Bitka u Koralnom moru

Objavljeno 27. February 2010.

Pošto su zauzeli Holandsku Istočnu Indiju, sledeći cilj japanskog nastupanja u jugoistočnom pravcu bila je Nova Gvineja i ostrva istočno od nje. U toj oblasti je ležao i Rabaul, severoistočna tačka Nove Britanije, koji su Japanci zauzeli 23. januara 1942. godine, bez mnogo napora. Sledilo je zatim zauzimanje Laja i Salamaue 8. marta 1942. godine. Ovim poduhvatom Japanci su dobili svoje dve baze na obali severoistočne Nove Gvineje.

Amerikanci su odlučili da izvrše protivnapad. Viceadmiral Vilson Braun je dobio zadatak da organizuje napad na Rabul. Istovremeno, cilj ovog napada je bio i želja da se odvrati pažnja Japanaca od konvoja koji je trebalo da prebaci američke trupe u Numeu na Novoj Kaledoniji, da bi služile kao zaštita tamošnje industrije fosfata.

Dok su dva nosača aviona provila prema poziciji sa koje je trebalo da njihovi avioni polete u napad na Rabul, stigla je vest da su Japanci zauzeli Laj i Salamauu. Amerikanci su odlučili da iznenade protivnika pre nego što učvrsti svoje položaje. Pored toga odlučeno je da avioni polete iz Zaliva Papua, sa juga Nove Gvineje. To je značilo da će avioni morati da lete sa velikim rizikom preko planinskog venca Oven Stenli.

Sva 104 aviona iz grupe koja je pošla u napad stigla su do određenih ciljeva, i izuzev jednog, svi se mirno vratili u svoje baze sa uobičajenim izveštajem o „velikom broju potopljenih i oštećenih brodova“. Kada su američki avioni tipa „liberator“, sutradan ponovo krenuli u napad, poletevši iz Taunsvila u Australiji, da bi takođe bombardovali ove ciljeve, uverili su se da su avioni ratne mornarice strašno precenili gubitke koje su naneli i prijavili: „Svi potopljeni brodovi još plove“, glasio je njihov izveštaj.

19. februara 1942. godine Japanci su izveli napad na Darvin, grad u severnoj Australiji. Dva američka transportna broda bila su zauzeta iskrcavanjem jedinica, jedan teretni brod istovarao je municiju, a veliki broj drugih ratnih i trgovačkih brodova ležao je u pristaništu. Jedan broj japanskih aviona poleteo je sa aerodroma Kendari na Celebesu. Druga grupa japanskih aviona poletela je sa četiri nosača aviona koji su predstavljali jezgro udarne grupe viceadmirala Čuiči Nagumoa. Oni su primećeni u Darvinu tek kada su se pojavili na horizontu. Deset američkih lovaca P-40, koji su se vraćali u bazu, pokušali su da osujete osamnaest japanskih četvoromotornih bombardera koji su se ustremili na instalacije u luci, ali im to nije uspelo. Instalacije u luci bile su teško oštećene, a brod sa municijom odleteo je u vazduh, pri čemu je uništen i jedan australijski brod za prevoz trupa. Drugi japanski talas, koji se takođe sastojao od osamnaest aviona, izabrao je za svoj cilj aerodrom, i sasvim ga izbacio iz upotrebe zajedno sa sedamnaest aviona koji su tu stajali. Zatim su se Japanci ustremili na grad, i u brušućem letu mitraljirali i zapalili brojne brodove i drvene zgrade. U trećem talasu su doleteli bombarderi za obrušavanje. Napali su brod za hidroavione „Preston“ koji je uspeo da izbegne bombe, i razarač „Piri“ koj je pogoćen sa pet bombe, brod je potpuno prepolovljen potonuo.

Posle više od dve nedelje, 3. marta, na red je došla luka Brum u zalivu Rubak, na severozapadnoj obali Australije. Tu je Australijska ratna mornarica imala vazduhoplovnu bazu. Nešto posle devet časova izjutra pojavilo se iznad zaliva osam japanskih mornaričkih lovaca u besprekornoj formaciji. Zatim je svaki u brišućem letu zapalio po jedan hidroavion. Za pet minuta petnaest hidroavina je gorelo u luci. Zatim su Japanci pkrenuli prema aerodromu gde su zapalili još šest aviona. Japanci su izgubili dva lovca. Na savezničkij strani bilo je mnogo ljudskih žrtava.

