Bitka za Midvej

Objavljeno 27. February 2010.

Japanske operacije za osvajanje Midveja imale su dvostrukn cilj. Na prvom mestu, Jalanci su želeli da ovaj atol upotrebe kao isturenu vazduhoplovnu bazu, sa koje bi mogli blagovremeno da opaze neprijateljske operativie grupe nosača aviona, koje su iz Perl Harbora operisale u zapadnom pravcu. Planeri ove operacije zamislili su napad na Aleute, severno od Midveja, kao manevar za odvraćanje pažnje. Drugi, šire odmereni cilj, bio je da se ostaci američke Pacifičke flote (upravo nosači avioia) izmame na otvoreno more i tuku u odlučnoj bici. Komandant japanske Kombinovane flote, almiral Jamamoto, smatrao je da je uništenje američkik nosača aviona osnovni preduslov za bezbednost japanskog područja na Pacifiku. Ako bi se postigla oba cilja, onda bi se ostvarila i mogućnost za invaziju na Havaje. Da bi se planovi sproveli u delo, formirano je nekoliko velikih flotnih odreda koji su zajedno činili najsnažniju armadu koju su Japanci ikad imali. Ukupno je bilo prikupljeno preko dve stotine brodova među kojima 11 bojnih brodova, 8 nosača aviona, 22 krstarice, 65 razarača i 21 podmornica. U operaciji je učestvovalo ukupio 700 aviona od kojih se oko 600 nalazilo na nosačima aviona, a preostali su operisali sa aerodroma na kopnu. Bilo je ukupno pet flotnih odreda:

1) Glavnina Kombinovane flote, pod ličnom komandom admirala Isorokua Jamamota, koja se između ostalog sastojala od 7 bojnih brodova, lakog nosača aviona „Hošo“ i 2 nosača hidroaviona.

2) Udarna eskadra nosača aviona pod viceadmiralom Nagumom, jednim od najsposobnijih komandanata japanske mornarice, koji je vodio napad na Perl Harbor. Njegova eskadra sastojala se od Prve divizije nosača aviona („Akagi“ i „Kaga“) koja je bila pod njegovom ličnom komandom, i druge divizije nosača aviona („Hiriju“ i „Soriju“) pod kontraadmiralom Jamagučijem, o kojem se pričalo kao o verovatnom nasledniku slavnog Jamamota. Osim toga. Nagumovoj eskadri pripadao je deo Treće divizije sastavljene od bojnih brodova, krstarica, razarača i pet brzih tankera.

3) Združeni desantni odred za osvajanje Midveja pod viceadmiralom Nobutake Kondom. Ovaj odred bio je podeljen na nekoliko grupa i raspolagao je, između ostalog, sa 8 teških krstarica, 2 lake krstarice, lakim nosačem aviona, 2 nosača hidro-aviona, 24 razarača, 6 tankera, 16 brodova za transport trupa sa ukupio 5000 ljudi i grupom minolovaca.

4) Eskadra severnog područja viceadmirala Bošira Hosogaje, podeljena u tri grupe, sastojala se od 2 laka nosača aviona, 3 teške krstarice, 3 lake krstarice, 1 pomoćne krstarnce, 12 razarača, 6 podmornica, i više brodova za transport trupa, tankera, teretnih brodova i minolovaca.

5) Isturene podmorničke snage pod komandom viceadmirala Komacua, koji je bio na svom komandnom brodu lakoj krstarici „Katori“ i komandovao sa ukupno 16 podmornica. I na kraju, vazduhoplovnim snagama baziranim na kopnenim aerodromima komandovao je viceadmiral Cukahara.

Zašto se čuveni admiral Jamamoto tako loše pridržavao starog pravila „odvojeno marširati, zajedno napasti“, ne može se više ustanoviti. Jedini razlog je, možda, bio što je računao na slab neprijateljski otpor i što je, pored toga, precenio element iznenađenja. Ovaj element jedva da je i postojao, jer je odlična američka obaveštajna služba na Havajima potpuno prozrela njegove planove. Još pre bitke u Koralnom moru američki admiral Nimic imao je dokaze da se priprema velika pomorska japanska ofanziva.

