Oružani odredi generala Milana Nedića

Objavljeno 4. February 2010.

SDS

SDS je formirana 22. februara 1942. godine i na insistiranje Nemaca ova organizacija dobija ime Srpska državna straža iako to nije bila nikakva straža u pravom smislu te reči, niti je u tom trenutku postojala srpska država. SDS je bila potčinjena Predsedniku vlade i ministru unutrašnjih dela. Ona je uglavnom bila policijska trupa koja se starala za održanje reda i mira u gradovima i naseljenim mestima. Znatan deo oficira i vojnika SDS održavao je veze sa četnicima Draže Mihajlovića.

Pored SDS formirana je i Srpska granična straža (SGS). Komadant SDS u početku bio je Dragi Jovanović, a kasnije pukovnik Borivoje Jonić. Komadant SGS bio je potpukovnik Ljudevit Pogačik, Slovenac. SGS je vršila dužnost nekadašnjih graničara. Brojna jačina i jednih i drugih iznosila je oko 18.000 ljudi. Za svo vreme Nedićeve uprave okupiranom Srbijom SDS je vršila dužnost predratne žandarmerije.

Jednoj struji Nemaca u Srbiji, kojoj je na čelu stajao SS-general Avgust Majsner (August Meyssner), činilo se neophodno da se srpski oružani odredi, naročito SDS, potčine nemačkoj komandi. Majsner je vršio razne pritiske na Nedića kako bi ovaj predao komandu nad odredom, od pritisaka da podnese ostavku pa sve do hapšenja i streljanja Nedićevih najboljih komadanata koje je optužio da sarađuju sa četnicima Draže Mihajlovića. Nedić je uporno odbijao ove zahteve stavljajući kao uslov za ostanak na čelu Srpske vlade da ovi odredi ostanu pod njegovom komandom, bilo da se radi o SDS, SDK ili Pećančevim četnicima.

Majsner je uporno insistirao i kod generala Nedića i kod Dimitrija Ljotića, da se na Istočni front pošalje jedan srpski odred, ali su oni to odbili. Ljotić je to ovaka objasnio Majsneru: „Mi ne možemo nikog poslati na Istočni front jer mi nismo vaši saveznici. Naprotiv, mi smo vaši robovi. Sovjeti su saveznici naših saveznika, a samim tim i saveznici našeg Kralja i njegove vlade u Londonu, pa, prema tome, po našem Ustavu, i naši saveznici protiv kojih se mi ne možemo boriti. Ja znam da Sovjeti nisu iskreni saveznici ni Angloamerikancima ni Francuzima, a kamoli našem kralju Petru i nama. Oni imaju cilj da zavladaju Evropom i svetom. Ipak mi ne možemo protiv njih ratovati. Mi ćemo se i dalje boriti u našoj zemlji protiv komunista koje smatramo glavnim neprijateljem hrišćanstva i čovečanstva …“

Ovo isto je zahtevano i od generala Nedića, ali je i on to odlučno odbio. Jedan takav pokušaj je dolazio i od fon Ribentropa ali je Nedić i taj zahtev odbio. Kada je to jednom prilikom tražio od njega general Bader, Nedić mu je preko tumača rekao: „Kažite nemačkom generalu da ja za dobro svog naroda mogu da budem i knez Miloš koji je i čalmu zavijao i turskog pašu poljubio u ruku. Ako ću time spasiti živote, ja ću nemačkom generalu poljubiti ruku. Recite mu da ja mogu biti i kenz Ivo od Semberijekoji je i svoju svečarsku ikonu i kandilo ispod nje dao da otkupi srpsko roblje, ali mu recite i to da armijski general Milan Nedić nikada neće biti nemački gaulajter“. Do slanja srpskih trupa na Istočni front nikada nije došlo. Do kraja rata Srbi i Poljaci su bili jedini evropski narodi koji nisu dali ni jedan jedini vojnički odred za aktivnu podršku nemačkoj vojsci.

