27. mart 1941. godine

Objavljeno 30. January 2010.

Hitler je prilikom jednog razgovora sa Dragišom Cvetkovićem izjavio sledeće: „Ja hoću da znam vaš stav, vaše držanje u toku događaja koji će nastupiti. Ja cenim prijateljstvo Jugoslavije i njen stav u toku ovog rata. Ja cenim herojstvo srpske vojske, koja je u prošlom ratu toliko slavno branila slobodu i nezavisnost svog naroda. Ona je bogata i ima sve uslove da razvije do maksimuma svoj prosparitet. Ja smatram Jugoslaviju kao jednu od vodećih država na Balkanu. Momenat je došao da ona uzme, u događajima koji će nastati, jedan potpuno određen stav” …. Cvetković je pokušavao da što više odgodi pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Na Hitlerovo traženje da iznese i objasni razloge svog stava, Cvetković je rekao: “Trojni pakt povlači izvesne posledice, koje naš narod ne može da primi. Jedna suverena zemlja ne može dozvoliti prelaz stranih trupa kroz svoju teritoriju, ili mešanje u unutrašnje poslove … Najzad Trojni pakt znači opredeljenje za jednu ratujuću stranu“. Hitler je ove Cvetkovićeve reči shvatio ozbiljno, pa je pokušao da ga oslobodi straha: „Sve ja to od Jugoslavije ne tražim. Ja se obavezujem, da za vreme trajanja rata, neću tražiti prolaz za moje trupe preko jugoslovenske teritorije. Ja idem preko Bugarske. Ja ne tražim nikakve vojne baze na vašoj teritoriji, ni upotrebu železnice, nijednu lokomotivu, nijedan vagon. Ja vam garantujem vaš teritorijalni i državni integritet. Dakle, u svemu ovome nema ničeg što bi vređalo vaš nacionalni ponos. Vaši susedi su primili Trojni pakt bez ikakve rezerve. Ovo što vam predlažem, to u stvari nije Trojni pakt, ali s obzirom na ostale, mi moramo u toj formi regulisati svoje odnose“.

Knez Pavle se, 4. marta 1941. tajno sastao sa Hitlerom u Berhtesgadenu i imao sa njim razgovor, koji je trajao pet sati. Hitler je formalno pozvao kneza Pavla da Jugoslvaija pristupi Trojnim paktu, jer je to „jedini način da se Jugoslaviji garantuje sigurnost prema Italiji i da Solun pripadne Jugoslaviji“. Hitler je rekao knezu Pavlu i to da će on uskoro napasti Grčku zbog prisustva britanskih trupa tamo. Neki istoričari veruju da je ova poseta kneza Pavla Hitleru donela prekretnicu u jugoslovensko-nemačkim odnosima.

Posle sednice Krunskog saveta održane 20. marta 1941. godine, knez Pavle je zahvalio prisutnima i naglasio da oni mogu lako shvatiti kako se on oseća i istaknuo svoje lične veze sa britanskim državnicima i sa grčkom dinastijom i dodao: “Vi znate vrlo dobro da sam ja nekada bio britanski student i da su meni većina današnjih britanskih državnika školski drugovi. Moja je svastika udata u britanskoj kraljevskoj porodici, a moja žena je grčka princeza. Samo ovih nekoliko činjenica olakšavaju vam da shvatite kome pripada moje srce. Ali ja imam savest i ne mogu povesti moj narod u jedan rat kada znam unapred da će nam to doneti siguran poraz …“

U diskusije oko pitanja pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu umešala se i Srpska pravoslavna crkva preko patrijarha Gavrila. Ističići da on govori u ime episkopa SPC, što je bilo tačno, patrijarh Gavrilo je pokušao da kneza Pavla odgovori od toga da se pristupi Paktu. Knez Pavle je apelovao na Patrijarha, a preko njega i na SPC, da realno i trezveno shvataju i prosuđuju situaciju u kojoj se našla zemlja i da u tom smislu utiču na narod. Knez Pavle je objašnjavao Patrijarhu:„ …Saveznika nemamo koji bi nam pritekli u pomoć. Nemci su u zenitu svoje moći. Ništa ih ne može zadržati, jer dobijaju pobedu za pobedom“.

