Britansko-francuski sukob u Sredozemlju

Objavljeno 31. January 2010.

Posle pada Francuske, Britanija je ostala potpuno sama da se suprotstavi mnogo moćnijem neprijatelju. Sama britanska flota bila je jača od kombinovane nemačko-italijanske mornarice. Ako je Britanija htela da ovu nadmoć zadrži, morala je po svaku cenu da spreči da moderna francuska flota padne u ruke neprijatelja. Članom 8 Sporazuma o prekidu neprijateljstava između Francuske i Nemačke, određeno je, naime, da se sva francuska ratna mornarica (sa izuzetkom jednog broja brodova potrebnih za odbranu francuskih interesa) vrati u domaće luke gde će biti razoružana i gde će da ostane pod daljim nadzorom Nemaca i Italijana. Ova odredba je za Britaniju bila potpuno neprihvatljiva.

OPERACIJA „KATAPULT“

Ma koliko se francuski admiralitet i vlada zaklinjali da francuski ratni brodovi nikada neće pasti u ruke neprijatelja, Britanci, a naročito Čerčil, nisu hteli ni najmanje da rizikuju. London je stoga odlučio da se, što je moguće brže pripremi i izvede operacija „Katapult“. Ova operacija obuhvatala je „istovremeno preuzimanje i stavljanje pod nadzor Britanaca, isključivanje iz borbe ili uništenje čitave francuske flote“, ukoliko do nje Britanci uopšte budu mogli da dođu. Operacija je morala da počne 3. jula 1940.

U rano jutro tog dana, razoružale su jake i dobro naoružane britanske trupe još pospane posade francuskih ratnih brodova u lukama u Plimutu i Portsmautu. Ovi brodovi sačinjavali su oko 10% ukupne francuske flote. Operacija je protekla brzo i prilično nečujno, izuzev što je na velikoj francuskoj podmornici „Sirkuf“ poginulo i ranjeno nekoliko ljudi koji su pružali otpor. Ni sa francuskom eskadrom koja je bila usidrena u Aleksandriji, pod komandom admirala Godfroa, Britanci nisu imali teškoća.

Velika drama koja podseća na grčke tragedije odigrala se 3. jula 1940. u francuskoj pomorskoj bazi Mers al Kebiru, blizu alžirskog grada Orana. Tamo je bio usidren daleko najjači deo francuske flote, koji se između ostalog sastojao od čuvenih krstarica „Denkerk“ i „Strazbur“, bojnih brodova „Bretanj“ i „Provans“, nosača aviona „Komadant Test“ i šest razarača. Oko 9:30 časva po lokalnom vremenu, pojavio se veoma jak sastav britanske flote – „flota H“, negde u visini Orana, pod komandom viceadmirala Samervila. “Flota H“ se sastojala od bojnih brodova „Rezolušn“ i „Valijant“, nosača aviona „Ark Rojal“, teške krstarice „Hud“ dve krstarice i jedanaest razarača.

Samervil je poslao kapetana bojnog broda Holenda, koji je do pre rata bio britanski ataše pomorskih snaga u Parizu, i vatreni prijatelj Francuske, da posreduje kod francuskog komadanta, admirala Žansula. Francuzima je ostavljena jedna od pet mogućnosti: 1) da se zajedno sa Britancima dalje bore protiv neprijatelja, 2) da pod britanskom kontrolom i sa umanjenim brojem posade otplove u neku od britanskih luka, 3) da pod britanskom kontrolom i sa smanjenim brojem posade otplove u neku francusku luku na Karibima ili, pak, neku američku luku, 4) ukoliko ne bi bio prihvaćen nijedan od ova tri predlga, da u roku od 6 časova sami potope svoje brodove, 5) ukoliko pak ni ovo ne bi bilo prihvaćeno, da računaju da će Britanci upotrebiti silu, budući da moraju sprečiti da flota padne u ruke neprijatelja.

Iznenaćeni i uvređeni admiral Žansul je odbio da prihvati bilo koji od ovih predloga. Poručio je Samervilu da će na silu odgovoriti silom. Osim toga, učinio je grešku, za koju ni danas nema objašnjenja, a to je da ni u časovima grozničavih pregovora nije preneo iscrpnu poruku o novonastalim događajima francuskom admiralitetu.

Kada su Britanci uvideli da Žansula ne mogu da ubede, a uz to su otkrili i telegramsku poruku u kojoj se francuska mornarica poziva da pomogne Žansulu, tragedija je bila neizbežna.

U 17:25 časova, posle kratkog pozdrava, kapetan Holend, smrtno bled, napustio je poslenji put admirala Žansula, koji je uzaludno pokušavao da ubedi Britance da nikada ni jedan francuski brod neće pasti u ruke neprijatelja.

