“Stavka” protiv “Glavnog stana”

Objavljeno 1. February 2010.

Nemačka Vrhovna komanda je 36 sati posle napada na SSSR prešla iz Berlina u istočnu Prusku, u blizini Rastenburga, i uselila se u bunkere i barake smeštene u stoletnoj šumi koje su čuvale veoma jake jedinice. Ovde se nalazio i najviši operativni organ Vrhovne komande Glavni stan, a čitavo utvrđeno naselje sam Firer je nazvao „Vučjom jamom“ („Volf-šance“). U glavnom logoru smestio se Hitler sa svojiim najbližim saradiricima iz rukovodstva Trećeg Rajha, nacističke partije i Vermahta. U blizini je bio izgrađen aerodrom, a malo dalje, takođe u šumi – smestili su se štabovi Kopnenih trupa i Luftvafe. Odavde su Hitler i njegovi generali rukovodili ratom, uz manje intervale kada su Glavnii stan i ostale komande bili preneti u zapadnu Ukrajinu. Pre nemačkog napada u Crvenoj armiji nije postojao izvršni organ za koordinaciju dejstava vojnih okruga na koje je zemlja bila podeljena. Tek 23. juna 1941. uspostavljen je Glavni štab vrhovne komande SSSR-a. Od štabova vojnih okruga formirane su grupe armija (koje su Sovjeti nazivali „frontovi“) i 30. juna je uspostavljena neka vrsta ratnog kabineta, takozvani Državni komitet odbrane. Tu je osam članova Politbiroa zauzelo svoja mesta:

Staljin (predsednik), Molotov, Vorošilov, Kaganovič, Mikojan, Berija, Maljenkov i Voznesenski. Tako je isključen direktni uticaj saveta narodnih komesara na vođenje rata. Komitet je 10. jula značajnim promenama izmenio način rukovođenja, tako da je uglavnom omogućena bolja koordinacija vođenja operacija. Timošenko, Buđoni i Šapošnjikov i načelnik Generalštaba Žukov, zatim još nekoliko istaknutih visokih vojnih funkcionera. S obzirom da je većina članova Vrhovnog štaba imala druge odgovorne dužnosti, svakodnevno rukovođenje operacijama praktično je bilo u rukama Žukova i Staljinovog ličnog savetnika maršala Šapošnjikova. Staljin je tu imao osobito važnu ulogu. Od 5. jula se sve više ponašao kao vrhovni komandant. Već 19. jula je postao narodni komesar za odbranu, a 7. avgusta imenovan je za vrhovnog komandanta. Na ovom najvišem rukovodećem položaju Staljin se u mnogim stvarima oslanjao na Šapošnjikova koji je godinama bio načelnik Generalštaba. Vremenom se Staljin sve ređe opirao savetima svojih vojnih specijalista. Kod najvišeg partijskog rukovodstva u početku je vladalo nepoverenje u vernost oficirskog kora. Uz izvesne promene, održala se institucija političkih komesara u vojsci koja je nastala za vreme revolucije, a 16. jula 1941. doneta je odluka da vojni komandanti ubuduće dele svoj rukovodeći položaj sa političkim komesarima. Kasnije, te iste godine, Staljin je međutim uneo nove elemente u podsticanju otpora neprijatelju. Pod pritiskom poraza i zbog zverskog ponašanja Nemaca u okupiranim područjima sve više je isticao sovjetski patriotizam iz najstarijih vremena do ovog rata. U govoru od 7. novembra uzimao je za primer junaštvo čak i ličnosti iz najnovije prošlosti za vreme carizma. Time je pokrenuo sovjetska patriotska osećanja jačajući tako duh otpora naroda Sovjetskog Saveza.

