Erih Hartman

Objavljeno 7. February 2010.

Još od završetka drugog svetskog rata, neki zapadni istraživači su izrazili sumnju u valjanost ukupnog broja postignutih vazdušnih pobeda kod pilota lovaca iz sastava Luftvafe. Dvojici pilota, Erihu Hartmanu (Erich Hartmann) i Gerhardu Barkhornu (Gerhard Barkhorn) pripisivano je po više od 300 vazdušnih pobeda, dok je drugoj trinaestorici pripisivano po više od 200 vazdušnih pobeda. Ovakvi rezultati deluju sasvim neverovatno ako se upoređuju sa činjenicom da nijedan saveznički pilot nije imao zbir vazdušnih pobeda koji bi dostigao 100, i da nijedan britanski ili američki avijatičar nije prekoračio 50 pobeda. Ipak, već i sama priroda vazdušnih borbi u koje je ulazila Luftvafe i stalno insistiranje na borbenim jedinicama, njihovim pilotima lovcima dozvolili su da sakupe ovako visok broj pobeda. Postojali su primeri da su i saveznički piloti postizali visoke rezultate u kratkom borbenom periodu, a onda bi poginuli ili bi ih povukli u pozadinu ili u jedinice gde nije bilo toliko prilika za borbene aktivnosti. Kod pilota Luftvafe skoro da i nije bilo takvih primera.

Razume se, na obe strane bilo je slučajeva da su neosnovani izveštaji pilota doveli do preteranih rezultata. Ipak, treba da se prizna da su Nemci broj vazdušnih pobeda proveravali barem isto onoliko temeljno kao što se to radilo u savezničkim ratnim vazduhoplovstvima. Istina je i to da je proveravanje dokumenata za nekolicinu vrhunskih pilota potvrdilo te pobede. Daleko najbolji pilot lovac Luftvafe, bio je Erih Hartman (Hartmann), mladić koji je tek završio školu u vreme minhenske krize 1938. Rođen je u Vajsahu, u bivšoj kraljevini Virtembergu 19. aprila 1922. Bio je u lovačkoj pilotskoj školi kada su Hitlerove armije umarširale u Sovjetski Savez 1941, tako da nije ni učestvovao u prvim ratnim danima operacije Barborosa, kada su mnogi već čuveni piloti Luftvafe sakupljali nečuveno mnogo vazdušnih pobeda protiv grupa zastarelih sovjetskih lovačkih aviona i bombardera.

PUK ASOVA

Hartman je tek oktobra 1942. stigao na front, kada je upućen u 9. eskadrilu 52. lovačkog puka kao podoficir, na južnom krilu istočnog fronta. Tada je tim pukom komandovao Hanes Trautloft, a dobili su nove lovačke avione tipa meseršmit Bf-109 G, „gustav“ kako su ih zvali piloti koji su na početku ratovanja leteli sa Bf-109 E, tada već zastarelim „emilima“. Kako je JG-52 bio lovački puk „asova“ Hartman se našao okružen brojnim pilotima koji su postigli veliki broj vazdušnih pobeda, ali nije mogao ni da zamisli kakvu će tek slavu dostići njegova 9. eskadrila. Njegov prvi komandant grupe bio je kapetan Hubertus fon Bonin, kome je odlikovanje Viteškog krsta bilo dodeljeno samo šest nedelja posle Hartmanovog dolaska na istočni front. Štaviše, 9. eskadrila je dala i prvog podoficira koji je osvojio mačeve uz svoj Viteški krst – Leopolda Stajnbaca (Steinbatza), pobednika u 99 vazdušnih borbi, međutim, on je prilikom Hartmanovog dolaska na istočni front već bio oboren od sovjetske protivavionske artiljerije kod Volčanska. Neiskusnom Hartmanu bilo je potrebno izvesno vreme kako bi stekao rutinu u lovačkim operacijama. Zima 1942/43 bila je period relativnog zatišja u Ukrajini, tako da je tokom stotinu izvršenih borbemh letova za pet meseci uspeo da obori sedam sovjetskih aviona. Nakon toga počeo je da leti kao pratilac komandira eskadrile kapetana Hermana Grafa, kada je stekao samopouzdanje, koje je uskoro donelo rezultate u vazdušnim borbama, premda su se tehnike ove dvojice pilota veoma razlikovale. Tridesetogodišnji Graf je vodio borbu sa malih odstojanja i uvek nastojao da iz neposredne blizine obezbedi pogodak i tako je nagomilao veliki broj vazdušnih pobeda, završivši tako rat sa 212 priznatih. Hartman se, međutim iskazao kao strelac sa većih udaljenosti, i često je obarao neprijateljske avione sa daljine od preko 400 m, i to začuđujuće kratkim rafalima. Njegova sposobnost za takozvani „otklonjeni rafal“ na toj udaljenosti mora da je bila prosto zapanjujuća i, naravno, činila ga takoreći nedostupnim u odnosu na odbrambenu vatru bombardera koje je napadao. U čitavoj svojoj letačkoj karijeri, samo je dvaput oboren.