2. oktobra 1944. godine, general Milan Nedić je u svoj kabinet pozvao generala Jonića, generala Damjanovića, generala Kostu Mušickog i pukovnika Ljudevita Pogačara i rekao im: „Situacija je po našu nacionalnu stvar propala. Sovjetska armija ulazi u Srbiju a sa njome i komunisti koji će uzeti vlast. Mi se moramo ukloniti. Ja sa članovima vlade odlazim u Austriju. SDK je doneo odluku da ide u Sloveniju. Vas Joniću, SDS i SGS i ceo srpski narod ostavljam Draži Mihajloviću, jer ste vi od početka pripadali njemu. Neka se Draža stara o daljoj sudbini srpskog naroda“.

SDS i SGS su se na kraju stopile sa odredima generala Mihailovića. 6. oktobra 1944, tadašnji komadant Srbije, divizijski general Miroslav Trifunović, izdao je naređenje da cela SDS uđe u sastav JVuO pod imenom Srpski udarni korpus jugoslovenske vojske u Otadžbini. To je poznati SUK. Za komadanta je postavljen divizijski general Stevan M. Radovanović, a za njegovog zamenika brigadni general (unapredio ga Milan Nedić) Borivoje Jonić. Sastavljen od pripadnika SDS i SGS , SUK je bio podeljen u dve divizije. Za komadanta prve divizije bio je postavljen pukovnik Branimir Živković, a za komadanta druge divizije pukovnik Dragan Redić.

Ovim je počeo tragičan put i još tragočniji završetak i SDS i SGS koje su ušle u sastav JVuO u zajedno sa njom se povlačile za Bosnu, u punu neizvestnost, obmanjivani stalno propagandom da idu u susret engleskim trupama sa kojima će se zajedno vratiti i oterati komuniste sa vlasti. Kada je u Novom Pazaru izvršena smotra SUK-a, bilo je na okupu oko 4.800 ljudi.

Posle čestih i teških borbi sa partizanima, uz nestašicu hrane i municije i sve više razočarani u put kojim su pošli i kome nisu videli ni kraja ni cilja, održali su 1. januara 1945. viši oficiri SDS i SGS sastanak na kome je trebalo da bude doneta odluka o daljem držanju. Doneta je odluka da se ide za Sloveniju u sastav SDK, ali da se prethodno izvesti Vrhovna komanda i tek po njenom odobrenju da se krene na put.

Ono što je ostalo od vojnika i oficira SUK-a, prebacili su Nemci preko Slavonskog Broda u Grac i Beč gde su tifusari odvojeniod ljudstva, a zdravo ljudstvo dodeljeno organizaciji TOT. Od 4.800 pripadnika SUK-a koliko ih je bilo početkom oktobra na smotri u Novom Pazaru, u Beč je stiglo samo 1.600. Za prelazak u SDK prjavilo se 83 oficira i 600 podoficira i vojnika. Svakodnevno u malim grupama od 30-50 ljudi transportovani su u Sloveniju gde se tada nalazio SDK.

SDK

Srpski dobrovoljci su bili terenski oružani odredi generala Milana Nedića za borbu protiv Titovih partizana. Njihovo nastajanje izazvala je preka potreba da se u okupiranoj Srbiji uspostave red i mir, koji su ugrozili najpre komunistički, a zatim i komunističko-četnički napadi posle 22. juna 1941. godine. Ni žandarmerija kojom je raspolagala komesarska uprava, ni prvi oružani odredi generala Nedića, organizovani od oficira i podoficira, koji nisu bili odvedeni u zarobljeništvo, nisu mogli zavesti red i mir u zemlji. Žandarmerija, koja se posle okupacije Jugoslavije našla u službi i koja je i po Ženevskoj ratnoj konvenciji i po 12. tačci Ugovora o kapitulaciji jugoslovenske vojske trebala da ostane, našla se u vrlo teškoj situaciji. Broj žandarma po stanici bio je, može se reći, dovoljan. Ali šta je to vredelo kada na primer na stanici ima 10-15 žandarma, a svega 5-8 pušaka i to svaka 5-10 metaka. Traženo je kod Nemaca da se žandarmi bolje naoružaju, ali Nemci to nisu dozvolili. Kasnije je Nedić ipak uspeo da izdejstvuje da od Nemaca dobije 2.000 pušaka.