Razuljivo je da su napadi kao ovi na Darvin i Brum u području Nove Gvineje izazivali uznemirenost u Australiji. Dr H.V. Ivat, australijski ministar spoljnih poslova, za vreme posete Vašingtonu, sredinom marta, nazvao je stanje u svojoj zemlji „očajnim“, što su naredni meseci i potvrdili. Australijska, a i novozelandska vlada, tražile su neprestano hitnu pomoć. Pomoć je stizala i to prvenstveno iz SAD.

Sredinom marta rešeno je da će ratište u oblasti Tihog okeana biti pod američkom vrhovnom komandom. Snabdevanje je takođe trebalo da bude prvenstveno zadatak Amerikanaca. Posledica ove odluke je bilo imenovanje generala Mekartura za komadanta Jugozapadnog pacifičkog područja 17. marta 1942. godine. Sutradan, 18. marta, upućena je jedna pešadijska divizija kao pojačanje odbrane Australije.

U Japanu su se ozbiljno bavili mišlju da napadnu Australiju. Kao posledica brojnih uspeha japanske vojske, u Tokiju je postojalo shvatanje koje je kontraadmiral Tadaiči Hara nazvao „pobednička bolest“. Smatralo se, naime, da ne postoji zadatak koji je suviše težak za japansku vojsku. U takvoj atmosferi stvaran je plan za osvajanje Australije. Time bi se Amerikancima oduzela mogućnost da Australiju koriste kao odskočnu dasku za osvajanje jugoistočne Azije. Prevagnulo je, međutim, gledište kopnene vojske da za ovo osvajanje nema dovoljno jedinica i da je malo brodskih kapaciteta za njihovo prebacivanje i snabdevanje. Zato je odlučeno da se ne napadne Australija, već da se odbrambeni obruč oko Japana proširi sa Fidži i Samoa ostrvima i Novom Kaledonijom.

Ali pre nego što bi se prešlo na ove operacije bilo je potrebno osvojiti luku Port Morezbi sa obližnjim aerodromima. Ona je ležala u Zalivu Papua na jugoistočnoj obali Nove Gvineje. Odlučeno je da se to ostvari početkom maja, odmah posle zauzeća luke i ostrva Tulagi u blizini ostrva Florida (Solomonova ostrva), gde su Japanci želeli da organizuju bazu za hidroavione.

Snage za izvršenje ovog plana bile su ograničene zbog istovremenih dejstava u području Midveja, u centralnom delu Tihog okeana. Ipak, odobrena je znatna pomoć. Invaziona grupa za Port Morezbi sastojala se od jedanaest transportnih brodova, u pratnji jedne lake krstarice kao komandnog broda, šest razarača i nekoliko manjih ratnih brodova. Za napad na Tulagi bila je organizovana invaziona grupa manjeg obima. Rukovođenje čitavom operacijom povereno je viceadmiralu Šigejoši Inouju, komadantu Četvrte flote (Flota Južnog mora), čije je komandno mesto bilo u Rabaulu, na krstarici „Kašima“.

Pokret ovih snaga nije dugo ostao skriven Amerikancima. Oko 20. aprila Amerikacni su već bili sigurni da će Post Morezbi biti glavni cilj japanskog napada. Njima je, međutim, bilo teško da prikutpe blagovremeno dovoljno snaga da bi se suprotstavili japanskom napadu. Jezgoro američkih snaga sastojalo se od dve operativne grupe koje su operisale oko flotnih nosača aviona „Leksington“ i „Jorktaun“. Ove jedinice su se sastale rano ujutro 1. maja na otprilike 250 morskih milja zapadno od južnog rta ostvra Espiritu Santo u Novim Herbidima, i zatim su počeli da krcaju naftu iz tankera. Predveče, 3. maja, je stigla vest da su se Japanci iskrcali kod Tulagija. Viceadmiral Frenk J. Flečer, koji je bio komadant svih američkih snaga, odmah je naredio pokret u severnom pravcu da bi bombardere i torpedne avione sa „Jorktauna“ doveo na daljinu dovoljnu za napad na Tulagi.