Svoj stav, i stav SPC patrijarh Gavrilo je izložio knezu Pavlu: „Moja je dužnost da vam otvoreno kažem; da bi pristupanje naše države Trojnom paktu i njeno opredeljenje za Osovinu, uništilo životnu snagu i moral našeg naroda.Pogodili bi njegova rodoljubiva osećanja i duboko uvredili njegov ponos i njegove tradicije i ideale.Za mene je najveća žalost da čujem iz usta Vašeg Visočanstva, ovako tešku i nemilu izjavu, koja svima nama razdire srce i muči dušu našu …“

25. marta 1941. Dragiša Cvetković je u dvorcu Belvedere u Beču poptisao je pristupanje Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. Pakt je sadržao sledeće odredbe:

“a) Prilikom pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, vlada nemačkog Rajha, potvrđuje svoju odluku, da će u svakom momentu poštovati integritet i suverenitet jugoslovenske teritorije.

b) Vlada nemačkog Rajha potvrđuje sporazum zaključen između Vlada sila Osovine i jugoslovenske Kraljevske Vlade, da za sve vreme trajanja ovoga rata, Vlade sila Osovine neće tražiti prolaz, ili transport za svoje vojske kroz jugoslovensku teritoriju.

c) Vlade Italije i Nemačke izjavljuju, da neće tražiti od Jugoslavije nikakvu vojnu pomoć”.

(nemačka Bela knjiga br. 7, godina 1941)

PUČ OD 27. MARTA I DEŠAVANjA POSLE NjEGA

General Dušan Simović je pisao kasnije, da je 26. marta po podne pitao generala Borivoja Mirkovića da li su već završene pripreme za izvođenje puča: „Pošto mi je đeneral Mirković rekao da su sve pripreme izvršene, ja sam saopštio odluku; da se akcija izvrši u jedan čas posle ponoći 26/27. marta. Potom sam pozvao načelnika štaba, pukovnika Savića i izdao mu potrebna naređenja…“

U psihozi kakva je tada vladala u Beogradu, sve je to ličilo na planski smišljen prepad čije je nesmetano izvođenje omogućavala i nebudnost organa vlasti. U 24 časa izmeću 26. i 27. marta bila je ukinuta pripravnost , jer su se Cvetković i Cincar-Marković bili vratili iz Beča, a knez Pavle otputovao na odmor u Sloveniju. Ta činjenica je vrlo uzbudila generala Borivoja Mirkovića jer se on uplašio da će knez Pavle sa sobom povesti i Kralja, pa će tako izbaciti pučistima glavni adut iz ruku. Zbog toga i zbog još nekih drugih stvari, general Mirković je naredio da se telefonira u Dvor i saopšti kako se, prema tobože autentičnim podacima sprema atentat na dvorski voz, pa bi bilo poželjno da knez Pavle odloži put na neko vreme. Međutim, trik nije upalio. Iako je primio obaveštenje, knez Pavle je 26. marta uveče krenuo na planirani put. Maloletni kralj Petar II ostao je, međutim, u Beogradu.

Pošto su zaposeli i osigurali strategijski važne pozicije u Beogradu, pučisti su odmah prešli na izvođenje političkog dela svog programa. Pohapsivši Cvetkovića i njegove ministre, koji su bili u Beogradu, odveli su ih u zgradu Glavnog generalštaba. Tu je dovedena i grupa političara iz koje je trebalo da se formira nova vlada. Neki od dovedenih kandidata za ministre nisu znali, kada su ih oficiri kupili, da li ih hapse ili vode u vladu.

