Mihajlo Nikolić Kajle

Objavljeno 21. February 2010.

Rođen sam 1911. godine u Valjevu. U vazduhoplovstvo sam stupio 1933. godine u Vazduhoplovnu izviđačku školu, u pilotsku školu i lovačku školu, a u međuvremenu sam bio i sportski pilot-jedriličar. Jedriličarski kurs sam završio u grupi nastavnika Ace Stanojevića i to je dodatak mojoj vazduhoplovnoj karijeri. Jedriličarstvo je pravo letenje. Kao pripadnik Ratnog vazduhoplovstva obavljao sam sve zadatke koji su od mene zahtevani. Leteo sam od 1933. pa do 1941. godine dok nisam pao u zarobljeništvo i odveden u oficirski logor u Osnabriku. U logoru su se Nemci prema nama ponašali vrlo korektno poštujući Ženevsku konvenciju. U zarobljeništvu sam bio od 12. aprila 1941. godine do marta 1945. godine, kada je logor oslobođen od strane trupa sovjetske Crvene armije pod komandom maršala Rokosovskog. Organizovano smo se vratili u zemlju i javili se u Komandu Vazduhoplovstva u Zemunu. Raspoređivani smo u službu u već postojeće jedinice, tako da sam ja dodeljen u 112. lovački puk kao zamenik komandantu kapetanu Savi Poljancu. Svoju vazduhoplovnu karijeru sam završio kao pukovnik RV i PVO u JNA.

AM: Znamo, da se o Aprilskom ratu 1941. godine jako mnogo pisalo i da je on detaljno istorijski i dokumentovano obrađen više puta. Glavni povod za ovaj naš razgovor je poređenje i povlačenje paralele početka rata 6. aprila 1941. i 24. marta 1999. godine. Želeli bismo da nam iznesete Vaš doživljaj početka rata 6. aprila 1941. godine, kako ste leteli, kao i neke Vaše impresije i interesantne događaje.
Nikolić: Za mene je rat počeo mnogo pre, još 7. novembra 1940. godine kada su Italijani bombardovali Bitolj. To je bila provokacija da se Jugoslavija uvuče u rat. Naša 102. eskadrila je bila stacionirana na zemunskom aerodromu, ali je 8. novembra određena da leti za Mostar, kako bismo pružali zaštitu primorskog pojasa, uglavnom Boke Kotorske, pa duž obale sve do Splita. To je bio naš prvi ratni zadatak. Zašto je baš naša eskadrila bila određena za taj zadatak? Verovatno zato, što je velika većina nas pilota bila neoženjena pa nije bilo problema oko odvajanja od porodica, a bili smo zaista i kompaktna celina. U tom našem odlasku za Mostar bilo je nekoliko interesantnih situacija i u vazduhoplovnom smislu i u pogledu cele organizacije našeg preleta s aerodroma “Zemun” na aerodrom “Mostar” , a nju je preuzela Komanda Vazduhoplovstva iz već pomenutih razloga. Toga dana je meteorološka situacija bila veoma složena i Mostar je bio pokriven niskim oblacima. Kao i kod svakog preleta određen je alternativni aerodrom – a to je bio aerodrom “Rajlovac” kod Sarajeva. Cele te jeseni 1940. godine sa beogradskog i novosadskog aerodroma su vršeni preleti na druge aerodrome i obavljani važni zadaci. Leteli smo na avionima Meseršmit Me-109 i nadali se da će se vreme poboljšati. Očekivali smo, da će nas na aerodromu “Mostar” pre sletanja dočekati sva obaveštenja potrebna za prelet, pa i meteorološka. Ali, zbog lošeg vremena nismo mogli sleteti na aerodrom “Mostar”. Naš komandir Miloš Žunić je pokušavao da s aerodromom uspostavi radio-vezu, dok smo kružili nad aerodromom očekujući odobrenje da se spustimo. Ali, s aerodroma se niko nije odazivao. Izvesno vreme smo kružili i čekali i bili u veoma nezavidnoj situaciji. Komandir je naredio da se uputimo ka alternativnom aerodromu “Rajlovac”, koji je bio najbliži Mostaru. U poretku kako smo leteli pripremali smo se da sletimo i u trenutku završnih priprema za sletanje ispred sebe smo umesto aerodroma ugledali vodenu površinu. Bili smo zapanjeni. To je za nas bio dosta težak i isključiv momenat: na matični aerodrom “Zemun” više nismo mogli da se vratimo, na “Mostar” nismo uspeli da sletimo jer nema radioveze, a alternativni aerodrom “Rajlovac” se nalazio pod vodom. Suv je bio samo jedan uski travnati pojas između hangara i ostalog dela piste. Nismo imali izbora i komandir je naredio da se spustimo na taj suvi deo piste ili smo mogli da zaronimo u vodu. Sa svih 10 naših aviona smo bezbedno, bez oštećenja i bez povreda, sleteli na uski deo piste, jer su svi piloti bili dobro utrenirani. Osetili smo olakšanje. Ali, nikada nismo saznali, kako to i zašto da najviša Komanda Vazduhoplovstva napravi tako krupna dva previda, niti da li je bilo slučajno ili ne. Kasnije smo saznali, da u Rajlovcu nisu čak ni znali da su određeni za alternativni aerodrom. Čak se moglo dogoditi da sa Rajlovca otvore na nas vatru, jer su Italijani dan ranije bombardovali Bitolj, pa su oni mislili daje sad Rajlovac na redu. Ali, srećom, to se nije dogodilo. Tako smo mi iz 102. eskadrile uspešno ali teško obavili svoj prvi ratni zadatak. Sutradan smo odleteli za Mostar.

