Krvava srpska jesen 1941. godine

Objavljeno 4. February 2010.

Posle sloma Jugoslavije i stupanja na snagu kapitulacije, 18. aprila 1941. godine, pa do završetka rata početkom maja 1945. godine dešavao se na okupiranom području Srbije čitav niz nesreća, koje su teško pogodile i narod i zemlju. Od okupacije pa sve do 22. juna 1941. komunisti su mirovali. Za to vreme su, u stvari, bili bliski saradnici okupatora koji je bio saveznik Moskve. U toj atmosferi mogli su komunisti zapadne Srbije da proslave 1. maj i da dele prvomajski proglas CK KPJ.

Situacija se, kao što je poznato, izmenila iz osnova 22. juna 1941. godine. Borbe koje su počele imale su više teroristički nego oslobodilački karakter. Počelo je formiranje partizanskih odreda i njihovo povezivanje sa četnicima tada pukovnika Draže Mihajlovića. Posle toga su usledili napadi na Nemce koji su imali kao posledicu masovne odmazde u Mačvi, Kraljevu i Kragujevcu. Odmazda u Mačvi bila je direktana posledica četničko-partizanskog napada na Šabac, izvršenog u noći između 24. i 25. septembra 1941. godine. To je bio zajednički napad kapetana Dragoslava Račića i Nebojše Jerkovića, komadanata partizana. Napad je potpuno propao, ali je izazvao oštru reakciju Nemaca koji su za ugušenje pobune angažovali i ustške trupe.

Akcija čišćenja proširena je iz Šapca na celu Mačvu. Komadant 342. divizije general Hinghofer, izvetsio je, da je divizija u akciji čišćenja imala 3 mrtva i 20 ranjenih, a da je streljano 850 ljudi i uhvaćeno 8.400. Za vreme ubrzanog marša pohvatanih od Klenka do Sremske Mitrovice poubijano je dosta ljudi „koji su pali kao žrtve ustaša, te nisu ulazili u nemački bilans“. General Nedić je činio sve što je moguće da se umanje ova strašna stradanja Šapca i Mačve. Napori generala Nedića, činjeni tih dana, nisu, i pored teškoća ostali uzaludni. Jedan od onih, koji je bio među deportiranim u Jarku, Velizar Gajić, kazivao je Krakovu da je, u momentu, kada su ljudi počeli da kopaju masovni grob, došao jedan nemački viši oficir iz Beograda: „Ovaj viši oficir, pukovnik, kako smo kasnije saznali, koji nas je spasao od kundačenja, odmah je počeo da viče na nemačke oficire koji su se nalazili sa našim dželatima i seljaci su prekinuli rad (kopanje masovnog groba)“. To je bio nemački pukovnik koji je upućen iz Beograda na Nedićeve očajne molbe kod komandujućeg nemačkog generala, i taj je sprečio masovno ubijanje šabačkih građana. Hirurg dr Teodor Božin, koji se tada nalazio u Šapcu, tvrdi u svojoj knjizi, da je nemački oficir iz Beograda, koji je spasao Šapčane uništenja, bio njegov drug sa studija u Minhenu dr Leo Hartman (Leo Hartmann), nemački sanitetski pukovnik pri Vrhovnom štabu glavne komande Srbije. 

Ovo je samo jedan isečak iz tragedije Šapca i Mačve koji su izazvali uzaludni četničko-komunistički napadi; grad nisu oslobodili, a Nemce nisu mogli proterati. Nedić se, posle tragičnih događaja u Mačvi, obratio srpskim seljacima, 12. oktobra 1941. godine sledećim rečima: „Imao sam da biram, ili da gledam kako se naš narod uzajamno istrebljuje, ili da založim sav svoj ugled i poverenje, kojim me je moj narod odlikovao, i da učinim sve što je u mojoj moći da ga spasem od konačne propasti“.

