Josif Visarionovič Staljin

Objavljeno 7. February 2010.

Vinston Čerčil se sećao: „… Kada je ušao u konferencijsku salu u Jalti, svi su ustali kao po komandi. I, što je neobično, iz nepoznatih razloga njihove ruke su bile na šavovima pantalona.“ Čerčil je jednom prilikom odlučio da ne ustane. Kada je Staljin ušao, kao da ga je neka vanzemaljska sila podigla sa sedišta.

Za vreme rata predsednik Ruzvelt je obično srdačno govorio o Staljinu kao „dobrom starom čika Džou. “Čak i 1959. godine, kada je ceo svet polako otkrivao tajnu strahovlade dobrog starog čika Džoa, Čerčil je u Donjem domu povodom osamdesete godišnjice Staljinovog rođenja rekao: „Rusija je imala ogromnu sreću što je u godinama velikih patnji imala na svom čelu genija i beskompromisnog vojskovođu Staljina“.

Josif Visarionovič (Džungašvili) Staljin je rođen 21. decembra (9. decembra po starom kalendaru) 1879. godine. To je zvaničan datum. Međutim, Radzinski u svojoj knjizi o Staljinu svedoči da je držao fotokopiju krštenice J.V. Staljina izdatoj u Vaznesenskoj crkvi u mestu Gori, u kojoj piše da je rođen 1878. godine, 6. decembra, i da je kršten. U istoj arhivi je pronašao i svedočanstvo izdato po završetku Bogoslovije. Tu je takođe navedeno da je „rođen šestog dana meseca decembra 1878“. Pretpostavlja se da je lažni datum postao zvanični negde oko 1922. godine kada je Staljin počeo da se penje na partijskoj lestvici.

MALI SOSO

Staljinov otac Visarion oženio se 1874. godine sa šesnaestogodišnjom Jekatarinom i sa njom dobio Staljina, odnosno Sosa kako mu je majka u mladosti tepala. Visarion je bio crnomanjast, srednje visine, mršav, namršten, sa brkovima i bradom. Staljin je mnogo ličio na njega. Keke (Jekatarinin nadimak) je bila zgodna, svetle puti i pegava. Ona je bila pobožna i pismena, volela je muziku.

Kao što je već rečeno, Staljin je rođen 6. decembra 1878. godine, kao treće dete u porodici. Dve bebe pre njega, Staljinova braća, Mihail i Grigorij su umrli ubrzo posle rođenja.

Godine 1888. majčin san se ostvario. Soso je upisao seminariju u Gori. Otac je želeo da mu sin bude obućar, kao i on, dok je majka sanjala da mali Soso postane sveštenik. I majka je pobedila.

Soso je završio školu 1894. godine sa najboljim ocenama i počeo je prvu godinu Bogoslovskog fakulteta u Tiflisu. S obzirom da je Tiflis bio stecište ruskih revolucionara, tu se Soso prvi put upoznaje sa idejama revolucije. Od revolucionara je dobio knjigu „Katahizis revolucionara“ koju tajno čita u spavaćoj sobi kada se svetsla ugase. Staljin je prišao revoluciji u svojoj petnaestoj godini.

Ubrzo ga izbacuju sa Bogoslovije, što Sosou pruža mogućnost da se još više posveti revolucionarnom radu. Poslednjih dana stoleća osnovana je ruska socijal-demokratska radniča partija (RSDRP). Na zalagnje Kobe (Stljinovo revolucionarno ime) jedan odbor je osnovan u Tiflisu.

Prvi put je uhapšen 5. aprila 1902. i zatvoren u strašni batumski zatvor. Krenuo je u svoje prvo progonstvo, u sibirsko selo Nižnjaja uda u Irkutskoj gubrerniji. Tu je prvi put dobio pismo od „boga“ Lenjina. Nekoliko godina kasnije u Tamerforsu je prvi put sreo Lenjina.

