Битка у Коралном мору

Објављено 27. February 2010.

Пошто су заузели Холандску Источну Индију, следећи циљ јапанског наступања у југоисточном правцу била је Нова Гвинеја и острва источно од ње. У тој области је лежао и Рабаул, североисточна тачка Нове Британије, који су Јапанци заузели 23. јануара 1942. године, без много напора. Следило је затим заузимање Лаја и Саламауе 8. марта 1942. године. Овим подухватом Јапанци су добили своје две базе на обали североисточне Нове Гвинеје.

Американци су одлучили да изврше противнапад. Вицеадмирал Вилсон Браун је добио задатак да организује напад на Рабул. Истовремено, циљ овог напада је био и жеља да се одврати пажња Јапанаца од конвоја који је требало да пребаци америчке трупе у Нумеу на Новој Каледонији, да би служиле као заштита тамошње индустрије фосфата.

Док су два носача авиона провила према позицији са које је требало да њихови авиони полете у напад на Рабул, стигла је вест да су Јапанци заузели Лај и Саламауу. Американци су одлучили да изненаде противника пре него што учврсти своје положаје. Поред тога одлучено је да авиони полете из Залива Папуа, са југа Нове Гвинеје. То је значило да ће авиони морати да лете са великим ризиком преко планинског венца Овен Стенли.

Сва 104 авиона из групе која је пошла у напад стигла су до одређених циљева, и изузев једног, сви се мирно вратили у своје базе са уобичајеним извештајем о „великом броју потопљених и оштећених бродова“. Када су амерички авиони типа „либератор“, сутрадан поново кренули у напад, полетевши из Таунсвила у Аустралији, да би такође бомбардовали ове циљеве, уверили су се да су авиони ратне морнарице страшно преценили губитке које су нанели и пријавили: „Сви потопљени бродови још плове“, гласио је њихов извештај.

19. фебруара 1942. године Јапанци су извели напад на Дарвин, град у северној Аустралији. Два америчка транспортна брода била су заузета искрцавањем јединица, један теретни брод истоварао је муницију, а велики број других ратних и трговачких бродова лежао је у пристаништу. Један број јапанских авиона полетео је са аеродрома Кендари на Целебесу. Друга група јапанских авиона полетела је са четири носача авиона који су представљали језгро ударне групе вицеадмирала Чуичи Нагумоа. Они су примећени у Дарвину тек када су се појавили на хоризонту. Десет америчких ловаца П-40, који су се враћали у базу, покушали су да осујете осамнаест јапанских четворомоторних бомбардера који су се устремили на инсталације у луци, али им то није успело. Инсталације у луци биле су тешко оштећене, а брод са муницијом одлетео је у ваздух, при чему је уништен и један аустралијски брод за превоз трупа. Други јапански талас, који се такође састојао од осамнаест авиона, изабрао је за свој циљ аеродром, и сасвим га избацио из употребе заједно са седамнаест авиона који су ту стајали. Затим су се Јапанци устремили на град, и у брушућем лету митраљирали и запалили бројне бродове и дрвене зграде. У трећем таласу су долетели бомбардери за обрушавање. Напали су брод за хидроавионе „Престон“ који је успео да избегне бомбе, и разарач „Пири“ кој је погоћен са пет бомбе, брод је потпуно преполовљен потонуо.

После више од две недеље, 3. марта, на ред је дошла лука Брум у заливу Рубак, на северозападној обали Аустралије. Ту је Аустралијска ратна морнарица имала ваздухопловну базу. Нешто после девет часова изјутра појавило се изнад залива осам јапанских морнаричких ловаца у беспрекорној формацији. Затим је сваки у бришућем лету запалио по један хидроавион. За пет минута петнаест хидроавина је горело у луци. Затим су Јапанци пкренули према аеродрому где су запалили још шест авиона. Јапанци су изгубили два ловца. На савезничкиј страни било је много људских жртава.