Tragedija Šapca nije mimoišla ni Krupanj, ni Gornji Milanovac, ni Kraljevo. I mesec oktobar bio je za Srbiju krvav. Udruženi partizani i četnici nastavili su svoje napade na Nemace, a ovi su produžavali da vrše odmazde. Na osnovu sporazuma između Draže Mihajlovića i Josipa Broza-Tita od 19. septembra 1941. godine, četnici i partizani su zajedno napali Gornji Milanovac.

Četnici su u borbama kod Gornjeg Milanovca zarobili 70 nemačkih vojnika. Pošto je sedam puta menjao gospodara, grad je bio potpuno spaljen. O borbama u Gornjem Milanovcu ostala je sledeća zabeleška. Prvo su se žandarmi u dogovoru sa četnicima povukli iz grada, a Nemci se zabarakadirali u zgradi osnovne škole. U toku borbe partizani su privukli zgradi u kojoj su se nalazili Nemci avionske bombe. Oni su ih ukopali u temelje zgrade u nameri da izazovu eksploziju i tako pobiju Nemce koji su se nalazili unutra. Videći tu opasnost Nemci su ponudili pregovore o svojoj predaji. Izjavili su želju da se cela njihova jedinica sa sve oružjem preda četnicima. Vojno rukovodstvo četničko-partizanskih jedinica pristalo je na taj uslov .Oko 70 Nemaca predalo je svoje oružje koje su četnici uglavnom zadržali za sebe. U borbama u Gornjem Milanovcu ubijen je jedan Nemac, a jedan je ranjen. Partizani su imali jednog mrtvog i tri ranjena.

I ovde je nemačka odmazda učinila svoje. Krupanj je bio razoren i spaljen od nemačkih trupa, stanovništvo većinom poubijano; Pecka i Ljubovija bile su bombardovane avijacijom, a Gornji Milanovac je sravnjen sa zemljom prvo napadom “Štuka”, a potom prodorom nemačkih trupa u njega, jer su se četnici i partizani povukli … Ali najveći deo stanovništva nije imao gde da se skloni, te su preostali muškarci ili na licu mesta od nemačkih trupa poubijeni, ili su uzeti za taoce.

Tešku sudbinu doživelo je i Kraljevo sa svojom okolinom i njenim stanovništvom. Kao važan saobraćajni čvor, Kraljevo je i za Nemce imalo poseban značaj; oni su bili rešeni da ga brane. Udružene snage četnika i partizana bile su, takođe, rešene da ga drže i zbog toga su ga, nemogući da ga osvoje, držali u opsadi, koja je trajala skoro mesec dana, od početka oktobra do početka novembra 1941. godine. U nameri da zauzmu Kraljevo Mihajlovićevi četnici i partizani su obrazovali Operativni štab, koji je trebao da rukovodi borbom. Sačinjavala su ga dva predstavnika partizana, Momčilo Radosavljević-Mile i Ratko Mitrović, i dva predstavnika četnika, major Radoslav Đurić i kapetan Jovan Deroko. Brojna jačina ovih zajedničkih snaga iznosila je oko 3.000 boraca, koji su od teškog naoružanja imali samo četiri topa bez nišanskih sprava.

Partizani i četnici su u nekoliko mahova preduzimali neuspele napade na nemačke položaje u Kraljevu, ponegde dopirali do predgrađa i jednom u sam grad, ali su uvek odbajani uz velike gubitke. Posle ovih akcija Nemci su hapsili grupe građana i streljali. Po podacima Dojčila Mitrovića, opsednuti nemački garnizon streljao je za nekoliko dana 3-4000 građana kao odmazdu za svoje poginule vojnike. Za vreme borbi oko Kraljeva poginulo je na četničko-partizanskoj strani oko 800 ljudi, a svega 23 Nemaca. Za ova 23 Nemaca ubijeno je 19. i 20. oktobra 1941. godine 2.300 Srba i Slovenaca, koji su se našli u Kraljevu posle progona iz Slovenije. Među streljanima bilo je i 200 pripadnika JNP Zbor.