Međutim, broj Hartmanovih pobeda počeo je munjevito da raste u vreme odlučujuće bitke kod Kurska, na centralnom frontu, koja je započela 5. jula 1943. U roku od jedne nedelje dana on je poleteo na svoj 200. bobeni zadatak i postigao 34. pobedu. U naredna dva meseca on je izvršio još sto borbenih zadataka, i oborio još 61 sovjetski avion, dok je na dan 20. avgusta njegov avion bio pogođen i oštećen pa je bio prinuđen da izvrši prinudno sletanje iza sovjetskih linija, međutim, uspeo je da već nakon četiri časa pobegne iz zarobljeništva. Otprilike u to vreme on je bio unapređen u čin potporučnika.

MAČEVI I BRILIJANTI

Hartman je odlikovan Viteškim krstom 1943. kada je njegov ukupan broj pobeda dostigao 148 oborenih aviona. Tada je 9. eskadrila bila svakako najuspešnija jedinica Luftvafe. Među njima dvanaestoncom osmorica su već dobili ovo odlikovanje.

Kada je Luftvafe počela da povlači izvestan broj lovačkih jedinica radi odbrane od sve snažnijih napada savezničke avijacije na nemačke gradove početkom 1944. godine, JG-52 je ipak ostala netaknuta na istočnom frontu. Hartmanov ukupan broj pobeda dostigao je brojku od 200, 2. marta, što mu je donelo Hrastovo lišće uz Viteški krst. U to vreme on je bio vođa para aviona.

Juli i avgust 1944. doneli su Hartmanu, sada već unapređenom u čin poručnika, pravu bujicu pobeda. Tokom četvoronedeljnog perioda oborio je 78 sovjetskih aviona, od toga je oborio osam 23. avgusta i jedanaest sledećeg dana. Mačeve uz Viteški krst dobio je kada je postigao broj od 239 vazdušnih pobeda, a Brilijante kada je ukupan broj pobeda dostigao brojku od 301. Posle postignute 250 pobede snašla ga je slična sudbina koja je snašla i druge nemačke asove koji su stekli veliku popularost u nemačkoj javnosti. Plašeći se da bi njeogova pogibija imala negativan uticaj na moral nemačkog naroda, Herman Gering ga je povukao sa linije fronta. Nezadovoljan ovakvom odlukom Hartman je, koristeći svoj ugled vrlo brzo izdejstvovao da ponovo bude vraćen u svoju jedinicu.

Oktobra je postao kapetan, a njegov pratilac Birkner postigaoje 96 pobeda i postao komandir 9. eskadrile pre nego što je poginuo. Hartmanov drugi pratilac, Evald, preživeo je drugi svetski rat sa 84 vazdušne pobede. Hartman je potom preuzeo komandu nad 4. eskadrilom JG-52 i postao zamenik komandanta Druge grupe. Do završetka rata, on je postigao još 51 novu pobedu, tako da je njegov ukupan zbir narastao na 352 vazdušne pobede. Od svih ovih pobeda 260 su postignute nad protivničkim lovcima, uključujući i sedam američkih, koje je oborio u završnim danima rata. Njegova poslednja pobeda bila je kada je oborio američki P-51 mastang, poslednjeg dana rata iznad Brna u Čehoslovačkoj.

Februara 1945. postavljen je za komandanta JG-52 i čitava njegova jedinica u strahu da ne padne u ruke Sovjeta, preletela je na područje koje su držali Amerikanci i predala se 90. pešadijskoj diviziji, ali je po sporazumu među saveznicima morala da bude izručena onoj strani protiv koje se borila. Tako su u sovjetsko ratno zarobljeništvo predati svi pripadnici JG-52. Erih Hartman je deset narednih godina proveo u sovjetskom vojnom zarobljeništvu, pre nego što je bio repatriran u Zapadnu Nemačku 1955. godine.

Po povratku u Nemačku postao je oficir u Ratnom vazduhoplvstvu Zapadne Nemačke u kojem je komandovao prvom lovačkom jedinicom naoružanom mlaznim avionima Lokid F-104 Starfajter. U više navrata putovao je u SAD gde je obučavao američke pilote lovce. Penzionisao se 1970. god.

Erih Hartman je preminuo 20. septembra 1993. god. u 71. godini života. Rusija je 1997. god. pomilovala Eriha Hartmana uz objašnjenje da optužbe protiv njega nisu bile zakonite.