Bitka za Solomonova ostrva

Objavljeno 27. February 2010.

Posle bitke kod Midveja (3-5. juna 1942) Japancima je bilo jasno da su izgubili svaki izgled za dalja osvajanja i da se moraju pripremiti za konsolidaciju svog novoosvojsnog carstva na Pacifiku. S druge strane Amerikanci su već pravili planove kako će omesti tu konsolidaciju i onemogućiti japansku takozvaiu strategijsku defanzivu. Strategijska koncepcija da treba najpre svladati Nemačku, a potom se obračunati s Japanom, uticala je donekle na savszničke vojne i pomorske planove u oblasti Tihog okeana, ali su ipak planovi Saveznika razrađeni do februara 1942. bili ofanzivni i predviđali su napad na Solomonova ostrva, a zatim prodor ovim ostrvskim lancem prema Novoj Brntannji. Prvo je trebalo zauzeti ostrva Santa Krus, zatim Tulagi i okolnu oblast, dok bi se na ostrvu Efate i Novim Hebridima uredila pomorska n vazduhoplovna baza, kao i baza za hidroavione. Japansko osvajanje Tulagija, 3. maja 1942, imalo je ozbiljne posledice, jer je ovo ostrvo u japanskim rukama predstavljalo pretnju za veze između Australije i Sjedinjenih Država.

Odmah posle bitke kod Midveja, general Mekartur je predložio zauzimanje Rabaula sa mornaričko-desantnom divizijom podržanom pomorskim snagama u koje bi bila uključena i 2 nosača aviona. Admiral King nije obraćao mnogo pažnje ovom planu. Kao prvo, nije nameravao da nosače aviona izloži eventualnim napadima japanske avijacije sa Solomonovih ostrva, a zatim, nije hteo da te brodove stavi pod Mekarturovu komandu.

Viceadmiral Robert L. Gormli naimenovan je 17. maja 1942. za komandanta Južnog pacifičnog područja, dela ogranka Pacifičke okeanske oblasti koja je bila pod komandom admirala Nimica. Gormlijev štab se prvo nalazio u Numeji na Novoj Kaledoniji, ali je ubrzo premešten u Oklend na Novom Zelandu. Gormli je 2. jula primio direktivu za ofanzivu na Rabaul (operacija „Vočtauer“). Pre toga je trebalo zauzeti Solomonova ostrva, Novu Britaniju, Novu Irsku i severoistočni deo Nove Gvineje. U prvoj etapi trebalo je da se zauzmu ostrva Santa Krus, Tulagi i okolne oblasti. Kasnije će se, međutim, ispostaviti da ostrva Santa Krus nisu predstavljala baš najbolju bazu, tako da njihovo osvajanje, u suštini, nije predstavljalo neku naročitu prednost.

Tri dana pošto su primljena naređenja za ofanzivu na Rabaul, pristigao je izveštaj izviđačkih aviona da se blizu Rta Lunga, na severnoj obali Gvadalkanala, gradi aerodrom. Ovo mesto, nasuprot Tulagiju, bilo je jedno od retkih u Solomonovom arhipelagu koje je bilo pogodno za izgradnju aerodroma. Saveznicima je sada bilo jasno da im je Gvadalkanal postao najvažniji cilj. Kada bi, naime, jednom taj novi aerodrom bio gotov, Japanci bi mogli da napadaju savezničke baze u južnom Pacifiku i da ih neutrališu. S tim u vezi napad na Rabaul je izmenjen. S obzirom da je trebalo brzo dejstvovati. Gormli je 10. jula dobio naređenje da zauzme Tulagi i Gvadalkanal. Za dan napada je, prvo, određen 4. avgust, zatim 7. avgust 1942.

Gvadalkanal je jedno od Solomonovih ostrva, ostrvske grupe koja se u vidu dvostrukog lanca, dugog 600, širokog 100 nautičkih milja, prostire u smeru severozapad-jugoistok, od Bizmarkovog arhipelaga do ostrva Santa Krus. Smeštena severoistočno od Nove Gvineje, ova ostrva su 1942. predstavljala važnu stratešku poziciju za obe strane. Gvadalkanal je, sa površinom od 6600 kvadratnih kilometara posle Bugenvila, najveće ostrvo ovog brdovitog lanca. Vlažan, topao i obrastao prašumama, Gvadalkanal je, kao i sva druga ostrva ovog lanca, bio teško zaražen malarijom. Nijedno od Solomonovih ostrva nije predstavljalo prijatno boravište za bele koloniste. Samo na nekim mestima ostrva bilo je plantaža kokosa. Kada je izbio rat, Gvadalkanal je brojao oko devet hiljada stanovnika.

Pošto su Japanci u maju 1942. zauzeli Tulagi, Saveznici su imali puno koristi od jedne organizacije koju je još pre rata izgradila australijska ratna mornarica. To su bili „obalski osmatrači“, opremljeni malim ralio-stanicama, raspoređeni na Bizmarkovom arhipelagu i Solomonovnm ostrvima. Uz pomoć domorodaca, ovi ljudi su Saveznicima slali dragocene informacije o japanskim kretanjima i pojačanjima, a pogotovu o plimi i oseki, topografiji, hidrografnji, dubinama i drugim faktorima važnim za iskrcavanje, koji su većim delom bili nepoznati. Pored svega, ovi odvažni ljudi su mnoge oborene saveznnčke avijatičare uspeli da dovedu na sigurno mesto.