Stanislav Krakov navodi da je, prema iskazu jednog njegovog poznanika, koji je uspeo da se spase iz grupe pohapšenih, postojala mogućnost da se svi spasu streljanja. On i jedan njegov drug su bili predložili nemačkom komadantu da se, ako ustanici napuste opsadu grada, odustane od streljanja pohapšenih. Komadant im je rekao: „… Pođite vas dvojica kao izaslanici kraljevačkog stanovništva, izložite opasnost u kojoj se nalaze hiljade ljudi, ako se u roku od 24 časa sve pobunjeničke bande povuku od Kraljeva i prestanu sa svakom akcijom protiv nas, ja vam garantujem časnom rečju nemačkog oficira da, ako ustanici ovo izvrše, nijedan jedini stanovnik grada neće biti streljan. Ali ako u roku od 24 časa ne bude odgovora, odmazda će u svem svom obimu biti izvršena. “Ovaj predlog je odbio politički komesar Momčilo Radovanović-Mile. On je rekao delegatima: „Šta vi mislite, da smo mi ludi da napupštamo opsadu grada sada kada se Nemci nalaze pred sigurnom propašćiu“. Nekoliko hiljada ljudi postali su žrtve njegove iluzije o slomu Nemačke.

KRAGUJEVAC

“Kopanje jama oduzima nam najveći deo vremena dok ubijanje ide dosta brzo: 100 ljudi za 40 minuta” – kapetan prve klase Hans Diter Valter, kasnije major Bundesvera, 1. novembar 1941 g. (Heer/Naumann, “Totalni rat”, str. 48)

U nizu tragedija, koje su u septembru i oktobru 1941. zadesile srpski narod u okupiranoj Srbiji, tragedija koja je, 20. i 21. oktobra 1941. godine zadesila Kragujevac zauzima posebno mesto. Iako Kragujevačka tragedija ni po broju žrtava ni po posledicama nije bila najveća, njoj je komunistička propaganda dala posebno mesto. Glavni razlog za to bio je u tome što se ova tragedija, koju su kao i sve druge izazvali pobunjenici, dovodi u vezu, iako sasvim neopravdano, sa Marisavom Petrovićem, koji se, sa svojim dobrovoljačkim odredom našao tih dana u Kragujevcu. Komunisti imaju poseban razlog što su ovu tragediju u svojoj propagandi peruveličali, jer su oni njeni direktni prouzrokovači. Prećutkujući i Šabac, i Mačvu, i Gornji Milanovac, i Kraljevo, jugoslovenski komunisti ističu Kragujevačku tragediju na prvo mesto.

Uzrok za to može biti, a verovatno ih ima više, ali se čini da je ovaj najglavniji: U Kragujevcu se tih dana u toku svoje akcije protiv partizana, našao V srpski dobrovoljački odred, koji je bio pod komandom Marisava Petrovića. Ovaj odred koji je imao oko 200 doborovoljaca, uspešno se borio protiv partizana i tukao ih pri svakom susretu. Činjenica da je odredom komandovao jedan seljak, čovek iz naroda, bola je komuniste u oči; uz to još i zbog toga što je ovaj čovek bio aktivan član JNP Zbor.

U vezi tragičnog slučaja u Kragujevcu intersantno je i ovo; ni u samom Kragujevcu niti u njegovoj blizini nisu tih dana vođene borbe između Nemaca i partizana i četnika. Odmazda u Kragujevcu koja je bila izvršena 20. i 21. oktobra 1941. godine, posledica je napada partizana i četnika na Nemce koji su se vraćali iz Gornjeg Milanovca prema Kragujevcu. Pri povratku u Kragujevac, Nemci su na položajima Čačanskog partizanskog odreda kod Vraćevšnice ponovo napadnuti i u stopu gonjeni do sela Ljuljaka, odakle su gonjenje nastavili kragujevački partizani.