Ljudstvo i žandarmerija prvih Nedićevih odreda bilo je, u svojoj ogromnoj većini, nacionalno svesno i rodoljubivo, ali nije bilo ideološko-politički pripremljeno za borbu koju je trebalo da vodi. Zbog toga su brojni od njih padali pod uticaj anglofilske i komunističke propagande, koja je trubila da oni, boreći se protiv pobunjenika, sarađuju sa okupatorom i vrše nacionalnu izdaju. Zato su ovi odredi vrlo loše obavljali svoju dužnost. Žandarmerija je do te mere bila obeshrabrena da je u okolini Kučeva jedna komunistkinja, učiteljica, upala sama u žandarmerijsku stanicu i sa revolverom u ruci razoružala preko 20 žandarma. Plašeći se da ih posle rata ne proglase za izdajnike, počela je masovna bežanija iz ovih jedinica u šumu zajedno sa poverenim im oružjem. Počelo je da se događa ono što su Nemci podvlačili u svojim razgovorima, a to je, da će oružje za nove odrede u stvari služiti za naoružavanje šume.

Situacija je postajala zastrašujuća. Partizanski odredi su počeli da haraju već i u samoj okolini Beograda. Nemci su držali samo glavnu prugu i glavne drumove. Kaznene ekspedicije su pustošili cele krajeve, streljale ljude, a svo muško stanovništvo gonilo u koncentracione logore.

Našavši se u nezavidnoj situaciji general Nedić je odlučio da se povuče. Od toga je odustao kada je Mihailo Olćan ponudio da brzo formira dobrovoljce za borbu protiv komunista. To je bilo 14. septembra 1941. godine. Već sutradan 15. septembra Olćan je pred starijim članovima Zbora ukazao na kritično stanje u kojem se Srbija nalazi. Posle Olćanovog izlaganja počelo je upisivanje u dobrovoljce. Upisivali su se i stariji i mlađi. Već sutradan, 16. septembra 1941. godine formiran je Prvi dobrovoljački odred za čijeg je komadanta bio postavljen aktivni poručnik Budimir Nikić. U dobrovoljce se prijavilo oko 300 pripadnika Zbora, ali se moglo dobiti samo oko stotinu pušaka sa potrebnom municijom. Odred se sastojao od đaka, studenata i mladih radnika. U septembru i oktobru stvoreno je 12 dobrovoljačkih odreda u jačini oko 3-4000 ljudi. Za komadanta Srpskih dobrovoljaca postavljen je pukovnik Kosta Mušicki.

Otpremajući prvu grupu dobrovoljca na front u borbu protiv Titovih komunista, Ljotić im je rekao: „ …Žao mi je vaše mladosti, jer će mnogi od vas poginuti. Ali više od toga mi je žao, što ćete i vi morati da ubijate, jer u borbu idete … Vi ste dobili oružje, ali morate znati da je ono moćno i blagosloveno jedino u dostojnim rukama Junaka i Čoveka … Da se ne razmećete njime, a da ga nikada ne upotrebite kao siledžije, nasilnici ili nedaj Bože, ubice … Vi se borite da se uspostavi red i mir u vašoj zemlji, i da narod ne strada više, da prestane da daje besciljne žrtve … Ali vi morate znati svoj položaj; svako jutro kad se probudite, vi sebi kažite da ste robovi“.