U 17:54 bila je ispaljena prva britanska salva na francusku flotu. Francuski brodovi koji su bili suviše blizu jedan drugom, i to u veoma nepovoljnom položaju, odgovorili su odmah vatrom, pa su se i teške priobalne francuske baterije umešale u bitku. Ali Francuzi nisu imali šansu protiv Britanca koji su gađali veoma precizno, a uz to su bili tako raspoređeni da su mogli slobdno da manevrišu. Već u 18:10 Žansul je signalizirao da su njegovi brodovi izbačeni iz borbe. “Denkerk“ i „Provansi“ su teško oštećeni pa su morali da se usidre. Razarač „Mogador“ koji je skoro uspeo da pobegne iz luke, dobio je pun pogodak te je u njemu eksplodiralo 16 bombi. To ga je prinudilo da stane. Bojni brod „Bretanj“ je još na početku bio pogođen tako da je na njemu besnela velika vatra. Onda je odjenom došlo do eksplozije i brod je potonuo, a sa njim i 977 članova posade. “Strazburu“, sa još pet razarača, uspelo je da se izvuče ispod jake vatre Britanca. Sledeće večeri krstarica je uplovila u luku Tulona. Operacija „Katapult“ je Francuze koštala 1297 mrtvih i ranjenih.

DOGAĐAJI U DAKARU

General De Gol, čiji je pokret prevladao u francuskim područjima ekvatorijalne Afrike, predložio je Čerčilu da mu Britanija pomogne da zauzme Dakar. Čerčil je to oberučke prihvatio, jer Dakar je, važno pomorsko uporište, mogao biti od ogromne koristi, kao i od velike štete ako bi pao u protivničke ruke. Krajem avgusta 1940. poslate su prema Dakaru prilično jake snage britanske flote i transportni brodovi sa 7 000 francuskih i britanskih vojnika. Bila su to dva bojna broda, jedan nosač aviona, 4 krstarice i niz razarača s transportnim brodovima. Putem je nemačka podmornica torpedirala sasvim novu britansku krstaricu Fidži (Fiji). Teško oštećena, morala je da se vrati u Englesku, a umesto nje poslata je druga krstarica. U Dakar su se sklonile prilično jake snage francuske flote, između ostalog i nedovršeni bojni brod Rišelje od 40 000 tona.

Britanska eskadra bila je još 300 milja udaljena od Dakara, kada je 11. septembra 1940. primljena radiodepeša iz Gibraltara, da su kroz prolaz prošle tri nove francuske krstarice s tri velika razarača. To je bila nepovoljna vest, jer je pojava francuske eskadre mogla imati loše posledice. Nesmetani prolaz francuskih brodova kroz Gibraltar izazvao je priličnu zbrku u vrhovima britanske flote.

Nekoliko dana kasnije Britanci su ipak rešili da napadnu Dakar. Dakar je odbio predlog De Golovih emisara da se pridruži njegovom pokretu. Kada se britanska flota pojavila na pučini pred Dakarom, poslati su razarači bliže luci da bolje izvide položaj Francuza na kopnu. Obalne baterije su u 10:51 otvorile na njih vatru, a deset minuta kasnije čitava britanska flota se našla na udaru francuskih obalnih baterija. Francuzi su uspeli da pogode krstaricu Kamberlend (Cumberland) i da joj nanesu teška oštećenja. Oštećena su i dva razarača.

Situacija se sve više zaoštravala i borba je postajala sve jača. Jedna od francuskih podmornica je uspela da isplovi sa namerom da napadne britanske brodove, ali nije imala sreće jer je primećena a nedugo zatim i potopljena. To je bila podmornica Perze (Persee). I francuski razarač Odasje (Audacieux) nije imao sreće, pa su ga britanski brodovi potopili.

Sledećeg dana Britanci su dali ultimatum odbrani Dakara, ali bez rezultata. Sa nosača aviona uzleteli su avioni sa namerom da bombarduju luku. Sat vremena kasnije avioni su ponovili bombardovanje, a još sat kasnije po treći put su napali. Ovi napadi iz vazduha nisu doneli mnogo štete. Zatao su britanski brodovi ponovo stupili u akciju. Napad su koncentrisali na francuski bojni brod Rišelje, koji je jedni bio opasan protivnik Britancima u Dakaru.

25. septembra 1940, oko 9:00 Britanci su ponovo napali. Francuzi su ih dočekali vatrom. Pojavili su se i francuslki lovci koji su onemogućili britanske avione da ponovo napadnu iz vazduha. Britanci ipak uspevaju da potope francusku podmornisu Ajaks. Druga francuska podmornica Bevezijer (Beveziers) je imala više sreće. Nekako je uspela da se prišunja britanskom bojnom brodu Rezolušn (Resoluiton) od 30 000 tona i da lansira na njega nekoliko torpeda. Velike količine vode provalile su u trup bojnog broda i brod se teško nagnuo. Morao je da napusti borbu i da se udalji.

Borba je nastavljena uz oštećenja na obe strane. Kada su Britanci videli da nema nade da zauzmu Dakar, naredili su svojim brodovima da se povuku. To je za Veliku Britaniju bio veliki neuspeh.