U cilju efikasnijeg rukovođenja trupama na frontu 10. jula su osnovane glavne komande za tri najvažnija strategijska pravca. Severozapadnim frontom komandovao je maršal Kliment Jefremovič Vorošilov, Zapadnim – maršal Semjon Konstantinovič Timošenko i Jugozapadnim – maršal Semjon Mihajlovič Buđoni. Krajem jula za načelnika Generalštaba ponovo je postavljen maršal Boris Mihajloviič Šapošnjikov, a tada još uvek general Georgij Konstantmovič Žukov određen je za komandanta Rezervnog fronta. Nešto pre toga, početkom jula, smenjeni su s položaja zbog propusta i neenergičnog komandovanja Zapadnim frontom generali Pavlov, Klimovski, Grigorjev i Klič. Sudio im je vojni sud, a general armije Dimitrij Grigorijevič Pavlov, Heroj Sovjetsikog Saveza, odlučio je da izvrši samoubistvo. On je, inače, bio veoma sposoban vojskovođa, a kasnija istraživanja su pokazala da lično nije snosio krivicu za teške poraze sovjetskih trupa u prvih deset dana rata i da u nastaloj situaciji i nije mogao da uradi mnogo više nego što je uradio.

Staljin je 19. jula zamenio Timošenka na položaju narodnog komesara odbrane, a 8. avgusta postao je vrhovni komandant oružanih snaga.

SOVJETSKA INDUSTRIJA SE SELI NA ISTOK

Kako su Nemci brzo prodirali preko sovjetske teritorije, postizali velike uspehe, sovjetska vrhovna komanda je uskoro shvatila da zaustavljanje napadača ne može da se postigne samo preduzimanjem protivdejstava na frontu. Pretila je opasnost da Nemci brzo prodru u industrijske centre. Tada je Državni komitet odbrane doneo dve mere koje su bile od dalekosežnog uticaja. Kao prvo je određena evakuacija sredstava za proizvodnju iz najugroženijih područja. Za takvu evakuaciju, verovatno, pre rata nisu postojali nikakvi planovi. Jedna komisija pod rukovodstvom ekonomskog eksperta Voznesenskog dobila je 4. jula 1941. zadatak da napravi plan za pomeranje težišta Sovjetske ekonomije na istok. Ovaj plan trebalo je da obuhvata kako evakuaciju preduzeća u evropskom delu Sovjetskog Saveza, tako i proširenje postojećih i izgradnju novih industrijskih centara za proizvodnju u azijskom delu SSSR-a. Šesnaesti avgust je naznačen kao dan kad je komisija Voznesenskog odobrila plan. Sredinom avgusta su Nemci prodrli do najzapadnijih industrijskih područja. Došlo je do masovne evakuacije, delom organizovano, delom improvizovano, pod pritiskom neprijateljske vojske. Tokajev o tome piše: „… Još nikad istorija nije videla tako kolosalnu evakuaciju, takvo potpuno nestajanje pred nadirućim neprijateljem. Milioni ljudi, milioni grla stoke, hiljade fabrika, desetine hiljada radnih timova kolektivnih gazdinstava sa svojom opremom, srednje škole i univerziteti i robne kuće odjednom su nestali u pravcu istoka …“

Bilo je neophodno u kratkom roku, iz područja u blizini fronta, prebaciti na istok fabrike iz Ukrajine, Moldavije, Belorusije, Pribaltika i zapadnih oblasti Rusije. To je bio poduhvat koji je zahtevao natčovečanske napore. Trebalo je evakuisati takve gigante kao što su ukrajinske čeličane „Zaporožstalj“ i „Dnjeprospestalj“, određene pogone lenjingradskog zavoda „Kirov“ itd. Radilo se i danju i noću, često pod neprijateljskim bombama, svako preduzeće trebalo je demontirati, utovariti u železničke vagone, prebaciti na odredište i što brže pustiti u rad.

Montiranje velikih pogona i fabrika na novom mestu završeno bi bilo u toku 3-4 nedelje. Recimo najveća fabrika aviona u zemlji u Povolžju, dala je prvog lovca 14-og dana po dolasku poslednje kompozicije sa opremom. Fabrika tenkova evakuisana iz Ukrajine na Ural, dostigla je nivo 46-og dana po dolasku. Fabričke hale još nisu imale krov a mašine su već radile.

U drugoj polovini 1941. godine na istok je bilo evakuisano 1523 fabrike i zavoda, od toga je 226 smešteno i Povolžju, 667 na Uralu, 224 u zapadnom Sibiru, 78 u istočnom Sibiru, 308 u Kazahstanu i srednjoj Aziji. Zajedno sa njima evakuisano je preko 10 miliona ljudi (radnika, inženjera, tehničara…). Samo za evakuaciju ukrajinske čeličane „Zaporožastalj“ bilo je potrebno 8 hiljada vagona.