Koba je živeo kao revolucionar, siromašno, ali je ipak sanjao da ima pravu porodicu. Takvu porodicu je jedino mogao da zasnuje sa pobožnom devojkom. Slobodne „drugarice“ koje se večno seljakaju po ilegalnim stanovima i posteljama revolucionara, nisu bile dobre za njega. Ona se zvala Jekatarina, baš kao i njegova majka. Bila je sestra revolucionara Aleksandra Svanidzea. Iako joj je brat bio revolucionar, ona je bila pobožna devojka. Venčali su se u crkvi, što je bila prava bruka za revolucionara. Posle nekog vremena rodio im se sin Jakov. Ali, Jekatarina se razbolela i ubrzo je umrla. O bebi se brinula majčina sestra. Jakov je živeo u tetkinoj porodici sve do 1921. Tek tada je Koba, tada Staljin, pozvao sina u Moskvu.

Do 1917. godine zatvaran je i proganjan u Sibir osam puta, a sedam puta je bežao. Negde piše da je zatvaran sedam puta, a negde šest. Šta god da je tačno imao je popriličan zatvorski staž.

REVOLUCIJA

Iznenada kao i uvek u Rusiji, ono što niko nije mogao da zamisli pre godinu dana desilo se. Izbila je revolucija u Petrogradu. Car je abdicirao, a Duma je formirala Privremenu vladu koja je preuzela vlast. Koba je žurio u revolucionarnu prestonicu. Za samo dve nedelje boravka u Petrovgradu Koba se dočepao novina, postao je jedano od glavnih petrogradskih boljševika, ušao je u rukovodstvo Sovjeta, u vrh vlasti.

Voz sa Lenjinom i tridesetak ruskih revolucionara prošao je rusku granicu 3. aprila. Kompozicija se neometano kretala kroz Nemačku, koja je ratovala sa Rusijom. General Hofman je kasnije zapisao: „dosetili smo se da iskoristimo ove Ruse da ubrzamo demoralizaciju ruske vojske“. A Ludendorf je u svojim memoarima zabeležio: „Ovo putovanje je sa vojničkog stanovišta bilo sasvim opravdano“.

Maja 1917. Koba je već bio član četvoročlanog partijskog rukovodstva. Spremali su se za novu revoluciju. „Sva vlast Sovjetima“, „Dole privremena vlada“ vikali su po ulicama.

Selo je odbijalo da preda žito boljševicima. „Siromašni“, najlenjiji, najozlojađeniji seljaci dobijaju vlast. Naoružane grupe radnika šalju se iz gradova u sela. Zajedno sa seoskom „sirotinjom“ oni konfiskuju žito kulaka. Stanovnici Petrograda i Moskve umirali su od gladi. Lenjin je poslao Trockog na front, a sada je poslao svoju drugu uzdanicu Kobu, da nabavi žito. Koba je postavljen na dužnost snabdevača na jugu Rusije. Krenuo je u Caricin kako bi ubrzao isporuke žita u centar. Lenjin je poslao Kobu sa najširim mogućim ovlašćenjima. I Koba je rešio problem na revolucionaran način. Ni jedan dan nije prošao bez streljanja u lokalnoj Čeki.

Krajem avgusta 1918. godine Lenjin je ranjen posle jednog obraćanja radnicima. Sišao je niz stepenice i krenuo preko dvorišta ka automobilu koji ga je čekao. Začula su se tri revolverska pucnja. Lenjin je pao pored kola pogođen sa dva metka. Mlada žena u crnoj haljini uhvaćena je par blokova dalje od mesta atentata. To je bila Fani Kaplan, revolucionarka, zatvarana za vreme cara zbog pripreme terorističkog napada. U svom pismenom svedočenju navela je: „Pucala sam u Lenjina jer smatram da on udaljava ideju socijalizma za više decenija…“ Istraga je brzo završena. Komadant Kremlja Malkov je 3. septembra izveo Kaplanovu u dvorište Kremlja i ubio je metkom u potiljak.

Početkom 1920. godine boljševici su pobedili u građanskom ratu. Lenjin je odlučio da 150.000 vojnika pod komandom dvadesetsedmogodišnjeg Tuhačevskog pošalje na Varšavu. Koba se borio protiv Poljaka na jugu. Dok je Tuhačevski pokušavao da zauzem Varšavu, Koba je planirao da zauzme Lvov i odatle napadne Varšavu i zatim kao munja proleti kroz Austriju i uleti u Nemačku da pomogne njihovu revoluciju. Međutim obe armije, i Tuhačevskog i Kobina, biće poražene i potisnute nazad u Rusiju.