DEŠAVANjA NA BLISKOM ISTOKU

U prvom periodu drugog svetskog rata, Francuski komesar na Bliskom istoku bio je Gabrijel Pio, profesionalni diplomata. Možda se zato „ježio“ na pojavu De Gola. Priključiti se „Slobodnim Francuzima“ značilo bi rascep sa pravnim i zakonskim normama, a to je odudaralo od svega što je jedan francuski diplomata priznavao. On zato nije reagovao na De Golov poziv da zauzme mesto u izvršnom organu Slobodne Francuske. I Čerčil i De Gol polagali su veoma mnogo na posedovanje Sirije i Libana. Čerčil i De Gol su se složili da treba sve preduzeti da bi se Sirija i Liban priključili Slobodnoj Francuskoj.

General Katru, bivši generalni guverner Indokine, dobio je zadatak da ode u britansku Palestinu, i da odatle pokuša da izvrši politički uticaj na Pioa. Ali Katru je naišao na Pioov otpor.

Posle Pioa, na mesto visokog komesara postavljen je Danc, nekadašnji šef vojne obaveštajne službe u Siriji, veliki protivnik Britanaca. Za vreme kapitulacije Francuske, on je bio vojni guverner Pariza. Danc je pripadao grupi visokih oficira koji su stajali čvrsto uz Petena.

U proleće 1941.godine Britanci su se našli u veoma nezgodnom položaju. Albanija, Jugoslavija i Grčka postale su žrtve Osovine, Krit je pao; Romel je sa svojim Afričkim korpusom napao Egipat. Britanski komadant tog područja Bejvel, nije imao dovoljno ni jedinica ni materijala. Nije bio oduševljen otvaranjem fronta na Bliskom istoku. Sa druge strane, zauzimanjem Sirije i Libana imalo bi za Nemačku ogroman strateški značaj. Suecki kanal i veze Britanije sa Indijom bile bi dovedene u pitanje. Sa sirijskih aerodroma nemačka avijacija bi mogla da napada sva važnija naftonosna polja na Srednjem istoku. Nemci bi mogli da računaju na podršku većine stanovništva.

Ova neizvesnost je okončana ustankom u Iraku. U martu 1941. u Iraku je Rašid Ali al Gajlani, koga je podržao Emin el Husein, veliki muftija jerusalimski, izvršio državni udar. Obojica su bili prijatelji nacističke nemačke. Drugog maja 1941. ovo je dovelo do sukoba između trupa Rašida Alija i britanske vojske. Nemci su pothranjivali ovo antibritansko raspoloženje Iračana. Dogovoreno je sa Francuzima da se iz Sirije isporučuje municija i oružje Rašidu Aliju i da nemačka avijacija može da koristi najmanje jedan aerodrom u Siriji. Upućen je predstavnik u Siriju da objasni generalu Dancu šta se od njega očekuje. Ubrzo posle toga usledile su pošiljke oružja u Irak, a nemački avioni dobili su dozvolu da koriste sirijske aerodrome.

Strateški značaj Rašidovog ustanka bio je malen, čak iako se uzme u obzir da je general Vejvel time bio prinuđen da povuče neke trupe sa fronta protiv Romela. Ustanak je veoma brzo ugušen. Ali je zato ubrzao odluku da se otpočne oružana akcija protiv francuskih mandatnih područja.

General Vejvel je za operaciju protiv višijevskih snaga u Siriji angažovao 7. australijsku diviziju pod komandom generala Lejverka; 5. brigadu indijske divizije pod komandom generala Dojla; jedan odred tenkova „Rojal Dragon“; konjički puk 6. australijske divizije; 1. diviziju palestinske konjice i jedan odred komandosa sa Kipra. Britanska flota i vazduhoplovstvo bi pritom dali podršku koliko budu mogli. Uz to, u operacije će se uključiti i 1. divizija Slobodne Francuske pod komandom generala Ležantijoma. Nasuprot ovom šarenilu raznih vojski, stajalo je 35 000 dobro organizovanih Danicovih vojnika.

Napad je počeo u noći između 7. i 8. juna 1941. Trupe generala Danca pružale su jak otpor, pa je Vejvel posle nedelju dana morao da povuče trupe sa egipatskog fronta prema Romelu (jednu brigadu pešadije i jedan puk artiljerije), dok su istovremeno iz severozapadnog Iraka upale indijske trupe. To je dovelo do veoma žestokih borbi.

Britanci su znali da je Dancov položaj bio beznadežan, jer je bio odsečen od Francuske. Jedina opasnost bila bi da se Nemci umešaju. Odmah po izbijanju neprijateljstva ponudila je nemačka Vrhovna komanda vladi u Višiju vazduhoplovnu podršku. Iz političkih razloga, kako je odgovorio Viši, direktna intervencija Nemaca u ovim zemljama nije bila poželjna. Britanske snage i snage Slobodne Francuske posle oštrih borbi zauzele su Damask, dok su dve kolone iz Iraka nadirale ka centralnom delu Sirije. U bezizlaznoj situaciji, 14. jula, kapitulirale su snage višijevske Francuske u Siriji. Britanske imperijalne snage i snage Slobodne Francuske u ovom pohodu izgubile su 4600 vojnika, a snage generala Danca 6500. De Golovoj Slobodnoj Francuskoj je posle prekida neprijateljstva prišlo oko 5700 Dancovih vojnika.