Prema zvaničnom nemačkom podatku u borbama sa partizanima kod sela Ljuljka ukupno je poginula devet Nemaca, a ranjeno dvadeset sedam; jedan od ranjenih je umro od zadobijenih rana. Tako se za odmazdu, računalo deset mrtvih i dvadeset šest ranjenih. Po proklamovanom okupatorskom ključu odmazde, trebalo je da budet streljano 2.300 Srba. Ubijene Nemce napadači su i fizički unakazili. Nemci su poginule i unakažene leševe fotografisali i te fotografije doneli šefu okupatorskog Upravnog štaba u Beogradu, dr Turneru, koji ih je pokazao generalu Nediću i Dimitriju Ljotiću.

Kad je general Nedić bio kod Turnera da moli da se ne šalje kaznena ekspedicija „šef Upravnog štaba, i sam bled i uzbuđen, digao se i iz bloka izvukao je seriju fotogragija koje je baš pre toga primio. To su bili snimci leševa nemačkih vojnika poubijanih kod sela Ljuljka i potom strahovito unakaženih“. Nedić se i sam zgrozio kada je video ove užasne slike divljaštva kakva nikada srpska vojska u svojoj istoriji nije počinila. Jednima su bile iskopane oči, drugima, potpuno skinutim, bili su odsečeni udovi, treći su bili raspolovljeni i donji deo trupa je bio postavljen sa nogama u vis da čini Čerčilovo slovo „V” – Victory (pobeda).

Turner je tada rekao Nediću i Ljotiću: „Šta mislite šta bi sada Firer uradio kada bi ove užase video? Ovako nešto još se nije dogodilo u Evropi. To je čisto balkansko divljaštvo. Ne samo sto za jednog već ovo može dovesti da se odmazda još više pooštri“. Turner je dalje rekao da su Hitleru svi Srbi isti, komunisti ili nekomunisti, koji su sada uostalom zajednički napali nemačku oružanu snagu i ove užase počinili. Turner, na Nedićevu i Ljotićevu molbu, ipak, nije ove fotografije sa unakaženim nemačkim leševima poslao u Berlin, tako da nisu ni mogle doći do Hitlera. Da su ove fotografije dospele do Hitlera još više bi se pogoršalo i onako teško stanje našeg naroda u okupiranoj Srbiji.

O prikazu kragujevačke tragedije postoje tri verzije; komunistička, zvanična nemačka, i ona koju je dao Marisav Petrović u jednom pisanom izveštaju. „Borba“ u broju od 25. oktobra 1941. godine donosi da je u „Kragujevcu pohapšeno 2.000 ljudi i da se vrše masovna streljanja. A „Borba“ od 15. novembra 1941. godine donosi izveštaj o slučaju u Kragujevcu i veli da su Nemci poubijali 5.000 muškaraca i žena. Dalje u tekstu se navodi da je ukupno uhapšeno oko 10.000 ljudi.

Iscrpan izveštaj o stanju u Kragujevcu podneo je 20. oktobra 1941. godine, krajskomadant u Kragujevcu Bišofshauzen (Bischofshausen). Daje se u početku broj mrtvih i ranjenih Nemaca (9 mrtvih i 27 ranjena). Daje isto tako podatke o hapšenjima, koja su počela tek 18. oktobra 1941. u kasnim večernjim časovima. Prvo su hapšenja vršena po spiskovima. Uhapšeni su svi muškarci sa spiska i Jevreji i izvestan broj komunista, ukupno njih 70. Pošto ovaj broj ni izdaleka nije odgovarao broju 2.300, koliko je trebalo streljati, odlučeno je da se potreban broj prikupi hapšenjem po ulicam, trgovima i kućama.