Krajem 1922. godine Lenjinovo stanje postajalo je sve teže i teže. Teško govori i jedva se kreće. Znalo se da je dolazak novog gazde na pomolu. Na Lenjinovo mesto oko su bacili i Trocki i Koba. 13. decembra dva napada obaraju Lenjina u postelju. Lekari zahtevaju potpun odmor. Stoga je Koba doneo rezoluciju, sredinom decembra, na plenarnom sastanku CK da je gensek (Koba) lično odgovoran za izolaciju Lenjina. Rezolucijom su zabranjeni sastanci sa Lenjinom. Ni prijatelji ni članovi domaćinstva nisu smeli ništa da govore Iliču o političkim zbivanjima, da ga ne bi „uznemirili“. Sam Lenjin nije bio obavešten o ovoj partijskoj odluci. Vođa je nestao, ostao je samo bolesnik. Koba je takođe nestao, on više nije bio Lenjinova senka. Jer nije bilo ni vođe. Verni Koba je umro. Pojavi se Josif Staljin. Sa odličnim uspehom je završio lenjinske univerzitete.

Kada je Kamenjev obavestio Staljina da je Trocki dobio poruku od Lenjina, Staljin je cinično prokomentarisao: „Druže Kamenjev, kako je starac (Lenjin) mogao da organizuje dopisivanje kad je doktor Ferster to apsolutno zabranio?“ Zatim je Staljin telefonirao Krupskoj (Lenjinovoj ženi) i izdrao se na nju. Lenjin je pobesneo i napisao da prekida sve odnose sa njim. Krupska i Lenjin još uvek nisu razumeli šta se desilo. Tada su oni prvi put upoznali Staljina. Do tada su poznavali samo vernog Kobu.

LENjINOV TESTAMENT

Krajem decembra Lenjin je počeo da diktira svoje „Pismo Kongresu“, dokument koji je u istoriji poznat kao „Lenjinov testamet“. U tom dokumentu za Staljina je napisao: „Staljin je suviše grub. Tu manu lako možemo toleristati u našem krugu komunista, ali to postaje nepodnošljivo na položaju genseka. Stoga ja predlažem da se pronađe način da se Staljin sa tog položaja ukloni i da se tu postavi neko drugi …“

U oktobru je Lenjin napustio borbu i brzo se približavao smrti. Staljin, nekada briljantni bogoslov, smislio je neviđenu propagandnu akciju nazvanu: Odlazak Mesije. On je odlučio da narodu da novog boga, umesto onog kojeg su boljševici odbacili. Još od jeseni je planirao „vaznesenje“ Lenjina. Stalno šalje delegacije kod Lenjina u Gorke. Počinje ritualni oproštaj od Mesije: predstavnici radnika zaklinju se odlazećem bogu da će nastaviti njegov besmrtni rad. Predstavnici herojske Crvene armije su se opraštali. Upisuju umirujućeg Lenjina u počasne Crvenoarmejce i poklanjaju mu uniformu. Drugog novembra polumrtvi Lenjin je morao da primi delegaciju radnika fabrike Glukovo …

Lenjinu je ostalo još nekoliko meseci života kada je gensek u Politbirou prvi put govorio o njegovoj sahrani. Staljin se nadao da će se on lično naći pored postelje umirujućeg kako bi čuo njegove poslednje reči. Ali desilo se upravo ono čega se bojao. Buharin se našao pored Lenjinove postelje kada je ovaj izdisao. Staljin je prepravio istoriju pa je Zinovjev u svom članku naveo: „Ilič je umro, sat kasnije bili smo na putu za Gorke. Buharin, Tomski, Kalinjin, Staljin, Kamenjev i ja…“ Tako je Staljin, uz pomoć Zinovjeva, preselio Buharina u Moskvu.