Prva grupa aviona poletela je 4. maja rano ujutro. Američki vazdušni napadi trajali su do otprilike dva časa posle podne. Japanci su izgubuli jedan razarač, 3 minolovca, 4 desantno-jurišna čamca i nekoliko hidroaviona. Na sreću Amerikanaca, japanski nosači aviona su bili suviše daleko da bi mogli da pruže pomoć svojim trupama. Oni su mogli samo da nastave plovidu u pravcu juga, kako je to učinila i invaziona grupa za Port Morezbi i grupa „Šoho“. Dve poslednje grupe uzele su kurs prema prolazu Džomard.

7. maja su izviđački avioni sa „Jorktauna“ otkrili japanske brodove u tom području. Admiral Flečer je uputio u napad 93 aviona i oba nosača aviona. Japanski laki nosač aviona „Šoho“ je pogođen i potopljen u roku od deset minuta. U međuvremenu su avioni sa „Šokakua“ i „Zuikakua“ tražili amričke glavne snage, ali ih nisu našli. Opazili su jedino tanker „Neošo“ i razarač „Sims“ i oba tako oštetili da su ubrzo potonulu. Popodne su japanski avioni ponovo pošli u potragu za američkim nosačima aviona. Umesto nosača aviona, pronašli su američke lovce koji su na račun svoja dva izgubljena aviona oborili devet japanskih. Pri zalasku sunca nekoliko japanskih aviona opazilo je „Jorktaun“, i učinilo im se da je to njihov sopstveni brod te su probali da se spuste na njega.Protivavionska odbrana s „Jorktauna“ oborila je jedna avion, a ostale oterala.

Jedan avion koji je rano ujutro 8.maja poleteo sa „Leksingtona“ primetio je „Šokaku“ i „Zuikaku“ i javio „Leksingtonu“ njihove pozicije, kurs i udaljenost. Čim je Flečer dobio ova obaveštenja, odmah je naredio da uzlete napadne grupe, sa dva nosača aviona. Grupa sa „Jorktauna“, ukupno 41 avion, promašila je „Zuikaku“, koji je nestao u kišnom oblaku, ali je oko 11 časova bez muke pronašla „Šokaku“ i napala ga bombama i torpedima. Japanac je uspeo da izbegne spora američka torpeda, ali je pogođen dvema bombama, koje su izazvale eksploziju benzina i tako oštetile pistu da na nju nije moglo više da se sleće.

Napadna grupa aviona sa „Leksingtona“ naišla je na „Šokaku“ iznad kojeg su bili gusti oblaci dima. Japanski nosač je ponovo uspeo da izbegne torpeda, ali je bio pogođen jednom bombom. Ni ovo nije bilo fatalno. Vatra je ubrzo ugašena i veći deo aviona je mogao da preleti na nosač aviona „Zuikaku“. Sam brod je upravljen prema Truku kako bi se popravio. Tamo je neometano stigao iako se umalo nije prevrnuo.

U međuvremenu i Japanci su uspeli da napadnu američke nosače aviona. U napadu su oba pogođena: „Jorktaun“ jednom bombom, a „Leksington“ je bio pogođen bombama i sa dva torpeda. Japanski avioni su odleteli a na američkim brodovima je izgledalo da su preživeli napad. Međutim, na „Leksingtonu“ je napravljen krupan propust jer je posada zaboravila da isključi jedan generator u odeljenju gde su prodirale benzinske pare. Ova zaboravnost dovela je do lančanih eksplozija koje su teško oštetile brod. Oko pet časova popodne doneto je naređenje da se brod napusti. Brod je poslednji napustio komadant broda, kapetan bojnog broda Šerman. Torpedo sa razarača „Felips“ bio je poslenji udarac „Leksingtonu“, koji se posle još jedne snažne eksplozije prevrnuo i potonuo.

Tako se završila bitka u Koralnom moru. Amerikanci su izgubili flotni nosač aviona „Leksington“ od 33.000 tona, razarač „Sims“ i tanker „Neošo“, a Japanci laki nosač aviona „Šoho“ od 12.000 tona, jedan razarač i nekoliko manjih brodova. Iako su amrički gubici bili veći, može se reći da je bitka zavrešena japanskim porazom jer osnovni cilj operacije „Mo“ (kako su je nazvali Japanci), desant kod Port Morezbija, nije izvršen. Prvi put od početka rata na Pacifiku japanska ofanziva je zaustavljena. Osim toga, japanski flotni nosači aviona „Šokaku“ i „Zuikaku“, prvi zbog oštećenja a drugi zbog izgubljenih aviona, nisu mogli učestvovati u operacijama kod Midveja.