Kada je general Simović okupio kandidate za ministre, rekao im je: “Gospodo, dajem vam pola sata vremena da se dogovorite ko će koje ministarstvo da primi, a ako se ne složite ja ću vam pročitati.“ Kada je prošlo pola sata Simović ih upita: „Gospodo, jeste li se dogovorili?“ Svi u glas odgovoriše: “Nismo!“.Tada im general Simović pročita raspored ministarskih naimenovanja. Niko nije davao ni znake protesta.

Pučisti su pokušali da i Dimitrija Ljotića uvedu u vladu: „Posle državnog udara“, izjavio je Ljotić pred Komisijom za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27. marta 1941. „imao sam sastanak sa genralom Bogoljubom Ilićem, koji mi je u ime pučista ponudio da uđem u vladu, pod uslovom da osudim Pakt i da se izjasnim za Engleze. Ja sam naravno to odbio, i savetovao mu da nova vlada prihvati Pakt i da gleda da uredi odnose sa Nemačkom, ako je to još moguće, ali mi je bilo jasno da je rat neizbežan, jer je Simovićeva vlada bila potpuno u rukama engleskih plaćenika, koji su za tuđ račun gurnuli zemlju u rat i propast“.

Pučisti od 27. marta 1941. godine neposredni su izazivači Nemačkog napada i njenih saveznika na Jugoslaviju. Taj njihov čin bio je praćen nizom obmana i prevara naroda i zemlje. Prva veoma krupna obmana kojom su se pučisti služili jeste da je kralj Petar II sa njima i da su to uradili u njegovo ime i sa njegovim pristankom. Kralj Petar II, međutim, nije o svemu tome imao pojma. Ovo tvrdi i sam kralj Petar II u svojim memoarima. I Jakov Jovanović, kasnije za vreme rata jedan od vodećih četničkih komadanata u Crnoj Gori, kazivao je i sam i to pred širim krugom slušalaca, kako se sve ovo odigralo i kako je njemu stavljeno u zadatak da pročita lažnu proklamaciju u ime kralja Petra II, i da će se tog svog čina večno stideti. Tek kasno uveče, negde oko 21 čas, pošto se knez Pavle vratio u Beograd, uspeo je general Simović da dođe do kralja Petra II i da ga privoli da potpiše ovu proklamaciju, koja je tog dana već nekoliko puta čitana na radiju. Tom prilikom Kralj je potpisao i dokument, kojim generalu Simoviću poverava mandat za sastav već sastavljene vlade. Po nekim izvorima, geneal Simović je, po podne u 5 sati, izdao naređenje da se strelja knez Pavle u slučaju da se ne pokori njihovoj volji.

Posle izvršenog puča, general Simović je zatražio podršku od patrijarha Gavrila i SPC. Reako mu je: „Vi ste naš patrijarh i otac duhovni svih nas pa Vas u ime kraljevske vlade, kralja i Otadžbine i svih nas koji smo izvršili ovo delo molim, da Vi lično podignete oboreni Krstaš barjak naše slobode i da Vi lično kažete narodu i svima nama, u čemu je značaj ovog velikog istorijskog dana, kada naš narod dobiva svoju slobodu, i Petar stupa na presto“. Patrijarh je kasnije priznao da je zbunjeno odgovorio Simoviću, ali ga je pohvalio i njega i sve učesnike „u ovom svetom činu, koji mi je oživeo uverenje da smo mi dostojni naslednici naših dedova i njihove junačke borbe, i da nastavljamo svoje delo istim pravcima onde gde su oni stali …“ Patrijarh je, razume se, pristao da na radiju održi od njega traženi govor.

Episkopima, koji su ga burno pozdravili, saopštio je Patrijarh svoj razgovor sa Simovićem i pročitao im govor koji je bio spremio za radio. Episkop Nikolaj Velimirović je pohvalio Patrijarhov govor i rekao, da je ovo „akt nacionalni i državni“. Episkop dr Nikolaj je bio na vrhuncu oduševljenja. Iz njegovih očiju kotrljale su se suze niz lice. Patrijarh Gavrilo je u 10 časova pre podne, 27. marta, održao svoj govor na radiju.