Staljin je smislio grandiozan plan za sahranu „boga“. Dolazak kovčega pretvoren je u svečanu ceremoniju. Leš je balsamovan ujutro 22. januara. Na „zahtev“ radnika Petrovgrada, prestonica carstva Romanovih je preimenovana u Lenjingrad. Pred kraj januara iznd kovčega je podignut drveni mauzolej. U međuvremenu Staljin je izradio detaljni plan novog kulta.

Odmah posle Lenjinove smrti, Staljin je počeo da čisti partiju i da postavlja svoje ljude. Prvo je iskoristio Zinovjeva i Kamenjeva za napad na Trockog, koga je smenio sa mesta predsednika Revolucionarnog vojnog saveta, ali ga je ostavio u Politbirou. Vrhovnki komadant armije je postao Kliment Vorošilov, verni Staljinov sluga, koji je mrzeo Trockog. Pravi čovek da očisti Crvenu armiju od trockista.

Na red su zatim došli Zinovjev i Kamenjev. Protiv njih je Staljin uperio Buharina, preostalog vođu revolucije. Buharin je u „Pravdi“ 14. aprila 1925. godine objavio jedan članak u kome je pozvao seljake da se slobodno bogate. Zinovjev i Kamenjev su napali Buharina zbog njegovog „skretanja u desno“. Staljin je to jedva dočekao. Odlučio je da „brani“ Buharina: „Vi hoćete Buharinovu krv. Nećemo vam je dati!“ (aplauz). Buharin će se setiti ove „odbrane“ kada trinaest godina kasnije bude išao na streljanje.

U međuvremenu, istorija se ponavlja veoma zabavno. Nemilosrdne represije koje su Zinovjev i Kamenjev tražili protiv Trockog, sad je Buharin tražio protiv njih. Međutim Staljin je nastavio da glumi mirotvorca: „Metode amputacije i puštanja krvi su zarazne. Ako danas odrubimo jednog, sutra drugog… šta će ostati od naše partije?“ 14. Kongres je osudio Zinovjeva i Kamenjeva. Bio je to njihov totalni poraz. Staljinov sistem biranja deputata je odlično funkcionisao.

Na ovom kongresu Staljin se prvi put izdigao nad ostalim članovima Politbiroa. Njegovo ime se više nije pojavljivalo na spisku po azbučnom redu. Novi članovi Politbiroa Vorošilov, Molotov i Kalinjin bili su njegove poslušne sluge. U to vreme Molotov je postao Staljinova verna senka, baš kao što je nekad Koba bio Lenjinova.

Iako ranije nepomirljivi neprijatelji, Zinovjev i Kamenjev su odlučili da se udruže sa Trockim i napadnu Staljina. Trocki je pokušao da održi govor na plenumu CK. Prekidali su ga psovkama i pogrdama. Vikali su: „Dole!“, „Napolje!“ Isto tako je prošao i Zinovjev. Staljin je mogao da se ponosi. Sistem koji je stvorio funkcionisao je savršeno.

Zatim je opozicija organizovala 7. novembra proteste u Moskvi i Petrogradu. To su bile poslednje otvorene demonstracije prtiv Staljina. Opozicija je potpisala svoju smrtnu presudu. Trocki i Zinovjev su bili izbačeni iz partije 14. novembra. Kamenjev je izbačen iz CK. Te godine Staljin je iz partije izbacio skoro sve sledbenike bogolenjina.

Živi simbol svetske revolucije Lav Trocki bio je prognan iz svog stana. Dok je tražio novi smeštaj bio je kod svog prijatelja Belobardova, ubice Carske porodice. Progon Trockog je izvršen na tradicionalni način. Trocki se zaključao u sobu, ali su ga izneli iz stana. Dvojica su ga nosila. „Iznose Trockog!“ uzalud je vikao njegov sin i zvonio na vrata svih stanara. Niko u zgradi nije otvorio vrata. Prošlo je vreme Trockog.

POVRATAK REVOLUCIJI

Dekreti o prinudnoj konfiskaciji žita, kao ranijih godina, ponovo su stupili na snagu. Buharin i njegova grupa su bili užasnuti. Staljin se jednostavno vratio na ratni komunizam. U stvari otišao je još dalje, počeo je da govori o kolektivizaciji sela.