Разуљиво је да су напади као ови на Дарвин и Брум у подручју Нове Гвинеје изазивали узнемиреност у Аустралији. Др Х.В. Иват, аустралијски министар спољних послова, за време посете Вашингтону, средином марта, назвао је стање у својој земљи „очајним“, што су наредни месеци и потврдили. Аустралијска, а и новозеландска влада, тражиле су непрестано хитну помоћ. Помоћ је стизала и то првенствено из САД.

Средином марта решено је да ће ратиште у области Тихог океана бити под америчком врховном командом. Снабдевање је такође требало да буде првенствено задатак Американаца. Последица ове одлуке је било именовање генерала Мекартура за комаданта Југозападног пацифичког подручја 17. марта 1942. године. Сутрадан, 18. марта, упућена је једна пешадијска дивизија као појачање одбране Аустралије.

У Јапану су се озбиљно бавили мишљу да нападну Аустралију. Као последица бројних успеха јапанске војске, у Токију је постојало схватање које је контраадмирал Тадаичи Хара назвао „победничка болест“. Сматрало се, наиме, да не постоји задатак који је сувише тежак за јапанску војску. У таквој атмосфери стваран је план за освајање Аустралије. Тиме би се Американцима одузела могућност да Аустралију користе као одскочну даску за освајање југоисточне Азије. Превагнуло је, међутим, гледиште копнене војске да за ово освајање нема довољно јединица и да је мало бродских капацитета за њихово пребацивање и снабдевање. Зато је одлучено да се не нападне Аустралија, већ да се одбрамбени обруч око Јапана прошири са Фиџи и Самоа острвима и Новом Каледонијом.

Али пре него што би се прешло на ове операције било је потребно освојити луку Порт Морезби са оближњим аеродромима. Она је лежала у Заливу Папуа на југоисточној обали Нове Гвинеје. Одлучено је да се то оствари почетком маја, одмах после заузећа луке и острва Тулаги у близини острва Флорида (Соломонова острва), где су Јапанци желели да организују базу за хидроавионе.

Снаге за извршење овог плана биле су ограничене због истовремених дејстава у подручју Мидвеја, у централном делу Тихог океана. Ипак, одобрена је знатна помоћ. Инвазиона група за Порт Морезби састојала се од једанаест транспортних бродова, у пратњи једне лаке крстарице као командног брода, шест разарача и неколико мањих ратних бродова. За напад на Тулаги била је организована инвазиона група мањег обима. Руковођење читавом операцијом поверено је вицеадмиралу Шигејоши Иноују, комаданту Четврте флоте (Флота Јужног мора), чије је командно место било у Рабаулу, на крстарици „Кашима“.

Покрет ових снага није дуго остао скривен Американцима. Око 20. априла Америкацни су већ били сигурни да ће Пост Морезби бити главни циљ јапанског напада. Њима је, међутим, било тешко да прикутпе благовремено довољно снага да би се супротставили јапанском нападу. Језгоро америчких снага састојало се од две оперативне групе које су оперисале око флотних носача авиона „Лексингтон“ и „Јорктаун“. Ове јединице су се састале рано ујутро 1. маја на отприлике 250 морских миља западно од јужног рта оствра Еспириту Санто у Новим Хербидима, и затим су почели да крцају нафту из танкера. Предвече, 3. маја, је стигла вест да су се Јапанци искрцали код Тулагија. Вицеадмирал Френк Ј. Флечер, који је био комадант свих америчких снага, одмах је наредио покрет у северном правцу да би бомбардере и торпедне авионе са „Јорктауна“ довео на даљину довољну за напад на Тулаги.

Прва група авиона полетела је 4. маја рано ујутро. Амерички ваздушни напади трајали су до отприлике два часа после подне. Јапанци су изгубули један разарач, 3 миноловца, 4 десантно-јуришна чамца и неколико хидроавиона. На срећу Американаца, јапански носачи авиона су били сувише далеко да би могли да пруже помоћ својим трупама. Они су могли само да наставе пловиду у правцу југа, како је то учинила и инвазиона група за Порт Морезби и група „Шохо“. Две последње групе узеле су курс према пролазу Џомард.