Pretpostavlja se da rukovodstvo KPJ nije znalo za pripremanje puča od 27. marta, ali se zna da ga je obilato iskoristilo za svoje ciljeve. Milovan Đilas navodi, kada je Tito posle izvršenog puča, 29. marta 1941. došao u Beograd osudio je „anglofilske elemente i provokatore“ za spaljivanje nemačke zastave i razbijanje Nemačkog turističkog centra. Kao što je poznato, u to vreme je KPJ bila pod jakim uticajem sovjetsko-nemačkog pakta.

I Milovan Đilas i Svetozar Vukmanović-Tempo, dva vodeća funkcionera KPJ u Beogradu, priznaju da ih je puč od 27. marta iznenadio. Tempo kazuje kako je izašao na ulicu „nešto poslije osam časova“. Nije znao o čemu se radi, ali je usput video demonstracije“. Nosili su transparente sa natpisima „Živeli saveznici“, „Živeo Kralj“ … Vidio sam slike kralja Petra II. Nijesam shvatio šta se događa; od prolaznika sam saznao da su svrgnuti namesnici i da je Kralj proglašen punoljetnim, da je obrazovana nova vlada sa generalom Dušanom Simovićem na čelu i da su u nju ušli svi šefovi političkih partija koji su ranije sačinjavali blok Udružene opozicije.Čak i Maček…“

Đilas je izdao uputstva kako će se komunisti ponašati u nastaloj situaciji: „Naše gledište je bilo da trebamo da učestvujemo u demonstracijama, i da gde god je moguće preuzmemo vođstvo. Naši govornici su dobili uputstva da puste parole: demokratizacija zemlje i naslon na Sovjetski Savez“. Đilas dalje piše: „U toku dana mi smo preuzeli vođstvo. Mi smo bili među najaktivnijim i najbolje organizovanim … Lola Ribar je govorio na Slaviji, S.V. Tempo kod Vukovog spomenika, Rade Končar, Cana Babović i Mitra (Mitrović) takođe su govorili. Komunisti su bili promukli od govorenja i vikanja“.

Komunisti su iz časa u čas menjali odnos snaga čime su na klasičan način preuzimali rukovođenje demonstracijama. Postepeno su počele da nestaju Kraljeve slike i da se pojavljuju novi transparenti; „Živelo prijateljstvo sa Sovjetskim Savezom“, „Živeo Sovjetski Savez“, „Bolje grob, nego rob“… Komunisti su potpuno ovladali demonstracijama. Oko podne u demonstracijama je učestvovalo oko 50 000 građana, što je za ono vreme bio vrlo velik broj. Đilas još kaže da parola „Bolje rat nego Pakt“ nije data od Komunističkog vođstva: “Mi Komunisti nismo odobravali tu parolu, ali joj se nismo ni suprotstavljali. Radije bi, pod vođstvom Sovjetskog Saveza, izbegli rat“.

Dok su Komunisti naturali masama svoje vođstvo i svoje parole, patrijarh Gavrilo, koga su demonstranti posle njegovog govora aklamirali, video je u svemu tome izliv nacionalnog oduševljenja: „Svetosavska deca“, napisao je on u svoji memoarima, „kao i inače prednjačila su svojim rodoljubljem … Naša svetosavska deca uvek su bila, kao i njihovi dedovi, odana do kraja svojoj crkvi, koja ih je uvek smatrala svojom utrobom. Masa naroda nosila je slike kralja Petra II. Tako isto i moje. Na traženje naroda morao sam više puta da se pojavim na prozoru Patrijaršije i da se zahvalim na njihovom patriotskom gestu i ljubavi prema Kralju i Otadžbini …“

Patrijarh Gavrilo nije mogao znati da među demonstrantima ima najmanje „svetosavske dece“, ako je uopšte bilo. Biće mu suđeno da iz neposredne blizine, iz manastira Ostrog, posmatra bezglavo bežanje pučističkih vođa i njihovih ministara, još uz to, podelu državnog blaga. Svoje iluzije patrijarh Gavrilo je platio tamničenjem u zatočeništvu za svo svreme rata dok su pučističke vođe živele van domašaja okupatora koga su doveli u zemlju.

