Битка за Москву

Објављено 2. February 2010.

Хитлер је са бројним саветницима долетео 4. августа у белоруски град Борисов, у штаб комаданта ГА „Центар“. Узнемирен због развоја догађаја и спорог напредовања, упитао је фелдмаршала фон Бока: „Када ћете по вашим предвиђањима заузети Москву?“, „Крајем августа, мој Фиреру!“ – хладнокрво је одговорио фон Бок. Међутим, догађаји су демантовали хитлеровог фелдмаршала. Његове трупе су крајем августа још увек биле удаљене од совјетског главног града 300 – 400 km.

Хитлер је 6. септембра 1941. потписао директиву број 35 у којој се говорило да су наступили услови за предузимање „одлучујуће операције на Источном фронту“ и даље напредовање на московском правцу.

На самом почетку ове крунске операције дошло је до извесног размимоилажења између „Главног стана“ (ГС) и фон Бока. Фелдмаршал је желео да спроведе што дубљи обухват са крила, док је ГС инсистирао да се обруч затвори код Вјазме. Ипак, разлике у гледању на план нису биле велике тако да је фон Бок 7. септембра записао у свој дневник: „Сходно Фиреровој директиви, најзад се испунила моја жеља да отпочнем офанзиву против главнине руских снага. Само да се време не промени, јер пре краја септембра нећу моћи да довучем потребна појачања! Општи план операције је добар, али није сасвим једноставан, посебно на северном крилу … Главне руске снаге стоје неразбијене пред мојим фронтом и све до сада је неизвесно да ли ћемо успети да их разбијемо тако брзо и да искористимо победу још пре почетка зиме, како Русија у овом рату више не би могла да стане не ноге“. Хитлер је 19. септембра наредио да се читава операција назове „Тајфун“, чиме је наглашен њен разарајући карактер.

У току припрема за извођење операције „Тајфун“ знатно је ојачана ГА „Центар“. Из ГА „Север“ пребачени су на московски правац 4. тенковска група (коју су сачињавале четири тенковске и две моторизоване дивизије) и ваздухопловни корпус. Из ГА „Југ“ фон Боку је враћена 2. тенковска група и 2. пешадијска армија. Стигла су и појачања из резерве ГС (две тенковске јединице), као и нова ратна техника.

Последње саветовање свих комаданата тенковских и пешадијских јединица одржано је 24. септембра, уз учешће фелдмаршала Браухича и генерала Халдера. Комадант 2. тенковске групе генерал Гудеријан је настојао да офанзива отпочне што пре, најкасније 30. септембра, како би се „искористило лепо време“ и још увек суви путеви. Међутим, припреме су се одужиле, тако даје операција почела тек 2. октобра.

Крајем септембра положај Црвене армије је био веома тежак. Вермахт је непрестано попуњавао све веће губитке на Истоку, и штавише доводио нова појачања.

Требало би још једном напоменути да су совјетске дивизије биле два, а некад и три пута мање од немачких, па је противник у људству превазилазио совјетске трупе 1,3 пута. Од 2715 совјетских тенкова, Црвена армија је располагала са само 728 тешких и савремених тенкова. Немци су били надмоћнији у артиљерији 1,9 пута, а у авијацији 2,1 пут.

ГА „Центар“ је имала 1. октобра 77 комплетних дивизија, укључујући ту и 14 тенковских и 8 моторизованих дивизија, или 64% свих немачких брзопокретних трупа на Источном фронту.

Немачкој ГА „Центар“, супротстављала су се три совјетска фронта, Западни, Резервни и Брјански са укупно 95 дивизија укључујући ту и 3 моторизоване и 9 коњичких дивизија као и 13 тенковских бригада, што је укупно износило око 30% активних снага Црвене армије. Многе дивизије нису биле комплетне нити су имале борбеног искуства, сем тога биле су слабо наоружане и обучене. Ово се посебно односи на припаднике добровољачких јединица који су се називали народни ополченци.

Произилази да је Вермахт на московском правцу био надмоћнији у живој сили 1,4 пута, а у артиљерији 1,8 пута, у тенковима 1,7 пута и у авијацији 2 пута. Међутим, на секторима где су биле концентрисане главне немачке снаге овај однос је био још већи у корист Немаца.

