali predavanje studenata-komunista, ali posle njih se digao jedan nacionalista da govori. On se odmah obrušio na komunističku propagandu. Mladi studenti su glasno odobravali njegove reči, dok je nekolicina komunista počela da viče: “dale fašisti” , “uuaaa!” itd.

Da bi se osvetili za ovaj fijasko, studenti-komunisti su 23. oktobra 1940. mobilisali svoje pristalice na pojedinim fakultetima i napali nacionalne studenta. Tog dana teško je povređeno sedam studenata-nacionalista, većinom Zboraša. Obraćanje studenata-nacionalista Rektoru, Ministarstvu prosvete i Upravi grada Beograda da ih zaštiti ostalo je bez rezultata. Rektor ponovo nije hteo da primi povređene studente-nacionaliste. Popodne oko 17 časova, grupa od 250 studenata, uglavnom Zboraša, uputila se najpre na Tehnički fakultet. Na samom ulazu došlo je do sukoba sa komunističkom stražom koja se se usprotivila ulasku studenata-nacionalista na fakultet. Međutim, ova grupa od oko 30 studenata-komunista je bila brzo razbijena i nacionalisti su ušli u fakultet gde su se sukobili sa glavninom studenata-komunista. Došlo je ponovo do borbe (bokserima i palicama) u kojoj je nešto preko stotinu komunista brzo potisnuto, što na poslednji sprat Tehničkog fakulteta, što u podrume istoga. Komunisti su, videći da su izgubili bitku, počeli sa upotrebom vatrenog oružja. Najzad je podrum bio raščišćen, ali je većina studenata-komunista uspela da pobegne kroz prozor i vrata na ulicu. Posle skoro celog sata borbe, komunisti su kroz jedan sporedan ulaz dobili pojačanje. Ovo komunističko pojačanje je uz kišu cigli i kamenja izvršilo juriš na nacionalne studente na nižim spratovima i auli, ali su bili odbijeni. Posle još jedne izgubljene bitke, studenti-komunisti su se povukli na više spratove i na brzu ruku napravili barikade od univerzitetskog nameštaja (klupe, stolice …). U isto vreme sa ulice dolazi do još jednog juriša na fakultet od strane studenata i radnika-komunista. I ovaj juriš na ulazna vrata fakulteta nacionalisti su uspešno odbili. Nemajući više šta da čine na fakultetu nacionalisti su odlučili da napuste zgradu fakulteta uz rodoljubivu pesmu i pokliče. Tako su se završili događaji na Tehničkom fakultetu od 23. oktobra 1940.

Studenti-komunisti su izdali četri letka, jedan za drugim, sa željom da se opravdaju za poraz u tuči sa nacionalim studentima. I studenti Zboraši su štampali dva letka u kojima su pokušali tačno da prikažu događaje na Tehničkom fakultetu. Studenti-zboraši su isticali da su univerzitetske vlasti “naginjale u levo”, jer je to bilo “moderno”, savremeno, napredno i gledale mirno svaki napad komunista na sve što je nacionalno, a naročito na Zboraše. Studenti-zboraši su isticali da im je draga autonomija Univerziteta, ali da niko ne može da razume da autonomija bude iskorišćena od strane komunista za to, da usred prestonice ovi izgrade svoju boljševičku tvrđavu i da odatle pripremaju svoj boljševički prevrat, propast države i naroda.

HAPŠENjA STUDENATA NACIONALISTA

Događaji od 22. i 23. oktobra imali su ogromnih posledica po studentski život. Nastalo je strahovito gonjenje studenata zboraša od strane policije i Cvetkovićeve vlade. Samo u Beogradu ih je zatvoreno preko stotinu. Isto se dešavalo i u unutrašnjosti. Mnogi su kinjeni, mučeni i tučeni. Sama vlast je izmišljasa svakojake razloge povodom ovog slučaja. Najzad pošto Zboraše nisu mogli osuditi na sudu, Zboraši su delom proterani, a delom upućeni u koncentracioni logor u Brus (što je od vlasti nazvano “prinudni boravak”). Tamo su proveli oko tri meseca i najzad oterani u koncentracione logore “radnih bataljona” u Srebrenicu, Ivanjicu i Smederevsku Palanku. Poslednji od zboraša pušten je na slobodu tek 1. aprila 1941. godine.

Za Zboraše u koncentracionim logorima vlada pravi pakao. Vlasti logora ih stavljaju u betonske ćelije u kojima vlada mrak. Bez pokrivača, bez slamarice, spavaju na golom betonu, hraneći se samo hlebom. Iznenađeni oštrinom progona hapšenici hrabro podnose sve nevolje. Najlepše koračnice pokreta komponovane su u ćelijama. Zbor je zvanično zabranjen 16. novembra 1940. godine.

Slanje grupe od 120 Zboraša za Brus, njihov boravak tamo i premeštaj iz Brusa u druge koncentracione logore opisao je Boža Ž. Najdanović, koji je i sam bio u toj grupi: “Kada su povedeni iz Beograda 18. januara 1941. godine, Zboraši su išli u neizvesnost. Pratilac zatvorenika dobio je u Beogradu od vlasti uputstvo; “Imate puške, a u Brusu postoji groblje i onda valjda znate šta treba činiti”. Pratioci, razume se, to nisu učinili, ali su uslovi u Brusu bili dosta teški”.

Dan uoči potpisivanja Trojnog pakta, 24. marta 1941. godine, zatraženo je od njih da potpišu neka naređenja, kojim se predaju vojnim vlastima, ali su oni to odbili. Naređenje za pokret je došlo 25. marta 1941. Najdanović dalje piše: “Ujutro rano svi su na okupu. Moraju pešice za Kruševac. Pred polazak iz Brusa vlasti su im pretile da će ih uz put pobiti seljaci. Umesto toga privučeni pesmom, dolaze na drum sa njiva i vinograda i razgovaraju sa njima. Noć ih zatiče u Velikoj Vrbici, selu nedaleko od Kruševca. Tu ih dočekuje sveštenik sa seljacima i priređuje im večeru”.

Kada su stigli u Kruševac, jedan manji deo grupe se odvaja i odlazi u koncentracioni logor u Smederevskoj Palanci … Ostali produžuju preko Trstenika, Vrnjaca i Kraljeva za Čačak. Svuda ih dočekuje masa građana, prijatelja, poznanika, istomišljenika. Jedna polovina odlazi preko Požege u koncentracioni logor u Ivanjici, a druga preko Valjeva i Zvornika za Srebrenicu.

Plan je bio da studenti Zboraši koji su učestvovali u akciji na Tehničkom fakultetu budu u koncentracionim logorima izmešani sa komunistima; plan je bio da komunisti svrše posao umesto policije. To je bio “dar” režima Cvetković-Maček onima, koji su im skretali pažnju na opasnost od razaračke delatnosti komunista. Dva stuba ovog režima, dr Mihailo Konstantinović i dr Branko Čubrilović bili su prokomunistički orijentisani.

Tek slom režima Cvetković-Maček omogućio je da se uhapšenici oslobode iz koncentracionih logora.