Крвава српска јесен 1941. године

Објављено 4. February 2010.

После слома Југославије и ступања на снагу капитулације, 18. априла 1941. године, па до завршетка рата почетком маја 1945. године дешавао се на окупираном подручју Србије читав низ несрећа, које су тешко погодиле и народ и земљу. Од окупације па све до 22. јуна 1941. комунисти су мировали. За то време су, у ствари, били блиски сарадници окупатора који је био савезник Москве. У тој атмосфери могли су комунисти западне Србије да прославе 1. мај и да деле првомајски проглас ЦК КПЈ.

Ситуација се, као што је познато, изменила из основа 22. јуна 1941. године. Борбе које су почеле имале су више терористички него ослободилачки карактер. Почело је формирање партизанских одреда и њихово повезивање са четницима тада пуковника Драже Михајловића. После тога су уследили напади на Немце који су имали као последицу масовне одмазде у Мачви, Краљеву и Крагујевцу. Одмазда у Мачви била је директана последица четничко-партизанског напада на Шабац, извршеног у ноћи између 24. и 25. септембра 1941. године. То је био заједнички напад капетана Драгослава Рачића и Небојше Јерковића, комаданата партизана. Напад је потпуно пропао, али је изазвао оштру реакцију Немаца који су за угушење побуне ангажовали и устшке трупе.

Акција чишћења проширена је из Шапца на целу Мачву. Комадант 342. дивизије генерал Хингхофер, изветсио је, да је дивизија у акцији чишћења имала 3 мртва и 20 рањених, а да је стрељано 850 људи и ухваћено 8.400. За време убрзаног марша похватаних од Кленка до Сремске Митровице поубијано је доста људи „који су пали као жртве усташа, те нису улазили у немачки биланс“. Генерал Недић је чинио све што је могуће да се умање ова страшна страдања Шапца и Мачве. Напори генерала Недића, чињени тих дана, нису, и поред тешкоћа остали узалудни. Један од оних, који је био међу депортираним у Јарку, Велизар Гајић, казивао је Кракову да је, у моменту, када су људи почели да копају масовни гроб, дошао један немачки виши официр из Београда: „Овај виши официр, пуковник, како смо касније сазнали, који нас је спасао од кундачења, одмах је почео да виче на немачке официре који су се налазили са нашим џелатима и сељаци су прекинули рад (копање масовног гроба)“. То је био немачки пуковник који је упућен из Београда на Недићеве очајне молбе код командујућег немачког генерала, и тај је спречио масовно убијање шабачких грађана. Хирург др Теодор Божин, који се тада налазио у Шапцу, тврди у својој књизи, да је немачки официр из Београда, који је спасао Шапчане уништења, био његов друг са студија у Минхену др Лео Хартман (Leo Hartmann), немачки санитетски пуковник при Врховном штабу главне команде Србије. 

Ово је само један исечак из трагедије Шапца и Мачве који су изазвали узалудни четничко-комунистички напади; град нису ослободили, а Немце нису могли протерати. Недић се, после трагичних догађаја у Мачви, обратио српским сељацима, 12. октобра 1941. године следећим речима: „Имао сам да бирам, или да гледам како се наш народ узајамно истребљује, или да заложим сав свој углед и поверење, којим ме је мој народ одликовао, и да учиним све што је у мојој моћи да га спасем од коначне пропасти“.

Трагедија Шапца није мимоишла ни Крупањ, ни Горњи Милановац, ни Краљево. И месец октобар био је за Србију крвав. Удружени партизани и четници наставили су своје нападе на Немаце, а ови су продужавали да врше одмазде. На основу споразума између Драже Михајловића и Јосипа Броза-Тита од 19. септембра 1941. године, четници и партизани су заједно напали Горњи Милановац.