Совјетска врховна команда је закључила да се Немци спремају за велику офанзиву, па је 27. септембра наредила трупама Западног и Брјанског фронта да пређу у упорну и чврсту одбрану, и остваре потребне резерве и воде систематско извиђање. У то време Западним фронтом је командовао генерал Иван Коњев, а од средине септембра на чело Резервног фронта дошао је маршал Семјон Буђони. Западни фронт је имао шест армија (22, 29, 30, 19, 16 и 20) и заједно са својом резервом бранио је територију на главном московском правцу у ширини од 340 km, од Осташкова до Јељне. Главнина снага Резервног фронта (31, 32, 33 и 49. армија) протезала се источно од Западног фронта, бранећи појас ширине 300 km на линији Осташков, Селижарево, Дорогобуж. Задатак ових трупа је био да одбију ударе немачке војске у случају да она пробије одбрану Западног фронта.

Три армије Брјанског фронта (50, 3 и 13. армија) штитиле су правце према Калуги, Севску, Орловску и Тули.

Пре него што је отпочела немачка офанзива у штаб фелдмаршала фон Бока стигао је лични Хитлеров изасланик, носећи са собом наредбу која забрањује немачким регуларним јединицама да у прво време уђу у Москву.Трупе ГА „Центар“ , после два моћна удара, северно и јужно од Москве, спојиле би се негде између градова Горки и Владимира и тиме затвориле обруч око совјетског главног града.

Освајање Москве требало је да одјекне што снажније у свету, па је Хитлер наредио да се 7. новембра, уместо традиционалне параде совјетских трупа, одржи парада победе јединица Вермахта. Немачки „комадант Москве“, који је већ био именован средином октобра, послао је одштампане позивнице високим званицама Трећег Рајха, Италије, Јапана, сателитских држава, као и представницима неких „неутралних“ земаља (Турске, Португалије …)

ОПЕРАЦИЈА „ТАЈФУН“

Московска битка је трајала од 30. септембра 1941. до 20. априла 1942. Историчари је деле на две фазе; одбрамбену (30. септембар – 4. децембар) и офанзивну, која се такође састоји из две етапе; контраофанзива (5. децембар 1941 – 7. јануар 1942) и велика офанзива совјетских трупа (7. јануар 1942 – 20. април 1942)

2. октобра 1941. Москва је још увек била далеко, када су снаге ГА „Центар“ отпочеле велику офанзиву против снага Западног и Резервног фронта.Борбе су од првог тренутка попримиле жесток карактер.

Искористивши бројчану надмоћ, посебно у тенковима, Гудеријанове трупе су пробиле одбрану Брјанског фронта у рејону Глухова и наставиле напредовање у правцу североистока.Један његов тенковски корпус се устремио према Орелу и Тули, а други у правцу Брјанска и Карачева у циљу да зађе иза леђа главнини совјетских снага на овом сектору и да их опколи у подручју Брјанска.Наступила је тешка ситуација јужно од Брјанска где је 3. и 13. совјетској армији претило опкољавање.

У исто време, немачка 2. армија пробила је одбрану 50. совјетске армије и брзо напредовала према Брјанску. Не наилазећи на озбиљнији отпор Гудеријанове трупе су се устремиле на Орел. Црвена армија се повлачила уз борбу на исток трпећи при томе велике губитке.

Ситуација се све више погоршавала. Гудеријанови тенкови су 3. октобра заузели Орел. Изненађење је било толико , да су трамваји још увек радили када су Немци ушли у град. У брзом темпу се наставило према Тули, удаљеној од Орела мање од 200 km. Брјански фронт је био пресечен, па је Ставка хитно у борбу из своје резерве убацила 1. гардијски корпус, ојачан са две тенковске бригаде, ваздухопловном групом и са још неколико специјалних јединица. Командовање је било поверено генералу Д.Д. Љељушенку који је био директно потчињен Ставки. Корпус је добио задатак да затвори правац Орел – Мценск – Тула – Москва.Када је Гудеријан избио на друм Орел – Мценск, он је закључио да га више нико не може зауставити. Међутим, 4. октобра код Мценска му се испречио корпус генерала Дмитрија Љељушенка и тенкисти бригаде Михаила Катукова. У огорченој битци која је трајала неколико дана немачка војска је претрпела знатне губитке. Само 6. октобра Гудеријан је изгубио 43 тенка и 500 војника. Ево како генерал Гудеријан описује ове догађаје у својим мемоарима: „На подручју деловања 24. корпуса генерала Љељушенка, код Мценска, североисточно од Орела разбуктала се жестока борба у којој је учествовала наша 4. оклопна дивизија … У борбу је био убачен велики број руских тенкова Т-34, који су нам нанели озбиљне губитке.Материјална надмоћ наших тенкова која је до тада постојала, била је изгубљена. Самим тим нестале су и перспективе брзог и непрекидног успеха … Нарочито су за нас били неуспешни рапорти о дејствима руских тенкова, а главно, о њиховој новој тактици. Наша противтенковска средства тог периода могла су успешно да дејствују против тенкова Т-34 само при изузетно повољним условима … Збуњивала је чињеница да су последње борбе почеле негативно да утичу и на наше најбоље официре“.