Krajem 1929. godine, malo pre svog rođendana, Staljin je objavio članak pod naslovom „Godine velikog zaokreta“ u kome je definisao predstojeći zadatak: uništenje kulaka. Imućnij seljaci, kulaci, prirodno to neće hteti. Zato je odlučio da deluje revolucionarno, da ih uništi. Odredio je vernog Molotova za šefa komisije koja će ovo da obavi.

Februara su Molotov i njegova komisija podelili kulake u tri grupe. Prva, kontarevolucionarni kulaci. Njih poslati u logore ili streljati, a njihove porodice deportovati u najudaljenije krajeve. Druga, preostali najbogatiji kulaci biće deportovani u najudaljenije i neplodne krajeve. Treća, oni sa siromašnim posedima biće deportovani izvan kolhoza.

Nesrećni uspešni seljak ostavljn je u potpunosti na nemilost GPU, partijskih vlasti, a pre svega zlonamerne „seoske sirotinje“. Bogati seljaci su dobrovoljno predavali svoja imanja u kolhoze preklinjući odgovorne drugove da ih ne klasifikuju kao kulake. Ali lenji i nesposobni seoski „siromasi“ su se svetili, novi gospodari su bili neumoljivi. Svuda po zemlji, uz viku i plač žena, nesrećnike su tovarili u kola, i vozili izvan sela pod stražom GPU. Ljudi su se osvrtali da vide svoje prazne kuće, u kojim su vekovima živele njihove porodice. Ostavljali su život kojem se više nikada neće vratiti.

Komisija je dobro obavila posao. Molotov se sećao u svojoj devedesetoj godini da je oko četiri stotine hiljada ljudi deportovano. Kolhoz je nastao na krvavoj pljački tuđe imovine. Bilo je i pobuna. Poznata krvava pobuna je izbila u Rjzanju. Ustanak je surovo ugušen.

Zatim je Staljin objavio članak pod nazivom „Vrtoglavica od uspeha“. On je u tom članku objavio da su „izvesni drugovi“ postali suviše revnosni. Ti „određeni drugovi“ su ponekad nasilno vršili kolektivizaciju. Svi ovi „drugovi“ će uskoro biti proglašeni kripto trockistima koji namerno sabotiraju kolektivizaciju.

Ali i pored toga progon kulaka je nastavljen sve do 1933. godine. Džinovski revolucionarni eksperiment je bio uspešan. Klasa koju je Lenjin torliko mrzeo, klasa imućnih ruskih seljaka, više nije postojala.

Kolektivizacija i uništenje kulaka, najboljih poljoprivrednika, morala je da dovede do nečuvene gladi. Najveća glad je vladala u Ukrajini, u dolini Volge, na Kavkazu u u Kazahstanu. Milioni ljudi koji su umirali od gladi pokušavali su da pobegnu u gradove. Milioni su umirali od gladi ali narod je pevao pohvale kolektivizaciji. Niko ne zna koliko je ljudi umrlo od gladi. Procene se kreću od pet do osam miliona. Uprkos gladi, izvoz žita u zapadnu Evropu se nastavljao. Staljinu je bio potreban novac za nove fabrike u izgradnji.

Godine 1933. Hitler je došao na vlst u Nemačkoj.

Svakodnevno se održavaju „sudski“ procesi pod Staljljinovom dirigentskom palicom. Mnogi bivši članovi partije nalaze se na optuženičkoj klupi pod optužbom da su po instrukcijama Trockog radili u cilju vršenja atentata na vođe partije i države. Nabedili su ih da su krivi za ubistvo Kirova i da su planirali da ubiju i samog Staljina.

Državni tužilac je tražio da ovi „besni psi“ (šesnaest optuženih) budu streljani. Posle toga optuženi, sve čuveni boljševici, revnosno su priznavali svoju krivicu i kajali se. Zinovjev: „Moj izopačeni boljševizam postao je antiboljševizam. I kroz trockizam sam došao do fašizma. Trockizam je podvrsta fašizma“. Kamenjev: „Stojim pred proleterskim sudom treći put. Dva puta mi je život pošteđen, ali i velikodušnost proleterijata ima svoje granice“. Optuženi su jednoglasno molili da budu streljani.