Четници су у борбама код Горњег Милановца заробили 70 немачких војника. Пошто је седам пута мењао господара, град је био потпуно спаљен. О борбама у Горњем Милановцу остала је следећа забелешка. Прво су се жандарми у договору са четницима повукли из града, а Немци се забаракадирали у згради основне школе. У току борбе партизани су привукли згради у којој су се налазили Немци авионске бомбе. Они су их укопали у темеље зградe у намери да изазову експлозију и тако побију Немце који су се налазили унутра. Видећи ту опасност Немци су понудили преговоре о својој предаји. Изјавили су жељу да се цела њихова јединица са све оружјем преда четницима. Војно руководство четничко-партизанских јединица пристало је на тај услов .Око 70 Немаца предало је своје оружје које су четници углавном задржали за себе. У борбама у Горњем Милановцу убијен је један Немац, а један је рањен. Партизани су имали једног мртвог и три рањена.

И овде је немачка одмазда учинила своје. Крупањ је био разорен и спаљен од немачких трупа, становништво већином поубијано; Пецка и Љубовија биле су бомбардоване авијацијом, а Горњи Милановац је сравњен са земљом прво нападом “Штука”, а потом продором немачких трупа у њега, јер су се четници и партизани повукли … Али највећи део становништва није имао где да се склони, те су преостали мушкарци или на лицу места од немачких трупа поубијени, или су узети за таоце.

Тешку судбину доживело је и Краљево са својом околином и њеним становништвом. Као важан саобраћајни чвор, Краљево је и за Немце имало посебан значај; они су били решени да га бране. Удружене снаге четника и партизана биле су, такође, решене да га држе и због тога су га, немогући да га освоје, држали у опсади, која је трајала скоро месец дана, од почетка октобра до почетка новембра 1941. године. У намери да заузму Краљево Михајловићеви четници и партизани су образовали Оперативни штаб, који је требао да руководи борбом. Сачињавала су га два представника партизана, Момчило Радосављевић-Миле и Ратко Митровић, и два представника четника, мајор Радослав Ђурић и капетан Јован Дероко. Бројна јачина ових заједничких снага износила је око 3.000 бораца, који су од тешког наоружања имали само четири топа без нишанских справа.

Партизани и четници су у неколико махова предузимали неуспеле нападе на немачке положаје у Краљеву, понегде допирали до предграђа и једном у сам град, али су увек одбајани уз велике губитке. После ових акција Немци су хапсили групе грађана и стрељали. По подацима Дојчила Митровића, опседнути немачки гарнизон стрељао је за неколико дана 3-4000 грађана као одмазду за своје погинуле војнике. За време борби око Краљева погинуло је на четничко-партизанској страни око 800 људи, а свега 23 Немаца. За ова 23 Немаца убијено је 19. и 20. октобра 1941. године 2.300 Срба и Словенаца, који су се нашли у Краљеву после прогона из Словеније. Међу стрељанима било је и 200 припадника ЈНП Збор.

Станислав Краков наводи да је, према исказу једног његовог познаника, који је успео да се спасе из групе похапшених, постојала могућност да се сви спасу стрељања. Он и један његов друг су били предложили немачком комаданту да се, ако устаници напусте опсаду града, одустане од стрељања похапшених. Комадант им је рекао: „… Пођите вас двојица као изасланици краљевачког становништва, изложите опасност у којој се налазе хиљаде људи, ако се у року од 24 часа све побуњеничке банде повуку од Краљева и престану са сваком акцијом против нас, ја вам гарантујем часном речју немачког официра да, ако устаници ово изврше, ниједан једини становник града неће бити стрељан. Али ако у року од 24 часа не буде одговора, одмазда ће у свем свом обиму бити извршена. “Овај предлог је одбио политички комесар Момчило Радовановић-Миле. Он је рекао делегатима: „Шта ви мислите, да смо ми луди да напупштамо опсаду града сада када се Немци налазе пред сигурном пропашћиу“. Неколико хиљада људи постали су жртве његове илузије о слому Немачке.