Nimic, komandant američke Pacifičke flote i Pacifičkog okeanskog područja nije mogao da se naročito suprotstavi ogromnoj japanskoj nadmoći koju je prikupio Jamamoto. On je raspolagao 16. i 17. operativnom eskadrom. Prva se sastojala od nosača aviona „Enterprajz“ i „Hornet“, šest krstarica, 9 razarača, 4 tankera, dok je 17. eskadra imala nosač aviona „Jorktaun“, 2 teške krstarice i 6 razarača. Dalje, Amerikanci su u vodama centralnog Pacifika imali 19 podmornica i avione koji su bili bazirani na Midveju, koji je smatran kao „nepotopljivi nosač aviona“. Iako je poslednjih nedelja odbrana Midveja pojačana koliko je bilo moguće, Nimic je morao ne samo da odbije japanski napad na Midvej i zaustavi nastupanje neprijatelja u centralnom Pacifiku, već je istovremeno trebalo da se stara o zaštiti Aleuta. Zato je 17. maja odlučio da formira Eskadru severnog Pacifika, koja se sastojala od 2 teške i 3 lake krstarice kao i 10 razarača pod komandom kontraadmirala Roberta Tiobalda.

Udarna grupa lakih nosača iz japanske Eskadre severnog područja pod komandom kontraadmirala Kakute, isplovila je 6. maja prva iz Ominatoa prema Aleutima. Dva dana kasnije isplovila je grupa viceadmirala Hosogaje, a dan potom napustila je Hirošimu Nagumova ponosna eskadra nosača aviona. Još jedan dan kasnije krenuli su transportni brodovi iz Sajpana. Gotovo istovremeno isplovila je i grupa za podršku admirala Kurite da bi ubrzo zauzela poziciju na 75 do 100 nautičkih milja ispred transportne flote. Japanske podmornice, koje su u međuvremenu bile poslate u izvidnicu, nisu opazile neprijatelja. Jamamoto tada još nije ni slutio da je njegov američki protivnik već otkrio japanske namere.

Na dane 28. i 30. maja isplovile su američka Šesnaesta, odnosno Sedamnaesta operativna eskadra i, posle krcanja goriva, sastale se u podne 2. juna na oko 325 nautičkih milja severoistočno od Midveja. Ali prvi susret sa neprijateljima imali su avioni sa Midveja. Ujutro 3. juna, izviđački avion „katalina“ primetio je neprijatelja na gotovo 700 nautičkih milja od Midveja. On je javio Midveju da 11 brodova plovi u istočnom pravcu. Bili su to transportni brodovi admirala Tanake iz Združenog desantnog odreda. Na ovu vest komandant ostrva je odmah poslao 9 bombardera B-17. Oko pola pet popodne, ove leteće tvrđave (B-17) pronašle su japansku transportnu flotu i prešle naglo u napad sa velikih visina, ali nisu uspele da postignu nijedan direktni pogodak. Više uspeha imala su 4 hidroaviona tipa „katalina“, koji su uveče poslani u novi napad. Avioni, provizorno naoružani torpedima, našli su rano izjutra japansku flotu, lansirali tri torpeda i pogodili 1 tanker koji je ipak nastavio da plovi. Taj dan, 4. juni, ostaće zabeležen kao istorijski dan, zapravo prekretnica u ratu na Pacifiku. U 04.30 časova pošlo je u patrolu desetak aviona sa „Jorktauna“. U tom momentu Nagumo je plovio 215 nautičkih milja zapadnije i poslao je svoje avione u prvi vazdušni napad na Midvej. Posle više od jednog časa, „Enterprajz“ je iz jednog slučajno uhvaćenog telegrama, saznao da se japanski nosači aviona nalaze na oko dve stotine milja u smeru zapad i jugozapad od Šesnaeste operativne eskadre. U 06.07 časova kontraadmiral Rejmond Spruens, komandant Šesnaeste eskadre, izdao je naređenje svojim brodovima da okrenu u jugozapadni pravac i napadnu neprijatelja. Američki radari s Midveja otkrili su na putu prema ostrvu ukupno 108 aviona, koje je pre sat i po poslao u napad admiral Nagumo sa svojih nosača. Na ovu vest uzleteli su svi raspoloživi američki avioni sa ostrva. Na 30 nautičkih milja od Midveja susreli su se sa neprijateljem, koji je uprkos svemu, uspeo da od 6.30 časova u toku dvadeset minuta napadne u više mahova na ostrvo.