Bivše vođe su osuđivane na smrt streljanjem. Komadant Staljinove telesne garde Pauker voleo je da imitira Gazdine omiljene scene – izraz Zinovjeva na putu za egzekuciju: Zinovjev se bespomoćno hvata za ramena stražara, vuče noge, žalosno cvili, zatim pada na kolena i urla „Molim, drugovi, molim, Boga radi zovite Josifa Visarionoviča“. Staljin se „neobuzdano smejao“ ovoj imitaciji. Međutim, i sam Pauker je pripadao staroj gardi, tako da će i on završti kao Zinovjev, moliće za milost svoje ubice.

Godine 1937. pripremajući konačno uništenje lenjinističke stare garde, Staljin je pretvorio NKVD u ogromnu armiju organizovanu u divizije, koja je brojala stotine hiljada radnika obezbeđenja.

Sve vreme NKVD je negovao mit da Staljin ništa ne zna o teroru: mnogobrojni špijuni koji su se uvukli u NKVD, skrivali su teror od Staljina. Inteligencija se veoma trudila da poveruje u ovaj mit. Poasternek je jednom prilikom rekao Erenburgu: „Kad bi samo neko rekao Staljinu o ovome“, a Mejerhold je često govorio „sve ovo kriju od Staljina“. Tu su i reči narodnog komesara F. Stebnjeva: „Izgleda da oni namerno uništavaju partijske kadrove. Glavu dajem da Josif Visarionovič ne zna ništa o tome“.

Došlo je vreme da taj mit postane stvarnost. Krajem 1939. godine uhapšen je Ježov. Baš kao što je nekad Ježov ocenjivao rad na smrt osuđeno Jagode, tako je sad Lavrentije Berija pozvan iz Gruzija da ispita Ježova. Aprila 1939. godine Ježov je nestao. Počela je rehabilitacija ljudi nevino osuđenih. Milostivi Gazda je oslobodio 327.000 ljudi uključujući i mnoga vojna lica. Kada je Konstantin Rokosovski, budući maršal, izašao iz zatvora, svi zubi su mu bili izbijeni. Konstruktori aviona Tupoljev i Polikarpov, mikrobiolog A. Zibler i drugi ugledni inženjeri i naučnici, takođe su oslobođeni.

RIBENTROP U KREMLjU

„Dosta smo se svađali, zar ne?“ Tim rečima je Staljin dočekao Ribentropa u Kremlju. On i Staljin su proveli tri sata crtajući nove granice u Istočnoj Evropi. Sporazum o nenapadanju potpisao je Molotov. Posle potpisivanja sporazuma, organizovan je svečani prijem, jedna od onih veličanstvenih gozbi sa raskošnim zdravicama.

Staljin je digao čašu da nazdravi Hitleru, a ministar Rajha je nazdravio Staljinu. Posle toga je nemačka delegacija morala da pije za sporazum i za novu etapu u nemačko-sovjetskim odnosima. Međutim, gazda nije izgubio smisao za humor. Predložio je zdravicu za Kaganoviča, koji je bio prisutan, i Ribentrop je nazdravio jednom Jevrejinu. Ipak i Kaganovič je morao da pije za Hitlerovo zdravlje.

DRUGI SVETSKI RAT

Hitler je napao Poljsku, a Engelska i Francuska su objavile rat Nemačkoj. Staljinova taktika se pokazala ispravnom. 17. septembra Crvena armija je ušla u Poljsku, i tako je Staljin vratio delove teritorije Romanovih izgubljene posle Revolucije.

Kada se Ribentrop, krajem septembra, ponovo pojavio u Moskvi, Staljin mu je tražio ceo Pribaltik. On je tražio i dobio naftonosna polja oko Borislava i Dragobiča, koja su Nemačkoj siromašnoj naftom bila veoma potrebna. A za uzvrat, Staljni je obećao da će tu naftu da prodaje Nemačkoj. Hitler je morao da se zadovolji. I ponovo je organizovan veliki banket u Kremlju, i ponovo je ministar Rajha morao da otrpi beskrajne zdravice „za prijateljstvo naroda i mir u svetu“.