Vojska je pretresla sela Grošnicu, Mečkovac i Maršić pri čemu je odmah ubijeno 422 muškaraca, među kojima i jedan pop u čijem se crkvenom tornju našla skrivena municija. Da bi se popunio broj od 2.300 ponovo je naređeno pročešljavanje Kragujevca za 20. oktobar 1941. godine. Pohapšeni su svi mušarci od 16 do 60 godina i odvedeni u logor. U izveštaju kapetana Bišofshauzena nigde se ne spominje učešće bilo kojih srpskih organa ni u hapšenju stanovništva, ni u streljanjima. I inicaijativa i njeno izvođenje delo su Nemaca. Dr. Đoko Slijepčević u svojoj knjizi „Jugoslavija uoči i za vreme drugog svetskog rata“ piše da su Nemci 20. oktobra rano ujutro, oko pet časova, blokirali osnovnu školu gde je bio V Dobrovoljački odred, koji se nije mogao pojavljivati izvan zgrade. Blokada škole trajala je sve do 15 časova, tj. do završetka racije.

Marisav Petrović je zajedno sa Milošem Vojnovićem, koji je došao u Kragujevac sa ciljem da formira X Dobrovoljački odred, otišao do nemačke Krajskomandanture da se obavesti o razlozima blokade i sabiranja građana.

U Krajskomadanturi su doznali da je naređena odmazda za 10 poginulih i 26 ranjenih Nemaca i da će, zbog toga, biti streljano 2.300 ljudi. Zaprepašćeni ovom strašnom vešću Petrović i Vojinović odlaze do majora Keniga, šefa kaznene ekspedicije, koji prek i ljut, odbija da razgovara sa njima.

U svom izveštaju Marisav Petrović piše: „Na dan 19. oktobra izjutra u čitavom gradu počela je racija. Nemci su sve muškarce od 16-60 godina pohapsili i zatvorili u artiljerijsku kasarnu kod Sajmišta. Hapsili su sve odreda; po kućama, na ulici, u kafani, đake i profesore u školi, činovnike iz svih nadleštva pa i radnike koji su radili na ulicama i Lepernici. Bilo je uhapšeno preko 6.000 ljudi“.

Nemci su počeli streljanje 20. oktobra u 18 časova. Streljali su grupe od po 400 ljudi. Ovde su bili razni pohapšenici i među njima Jevreji i roditelji i familija onih koji su u šumi. Streljanje je nastavljeno i u toku 21. oktobra, sada su streljanja vršena u grupama od po 100 ljudi. Streljanje je vršeno dok nije podmiren broj 2.300. Ni u hapšenjeu, ni u izvođenju na streljanje, a još manje u streljanju, dobrovoljci nisu imali nikakvog udela. Kada su se sticajem okolnosti tu našli, pokušavali su da spasu što veći broj ljudi. Nemci su pristali da se iz grupe mogu izdvojiti pristalice generala Nedića. Za svakog izdvojenog moralo se garantovati, što je bilo i teško i opasno, jer su Marisav Petrović i dobrovoljci poznavali mali broj ljudi u Kragujevcu. „Kao prvo“ veli Marisav u svom izveštaju „spasavani su đaci-gimanzijalci kao i profesori. Tu smo se morali pretvarati pred Nemcima da svakog lično poznajemo. Taj posao je išao tako što smo od svakog uzimali legitimaciju, videli njegovo ime i zvali ga po imenu. Zatim su izvlačeni radnici. Na trećem mestu su se našli oni koji su se tog dana slučajno zatekli u Kragujevcu … Zatim smo izvlačili one ispod 15 i preko 60 godina starosti. Takođe smo se trudili da izvučemo što više mladih i zdravih ljudi. Na kraju izvučen je daleko veći broj inteligencije nego što je streljan … No opet ističem, sve nismo mogli da izvučemo. “Od đaka nisu mogli biti spašeni samo oni koji su „nosili komunističku frizuru po kojoj su se poznavali da su komunistički omladinci“.