Kako je izgledalo da je potreban i drugi napad na Midvej, Nagumo je naredio da 93 aviona zamene svoja torpeda bombama, zbog čega su bili zaposleni više od jednog časa. Inače, ovi avioni su služili kao rezerva za napad na brodove koji su mogli da se pojave. Ovaj čas utrošen na zamenu torpeda bombama Nagumo će skupo da plati. Kada je četvrt časa kasnije jedan japanski izviđački avion sa krstarice „Tone“ javio da 10 neprijateljskih površinskih brodova, udaljenih 240 nautičkih milja u smeru severoistoka, plovi prema Midveju, Nagumo je čitavih petnaest minuta razmišljao šta treba da radi i izgubio dragoceno vreme. Potom je izdao naređenje da oni avioni koji su još opremljeni torpedima zadrže torpeda za napad na neprijateljsku flotu, za koju je u međuvremenu saznao da ima i nosač aviona. Ali, kako se očekivalo da se vrate avioni koji su napali Midvej, palube nosača morale su da ostanu slobodne. U međuvremenu su Amerikanci ponovo napali. Šesnaest bombardera za obrušavanje nisu pogodili nijednom „Hiriju“ kao uostalom ni petnaest letećih tvrđava B-17 četvrt časa kasnije, odnosno 11 bombardera tipa „vindiketor“ koji su pet minuta kasnije napali bojni brod „Harunu“.

Kada je admiral Spruens izvešten o napadu na Midvej, odlučio je da pokuša iznenaditi Japance, i to u trenutku kada avioni koji su napadali Midvej budu stajali na palubi snabdevajući se gorivom i municijom. U 07.02 časova izdao je komandu: „Avijatičari, u vaše aparate“. Malo zatim letelo je u susret neprijatelju oko 20 lovaca tipa „vildket“, 67 bombardera za obrušavanje „dauntles“ i 29 torpednih aviona „devaststor“. Spruens js zadržao 18 lovaca „vildket“ radi najnužnije vazdušie zaštite njegove eskadre. U 09.25 časova. kada su se svi japanski avioni spustili da bi se snabdeli gorivom i municijom, američki torpedni avioni napali su Nagumove brodove. Žestoka japanska protivavnonska vatra, dejstvo lovaca tipa “zero” i nedostatak sopstvene zaštite, bili su za Amerikance katastrofalni. Od tridesetoro ljudi iz skvadrona torpednih aviona s „Horista“ koji je napao, preživeo je napad samo jedan čovek. Gotovo ista sudbina zadesila je avione sa nosača „Enterprajz“, koji su nalali pet minuta kasnije. Oboreno je 10 od 14 aviona, a da nnsu postigli nijedan pogodak. Jedva nešto bolje prošao je skvadron torpednih aviona sa nosača „Jorktaun“, koji se neposredno posle toga, zaštićen sa 6 lovaca približio „Soriju“. Ipak, napadi relativno starnh američkih aparata nisu bili uzaludni. Japanski lovci koji su vršiln zaštitu nosača aviona, stupili su u borbu sa torpednim avnonima koji su leteli nisko iznad mora. U tom trenutku je naišla grupa bombardera za obrušavanje sa „Enterprajza“. Nalet američkih bombardera bio je tako iznenadan da japanski lovci, koji su dotad proganjali torpedne avione, nisu uopšte imali vremena za manevar. Trideset i sedam „dauntlesa“, najuspešnijih i najomiljenijih ukrcanih američkih bombardera u toku rata, izvršilo je uspešno svoj zadatak. Nosač aviona „Akagi“ sa četrdeset aparata na palubi, u 10.26 časova primio je tri puna pogotka, i za dvadesetak minuta admiral Nagumo je morao da napusti svoj komandni brod. Nosač aviona „Kaga“ dobio je četiri pogotka i za nekoliko časova nestao u okeanskim dubinama. Gotovo istog momenta kada je pogođen „Akagi“, bombarderi za obrušavanjs sa „Jorktauna“ uspeli su tri puta da pogode „Soriju“, posle čega je komandant morao da naredi napuštanje broda. Ali „Soriju“, jedan od modernih nosača aviona, bio js izuzetno žilav, jer je tek u toku noći nestao u talasima okeana. Tako su potopljena tri od četiri japanska nosača aviona, dok su američke glavne snage ostale nedirnute. Ipak, američki gubici u avionima i ljudstvu bili su teški.