Али Совјети ипак нису имали довољно снаге да зауставе напредовање Гудеријанових јединица мада су знатно успорили њихово приближавање Тули.

На сектору између градова Белиј и Киров Немци су сконцентрисали 2/3 снага ГА „Центар“ (9. и 4. пешадијска армија, као и 3. Хотова и 4. Хепнерова оклопна група). Главнина немачких трупа заузела је 4. октобра Спас-Деменск и град Киров, 5. октобра пао је Јухнов, па су немачки тенкови одмах избили у подручје Вјазме где су се спојили са трупама које су надирале из реона Јарцева и Духовшчине, чиме је затворен обруч око 19. и 20. армије Западног фронта и 24. и 32. армије Резервног фронта. Према немачким подацима, у “котлу Вјазме”, заробљено је око 658 000 совјетских војника.

„Катастрофа код Вјазме“ , пише у својим мемораима маршал Васиљевски, „у знатој је мери била последица не само противникове надмоћности у живој сили и борбеној техници, у непостојању код нас оперативних резерви, већ и неправилног одређивања главног правца удара од стране Ставке и Генералштаба, а самим тим и неправилно постављене одбране …“

Дубоки пробој немачких тенковских групација и опкољавање и уништавање знатних снага Црвене армије, недовршена изградња одбрамбених линија и непостојање озбиљних снага на Можајској одбрамбеној линији створило је опасност да непријатељ брзо продре у Москву.Још када су совјетски извиђачки авиони јавили да се на друму Спас-Деменска према Јухову креће немачка колона тенкова и моторизоване пешадије у дужини од 25 km, а испред ње они нису запазили совјетске трупе, паника је постала још већа.

Фон Бок и Халдер су дошли већ 7. окобра до закључка да Црвена армија „не располаже снагама које би могла ангажовати за супротстављање даљем напредовању ГА „Центар“ у правцу Москве“. Гудеријан је добио задатак да се приближи Тули и запоседне одређене путеве у циљу настављања офанзиве према Коломни, Кашири и Серпухову.Штраус и Клуге да докрајче опкољене совјетске трупе код Вјазме. Али Москва се није предавала.

Од 13. октобра распламсале су се жестоке борбе на свим оперативно важним правцима који су водили према Москви. Опасност по совјетски главни град стално је расла. Приближавали су се одлучујући догађаји. Због тога је Војни савет Западног фронта за главну линију одбране изабрао линију Ново-Завидовски – Клин – Истранско вештачко језеро – Истра – Краснаја Пахра – Серпухов – Алексин.

Црвена армија је била принуђена да 13. октобра напусти Калугу, а 16. Боровск. Најжешћи окршаји вођени су на Бородинском пољу, где су се 1812. године судариле Наполеонове армије са руском војском којом је командовао фелдмаршал Кутузов. На фронту дугом 45 km дивизије немачке 4. тенковске групе генерала Хепнера наишле су на изузетно снажан отпор совјетске 32. дивизије пуковника Виктора Полосухина. Генерал-пуковник Хепнер је овако оценио судар на Бородинском пољу: „… Као и пре 129 година Руси су пружили невероватно снажан отпор, покушавајући да преграде пут ка светој Москви, на 100 km од ње …“ Пет дана је трајала крвава битка. Бојиште је било прекривено уништеном ратном техником, многобројним лешевима и јуришним топовима. Генерал-пуковник Хепнер је стално убацивао у битку нове снаге и 16. октобра извршио дубоко заобилажење положаја 32. дивизије с крила. Потом су његови тенкови продрли у позадину бранилаца и запретили им опкољавањем. Један истурени одред нападача продро је до командног места 5. армије којом је командовао генерал Дмитриј Љељушенко. Комадант армије је сакупио борце који су били око њега и повео их у противнапад. Читав сат је вођена борба прса у прса и у њој је Љељушенко тешко рањен. Тада је команду над 5. армијом преузео генерал Леонид Говоров, касније маршал Црвене армије.

Совјетске трупе морале су 18. октобра да напусте Можајск и Малојарославец. Тек уз натчовечанске напоре немачке трупе су заустављене на линији Волшког вештачког језера источно од Волоколамаска и даље дуж линије реке Наре и Оке, а на југозападним прилазима Москви, на подручју Туле, где се налазила 50. совјетска армија.