Pored industrije u unutrašnjost zemlje evakuisano je stotine naučnih instituta, labaratorija, škola, biblioteka, kao i unikatnih umetničkih dela iz muzeja u Moskvi, Lenjnigradu, Kijevu i drugih gradova.

Drugu meru koju je Državni komitet doneo kad se pokazalo da nemački prodor ne može da se na vreme zaustavi objavio je Staljin 3. jula u govoru preko radija. Tada je, između ostalog, rekao: „Kada jedinice Crvene armije budu primorane da se povuku, treba odvoziti sav pokretni železnički sastav, ne ostaviti neprijatelju nijednu lokomotivu, nijedan vagon, ne ostavljati neprijatelju nijedan kilogram žita, nijedan litar goriva. Kolhoznici moraju oterati svu stoku, a žito predati na čuvanje državnim organima za prevoz u pozadinu. Sav imetak od vrednosti, među kojim laki i plemeniti metali, žito i gorivo, koji se ne može odneti, mora se bezuslovno uništiti. U krajevima koje je neprijatelj zaposeo treba formirati partizanske odrede, konjičke i pešadijske, formirati diverzantske grupe za borbu protiv neprijateljske vojske, za razvijanje partizanskog rata, svuda i svagde, za dizanje mostova, puteva, za kvarenje telefonskih i telegrafskih veza, da pale šume i skladišta. U zaposednutim područjima treba stvarati nesnosne prilike za neprijatelja i za sve njegove pomagače, proganjati i uništavati ih na svakom koraku i osujećivati sve njihove mere“.

Ove mere sprovođene su sa velikim požrtvovanjem, što je doprinelo da se umanji tempo nemačkog napredovanja. U Staljinovom pozivu tražilo se da se formiraju jedinice „narodnih dobrovoljačkih odreda“. U Moskvi, i pogotovo u Lenjingradu, formirane su čitave takve divizije sastavljene od dobrovoljaca, većinom neuvežbanih radnika.

HLADNO SAVEZNIŠTVO

„Ako vidimo da će Nemci dobiti rat, treba da pomognemo Sovjetima; u suprotnom slučaju Nemcima. U svakom slučaju neka se oni međusobno dobro iskolju“. To je rekao niko drugi do Hari Truman na dan nemačkog napada na Sovjetski Savez. Bio je malo čudan ovaj predlog, diplomatski teško izvodljiv, ali je karakterisao jedan mentalitet. Obični Amerikanac nije osećao mnogo ni za jednu od te dve strane, ni za Sovjete, ni za Nemce. U Londonu su Sovjeti pozdravljeni sa više entuzijazma kao saveznici u borbi koju je Britanija već punu godinu vodila sama. Ipak ni sada Čerčil nije tajio da je celog života bio antikomunista. U nedelju uveče, 22. juna, izjavio je na radiju da ne želi povući nijednu reč koju je ikad rekao o komunizmu. Ali je ipak želeo da zaboravi prošlost „sa njenim nedelima, glupostima i tragedijama. Ako je Sovjetski Savez u opasnosti, onda smo to i mi. Svako ko se bori protiv nacizma je za Britaniju saveznik“.

Sovjetski ambasador u Londonu, Majski, nije mnogo verovao britanskom stavu. Pitao se da neće, možda, sada Britanci uz prigušen smeh da gledaju kako se Sovjeti spašavaju iz teškoća. Jer su to isto Sovjeti radili od avgusta 1939. Bojali su se, ne bez razloga, da će Britanci sada ulagati manje napora u rat.

U leto 1941. mnoge britanske visoke vojne ličnosti, a i pojedine američke, nisu verovale da će Crvena armija izdržati duže od tri meseca protiv Nemačke.