Kada su japanski avijatičari javili da Flečer raspolaže samo sa 2 nosača aviona, kontraadmiral Jamaguči, koji se nalazno na neoštećenom nosaču aviona „Hiriju“, dobio je naređenje da napadne protivinkovu eskadru. Američki radari su registrovali približavanje neprijatelja. Na „Jorktaunu“ je bilo sve spremno za borbu. Iako su većinu ovih japanskih aviona oborili američki lovci „vildket“ i protivavionska artiljerija, ipak je 8 aviona uspelo da prođe kroz vatrenu zavesu i pogodi „Jorktaun“ sa 3 bombe. Mada je brod bio ozbiljno oštećen., uspeo je uskoro da poveća brzinu tako da su ga avioni mogli ponovo koristiti za popunu gorivom. Ali oko 14.30 časova doleteo je drugi talas japanskih aviona. Četeri torpedna avioia uspela su da prođu kroz američku vatrenu zavesu i da izbace svoja torpeda. Dva su pogodila cilj: oštećeni su tankovn s gorivom, kormilo je blokirano, a brod se nagnuo za 26 stepeni. Pre 15.00 časova brod je bio u takvom stanju da je posada morala da pređe na 4 razarača. U međuvremenu su američki izviđački avioii otkrili japanske pomorske snage sa poslednjim nosačem aviona. Oko 17.00 časova 24 bombardera za obrušavanje napali su „Hiriju“ i pogodili ga sa 4 bombe. Admiral Jamaguči je poginuo. U ranim jutarnjim časovima 5. juna, posada je morala da napusti brod koji je tonuo.

To je bio kraj jednog sudbonosnog dana, 4. juna, dana kad su Amerikanci uništili jezgro, odnosno udarnu snagu japanske armade. I pored tešknh gubitaka, Jamamoto je ostao optimista. Naredio je da se transportna flota povuče, a admiralu Kuriti je saopštio da sa četiri teške krstarice bombarduje artiljerijom Midvej i da se zatim priključi glavnim snagama. Admiralima Takasu i Kakuti iz Hosogavine eskadre za Aleute, naredio je takođe da se spoje sa ostacima Nagumove eskadre i podmornicama istočno od Midveja i da napadnu američke brodove koji su se vraćali. Jamamotova zamisao je bila da u noćnoj akciji napadne i tuče američku flotu. Kada je nzvršenje ove operacije izgledalo neizvodljivo, on je naredio Kuriti, koji je sa svoje 4 krstarnce bio na putu za Midvej, da okrene u suprotni pravac. To se i desilo. Malo zatim, u 03.42 časa Kuritin komandni brod, krstarica „Kumano“, nznenada je otkrila američku podmornicu „Tambor“. Zbog naglog okreta, da bi nzbegla podmornicu, krstarica „Mogami“, poslednja u koloni sudarila se sa „Mikumom“, koja je plovila ispred nje. „Mogamiju“ je teže oštećen pramac te je morao da smanjn brzinu na 16 čvorova, dok su „Mikumi“ probijeni tankovi s gorivom pa je ostavljala jak trag nafte. Kurita je ostavio dva razarača sa ovim krstaricama a sam je nastavio plovidbu sa dve neoštećene krstarice. Šesnaest američkih bombardera za obrušavanje koji su tražili oštećene neprijateljske brodove, pronašli su u 07.45 časova izjutra trag ulja, pratili ga i napali „Mogami“ i „Mikumu“, ali bez uspeha. Pri ovome je mornaričkn vazduhoplovni kapetan Ričard E. Fleming zajedno sa svojim avionom bio oboren ali je pri padu usmerio svoj bombarder na zadnji deo „Mikume“, ali bez većih posledica po brod.