7. маја су извиђачки авиони са „Јорктауна“ открили јапанске бродове у том подручју. Адмирал Флечер је упутио у напад 93 авиона и оба носача авиона. Јапански лаки носач авиона „Шохо“ је погођен и потопљен у року од десет минута. У међувремену су авиони са „Шокакуа“ и „Зуикакуа“ тражили амричке главне снаге, али их нису нашли. Опазили су једино танкер „Неошо“ и разарач „Симс“ и оба тако оштетили да су убрзо потонулу. Поподне су јапански авиони поново пошли у потрагу за америчким носачима авиона. Уместо носача авиона, пронашли су америчке ловце који су на рачун своја два изгубљена авиона оборили девет јапанских. При заласку сунца неколико јапанских авиона опазило је „Јорктаун“, и учинило им се да је то њихов сопствени брод те су пробали да се спусте на њега.Противавионска одбрана с „Јорктауна“ оборила је једна авион, а остале отерала.

Један авион који је рано ујутро 8.маја полетео са „Лексингтона“ приметио је „Шокаку“ и „Зуикаку“ и јавио „Лексингтону“ њихове позиције, курс и удаљеност. Чим је Флечер добио ова обавештења, одмах је наредио да узлете нападне групе, са два носача авиона. Група са „Јорктауна“, укупно 41 авион, промашила је „Зуикаку“, који је нестао у кишном облаку, али је око 11 часова без муке пронашла „Шокаку“ и напала га бомбама и торпедима. Јапанац је успео да избегне спора америчка торпеда, али је погођен двема бомбама, које су изазвале експлозију бензина и тако оштетиле писту да на њу није могло више да се слеће.

Нападна група авиона са „Лексингтона“ наишла је на „Шокаку“ изнад којег су били густи облаци дима. Јапански носач је поново успео да избегне торпеда, али је био погођен једном бомбом. Ни ово није било фатално. Ватра је убрзо угашена и већи део авиона је могао да прелети на носач авиона „Зуикаку“. Сам брод је управљен према Труку како би се поправио. Тамо је неометано стигао иако се умало није преврнуо.

У међувремену и Јапанци су успели да нападну америчке носаче авиона. У нападу су оба погођена: „Јорктаун“ једном бомбом, а „Лексингтон“ је био погођен бомбама и са два торпеда. Јапански авиони су одлетели а на америчким бродовима је изгледало да су преживели напад. Међутим, на „Лексингтону“ је направљен крупан пропуст јер је посада заборавила да искључи један генератор у одељењу где су продирале бензинске паре. Ова заборавност довела је до ланчаних експлозија које су тешко оштетиле брод. Око пет часова поподне донето је наређење да се брод напусти. Брод је последњи напустио комадант брода, капетан бојног брода Шерман. Торпедо са разарача „Фелипс“ био је послењи ударац „Лексингтону“, који се после још једне снажне експлозије преврнуо и потонуо.

Тако се завршила битка у Коралном мору. Американци су изгубили флотни носач авиона „Лексингтон“ од 33.000 тона, разарач „Симс“ и танкер „Неошо“, а Јапанци лаки носач авиона „Шохо“ од 12.000 тона, један разарач и неколико мањих бродова. Иако су амрички губици били већи, може се рећи да је битка заврешена јапанским поразом јер основни циљ операције „Мо“ (како су је назвали Јапанци), десант код Порт Морезбија, није извршен. Први пут од почетка рата на Пацифику јапанска офанзива је заустављена. Осим тога, јапански флотни носачи авиона „Шокаку“ и „Зуикаку“, први због оштећења а други због изгубљених авиона, нису могли учествовати у операцијама код Мидвеја.