Planirano je da se amernčke trupe iskrcaju na raznim mestima Solomonovih ostrva. Od 1898. kada su vodili špansko-američki rat, ovo je bila prva američka amfibijska operacija. Konvoji s trupama iz Novog Zelanda i San Dijega sreli su se 26. jula na jednoj tački, otprilike, 400 nautičkih milja jugoistočno od Fidži ostrva. Četiri dana vojnici su vežbali na ostrvu Korou, koje je bilo slično Tulagiju. Pri tom se naročito poklanjala pažnja na veze između brodova, aviona i kopnene vojske i artiljerijske pripreme ratnih brodova. Rezultat vežbi nije pružao optimistička očekivanja za ishod operacije, a bilo je govora i o „potpunom promašaju“.

Gormlijeve snage Južnog Painfika sastojale su se od Združenog desantnog odreda kontraadmirala Ričmonda K. Tarnsra i Operativne eskadrile pod komandom kontraadmirala Lija Nojiza, koja je trebalo da obezbedi potrebnu vazdušnu zaštitu. Operativnu komandu nad celom ekspedicijom imao je viceadmiral Frenk Flečer. Nojizova eskadra sastojala se od tri nosača aviona, novog bojnog broda „Nort Karolina“, šest krstarica, šesnaest razarača i pet tankera. Amfibijske snage su se sastojale od dvadeset i tri broda za transport trupa, koje su štitile četiri krstarice i devet razarača.

Kad je flota krenula sa ostrva Fidži ka Solomonovim ostrvima, magla i jake kiše pomogle su da je Japanci ne primete. U brodovima za transport trupa nalazilo se ukupno 19.500 ljudi iz sastava Prve pomorsko-desantne divizije, pod komandom general-majora Vendegrnfta.

U 1.30 časova 7. avgusta Gvadalkanal je bio na vidiku, a čas i po kasnije konvoj se podelio u dva dela. Jedan deo je plovio za Tulagi, a drugi za Rt Lunga. Na osnovu dobijenih informacija, u području Tulagija bilo je stacionirano, otprilike, 1850 Japanaca, a procenjivalo se da ih na Gvadalkanalu ima oko 5200. Amerikancima je pošlo za rukom da potpuno iznenade neprijatelja. Iskrcavanje na Gvadalkanalu teklo je gotovo bez teškoća. Na Tulagiju, ostrvu Floridi, Gavutuu i Tanambogu situacija je bila znatno nepovoljnija. Ipak su Amerikanci uspeli da zakorače na Tulagi pre podne, ali je otpor Japanaca bio tako žestok da ostrvo više nije moglo da čitavo bude zauzeto istog dana. Tokom noći Japanci su izveli brojne protivnapade pri čemu su se štitili lakim haubicama, minobacačima i mitraljezima. Većina ih je poginula u tim napadima, koji su odbijani i po četiri puta. Najzad. 8. avgusta, preživeli su savladani.

Na Gavutuu su Japanci pružili još žešći otpor. Ukopali su se u rovove i pećine tako da ih prethodna bombardovanja nisu mnogo uzdrmala. Desantnim trupama nije bilo nimalo lako i tek posle teških gubitaka uspele su da se učvrste na ostrvu. Najžešći otpor je bio na Tanambogu, gde su desantni brodovi potopljeni pre nego što su dospeli do obale. Osmog avgusta stiglo je pojačanje, tako da zauzimanje Gavutua posle toga više nije predstavljalo problem. Jedan američki razarač kasnije je bombardovao Tanambogo, tako da nije dugo potrajalo pa je i ovo ostrvo palo u američke ruke. Američki gubici iznosili su 108 poginulih i 140 ranjenih. Japanski garnizon je uništen gotovo do poslednjeg čoveka.

Mada je iskrcavanje na Gvadalkanalu izvršeno brzo, zauzimanje aerodroma, koji su Amerikanci nazvali „Henderson Fild“ („Henderson polje“), trajalo je nešto duže nego što se očekivalo. Početak napada bio je još poprilično žestok, ali bilo je malo zakašnjenja i nedovoljno dnevnog svetla (iskrcavanje je izvršeno u sumrak). Sreća što je Japance uhvatila panika, jer inače bi se i iskrcavanja na Gvadalkanalu krvavo završila. Branioci su se doduše brzo oporavili. Admiral Guniči Mikava je iz Rabaula odmah preduzeo energične mere, tako da je Amerikancima trebalo šest meseci da zauzmu celo ostrvo. Privremeno su Amerikanci postigli svoj cilj jer su sprečili Japance da izgrade bazu iz koje bi mogli da ugrožavaju veze između Sjedinjenih Država i Australije. U tom trenutku je trebalo da budu zadovoljni postigautim.


Unique visitors to post: 76

Istorija

Ukoliko želite - možete ostaviti komentar ili se prijaviti na RSS fid kako biste sledeće članke čitali direktno iz RSS fid čitača.

Komentari

5 komentara na “Bitka za Solomonova ostrva”

Ostavite komentar

(required)

(required)