Iako napad nije bio previše srećan, Amerikanci se nisu predavali. 6. juna ponovo su napadnute japanske krstarice. U 14.15 časova „Mikuma“ je potopljena. Teško oštećena krstarica „Mogami“ je ipak uspela da si izvuče i da se domogne Truka, ali je tek posle godinu dana mogla da se vrati u borbu.

Amerikanci su se nadali da će uspeti da spasu nosač „Jorktaun“. Kada je naime, popodne 4. juna 2270 članova posade napustilo ovaj teško oštećeni brod, izgledalo je da on neće da potone. Tada su priskočili u pomoć mornari i brodovi. Prvo je došla na brod jedna grupa za spasavanje, onda su ga uzeli u tegalj jedan flotni tegljač i minolovac. Sutradan je grupa za spasavanje pojačana, te su požari ugašeni, brod je vraćen u horizontalni položaj, a uništeni avioni su bačeni u more. Ali, sve muke bile su uzaludne. Jedan japanski izviđački avion je, naime, primetio „Jorktaun“ u plamenu, na šta je Jamamoto izdao naređenje podmornici I-168, koja se nalazila u blizini „Jorktauna“, da ga potopi. Šestog juna u 13.30 časova japanska podmorniia je lansirala 4 torpeda. Jedan od njih pogodio je razarač „Haman“ koji je osiguravao desni bok „Jorktauna“. „Haman“ se raspao na dva dela i za četiri minuta nestao u morskim dubinama sa 81 od 241 člana posade. Druga dva torpeda pogodila su „Jorktaun“ koje je 7. juna u ranu zoru, nestao u talasima.

ALEUTSKA OSTRVA

Japanci su imali više sreće u severnom Pacifiku, ali uspesi tamo postignuti, umanjeni su gubicima u bici kod Midveja. Dvadeset i petog, 26. i 28. maja otplovila je japanska Druga udarna eskadra nosača aviona, odnosno grupa za zauzimanje Aleutskih ostrva – Kisks, Ejdeka i Etua. U ranu zoru, 3. juna, avioni sa nosača „Riujo“, koji se nalazio 165 nautičkih milja južno od Dač Harbora, napaln su američke snage na ostrvima. Uprkos jakoj protivavionskoj vatri, Amerikancn su imali osetne gubitke, a 25 ljudi je izgubilo živote. Novi japanski napad na američke razarače kapetana fregate Krejga u Zalivu Makušin nije uspeo, jer je bilo jako oblačno. Nasuprot tome, jedan američki izviđački avion primetio je japansku flotu, ali je poslao pogrešnu poziciju, pa avioni koji su ubrzo uzleteli nisu mogli da pronađu neprijatelja. Pošto su se Kakutini lovci noću snabdeli novom rezervom goriva, on je rešio da ponovo napadne Dač Harbor, jer je okolinu Ejdska prekrila gusta magla. U četiri časa popodne uzletela su 32 aviona sa nosača „Riujo“ i „Junijo“. Njima je takođe pošlo za rukom da nanesu Amerikancima velike štete. Iako su u međuvremenu Amerikanci ušli u trag neprijateljskim nosačima aviona, poslati bombarderi uspeli su da postignu samo manje pogotke. Potom je Jamamoto, kad je došlo do krize kod Midveja, naredno Kakuti da pođe u južnom pravcu i da se pridruži Nagumi. Zauzimanje zapadnih Aleuta i Midveja je „privremeno odloženo“, bar je to tako objašnjeno. Jamamoto je dalje naredio snagama podrške kod Aleuta da se ponovo pripoje glavnim snagama. Ali nekoliko časova kasnije, japanski admiral je povukao svoje naređenje i naredio da se osvajanje Aleuta produži po planu. Pošto je već tada napad na Midvej propao, mislio je da će možda na dalekom severu imati više sreće. Grupa za zauzimanje Ejdska i Etua, dobila je tada, u zoru 5. juna, naređenje da zauzme Etu.