Puč od 27. marta bio je pozdravljen od angloameričke javnosti kao izuzetno važan događaj. Zatvarale su se, međutim, oči pred činjenicom da je to bio isceniran događaj iza koga su stajali strani faktori, koji su rukovodili radom zaverenika, i iz vojske i iz građanstva. Čerčil je, prikazujući raspoloženje u Beogradu 27. marta 1941. godine, pokušao da opiše i raspoloženje naroda na ulicama grada: „ …Na trgovima se igralo; srčane i usplahirane mase su sa silnim prkosom pevale srpsku himnu. Mladi Kralj, koji se sam izbavio od namesničkog tutorstva spustivši se niz oluk (ovo je ordinarna izmišljotina), prisustvovao je, obasut žarkim aklamacijama, službi u beogradskoj Sabornoj crkvi, nemački poslanik bio je izložen javnim pogrdama i gomila je pljuvala njegova kola“. Na jednom drugom mestu, povodom istog događaja, Čerčil je dao sledeći komentar: „… Ovde i u ovom trenutku imam jednu veliku vest za vas i za celu zemlju. Jugoslovenska nacija je rano jutros našla svoju dušu. U Beogradu je izvršen prevrat, i javljeno je da su uhapšeni ministri koji su koliko juče otpisali čast i slobodu svoje zemlje…“

Da je britanska obaveštajna služba prosipala novac po Beogradu i oko njega, teško da se može osporiti. Britanski diplomata Šon Votson je, navodno, rekao: „Mi smo ulazak Jugoslavije u rat platili sa pola miliona funti pa ne dugujemo Srbima ništa“. A Donovan, koji je imao dobre lične odnose sa generalom Simovićem, rekao je: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart jer smo mi tu revoluciju kupili …“

Neistina je da je srpski narod bio oduševljen pučom od 27. marta 1941. godine kao takvim. Narod su, u stvari obradovala dva momenta koje je saznao tog dana; vest, da je Kralj, koji je bio voljen od naroda, stupio na presto, i vest da je oborena vlada Cvetković-Maček, koju narod nije voleo. Narod je manifestovao slobodi koju je očekivao i Kralju koga je voleo. Ali malo ko bi iz narodnih masa na pitanje: hoćeš li rat? odgovorio sa „bolje rat nego pakt“ ili „bolje grob nego rob“. Režiseri puča su uspeli da od naroda sakriju prave posledice kršenja Pakta. Još ako se uzme da su svi Hrvati i svi Slovenci bili za pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu, dolazimo do zaključka da se tu ne može govoriti o „narodnoj volji“ ili „srpskoj revoluciji“, svesno se falsifikovala stvarnost i govorila neistina.

VLADA GENERALA SIMOVIĆA

Predsednik vlade je bio general Simović, potpredsednici dr Vladko Maček i Slobodan Jovanović, od radikala je bio Miša Trifunović, od Demokratske stranke Milan Grol i Boža Marković, od Srpske zemljoradničke stranke dr Branko Čubrinović, od JNS Petar Živković i Bogoljub Jevtić, od HSS dr Juraj Šutej i dr Juraj Krnjević, od Slovenaca Kulovec i dr Miho Krek, od muslimana dr Džafer Kulenović, Crnu Goru je predstavljao Marko Daković, ministar Dvora je postao Radoje Knežević.