КРАГУЈЕВАЦ

“Копање јама одузима нам највећи део времена док убијање иде доста брзо: 100 људи за 40 минута” – капетан прве класе Ханс Дитер Валтер, касније мајор Бундесвера, 1. новембар 1941 г. (Heer/Naumann, “Тотални рат”, стр. 48)

У низу трагедија, које су у септембру и октобру 1941. задесиле српски народ у окупираној Србији, трагедија која је, 20. и 21. октобра 1941. године задесила Крагујевац заузима посебно место. Иако Крагујевачка трагедија ни по броју жртава ни по последицама није била највећа, њој је комунистичка пропаганда дала посебно место. Главни разлог за то био је у томе што се ова трагедија, коју су као и све друге изазвали побуњеници, доводи у везу, иако сасвим неоправдано, са Марисавом Петровићем, који се, са својим добровољачким одредом нашао тих дана у Крагујевцу. Комунисти имају посебан разлог што су ову трагедију у својој пропаганди перувеличали, јер су они њени директни проузроковачи. Прећуткујући и Шабац, и Мачву, и Горњи Милановац, и Краљево, југословенски комунисти истичу Крагујевачку трагедију на прво место.

Узрок за то може бити, а вероватно их има више, али се чини да је овај најглавнији: У Крагујевцу се тих дана у току своје акције против партизана, нашао V српски добровољачки одред, који је био под командом Марисава Петровића. Овај одред који је имао око 200 доборовољаца, успешно се борио против партизана и тукао их при сваком сусрету. Чињеница да је одредом командовао један сељак, човек из народа, бола је комунисте у очи; уз то још и због тога што је овај човек био активан члан ЈНП Збор.

У вези трагичног случаја у Крагујевцу интерсантно је и ово; ни у самом Крагујевцу нити у његовој близини нису тих дана вођене борбе између Немаца и партизана и четника. Одмазда у Крагујевцу која је била извршена 20. и 21. октобра 1941. године, последица је напада партизана и четника на Немце који су се враћали из Горњег Милановца према Крагујевцу. При повратку у Крагујевац, Немци су на положајима Чачанског партизанског одреда код Враћевшнице поново нападнути и у стопу гоњени до села Љуљака, одакле су гоњење наставили крагујевачки партизани.

Према званичном немачком податку у борбама са партизанима код села Љуљка укупно је погинула девет Немаца, а рањено двадесет седам; један од рањених је умро од задобијених рана. Тако се за одмазду, рачунало десет мртвих и двадесет шест рањених. По прокламованом окупаторском кључу одмазде, требало је да будет стрељано 2.300 Срба. Убијене Немце нападачи су и физички унаказили. Немци су погинуле и унакажене лешеве фотографисали и те фотографије донели шефу окупаторског Управног штаба у Београду, др Турнеру, који их је показао генералу Недићу и Димитрију Љотићу.

Кад је генерал Недић био код Турнера да моли да се не шаље казнена експедиција „шеф Управног штаба, и сам блед и узбуђен, дигао се и из блока извукао је серију фотограгија које је баш пре тога примио. То су били снимци лешева немачких војника поубијаних код села Љуљка и потом страховито унакажених“. Недић се и сам згрозио када је видео ове ужасне слике дивљаштва каквa никада српска војска у својој историји није починила. Једнима су биле ископане очи, другима, потпуно скинутим, били су одсечени удови, трећи су били располовљени и доњи део трупа је био постављен са ногама у вис да чини Черчилово слово „V” – Victory (победа).

Турнер је тада рекао Недићу и Љотићу: „Шта мислите шта би сада Фирер урадио када би ове ужасе видео? Овако нешто још се није догодило у Европи. То је чисто балканско дивљаштво. Не само сто за једног већ ово може довести да се одмазда још више пооштри“. Турнер је даље рекао да су Хитлеру сви Срби исти, комунисти или некомунисти, који су сада уосталом заједнички напали немачку оружану снагу и ове ужасе починили. Турнер, на Недићеву и Љотићеву молбу, ипак, није ове фотографије са унакаженим немачким лешевима послао у Берлин, тако да нису ни могле доћи до Хитлера. Да су ове фотографије доспеле до Хитлера још више би се погоршало и онако тешко стање нашег народа у окупираној Србији.