AM: 6. aprila su poletela dva para u izviđanje. Sa kim ste Vi leteli i kako je to izvedeno ?
Nikolić: Ujutro u 4 sata i 30 minuta 6. aprila 1941. godine u izviđanje je poletela prva para: komandir naše eskadrile, kapetan II klase – Miloš Žunić i narednik Vukadin Jelić. U 5 sati i 30 minuta smo, kao druga dva para, poleteli: potporučnik Miodrag Bošković i ja – tada kapetan II klase. Patrolirali smo u rejonu Vršac – Bela Crkva prema rumunskoj granici, odakle su se očekivali Nemci sa tenkovskim jedinicama. Samo da naglasim, da smo mi – 102. eskadrila prethodnog dana (5.aprila) doleteli iz Mostara na aerodrom “Beograd” u Zemunu, gde je stacionirala 51. grupa 6. lovačkog puka koja je raspolagala sa tri eskadrile, ali je samo naša eskadrila imala 10 aviona meseršmit Me-109E, dok su druge dve eskadrile imale samo 6 domaćih lovačkih aviona IK-3 i dva već zastarela francuska razarača tipa potez-63. Tako je organizovano da se u patroliranje poleti u parama. Kada smo Bošković i ja završili izviđanje, nakon 50 minuta smo se vratili na matični aerodrom i izvestili pretpostavljene da nismo primetili ništa sumnjivo niti neuobičajeno. Nakon sletanja doručkovali smo na krilu našeg aviona, dok je sledeća para odlazila u izviđanje. Naš komandir se pojavio sa komandnog mesta trčeći prema nama i pokazujući rukama da poletimo. Dok smo sedali u avion i pripremali se za poletanje, radiom nam je javio da su nemački avioni iz pravca Mađarske kod Subotice preleteli našu granicu i da se kreću u pravcu juga, ka Beogradu. Nismo poleteli po određenom redosledu, već onako kako je ko pre stigao, jedan za drugim. Mi smo krenuli u njihovo presretanje. Kada smo zauzeli pravac zapadno od Pančeva primetili smo toliku masu aviona, kakvu nikada do tada nismo videli, nebo se crnelo od aviona. Mi smo praktično uleteli u taj roj aviona i faktički se izgubili.

AM: Koji je to, po Vašoj proceni, bio odnos snaga naše i neprijateljske avijacije ?
Nikolić: Stvarni odnos snaga između neprijateljske i naše avijacije je bio 6:1. Ali, ako se računaju samo moderni lovci, koji su sa jednakim tehničko-taktičkim osobinama mogli da se suprotstave Nemcima, onda je taj odnos još nepovoljniji po našu lovačku avijaciju. Samo da napomenem, da smo mi piloti-lovci bili dobro obučeni za borbu u parovima, ali ne i za borbe u većim formacijama, što je predstavljalo veliki nedostatak, jer su Nemci bili majstori upravo u taktici grupne borbe, koju su usavršili i utrenirali u okršajima od Poljske do bitke za Britaniju. Nemci su napad na Beograd izveli u prvom talasu sa 234 bombardera Ju-87 “Štuka” i 160 dvomotornih bombardera različitih tipova oko 6 časova i 50 minuta. Sa manjim pauzama napad je trajao sve do 8 časova. Nas 10 meseršmita Me-109E je poletelo u susret toj masi neprijateljskih aviona i 8 aviona IK-3. Jedan naš avion je otkazao u preletu, dva su bila u izviđanju, tako da je naša eskadrila poletela sa 7 aviona, a ove druge eskadrile sa 7 aviona IK-3, znači ukupno 14 aviona. U tom naletu Nemci su leteli na avionima meseršmit Me-109F, znači dosta modernijim od naših aviona. Mi smo bez dvoumljenja uleteli u taj roj aviona, uopšte ne razmišljajući koji je to neravnopravan odnos snaga. Međutim, naši piloti su se u moralu i želji za otporom pokazali kao ravnopravni protivnici iskusnijem, brojčano nadmoćnijem i savremenije opremljenom neprijatelju, što u vazdušnim okršajima ima važnu, često i presudnu ulogu.