Од 2. октобра до почетка новембра 1941. године, ГА „Центар“ под командом фон Бока напредовала је 150 – 200 km. То растојање фелдмаршал је прешао преко 300 000 својих војника. У врховима Вермахта су почеле да круже приче како је код Вјазме извојевана последња немачка победа, да је операција „Тајфун“ пред крахом и да су фон Бокове трупе на издисају.

Начелник штаба 4. армије, генерал Гинтер Блументрит, пише у својим мемоарима: „ Кад смо се сасвим приближили Москви, изненада се нагло променило расположење свих наших комаданата. С чуђењем и разочарењем смо констатовали у октобру и почетком новембра да разбијени Руси уопште нису престали да постоје као војна сила“. Све је то навело његовог имењака комаданта 4. армије Гинтера Клугеа да крајем октобра предложи команди ГА „Центар“ одлагање офанзиве на Москву до пролећа 1942. Али његов предлог није прихваћен.

И после свих помпезних изјава и хвалисања сурова реалност се обрушила попут хладног туша на немачке политичаре и војсковође. Њихове трупе су крајем октобра заустављене на московском правцу. Требало је хитно пронаћи барем иоле прихватљив изговор и сачувати образ. Гебелсова пропаганда је лансирала причу да су крајње лоши временски услови, то јест, велике кише, блато и беспуће били основни разлози који су у октобру зауставили немачку офанзиву на Москву. Ова верзија је и дан данас присутна у многим западним списма који се баве московском битком. Међутим, метеоролошке прилике нису излазиле из оквира нормале, нити су представљале изненађење за руководство Вермахта, јер су они знали да од средине октобра у Русији редовно почињу да падају кише.

Логично је да су беспуће и киша сметале и једној и другој страни, а ако је совјетска техника у таквим условима боље функционисала значи да је стварно била боља. Немци нису јужњаци па је смешно да њиховим војницима јесте, а да совјетским није сметала зима, мада је готово половина совјетских бораца потицала из топлијих крајева чија је географска ширина јужније од територије Немачке.

Мада је крајем октобра ГА „Центар“ малаксала, ипак су на појединим секторима и даље вођене жестоке борбе. Славну страницу битке за Москву исписали су браниоци Туле. У другој половини октобра у рејон Туле повлачиле су се три совјетске веома проређене дивизије. Првог новембра две Гудеријанове тенковске дивизије и једна пешадијска бригада покушале су да овладају градом, наносећи челне ударе. Међутим, јединице совјетске 50. армије су чврсто држале своје положаје тако да су пропали сви покушаји да Немци овладају овим градом, па је Гудеријан одлучио да изврши заобилажење Туле , али је истовремено морао да развуче своје снаге. По одлуци Ставке Тула је 11. новембра поверена Западном фронту, као левокрилни одбрамбени сектор.

ПАРАДА У МОСКВИ

Очевици тврде да је Хитлера спопао страшан бес када је уместо жељно очекиваних вести о паду Москве чуо да је у њој 7. новембра одржана војна парада у част 24-годишњице октобарске револуције.

О томе да ће се одржати парада комаданти су сазнали тек у 23,00 6. новембра. Одређено је да парада почне у 8,00 ујутро, а већ у 5,00 ујутро на улазу у Црвени трг је почела да пристиже војска. Тачно у 8,00, јашући на коњу, изашао је кроз Спаску капију маршал Семјон Михалович Буђони и примио рапорт од генерала П.А.Артјемијева. Потом је с трибине Лењиновог маузолеја говорио Ј.В.Стаљин.Он је у свом говору, између осталог, рекао: „… Поверена вам је велика осободилачка мисија. Зато будите достојни те мисије! Рат који ви водите је ослободилачки рат, праведан рат. Нека вас у овом рату надахњују витешки ликови наших великих предака, Александра Невског, Дмитрија Донског, Кузме Мињина, Дмитрија Пожарског, Александра Суворова, Михаила Кутузова! …“ Затим је почео свечани дефиле јединица поред Лењиновог маузолеја. Парада је трајала нешто дуже од једног сата. Многе су јединице са Црвеног трга одлазиле право на фронт … Право на фронт је кренуло и 200 тенкова који су учествовали у паради.

САСТАНАК У ОРШИ

Да би разрешили многе дилеме највиши руководиоци Вермахта организовали су 13. новембра саветовање у белоруском граду Орши. У Оршу је долетео и Хитлер у пратњи Браунхича, Халдера и још неколико високих руководилаца Вермахта. Домаћин им је био фон Бок.