U čišćenju okupirane Srbije od partizana srpski dobrovoljci su imali naročitog udela. U nizu okršaja sa partizanima oni su pokazali da su i vojnički i ideološki iznad njih, a kada je počela ofanziva protiv Užičke republike oni su i tu dali svoj borbeni doprinos. U ovim borbama učestvovale su zajedno sa Nedićevim oružanim odredima i četničke grupe majora Manojla Koraća, majora Glišića, kapetana Vučka Ignjatovića i poručnika Predraga Rakovića. Zajedničko učestvovanje nacionalnih odreda učinilo je da u mestima, koja su oslobođena od partizana Nemcima nije bila data prilika da vrše strahovite i krvave odmazde kao u Mačvi, Kraljevu i Kragujevcu. Ova zajednička borbena saradnja između Nedićevih odreda i Mihajlovićevih četnika imala je za posledicu i to, da je četnicima i od strane srpskih dobrovoljaca ukazivana različita pomoć. Pukovnik Kosta Mušicki koji je komandovao Srpskim dobrovoljcima jednim četnicima je „davao oružje, drugim municiju, trećim odeću i obuću …“

Za vreme ove borbene akcije pukovnik Mušicki se i lično sastao sa Dražom Mihajlovićem. Kada su Nemci ovo doznali oni su, 7. decembra 1941. godine uhapsili pukovnika Mušickog. Pukovnik Mušicki, koji je obavestio Mihajlovića o nameri Nemaca da, posle uništenja Užičke republike unište i njegove odrede, bio je predat Vojnom sudu, osuđen i poslat u zatvor. Tada je za komadanta odreda postavljen potpukovnik Ilija Kukić. Mušicki je čim je doznao da se Nemci spremaju za napad na Ravnu Goru, preko jednog komadanta Mihajlovićevog odreda, koji se nalazio u njegovoj blizini, odmah poslao glasnika na Ravnu Goru obaveštavajući Dražu o opasnosti koja mu se sprema. Kurir je uspeo da stigne tek nešto pre nemačkih trupa koje su se u obliku lepeze približavale sa svih strana Struganiku. I dok se najveći deo četničkog štaba nalazio na Ravnoj Gori, Draža, koji je bio u Struganiku sa majorima Aleksandrom Mišićem i Ivanom Freglom, Slovencem, imao je taman toliko vremena da se skloni u neko šiblje kada su se Nemci pojavili u streljačkom stroju.

Kada je general Beme bio smenjen i za vojnog zapovednika Srbije došao general Bader, Nedić i Ljotić su uspeli da izdejstvuju da Mušicki ne bude kažnjen smrću. Mušicki se, međutim nije vratio na mesto komadanta dobrovoljačkih odreda sve dok iz Srbije nije otišao zloglasni general Majsner, koji je uporno vodio neprijateljsku politiku prema Nediću i svim njegovim saradnicima. General Majsner je naročito bio kivan na srpske dobrovoljce. Dobrovoljačka komanda biva rasformirana a jedan deo dobrovoljaca odveden u zarobljeništvo. Tako je u zarobljeništvo odveden ceo XI dobrovoljački odred, sa oficirima i vojnicima. Isto tako u zarobljeništvo je odveden i deo VII dobrovoljačkog odreda. Neraspoloženje generala Majsnera prema doborvoljcima osećalo se na svakom koraku.

1942. godina ostaće među dobrovoljcima upamćena kao najteža u njihovom životu jer su uživali nepoverenje kod okupatora, koje je, uglavnom, došlo kao posledica spasavanja Mihajlovićevih četnika. S druge strane dobrovoljci nisu nipošto dozvoljavali da budu potčinjeni generalu Majsneru i nemački policijskim snagama.

Iz dobrovoljačkih odreda, nastali su kasnije, kada je Kosta Mušicki ponovo došao na čelo SDK, najpre bataljoni, a iz ovoga pukovi. Pred kraj leta 1944. godine SDK je imao pet pukova i jedan artiljerijski divizion čiji je komadant bio kapetan prve klase Momčilo-Moma Đorđević. Komadant I puka bio je major Ilija Mićašević; komadant II puka major Marisav Petrović; komadant III puka major Jovan Dobrosavljević; komadant IV puka rezervni major inž Vojislav Dimitrijević; komadant V puka bio je rezervni major Milorad Mojić.