Marisav Petrović dalje ističe da su dobrovoljci tog dana morali mnogo da se ponize pred okupatorom, samo da bi što više spasili ljudi. On ističe da su i neki Nemci u ovome pomagali, naročito jedan podoficir koji je bio profesor i znao malo srpski tako da je služio kao tumač. Naročito je pomogao u izvlačenju đaka. Petrović priznaje da su on i dobrovoljci učinili, u nastojanju da spasu što više Srba, i jedno teško ogrešenje; naime uhvatili su doveli oko 200 Cigana i zamenili ih Srbima.

Kada je streljanje završeno, Nemci nisu želeli da pretekli broj Srba puste na slobodu nego su ih držali kao taoce, da bi imali na rspolaganju određen broj ljudi ako pogine još koji Nemac. Da bi izdejstvovali puštanje na slobodu bar jednog dela pohapšenih, dobrovoljci i njihov komadant su morali trokratno da se zakunu da niko od njih neće otići u šumu. Komadant dobrovoljaca je morao tri puta da ponovi: garantujem. Na to su Nemci pristali da puste kućama sve sem 600 ljudi. Ovi su morali ostati kao taoci u logoru.

Dobrovoljci su i posle 21. oktobra imali nekoliko borbi sa partizanima, rasterali ih i odbacili od grada i železničke pruge. „I to smo“ piše Marisav Petrović „odmah iskoristili kod Nemaca. Nemci su na naš zahtev pustili sve taoce – 600 ljudi. Još su pristali da nikog ne hapse bez našeg znanja. I da uopšte ne streljaju bez naše saglasnosti. I od 21. oktobra pa sve doj je Dobrovoljački odred bio u Kragujevcu, do 29. novembra 1941, niko i nije u Kragujevcu i okolini streljan.

Zbog različitih podataka o broju streljanih u Kragujevcu, genreal Milan Nedić je poslao pukovnika Boška Pavlovića, koji je sa sobom poneo spisak koji mu je dao nemački komadant Kragujevca, major Kening. U njemu su bila ispisana 2.300 imena. To je bio i ostao zvanični broj streljanih talaca za 10 ubijenih i 27 ranjenih Nemaca. Komunistički izvori insistiraju da je bilo 7.000 žrtava, ali ta cifra, verovatno, nikada neće biti utvrđena.

General Nedić je, potrešen i zabrinut zbog svega onoga što se dešava u Srbiji, uputio 2. novembra 1941. godine poruku i opomenu „onima u šumi“ pokušavajući da bar neke od njih urazumi. On im je rekao: „Vi vašom bezumnom akcijom izazivate odmazde okupatora. Za jednu nemačku glavu uzima se sto srpskih. Jel to hoćete vi? Želite li vi streljanje srpskog naroda? Kažite šta hoćete? Vi bežite u šumu, a ostavljate nezaštićene svoje mile i drage, roditelje i porodice, selo i grad. Hoćete li njih da dovedete u opasnost? … Šta ste postigli dosadašnjim svojim radom i akcijom? Samo zlo. Samo uništenje. Samo bezbrojne ugašene srpske živote. Samo tešku prolivenu krv. Srpsku krv“.

Komunisti su, međutim, produžili svojim putem. Njima nije bilo stalo ni do naroda ni do njegove slobode. Zaneti iluzijama i pohlepni na vlast oni su, bezobzirno gazeći preko hiljade žrtava nedužnih ljudi i preko zgarišta srpskih sela i gradova, uporno išli svojim putem – ostvarivali svoju revoluciju.


Unique visitors to post: 535

Istorija

Ukoliko želite - možete ostaviti komentar ili se prijaviti na RSS fid kako biste sledeće članke čitali direktno iz RSS fid čitača.

Komentari

6 komentara na “Krvava srpska jesen 1941. godine”

Ostavite komentar

(required)

(required)