Hitler postaje rajhskancelar

Objavljeno 17. January 2010.

Komunistička partija Nemačke predlagala je svim demokratskim snagama da se ujedine u “Antifašističku akciju” i “zaustave dalju ekspanziju fašizma”. Međutim, rukovodioci socijal-demokratske partije Nemačke odbijali su zajedničko istupanje sa komunistima. Nacistička stranka je na izborima dobila preko 6 miliona glasova i po broju glasača zauzela drugo mesto posle Socijal-demokratske partije.

Na izborima za predsednika države (rajhprezidenta), marta i aprila 1932. godine bila su dva kandidata, general-feldmaršal Paul fon Hindenburg i Hitler. Hitler je dobio 11,3 miliona glasova, a u drugoj turi 13,4 miliona glasova, a Hindenburg 18,6 milion glasova i postao predsednik države. U junu 1932. godine na izborima za Rajhstag, za naciste je glasalo 13,7 miliona glasača. Nacisti su tada dobili 37,4 %, od ukupnog broja glasova.

Hindenburg je ponudio Hitleru 13. avgusta 1932. godine da postane potpredsednik vlade (vice-kancelar). Ali Hitler je tu ponudu odbio rečima: ”Nacional-socijalistička radnička partija ući će u vladu samo ako se meni poveri položaj kancelara i ni pod kakvim drugim uslovima” – stavio je do znanja Hindenburgu. Pod pritiskom industrijalaca stari feldmaršal je za premijera imenovao generala Kurta fon Šlajhera, kao privremenu i prelaznu ličnost. Za to vreme, kao odgovor nacional-socijalistima, komunisti su organizovali na stotine demonstracija i mitinga širom zemlje i podstakli mnogobrojne štrajkove.

U novembru 1932. godine Hitlerova partija je izgubila oko 2 miliona glasova .Sa dobijenih 11,7 miliona glasova nacisti su ostali iza Komunista i Socijal-demokrata. I da paradoks bude veći, upravo posle ovih izbora Hitler je postao rajhkancelar. Porast uticaja komunista strašno je zabrinuo nemačke i međunarodne krugove, požurivao ih je da što pre reše pitanje zavođenja “čvrste ruke”. Dvadeset vodećih nemačkih industrijalaca i bankara uputilo je 19. novembra peticiju predsedniku Hindenburgu, zahtevajući da se za kancelara postavi Adolf Hitler. U domu industrijalca Emila Kirdorfa, 7. januara 1933. godine su se sastali Hitler, Hes i Gering sa vodećim privrednim i finansijskim magnatima. Tada je konačno rešeno da se Hitler postavi za rajhkancelara. Hindenburg je 28.januara 1933. godine zatražio Šlajherovu ostavku i mandat za sastav nove vlade poverio Hitleru. 30. januara 1933. godine Hitler je postao rajhkancelar. Sve se odvijalo po savršenom planu. U novoj vladi nacisti su u početku dobili samo tri mesta: položaj kancelara, ministra unutrašnjih poslova (Vilhem Frik) i ministra bez portfelja (Herman Gering). Istina Gering je u isto vreme postao i rajhkomesar vazduhoplovstva i ministar unutrašnjih poslova najveće nemačke pokrajine – Pruske. I svi ostali ministri u Hitlerovoj vladi su manje ili više simpatisali nacizam.

Vodeći predstavnici industrijskog i finansijskog kapitala Nemačke lično su došli 30. januara u Hitlerov kabinet da bi mu čestitali izbor za kancelara. Ali bilo je i onih, istina u manjini, koji su se protivili Hitlerovom izboru. Među njima je bio i nekadašnji Hitlerov saborac Erih Ludendorf. On je 1. februara uputio pismo Hindenburgu: ”Naimenovavši Hitlera za rajhkomesara, Vi ste predali našu nemačku otadžbinu jednom od najvećih demagoga svih vremena. Ja vam svečano predskazujem da će taj čovek survati našu državu u provaliju, da će navući na našu naciju neopisivu nesreću. Buduća pokolenja će vas proklinjati za ono što ste uradili”.

Paljenje Rajhstaga je poslužilo nacistima da započnu teror protiv svih demokratskih snaga u zemlji. Od oko 300 hiljada članova Komunističke partije, njih 150 hiljada je uhapšeno i odvedeno u logor. Nemačka policija je pronašla i uhapsila 3. marta 1933. godine generalnog sekretara KP Nemačke Ernesta Telmana i odvela ga u logor gde će on ostati sve do 18. avgusta 1944. godine kada je ubijen.

Uveče 31. januara i prvih dana februara, komunisti, socijal-demokrate i razne druge organizacije organizovale su demonstracije i mitinge protiv Hitlerove vlade. Socijal-demokrate su odbijale saradnju sa komunistima i držali su se taktike “čekati i videti”, što će ubrzo omogućiti nacistima da ih zajedno sa celom levicom razbiju i stave van zakona.

Samo dva dana po dolasku na vlast, Hitler je zatražio da se svim sredstvima iskoreni komunizam u zemlji. Gering je 2. februara u čitavoj Pruskoj zabranio sve mitige i štrajkove koje bi organizovala komunistička partija. Hindenburg i Hitler su 4. februara potpisali dekret koji se uopšte zabranjuju svi skupovi koje ne organizuje nacistička partija. Ubrzo su zabranjene sve partije izuzev Nacional-socijalističke.