Dobrovoljačke jedinice izdržale su, za sve vreme svog postojanja, niz oštrih borbi sa partizanima, u kojima nisu podlegli ni onda kada su bili brojno slabiji. Oni su, zajedno sa drugim nacionalnim snagama odolevali komunističkom pritisku, koji je posle kapitulacije Italije, u leto 1943. godine i zbog masovne tehničke i političke pomoći Angloamerikanaca, postao sve jači. Zbog nastalih promena u okupiranoj Srbiji, izazvanih prodorom sovjetskih trupa, došlo je i do povlačenja srpskih doborvoljaca u Sloveniju gde su produžene borbe protiv partizana sve do kraja rata.

RUSKI KORPUS U SRBIJI

Ovde bi valjalo pomenuti i Ruski zaštitni Korpus, koji nije direktno bio potčinjen vladi generala Nedića, ali je aktivno učestvovao u antipartizanskim dejstvima u Srbiji, i koji je zajedno sa SDK i SDS branio narod od komunističkog terora.

Posle kraja Građanskog rata u Rusiji, 1920. godine 30.000 vojnika Ruske Vojske generala Vrangela i 130.000 civila emigrirali su sa Krima (Južna Rusija). Najpre su doputovali u Tursku. Tamo su se zadržali dve godine, do 1922. godine kada se jedan deo preselilo u Bugarsku, dok se većina belih Rusa preselila u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Kraljevina S.H.S. (posle 1929. godine – Kraljevina Jugoslavija) se najviše dopala emigrantima, zbog toga što je jugoslovenski kralj Aleksandr Prvi Karađorđević bio pitomac Ruskog Pažeskog Korpusa, a srpski Patrijarh Varnava je učio u Duhovnoj Akademiji u Sankt Peterburgu. General Vrangel je rekao: “Samo nam je Kraljevina S.H.S. pružila ruku pomoći. Druge savezničke države su priznale vlast crvenih siledžija…”. U Kraljevinu Jugoslaviju se preveselo oko 40.000 Rusa. Ovde su beli emigranti počeli sa stvaranjem svojih društvenih i prosvetnih organizacija: rusko-srpsku mušku gimnaziju, dva ruska kadetska korpusa… General Vrangel je 1924. godine stvorio “Ruski Opšti Vojni Savez” (“ROVS”), koji je udruživao sve vojnike i oficire bivše Ruske Carske Vojske. Puno Ruskih profesora je predavalo na svim Univerzitetima Kraljevine Jugslavije. Ruski kozaci su vršili službu u Srpskoj Graničarskoj Straži.

Tokom nemačke agresije na Jugoslaviju (aprila 1941. godine) puno emigranata je bilo spremno da ratuje protiv Nemaca. Po okončanju aprilskog rata Jugoslavija je bila podeljena između okupatorsnih država.U Srbiji je bila stvarena Vlada sa generalom Milanom Nedićem na čelu pod kontrolom okupatora.Krajem 1941. godine za odbranu srpskog stanovništva od komunista i ustaša bio je stvoren Srpski Dobrovoljački Korpus.

U isto vreme komunisti su počeli da ubijaju srpske žandarme i ruske emigranate (ubili su oko 250 Rusa). Početkom jula komunisti su stvarali “Užičku republiku”. General Skorodumov obratio se Nemacima. On je molio da se dopusti Rusima da stvare ruski vojni odred za odbranu od komunista. Ruski odredi morali su biti samo u ruskoj uniformi i nisu polagali zakletvu Hitleru. Takođe je zahtevano da se posle stvaranja Korpusa on mora poslati na Istočni front. Ali ovaj zahtev Nemci nisu izvršili. Spočetka nemačke vlasti (načelnik štaba komandante okupatorske vojske pukovnik Keviš) je dopuštala stvaranje odreda. Skorodumov je izdao naredbu o stvaranju Ruskog Korpusa (12.09.1941). Ali kroz 2 dana stigla je naredba iz Berlina da se zabrane sve nacionalne vojske formirane u Srbiji. Skorodumov je bio zatvoren. Komandant Korpusa je postao ruski general Štejfon (bivši komandant puka u Dobrovoljačkoj Vojsci generala Denjikina). Naziv “Ruski Korpus” je bio promenjen u “Ruska Odbrambena Grupa” (1942. – Ruski Odbrambeni Korpus, a 1944. – Ruski Korpus). Tako je u mukama bio stvaran Ruski Korpus.