Usledio je Zimski rat. Na veliko Hitlerovo olakšanje, malena Finska je izdržala, a Sovjetska vojna komanda na čelu sa Vorišolvom je pokazala svoju totalnu nesposobnost. Ali uprkos herojske odbrane, Finska je bila primorana da potpiše primirje i ustupi deo svoje teritorije. Staljin je zato oterao Vorošilova i na njegovo mesto postavio Timošenka.

Zatim su na red dšle Litvanija, Letonija i Estonija koje su se „na zahtev svojih naroda“ vratile u Rusko carstvo. U leto 1940. godine usledio je ultimatum Rumuniji da se odrekne Besarabije, koju je Rumunije okupirala 1918. godine. Na pritisak Nemačke, Rumunija je popustila i ustupila deo svoje teritorije SSSR-u.

Pred rat 1940. godine, Staljin je primio poklon. Berija je uspeo da organizuje ubistvo Trockog. Staljinov emisar R. Merkader, bivši poručnik u Španskoj republikanskoj armiji, razbio je Trockom lobanju i prosuo mozak kojim se on tako ponosio. Od svih boljševičkih vođa, počev od Lenjina, Staljin je sada bio jedini preživeli.

RAT JE POČEO

22. juna 1941. godine počeo je rat na istoku, Nemačka je napala SSSR. Rat je nazvan Velikim Otadžbinskim, Svetim ratom protiv agresora, kao kada se car Aleksandar I borio protiv Napoleona. I 1812 Rusi su se povlačili, čak su i Moskvu predali neprijatlju, ali su ipk pobedili. Hrišćanski pozdrav „Braćo i sestre!“ ponov je isplivao na površinu.

Kada je izgledalo da je propast na pomolu, Staljin je odlučio da u pomoć pozove Boga. On je već čuo da je Antiohijski patrijarh molio sve hrišćane da pomognu Rusiji. Ilija, mitropolit iz Libana, zatvorio se u podzemnu ćeliju i bez hrane i sna na kolenima molio Bogorodicu za spas Rusije. I imao je čudnu viziju, koju je opisau u pismu poglavarima Ruske pravoslavne crkve. Trećeg dana mu se javila Bogorodica u vatrenom stubu i prenela mu Božju zapovest: „Crkve i manastiri moraju se ponovo otvoriti svuda u zemlji. Sveštenike moraju vratiti iz zatvora. Lenjingrad se ne sme predati, ali sveta ikona Kazanjske Bogorodice treba da se u litiji nosi kroz grad, zatim kroz Moskvu, gde treba da se održi služba, a posle i kroz Staljingrad …“

Po Staljinovom nalogu mnogi sveštenici su vraćeni iz logora. U opkoljenom Lenjingradu stanovnici su bili zapanjeni i ohrabreni kada su videli čudotvornu Kazanjsku Bogorodicu kako se nosi ulicama u litiji. Ikonu su iz Lenjingrada odneli u Moskvu, a zatim poslali u opkoljeni Staljingrad. Bila je izložena u tri velika grada, koja se nisu predala neprijatelju.

Ponovo je otvoreno dvadeset hiljada crkava, uključujući Trojicko-Sergejevsku i Kijevsko-Pečersku Lavru. On i njegovi generali su ispraćali vojsku u borbu rečima: „Bog je sa vama!“ 17. oktobra „Pravda“ je pisala da se šef boljševičke partije sastao sa mitropolitom Sergijem, starešinom patrijaršije, prvi put od oktobra 1917. godine.

19. jula 1941. godine preneta mu je neprijatna vest direktno sa radio Berlina. Nemci su zarobili njegovog starijeg sina Jakova. Jakov je završio artiljerijsku školu samo 42 dana pred rat, i nije imao vremena da se pozdravi sa ocem. Prilikom nemačkog ispitivanja Jakov je izjavio: „dvadeset drugog juna otac mi je preko telefona rekao: Idi i bori se“.