О приказу крагујевачке трагедије постоје три верзије; комунистичка, званична немачка, и она коју је дао Марисав Петровић у једном писаном извештају. „Борба“ у броју од 25. октобра 1941. године доноси да је у „Крагујевцу похапшено 2.000 људи и да се врше масовна стрељања. А „Борба“ од 15. новембра 1941. године доноси извештај о случају у Крагујевцу и вели да су Немци поубијали 5.000 мушкараца и жена. Даље у тексту се наводи да је укупно ухапшено око 10.000 људи.

Исцрпан извештај о стању у Крагујевцу поднео је 20. октобра 1941. године, крајскомадант у Крагујевцу Бишофсхаузен (Bischofshausen). Даје се у почетку број мртвих и рањених Немаца (9 мртвих и 27 рањена). Даје исто тако податке о хапшењима, која су почела тек 18. октобра 1941. у касним вечерњим часовима. Прво су хапшења вршена по списковима. Ухапшени су сви мушкарци са списка и Јевреји и известан број комуниста, укупно њих 70. Пошто овај број ни издалека није одговарао броју 2.300, колико је требало стрељати, одлучено је да се потребан број прикупи хапшењем по улицам, трговима и кућама.

Војска је претресла села Грошницу, Мечковац и Маршић при чему је одмах убијено 422 мушкараца, међу којима и један поп у чијем се црквеном торњу нашла скривена муниција. Да би се попунио број од 2.300 поново је наређено прочешљавање Крагујевца за 20. октобар 1941. године. Похапшени су сви мушарци од 16 до 60 година и одведени у логор. У извештају капетана Бишофсхаузена нигде се не спомиње учешће било којих српских органа ни у хапшењу становништва, ни у стрељањима. И иницаијатива и њено извођење дело су Немаца. Др. Ђоко Слијепчевић у својој књизи „Југославија уочи и за време другог светског рата“ пише да су Немци 20. октобра рано ујутро, око пет часова, блокирали основну школу где је био V Добровољачки одред, који се није могао појављивати изван зграде. Блокада школе трајала је све до 15 часова, тј. до завршетка рације.

Марисав Петровић је заједно са Милошем Војновићем, који је дошао у Крагујевац са циљем да формира X Добровољачки одред, отишао до немачке Крајскомандантуре да се обавести о разлозима блокаде и сабирања грађана.

У Крајскомадантури су дознали да је наређена одмазда за 10 погинулих и 26 рањених Немаца и да ће, због тога, бити стрељано 2.300 људи. Запрепашћени овом страшном вешћу Петровић и Војиновић одлазе до мајора Кенига, шефа казнене експедиције, који прек и љут, одбија да разговара са њима.

У свом извештају Марисав Петровић пише: „На дан 19. октобра изјутра у читавом граду почела је рација. Немци су све мушкарце од 16-60 година похапсили и затворили у артиљеријску касарну код Сајмишта. Хапсили су све одреда; по кућама, на улици, у кафани, ђаке и професоре у школи, чиновнике из свих надлештва па и раднике који су радили на улицама и Леперници. Било је ухапшено преко 6.000 људи“.

Немци су почели стрељање 20. октобра у 18 часова. Стрељали су групе од по 400 људи. Овде су били разни похапшеници и међу њима Јевреји и родитељи и фамилија оних који су у шуми. Стрељање је настављено и у току 21. октобра, сада су стрељања вршена у групама од по 100 људи. Стрељање је вршено док није подмирен број 2.300. Ни у хапшењеу, ни у извођењу на стрељање, а још мање у стрељању, добровољци нису имали никаквог удела. Када су се стицајем околности ту нашли, покушавали су да спасу што већи број људи. Немци су пристали да се из групе могу издвојити присталице генерала Недића. За сваког издвојеног морало се гарантовати, што је било и тешко и опасно, јер су Марисав Петровић и добровољци познавали мали број људи у Крагујевцу. „Као прво“ вели Марисав у свом извештају „спасавани су ђаци-гиманзијалци као и професори. Ту смо се морали претварати пред Немцима да сваког лично познајемо. Тај посао је ишао тако што смо од сваког узимали легитимацију, видели његово име и звали га по имену. Затим су извлачени радници. На трећем месту су се нашли они који су се тог дана случајно затекли у Крагујевцу … Затим смо извлачили оне испод 15 и преко 60 година старости. Такође смо се трудили да извучемо што више младих и здравих људи. На крају извучен је далеко већи број интелигенције него што је стрељан … Но опет истичем, све нисмо могли да извучемо. “Од ђака нису могли бити спашени само они који су „носили комунистичку фризуру по којој су се познавали да су комунистички омладинци“.