Халдер је покушао да убеди присутне да се основни циљеви плана „Барбароса“ могу остварити до краја 1941. Фон Клуге је предложио да се офанзива на Москву одложи до пролећа 1941. године. Док се Хитлер није налазио у сали генерал Фром је изнео необичну идеју: „…Треба Совјетском Савезу предложити мировне преговоре како би се избегло даље вођење рата на два фронта…“ Овај предлог је одбијен иако се о њему није много расправљало.

Решено је да нова, трећа по реду, „генерална“ офанзива на Москву почне средином новембра. У новембру су Немци извршили прегрупацију трупа на московском правцу. Оне су ојачане са 10 нових дивизија и већом количином ратне технике. Већ 15. новембра ГА „Центар“ располагала је са 73 дивизије (47 пешадијских, 1 коњичка, 14 тенковских, 8 моторизованих и 3 дивизије обезбећења) и 4 бригаде. Тако је фон Боку омогућено да поново стекне надмоћност над совјетским трупама у живој сили скоро 2 пута, у тенковима 1,5 пута, а у артиљеријским оруђима 2,5 пута.

Задатак обухвата Москве са севера (операција „Волшко језеро“) био је поверен 3. и 4. тенковској групи (које су се састојале од 7 тенковских, 3 моторизоване и 4 пешадијске дивизије), а с југа 2. тенковској армији. Ова армија је имала 4 тенковске, 3 моторизоване и 5 пешадијских дивизија. Немачка 4. армија је добила задатак да напада фронтално и веже за себе главнину совјетског Западног фронта.

„ТАЈФУН“ ЈЕ УКРОЋЕН

Немци су после двонедељне паузе отпочели 15. новембра још једну офанзиву на Москву. Напад је почео ујутро после паклене артиљеријске припреме и налета из ваздуха. Огорчене борбе развиле су се јужно од Волшког језера. Део јединица 30. армије генерала Д. Љељушенка повукао се сутрадан на североисточну обалу Волге. Овај генерал је одмах по изласку из болнице, са још незараслим ранама преузео команду над легендарном 30. армијом.

Четврта немачка тенковска група са око 400 тенкова устремила се 16. новембра на волоколамски правац против 16. армије генерала Константина Рокосовског. Друм који води за Волоколамск претворен је у прави пакао.

Битка која је пламтела на свим секторима превазилазила је по својој жестини све дотадашње бојеве од почетка рата. Немачка 3. и 4. тенковска група водиле су од 16. до 21. новембра тешке и исцрпљујуће борбе. Моторизоване дивизије Вермахта могле су дневно да напредују највише 3 – 4 km.

Главнина снага Гудеријанове оклопне армије заузела је 21. новембра Стаљиногорск и Узловају. На подручју Туле настала је прилично сложена ситуација. Совјети су успели да прикупе јединице и да их пребаце на подручје Туле, и да одмах затим изврше контраудар на Гудеријанове снаге, одбацивши их 10 – 15 km на југ, према Мордвеси. Комадант 2. оклопне армије Гудеријан је схватио да је немогуће сломити отпор совјетских трупа код Кашире и Туле, па је уз сагласност фон Бока одлучио да привремено пређе у одбрану.

На северном делу фронта ситуација је била знатно лошија. Немачки тенкови су 23. новембра продрли у Клин. Убацивши у борбу своје последње резерве, 1. тенковску и 23. пешадијску дивизију, фон Бок је покушао да забије клин у совјетску одбрану на московском правцу. Немци су нешто пре тога успели да заузму Истру, а потом и Солнечногорск. Фон Бок је одлучио да лично посматра и руководи операцијом Хепнерових тенкова. Сео је у специјални оклопни воз и стигао до Истре, а одатле је кренуо ка бојишту аутомобилом.

Једна немачка тенковска јединица је успела да пређе преко канала Москва – Волга код Јахроме и да заузме слабо брањену Краснују Пољану, удаљену од Москве само 27 km. Али на њу су се одмах бациле предходнице совјетске 1. ударне армије и успеле да је потисну преко канала. Међутим, Немци су успели да избију на канал Москва – Волга и на подручју Крјукова, удаљеном само 40 km од совјетског главног града. Потом су довукли далекометне топове за гађање Москве. То је у „Вучјој јами“ дочекано незапамћеним хвалисањем, одушевљењем и клицањем на рачун фелдмаршала фон Бока. Редакције свих немачких дневних листова добиле су наређење да оставе у наредном дану довољно места за помпезно саопштење о заузимању Москве.