Nemci su se brzo probijali ka Moskvi. Sa prvim snegom ofanziva je zaustavljena, a u decembru Rusi su krenuli u veliku kontraofanzivu. U leto 1942. usledila je nemačka ofanziva u pravcu Staljingrada, da bi, slično kao i kod Moskve, Rusi pred samim gradom organizovali kontranapad i porazili neprijatelja. Za sve vreme rata Staljin je tražio od Čerčila da otvori drugi front na zapadu.

U Teheranu 1943. godine Staljin je prvi put sreo Ruzvelta. Za vreme teheranskog medenog meseca, oni su izmenjivali zakletve u večnu ljubav. Čerčil je poklonio Gazdi Staljingradski mač. „Maršal Staljin“ rekao je Čerčil, „može da zauzem mesto pored najvećih ličnosti u ruskoj istoriji i zaslužuje da ga zovu Staljin Veliki. Gazda je skromno odgovorio: „lako je biti heroj kada imate narod kao što je ruski“.

1944. godine Zapadni saveznici su se iskrcali u Normandiji, dok su Staljinove armije prešle sovjetsku granicu i brzo počele da teraju Nemce iz Poljske, Mađarske, Rumunije, Jugoslavije, Čehoslovačke … Bugarska i Finska su se povukle iz rata.

9. okobra 1944. godine Čerčil je sa Idnom ponovo doputovao u Moskvu. Tih dana su Čečil i Staljin pravili zone uticaja u Evropi posle propasti Hitlerove Nemačke.

Trećem Rajhu preostalo je samo još nekoliko meseci. Kada su se Saveznici sastali na Jalti, Ruzvelt i Čerčil su bili Staljinovi gosti u dvorcu Livadija, omiljenom domu carske porodice.

POBEDA

Sovjetske armije su se sastale sa Savezničkim na Elbi. Posle rata objavljena je brojka da je stradalo oko 7 miliona ljudi, da bi ta brojka posle Staljinove smrti sve više rasla. 1994. godine u Ruskoj akademiji nauka većina prisutnih eksperata se složila oko sledećih brojki: armija je izgubila oko 8,6 miliona vojnika, a civilno stanovništvo je imalo 18 miliona poginulih – ukupno 26 miliona mrtvih.

Nastupila je 1950. godina. Njegov život se obavljao po ustaljenoj rutini, isti noćni banketi, nekada do zore.

U oktobru 1952. godine sazvan je Devetnaesti partijski kongres posle pauze od trinaest godina. Staljin je govorio tek na kraju. Svi su znali da je bolestan.

Josif Visarionovič Staljin je umro 5. marta 1953. godine. Njegovo telo je položeno na odru u Dvorani stubova i hiljade ožalošćenih je izašlo na ulice. Prepuni vozovi su pristizali iz svih gradova da se oproste od „boga“. Odlučeno je da mu se telo balsamuje i da se postavi u mauzolej pored Lenjina. Tek posle osam godina, 31. oktobra 1961. godine, odlučeno je da se Staljinovo telo ukloni iz mauzoleja. Telo je preneto u grob pored kremaljskog zida. U 22,00 stigla je komisija za ponovnu sahranu. Posle minuta ćutanja spustili su ga u grob. Imali su naređenje da ga pokriju sa dve betonske ploče, ali su ga pokrili samo zemljom.

Usledila je perestrojka i doba Gorbačova. Dvojica Staljinovih vernih saradnika, Molotov i Kaganovič, dugo su poživeli. Molotov je umro 1986. godine. Kaganovič je doživeo do devedesetih. Njegov rođak je kasnije govorio: „Umro je jula 1991. godine. Na Tv su emitovali najnovije vesti o perestrojki, prikazali su Gorbačova i Jeljcina. Devojka je čula kako je rekao: To je katastrofa. Kada ga je pogledala sedeo je ispred televizora mrtav“.

Posle tri nedelje, avgusta 1991. godine, masa je srušila spomenik boga Lenjina i razbila prozore na svetoj zgradi CK njegove partije. SSSR najveće carstvo koje je Staljin sagradio, raspalo se začuđujućom brzinom.