AM: Na kojim ste sve tipovima aviona leteli u Vašoj dugoj i bogatoj letačkoj karijeri?
Nikolić: Školovao sam se na francuskom avionu anrio, zatim sam leteo na našem avionu fiziru; od borbenih aviona to su bili: potez-25 i brege-19 (najviše), a od lovačkih aviona to su bili: avija bH-33, hoker fjuri i meseršmit Me-109E

AM: Koji je bio Vaš omiljeni avion?
Nikolić: Najviše sam voleo poljske jedrilice cegling (zogling), a u svim avionima sam se osećao lepo i sigurno, kako to i priliči pilotu. Ipak jedrilice su ostale moja najveća ljubav.

AM: Gospodine Nikoliću, kako Vi kao pilot vidite podudarnost situacije 6. aprila 1941. godine i napad tako brojnih nemačkih snaga i agresiju 19 zemalja NATO-pakta 24. marta 1999. godine na našu zemlju?
Nikolić: Sadašnji naši mladi piloti rade i dejstvuju upravo onako kako smo se i mi poneli daleke 1941. godine. Ti divni momci su neustrašivo i nesebično jurnuli u roj, u masu neprijateljskih daleko modernijih, savremenijih i opremljenijih aviona. Može se reći, da je odnos snaga i tada i sada bio neravnopravan i u korist neprijatelja, s tim što su avioni koje mi sada imamo u našem RV moderniji i veća su sigurnost za pilote. Kad slušam o podvizima ovih mladih ljudi, ja ih doživljavam duboko i kao da sam se vratio u mladost. Oni su pravi profesionalci i na visini su svojih teških borbenih zadataka i moraju pobediti. Neprijatelja su već porazili – vojnički, moralno, profesionalno, jer oni znaju da brane svoj narod i slobodu i čast svoje otadžbine.

AM: Kada ste nam pričali o svom oslobađanju iz zarobljeništva i napuštanju Osnabrika rekli ste, da ste bili srećni i sigurni što je sloboda blizu, jer su Vas oslobađali saveznici. Da li Vi kao čovek i kao pilot možete da prihvatite činjenjicu da nas upravo nekadašnji saveznici sada bombarduju, da uništavaju našu lepu zemlju, civile, vojsku, a zajedno smo se borili protiv fašizma i Hitlera?
Nikolić: Izgleda mi prosto neverovatno da se tako nešto moglo desiti, to je užasna transformacija. Da se nekadašnji naši saveznici mogu ponašati tako nerazumno, zločinački i izdajnički – moj mozak ne može da prihvati. Oni su izdali, razumete, mi smo im verovali. Ali, istovremeno sam zadivljen našim RV i PVO, jer se bore kao da su ravnopravni sa protivnikom i zadivljen sam njihovim rezultatima koje postižu iz krajnje inferiornog položaja u odnosu na nadmoćnijeg neprijatelja u svakom smislu. Tu je u pitanju visok moral naše vojske i ljubav prema domovini. To agresori ne razumeju.

AM: Da li su i Nemci kršili kodeks viteškog ratovanja u vazduhu, kako to sada rade NATO-piloti otvarajući vatru na pilota koji se katapultira?
Nikolić: Dešavalo se kršenje kodeksa viteškog ratovanja da protivnički pilot bude napadnut, dok se nalazio u potpuno bezizlaznom položaju viseći na gurtnama padobrana. Upravo tako je stradao naš komandir Miloš Žunić, kada ga je nemački pilot-lovac pokosio nakon iskakanja.

AM: Kakva je Vaša poruka kao iskusnog pilota mladim pilotima našeg RV i PVO?
Nikolić: Ja želim da mladim pilotima čestitam na junačkoj i viteškoj borbi i da izdrže i nastave kako su i počeli i tako daju konkretan učinak na dejstvo neprijatelja. Opravdali su moral i veličinu profesije koja se zove pilot i u svemu su sledili primer svojih predaka. Oni poput orlova brane svoju otadžbinu od najezde neprijatelja. Nije nimalo slučajno da su oni većinom pripadnici 204. lovačkog avijacijskog puka, koji sa ponosom nastaviše tradicije nas branilaca Beograda iz nekadašnjeg 6. lovačkog puka Jugoslovenskog Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva i po srčanosti i junaštvu zauzeše mesto naših nebeskih vitezova.

Tekst objavljen 1999. godine, u vreme rata između Vojske Jugoslavija (VSCG) i NATO-pakta.