Dva dana kasnije iskrcalo se po magli 1200 ljudi u Zalivu Holc. Trupe su kroz sneg marširale ka mestu Čičagof i zauzele ga. Odred koji je trebalo da zauzme Kisku takođe je izvršio svoj zadatak pri čemu Japanci uopšte nisu naišli otpor. Bilo je zamišljeno da ostrvo Kiska služi kao stub za novi Jamamotov odbrambeni obruč. Sada, kada Japanci nisu mogli da zauzmu Midvej, ostrvo Kiska bilo je bez značaja. Ipak su odlučili da ga izgrade kao vazduhoplovnu bazu, makar samo radi podizanja morala.

Bilans bitke za Midvej pokazao je da su Amernkanci bili u velikoj prednosti. Oni su izgubili nosač aviona „Jorktaun“ i razarač „Haman“. 109 avioia s nosača i još 38 aviona sa kopna iz sastava Korpusa mornaričke pešadije. Poginulo je ukupno oko 550 Amerikanaca. Japanci su izgubili 4 nosača aviona i 1 tešku krstaricu dok su teško oštećeni 1 teška krstarnca, 2 razarača i 1 bojni brod, a 1 tanker je lakše oštećen. Povrh toga, izgubili su 322 avioia i 3500 ljudi, među kojima su bili mnogi njihovi najbolji piloti. Japanska komanda nije htela da prizna da je flota pretrpela težak poraz. Baš zbog toga su činjenice izvrnute. Napad na Midvej, oko koga je sve i počelo, predstavljen je kao manevar odvraćanja pažnje od osvajanja Etua i Kiske, dok je, prvobitao, napad na Aleute bio zamišljen kao manevar odvraćanja pažnje. Ali, ma kakva bila objašnjenja za javnost, nije mogla da se pobije čnnjenica da japanska flota nikada više nije uspela da se oporavn od gubitaka i da je japanski osvajački pohod zaustavljen. Japanci su napravili krupne greške u planiranju ove velike ofanzive, bazirajući uspeh na iznenađenju kada to gotovo nije bilo potrebno. Prosto je neverovatno, čak da se računalo i na prethodno upozorenje, da bi 3 američka nosača aviona i 13 krstarica, pa i uz maksimum sreće i veštine, uspeli da poraze i primoraju na povlačenje japanskih 8 nosača aviona, 11 bojnih brodova i 23 krstarice, da su te snage bile koncentrisane na jednom mestu. Očito je za Japance bila katastrofalna greška što su prvog dana bitke, 3. juna, njihove snage bile podeljene u deset odreda razbacanih na ogromnom prostranstvu severnog n srednjeg Pacifika.

Pomorsko-vazdušia bitka kod Midveja ostaje kao jedinstven primer odlučne bitke koja je uticala na dalji tok rata. To je bio prvi teški poraz japanske flote od 1592. godnne, kad ju je porazila korejska flota pod komandom čuvenog Ji-Sun Sina. Japanski generalštab zabranio je svako pominjanje imena Midvej, sakrivajući poraz ne samo pred širom javnošću već i pred odgovornim političkim i vojnim ličnostima, ali se poslednce katastrofe insu mogle sakriti. Napušteni su ambiciozni ofanzivni planovi protiv Port Morezbija, Nove Kaledonije i Samoa ostrva, a japanska flota je uskoro osuđena na neočekivaiu n nepopularnu defanzivu. S druge strane, za Amerikance se završila defanzivna faza rata na Pacifiku i nastupio je period u kojem su njihove snage bile spremne da ispolje odgovarajuću inicijativu.