Марисав Петровић даље истиче да су добровољци тог дана морали много да се понизе пред окупатором, само да би што више спасили људи. Он истиче да су и неки Немци у овоме помагали, нарочито један подофицир који је био професор и знао мало српски тако да је служио као тумач. Нарочито је помогао у извлачењу ђака. Петровић признаје да су он и добровољци учинили, у настојању да спасу што више Срба, и једно тешко огрешење; наиме ухватили су довели око 200 Цигана и заменили их Србима.

Када је стрељање завршено, Немци нису желели да претекли број Срба пусте на слободу него су их држали као таоце, да би имали на рсполагању одређен број људи ако погине још који Немац. Да би издејствовали пуштање на слободу бар једног дела похапшених, добровољци и њихов комадант су морали трократно да се закуну да нико од њих неће отићи у шуму. Комадант добровољаца је морао три пута да понови: гарантујем. На то су Немци пристали да пусте кућама све сем 600 људи. Ови су морали остати као таоци у логору.

Добровољци су и после 21. октобра имали неколико борби са партизанима, растерали их и одбацили од града и железничке пруге. „И то смо“ пише Марисав Петровић „одмах искористили код Немаца. Немци су на наш захтев пустили све таоце – 600 људи. Још су пристали да никог не хапсе без нашег знања. И да уопште не стрељају без наше сагласности. И од 21. октобра па све дој је Добровољачки одред био у Крагујевцу, до 29. новембра 1941, нико и није у Крагујевцу и околини стрељан.

Због различитих података о броју стрељаних у Крагујевцу, генреал Милан Недић је послао пуковника Бошка Павловића, који је са собом понео списак који му је дао немачки комадант Крагујевца, мајор Кенинг. У њему су била исписана 2.300 имена. То је био и остао званични број стрељаних талаца за 10 убијених и 27 рањених Немаца. Комунистички извори инсистирају да је било 7.000 жртава, али та цифра, вероватно, никада неће бити утврђена.

Генерал Недић је, потрешен и забринут због свега онога што се дешава у Србији, упутио 2. новембра 1941. године поруку и опомену „онима у шуми“ покушавајући да бар неке од њих уразуми. Он им је рекао: „Ви вашом безумном акцијом изазивате одмазде окупатора. За једну немачку главу узима се сто српских. Јел то хоћете ви? Желите ли ви стрељање српског народа? Кажите шта хоћете? Ви бежите у шуму, а остављате незаштићене своје миле и драге, родитеље и породице, село и град. Хоћете ли њих да доведете у опасност? … Шта сте постигли досадашњим својим радом и акцијом? Само зло. Само уништење. Само безбројне угашене српске животе. Само тешку проливену крв. Српску крв“.

Комунисти су, међутим, продужили својим путем. Њима није било стало ни до народа ни до његове слободе. Занети илузијама и похлепни на власт они су, безобзирно газећи преко хиљаде жртава недужних људи и преко згаришта српских села и градова, упорно ишли својим путем – остваривали своју револуцију.


Unique visitors to post: 531

Историја

Уколико желите - можете оставити коментар или се пријавити на РСС фид како бисте следеће чланке читали директно из РСС фид читача.

Коментари

6 коментара на “Крвава српска јесен 1941. године”

Оставите коментар

(required)

(required)