Formiranje Korpusa je obavljeno u Topčiderskoj kasarni (bivša kasarna Kraljevske Garde). Prvi puk Korpusa (oko 2100 ljudi) bio je sastavljen u septembru/oktobru 1941. godine. Puk je bio obučen u ruske uniforme. A u novembru puk je ratovao sa partizanima blizu Loznice. Posle sloma “Užičke republike” puk je ostao u Zapadnoj Srbiji gde je branio srpsko stanovništvo i saobraćajne puteve. Štab puka je bio u Loznici. Korpus je bio dodeljen 65. korpusu Vermahta (komandant – general Felber). Tokom jeseni i zime 1941. godine je bio stvaren Drugi puk.

U korpusu su uglavnom služili bivši oficiri, vojnici i kozaci Ruske vojske generala-lajtnanta P. N. Vrangela. Oko 10% je činio podmladak rođen van Rusije ili oni koji su napustili otadžbinu kao deca, Dobrovoljci su dolazili iz ruskih emigrantskih kolonija u Bugarskoj, Nemačkoj, Poljskoj, Francuskoj, Grčkoj, Italiji, Rumuniji i iz nekih drugih zemalja. Ukupno, tokom celog rata, u Ruskom korpusu je služilo više od 17.000 ljudi.

Krajem novembra Ruska grupa je imala već 6.000 vojnika i oficira, a 30. novembra je dobila naziv Ruski korpus i bila uključena u nemački vermaht. Ruski korpus je bio naoružan poljskim topovima kalibra 75 mm, sa antitenkovskim topovima kalibra 37 mm, sa minobacačima, krupnokalibarskim mitraljezima i puškomitraljezima. Korpus je koristio Pravilo službe Ruske Carske vojske, Crvene armije i nemačkog vermahta. Oficirski kadar je bio uglavnom mlad, a oficirski podmladak se pripremao u Prvom Ruskom kadetskom korpusu „Veliki knjaz Konstantin Konstantinovič”. Na početku rata vojnici i oficiri su nosili maskirne mundire, ali početkom 1942. godine, zbog nestašice tkanine maskirne boje, dobili su tamno-braon uniforme. Krajem 1944. i u 1945. godini, zbog razumljivih razloga, vojnici Ruskog korpusa nosili su različite uniforme. Vojnici i oficiri su nosili epolete, koje su označavali njihov poslednji čin u Carskoj ruskoj vojsci, ali faktičko zvanje je bilo označeno na reveru. Na glavi su vojnici nosili ruske vojne kape po obrascu kapa iz Prvog svetskog rata sa ruskom trobojkom na kokardi ili okrugle čelične šlemove češke proizvodnje sa belim krstom na čelu.

Apsolutna većina vojnika i oficira Korpusa htela je da se prebaci na Istočni front i da ratuje tamo „za oslobođelje Rusije od crvenog ropstva”. Ali nemačka komanda je odugovlačivala taj odlazak (s namerom da ga nikad ne izvrši) i ostavila je Ruski korpus u Srbiji. Korpus je čuvao rudnike, puteve, komunikacije i železnicu od partizana. Jedinice Ruskog korpusa smeštene uz Drinu u Zapadnoj Srbiji, nisu se samo borile protiv partizana, nego su i (na svoju odgovornost) pomagale prelazak srpskih izbeglica iz Bosne. Jedinice Ruskog korpusa su čuvale objekte i rudnike i na Kosovu i u Raškoj. I do naših dana duž železnica na ovom pravcu, mogu se videti poneki debeli betonski ili kameni bunkeri, iz kojih su vojnici Ruskog korpusa branili komunikacije od napada partizana.

Ruski korpus, uglavnom formiran od bivših vojnika Carske ruske vojske, razlikovao se od Prve kozačke divizije koja je bila formirana većinom od bivših vojnika i oficira Crvene armije i bila 24. septembra 1943. prebačena u Jugoslaviju. Prva kozačka divizija je bila jedinica pod patronažom Himlera i obično je učestvovala u operacijama čišćenja terena od partizana, a imalaje 18 550 vojnika i oficira.