Podela resora nije mogla da se izvrši lako. Kada je bilo reči o tome ko će biti ministar spoljnih poslova, došlo se do zaključka da to zavisi od toga kakvu će politiku da vodi nova vlada, politiku za rat ili za mir. Doneta je odluka da svaki član vlade da svoj stav po ovom pitanju. M.Grol i M.Trifunović rekoše „mir“. Petar Živković je podviknuo: „Kakav rat!? Ni pomisliti na to!“. General Simović „Pa mir … ako se može“. Na to lupi o sto pesnicom dr Miloš Tupanjanin (koji je bio glavni agent Intelidžens servisa u Srbiji) i onako razbarušen (on je jedini bio u spavaćici, kao tobože nije slutio šta se te noći odigravalo) viknu: “Kakav mir? Ovo je nacionalna revolucija i posle nje dolazi nacionalni rat!“. Tu i na tom mestu je prvi put pala reč „revlucija“. Za ministra spoljnih poslova izabran je Momčilo Ninčić, uglavnom zato što je poznavao Musolinija pa su se učesnici nadali da će preko Musolinija uspostaviti kontakt sa Hitlerom i tako izbeći rat.

Nemački poslanik u Beogradu, fon Heren je izjavio posle puča: “Dobro, sve ako ova vlada ostane pri Paktu, kao što izjavljuje …“. Međutim, Ninčić se prema Paktu ponašao neodređeno nastojeći da dobije u vremenu kako bi se izvršila mobilizacija vojske. Prema nekim shvatanjima fon Heren se zalagao da ne dođe do rata. Kada je opozvan iz Beograda, fon Heren je prisustvovao u Berlinu nekoj sednici Ratnog veća koje je tražilo njegovo mišljenje o planu bombardovanja Beograda. On je uložio svu svoju snagu da odvrati nadležne vojne krugove od tog plana, ali nije uspeo. Kada je izašao sa tog veća, plakao je na sav glas. Fon Heren je napustio Beograd, uveče, 30. marta 1941. godine.

U toku noći, 31.marta 1941. godine, generala Simovića i Ninčića posetio je sovjetski vojni izaslanik Viktor Lebedov i preneo im Staljinovu ponudu zaključenja saveza sa Jugoslavijom. U Moskvu je poslata delegacija na čelu sa tamošnjim jugoslovenskim poslanikom dr Milanom Gavrilovićem. Posle ispravljanja raznih nesuglasica oko teksta rezolucije, došlo je do potpisivanja ugovora. Ovom prilikom Staljin je rekao Gavriloviću: „Mi smo braća i po krvi i po veri. Ne postoji ništa na svetu što bi naše zemlje moglo odvojiti jednu od druge. Ja se nadam da će vaša armija moći dugo zadržati Nemce. Vi imate planine i šume gde su tenkovi nemački nemoćni. Organizujte gerilski rat“. Staljin se približio Gavriloviću, stegao mu čvrsto ruku i onda pre nego što se opet okrenuo, prekrstio ga je na pravoslavni način, desnom rukom prema levoj kao što je običaj kod Rusa i Srba, kao da hoće da blagoslovi jugoslovenskog ministra. To je bilo rano ujutro 6. aprila kada je Beograd već goreo u plamenu.

Naravno, Staljinu nije bilo ni na kraj pameti da da bilo kakvu vojnu pomoć Jugoslaviji. Koliko je sve to izgledalo tužno najbolje zna naš predstavnik u Moskvi. Na zahtev Nemaca Sovjeti su otkazali jugoslovenskoj diplomatskoj misiji gostoprimstvo. Višinski je pozvao Gavrilovića u Kremlj i usmeno ga obavestio da Sovjetski Savez ne smatra više da Jugoslavija postoji kao politička celina. Gavriloviću nije predata nikakva nota.

Berlin je 5. aprila 1941. godine prekinuo sve kontakte sa jugoslovenskom vladom.