Nacisti su tražili povod da bi se konačno obračunali sa svim demokratskim snagama u zemlji. Josef Gebels je predlagao da se iscenira atentat na Hitlera, ali se od toga odustalo. Herman Gering je dobio zadatak da smisli i izvede neku krupnu provokativnu operaciju. On je organizovao paljenje zgrade Rajhstaga, koje su izvršili njegovi ljudi. Dogodilo se to u noći 27. i 28. februara 1933. godine. Nacisti su odmah optužili komuniste da su organizovali požar. Još dok je zgrada gorela Hitlerova vlada je izdala saopštenje o požaru, o tome da ga je “izazvao dvadesetčetvorogodišnji komunista Van der Libe” kao i da je čitava stvar “organizovana u saradnji nemačkih komunista i međunarodne boljševičke agenture”. Zatim je uhapšen rukovodilac bugarskih komunista Georgi Dimitrov koji se u to vreme nalazio u Berlinu. Sutradan je Gering izjavio da je paljenje rajhstaga bilo samo početak, i da su komunisti nameravali da zapale sve javne zgrade, kao i muzeje, fabrike, hotele …

U Lajpcigu je od 21. septembra do 23, decembra 1933. godine vođen sudski proces povodom paljenja Rajhstaga. Glavni optuženi je bio Georgi Dimitrov. Suđenje je izazvalo ogromno interesovanje u Nemačkoj i u svetu. Dimitrov je uspeo da dokaže svoju nevinost i da pod pritiskom javnosti bude oslobođen iz zatvora. On će iz Berlina otputovati za Moskvu , gde će uskoro postati generalni sekretar Kominterne i ostati na tom položaju sve do njenog raspuštanja 1943. godine.

5. marta 1933. godine održani su izbori za Rajhstag. Više od polovine glasača, oko 22 miliona, izjasnilo se protiv nacista, od čega su komunisti dobili oko 5 miliona. Ali Hitler nije hteo da preda vlast. On i Gering su naredili da se ponište mandati svih komunističkih poslanika i da se oni odmah pohapse.

U aprilu iste godine obrazovana je tajna policija Gestapo. Ona je proglašena za najvišu policijsku vlast i imala je karakter političke policije. Od 1936. na čelu Gestapoa se nalazio Hajnrih Himler. On je inače od 1929. bio i šef SS (Schutzstaffeln) odreda.

Himlerovi SS odredi odigraće odlučujuću ulogu u obračunu sa vrhuškom SA odreda pod komandom Ernesta Rema. Remove snage su sa 500 000 u 1933. godini povećane na 4 miliona u 1934.godini. Rem i njegovi najbliži saradnici su se toliko osilili da su pokušali da sprovedu deobu vlasti sa Hitlerom. Sredinom 1934. godine izbili su nemiri u SA odredima u Berlinu, Hamburgu, Frankfurtu, Drezdenu, Esenu, Dortmundu … Rukovodioci SA na čelu sa Remom su pokušali da iskoriste situaciju za svoje ciljeve. Uznemireni Hitler je doputovao u Esen da bi se sastao sa Krupom i zatražio njegov savet. Kada je savet dobio odmah je odleteo u Minhen odakle je izdao naređenje za likvidiranje rukovodstva SA. U noći 30.juna 1934. godine, nazvanoj “noć dugih noževa”, kao i 1. i 2. jula odigrao se krvavi obračun sa vođama SA.

Nacistička vlada je reorganizovala i ponovo oživela kontraobaveštajnu službu Ministarstva vojske – Abver. Na čelu Abvera nalazio se admiral Vilhelm Kanaris. Abveru je glavni cilj bio da se bavi obaveštajnim i kontraobaveštajnim radom. U tom poslu on je tesno sarađivao sa španskom, japanskom i italijanskom obaveštajnom službaom.

Uvođenjem “Zakona o opštoj vojnoj obavezi” Hitler je potpuno anulirao jednu od najvažnijih odredaba Versajskog mirovnog ugovora kojim se to izričito zabranjuje Nemačkoj. Odmah posle toga je donet “Zakon o odbrani Rajha”. Predsednik Rajhsbanke Jalmar Šaht postavljen je za Generalnog opunomoćenika za vojnu privredu, odnosno imao je zadatak da što pre privredu zemlje prevede na vojni kolosek. U prve tri godine Hitlerove vladavine pušteno je u pogon više od 300 vojnih fabrika.

Hitler je u početku na javnim istupima i diplomatskim razgovorima uveravao svet da se Nemačka naoružava jedin da bi bila u stanju da se brani i da zažtiti evropske države od “boljševičke opasnosti”.

Predsednik Nemačke Hindenburg je umro 2. avgusta 1934. godine i na njegovo mesto niko nije izabran, jer je Hitler praktično prigrabio svu vlast u zemlji. Ujedno je postao i vrhovni komadant oružanih snaga.

Kopnene snage Nemačke porasle su 1935. godine na 300 hiljada ljudi, što je trostruko više od broja koji je dozvoljavao Versajski mirovni ugovor. Zajedno sa vazduhoplovstvom i mornaricom Hitler je te godine pod oružjem imao 900 hiljada ljudi. Uopšte uzev, Nemačka je sredinom 1935. postala respektivna vojna sila.