Početkom 1944. godine, Ruski korpus se sudario sa sovjetskim divizijama i jedinicama J. B. Tita. Iz Srbije je Korpus otišao zajedno sa jedinicima Srpskog Dobrovoljačkog Korpusa i prošao ratni put do Slovenije. Brza kapitulacija Rumunije i Bugarske u avgustu i septembaru 1944. godine i uništenje nemačke grupe “Južna Ukrajina” su naglo izmenili položaj na Balkanu. Front se iznenadano približio granici Kraljevine Jugoslavije. Ostaci Korpusa zajedno sa preostalim nemačkimi jednicama su odbijali iznenadne juriše sovetske armije, titovih partizana i njihovih novih saveznika, Bugara. U isto vreme (septembar/oktobar) iz Beograda su bile evakuirane sve porodice pripadnika Korpusa, kao i svi ruski emigranti koji su hteli da odu.

U oktobru Četvrti puk i deo Trećeg su bili opkoljeni u Čačaku i tokom sedam nedelja su zadržavali ofanzivu crvenih. Tek 21. novembra pukovi su uspeli da se izvuvku iz okružnja i da se povuku ka Sarajevu. U isto vreme jedinice Prvog i Drugog puka su pokrivale odstupanje prve brdske divizije. Često bi ruske jednice prelazile i u kontraofanzivu. Blizu sela Jakubovac (Severoistočna Bosna), sredinom novembra prvi i treći bataljoni 3. puka su uništili 169. gardijski puk Crvene armije. Tokom oktobra 1944. i početkom aprila 1945. godine, Korpus je prvo čuvao a zatim i odbranio prelaz preko reke Save kod Brčkog. Kroz Brčko su glavne nemačke jednice GA “E” (početkom 1945. godine preimenovane u “Srbija”) prolazile pri odstupanju iz Srbije, Makedonije i Grčke. Decemba 1944. godine Korpus je preduzeo ofanzivu protiv partizana i osvojio grad Travnik koje je bio zadržavan tokom jedne nedelje.

Krajem 1944. godine komandant korpusa general Štejfon je imao sastanak sa geneneralom A. A. Vlasovom (predsednik Odbora Oslobođenja Naroda Rusije i Glavnim Komandantom Naoruženih Snaga O.O.N.R.). Štejfon je rekao da je on spreman za pripajanje Korpusa sastavu N.S. O.O.N.R. Tokom proleća 1945. godine Korpus je ratovao u Bosni. On je podneo teške gubitke (u augustu 1944. godine u trećem bataljonu trećeg puka je bilo samo 882 vojnika, a već početkom decembara 21 čovek). 30. aprila 1945. godine u Zagrebu je umro general Štejfon. Komandant petog puka pukovnik Rogožin je postao komandant Korpusa. Krajem aprila ostataci Korpusa su bili svedeni na tri puka, ali bez dovoljnog broja ljudi u četama. Pri Kapitulaciji Nemačke Korpus se nalazio Sloveniji. Crveni su predložili Rogožinu da kapitulira, ali je on odgovorio da nikad neće kapitulirati pred Sovejtima i partizanima. Korpus je kapitulirao i predao se Englizima. U to vreme Korpus je imao samo oko 3.500 ljudi. Razoružani beli Rusi su bili smeštani u logor Kelenberg (Austrija). Tamo su ostali do 1951. godine, kada su se preseleli u SAD i Argentinu. Šezdesetih godina u SAD, a devedesetih i u Rusiji, bio je objavljen zbornik memoara RK. Zanimljivo je da se najtoplije uspomene bivših vojnika i oficira Ruskog korpusa odnose na Srpski Dobrovoljački Korpus „zbog njegove sigurnosti, discipline i pouzdane odlučnosti”. Pripadnici Korpusa nisu bili predati SSSR-u iako su Sovjeti pokušavali da ih dobijaju.