U takvoj situaciji su političari morali da učine svoje. U julu, septembru i decembru su britanski i „neutralni“ američki predstavnici putovali u Moskvu da bi tamo pregovarali o onom što je Sovjetskom Savezu bilo najpotrebnije. Prvi je bio Hari Hopkins, poverenik predsednika Ruzvelta. Hopkine je bio na putu za London kad su Nemci napali Sovjetski Savez pa je odlučio da odmah ode Staljinu. Američki ambasador je posle radnog vremena zamolio svog sovjetskog kolegu za vizu koju je Majski ručno upisao u Hopkinsov pasoš. U pravi čas: jer voz je već kretao kad je Hopkinsu uručen pasoš. Jedan britanski hidroavion prebacio ga je iz Škotske do Arhangelska. Bio je to dosta riskantan let i američki diplomata je najveći deo puta proveo u mitraljeskoj kabini, posmatrajući nemačke lovce kako patroliraju pred norveškom obalom. Posle sletanja na sovjetsku teritoriju iznureni gost je sledećeg dana imao četvoročasovni let za Moskvu. Tri dana je Hopkins konferisao sa raznoraznim sovjetskim rukovodiocima, a svako veče oko sedam i po časova sretao se u Kremlju sa Staljinom. Samo su ti poslednji razgovori bili važni, jer od drugih sovjetskih rukovodilaca Amerikanac nije mnogo saznao.

Hopkins je podneo Ruzveltu izveštaj na osnovu koga je primenio “Zakon o zajmu i najmu” i na Sovjetski Savez. To bi značilo da bi Amerikaci ubuduće i Sovjetima “pozajmiljivali” ratni materijal. Nekoliko meseci kasnije počele su prve isporuke: do 1. jula 1942. SAD su već bile isporučile Sovjetskom Savezu ratni materijal u vrednosti od milijardu dolara.

Sovjeti su od Britanaca tražili da hitno otvore drugi front na Balkanu ili u Francuskoj. Čerčil je, doduše, mogao da se opravda sa nekoliko teških bombardovanja Nemačke, ali u Moskvi su samtrali da je to sasvim mali napor. Čerčilova izjava da Britanci nisu u stanju da izvrše invaziju, naišla je u Kremlju na razočarenje i nerazumevanje.

Staljin je svom ambasadoru u Londonu dao instrukcije da još jednom zahteva otvaranje drugog fronta. Majski je zbog toga 4. septembra uveče oko 10 časova pošao Čerčilu koji ga je dočekao u smokingu. Staljinova poruka je glasila da mora da otvori drugi front u Francuskoj ili na holandsko-belgijskoj obali kako bi se na taj način nemačke trupe odvukle sa istočnog fronta. Atmosfera u pregovorima je bila dosta nategnuta. Nestalo je dobronamerne atmosfere.

U novembru je britanski ministar spoljnih poslova Idn odlučio da zajedno sa Majskim otputuje u Moskvu da bi malo poboljšao atmosferu. Ta zamisao je kod Staljina naišla na povoljan prijem. Putovanje je počelo 7. decembra. Trebalo je da ih krstarica „Kent“ prebaci od Skapa Floua do Murmanska. Na putu za pomorsku bazu Murmansk, diplomati su saznali za japanski napad na Perl Harbor. Za Sovjetski Savez to nije bilo beznačajno, jer se sad manje nego ikad mogao nadati britanskim vojnicima i brodovima. S druge strane je Staljin mogao malo da odahne, jer su Sovjetske armije ne samo zaustavile Nemce kod Moskve, nego počele veliku zimsku protivofanzivu koja je dovela do prvog poraza Hitlerove vojske u ratu.

Noćni razgovori između Idna i Staljina doneli su malo rezultata. Za izvesno vreme nije moglo doći do otvaranja drugog fronta, a još manje je Idn hteo da se veže sporazumom koji bi garantovao sovjetske granice od juna 1941, jer to bi onda bilo sankcionisanje promena u poljskim granicama, stanja na Baltiku i sovjetsko-finske granice. Nije dakle došlo do britansko-sovjetskog sporazuma. Britanci tih meseci nisu uspeli da pridobiju Staljina za svoja stanovišta i argumente. A Staljin je imao dovoljno razloga da bude nepoverljiv prema britanskim ciljevima na duge staze, koji su odudarali od sovjetskih. Velika Britanija i Sovjetski Savez bili su saveznici, ali sa velikim međusobnim razlikama o političkim problemima sveta. Velika ratna koalicija bila je samo „slučajni“ savez velikih sila u ratu protiv zajedničkog neprijatelja koji će u toku trajanja rata samo zataškati osnovne suprotnosti.