Neuspeh Saveznika kod Dijepa

Objavljeno 27. February 2010.

U prvoj polovini 1942. Britanija je ponovo doživljavala vojne neuspehe. Ograničene britanske snage, raštrkane po svetu, trpele su poraz za porazom. Na Atlantskom okeanu, u jugoistočnoj Aziji i severnoj Africi rasla je stalna opasnost. Uz to je Sovjetski Savez, novi saveznik Velike Britanije, pod pritiskom nemačke ofanzive, postavio Britancima gotovo neizvodive uslove, među kojima i otvaranje „drugog fronta“ u severnoj Francuskoj.

U takvoj situaciji je vlada Vinstona Čerčila tražila neki izlaz. Napad na centar Nemačke izgledao je, privremeno, samo prihvatljiv kao prinudna mera da bi se olakšao položaj Sovjetskog Saveza. Ipak je bila moguća akcija na boku nemačkih položaja u Norveškoj ili iskrcavanje u severnoj Africi, ali to bi zahtevalo velike pripreme. U međuvremenu nije se smelo mirovati. Osim blokade, Britanija je odavno u borbi protiv nemačkih kopnenih snaga znala samo za strategiju „uboda iglom“; to su samo mali napadi na obalu da bi se uznemirio neprijatelj. Organ koji se time bavio, Štab kombinovanih operacija, a za čijeg šefa je određen lord Mauntbaten, bio je odgovoran i za velike invazije. Sledilo je spajanje oba zadatka koje je dovelo do plana „Dijep“ koji je, u stvari, predstavljao sintezu komandoskog napada i pokušaja iskrcavanja na obalu. Prvi veći napad izveden na Sen Nazer, 27. marta 1942, baziran je na iznenađenju i doveo je do potpunog uspeha. Iznenađenje je i sada bilo primarno, optimistička polazna tačka, jer je bilo jasno da će se Hitler lično angažovati za ojačanje obalske odbrane i za veću budnost.

Dijep se nalazi u zoni pogodnoj za invaziju, samo nekoliko časova plovidbe od britanske obale i u dometu lovačke avijacije. Sa mora je prilaz kopnu bio zatvoren šiljatim stenama, koje su branile brojna artiljerijska oružja, i žičanim preprekama. Levo i desno, grad i luku štitili su molovi i kameni zidovi, a na obali su bile postavljene dve obalske baterije usmerene prema pučini. Komandovanje u zoni Dijepa bilo je povereno komandantu 302. nemačke divizije. Vazdušnu odbranu vršilo je vazduhoplovstvo. U blizini Dijepa bio je aerodrom. U Lamanšu, ispod obale, bilo je minsko polje. Jedna nemačka oklopna divizija otišla je u Amjen. Kada je britanska propaganda govorila o novom napadu, Nemci nisu mnogo verovali, ali su ipak požurili da popune svoje jedinice. I uvek su povećavali svoju spremnost kada bi njihove vazdušne izvidnice primetile neku koncentraciju aviona iznad britanske obale, pogotovo onda kada su prilike (mesec, vremenska progoza, plima i oseka) izgledale pogodne za desant.

Zbog slabosti obaveštajne službe, Mauntbaten je samo delimično znao situaciju nemačke odbrane kod Dijepa, kada je s punom Čerčilovom podrškom izabrao Dijep kao sledeći cilj. Napad na Dijep, mislili su, ublažiće kritiku na račun Britanije i rešiće neke od velikih problema vezanih za naredno iskrcavanje u Francuskoj. Osim ovih postojali su i drugi razlozi. Smatralo se da će se time vezati nemačko vazduhoplovstvo na Atlantskom bedemu i tako rasteretiti sovjetsko-nemački front. Steći će se i dragocena iskustva za buduću invaziju. U ta iskustva spadalo je, na primer, istovarivanje brodova noću bez upotrebe svetla na unapred određenom mestu i vremenu; juriš na obalska utvrđenja, zarobljavanje i uništavanje neprijatelja, itd.

Iz psiholoških razloga bilo je poželjno da se angažuje 2. kanadska divizija, čiji je moral zbog neangažovanosti bio prilično načet. Mornarica je tražila da se iskrcavanje izvrši bočno od Dijepa, ali se kopnena vojska bojala teškoća marša do grada. Zato je zahtevala da se izvrši frontalni napad, sa prethodnim bombardovanjem, čime ni mornarica ni vazduhoplovstvo nisu bili zadovoljni. Time bi i prilaz gradu bio zakrčen ruševinama, a i Čerčil je smatrao da će bombardovanje ostaviti neugodan utisak na stanovništvo u Francuskoj. Rešeno je da se ostane samo pri podršci artiljerije tokom desanta, a da avijacija i mornarica postave dimnu zavesu u vreme vazdušnog desanta iza linije fronta. Ipak se ispostavilo da vazdušni desant zavisi od vremenskih prilika, pa je odlučeno da se i od njega odustane. Zadatak grupe komandosa bio je da onemogući dejstvo obalskih baterija, dok bi položaji sa obe strane Dijepa bili zauzeti posle iskrcavanja kod Purvila i Pijia. Bio je to suviše veliki zadatak da se ostvari u ograničenom vremenu od 5:40 do 11 sati. Veza između admiralskog i ostalih brodova bila je komplikovana i ranjiva. Istina, u Britaniji se često vežbalo, ali se i pored najvećeg entuzijazma nije postigao krajnji cilj.

Ipak, početak je bio ohrabrujući. Kako se pošlo u sumrak 18. avgusta iz pet različitih luka u Engleskoj, flotu nisu primetili nemački večernji izviđački avioni. Svih 240 brodova prošlo je bez ikakvih teškoća kroz minsko polje, i veliki transportni brodovi su se neprimećeno usidrili kraj francuske obale. Poslednjih dana pre iskrcavanja, Nemci više nisu očekivali napad. Većini pilota su dali slobodno, iako je vojska ostala na svojim stražama. I kada su oko 2:30 posle ponoći njihovi izviđački radari primetili brodove, pomislili su da je to nemački konvoj koji se kretao iz Bulonje za Dijep. Čak kada je konvoj naišao na levo krilo britanskog rasporeda, usled čega je došlo do otvaranja vatre (3:50 h) nije data velika uzbuna, s obzirom na to da je pucnjava na moru tamo bila česta pojava. Tako je jedna grupa komandosa i uspela da se nesmetano iskrca kod Varenžvila (4.50 h) i onemogući obalnu bateriju i da se potom ponovo sigurno ukrca. Grupa određena za Bernval je zbog zbrke koja je nastala posle sukoba sa nemačkim konvojem, zakasnila i savladana je. Od 23 desantna čamca, svega 7 je uspelo da iskrca trupe čija se glavnina, primorana jakom nemačkom vatrom na obali, predala oko 10 časova. Manji deo je plovio na nekoliko stotina metra od baterije, ali pošto nije imao municije morao se povući.

Usled grešaka u navigaciji, Kraljevski kanadski puk stigao je kasno ili na pogrešno mesto. Kod Pijia se to pretvorilo u pokolj, a da trupe nisu imale priliku da zauzmu ovaj stenoviti kraj. Pokušaj evakuacije je propao i svi preživeli su pali u ruke neprijatelju. Nešto bolje je bilo kod Purvila, gde se desant probijao prema aerodromu, ali do njega nije stigao. Za vreme borbi zaštitnice protiv nemačkog protivnapada, oko 60% jedinica uspelo je da se ponovo ukrca u brodove.

Frontalni napad na Dijep posle svih neuspeha mogao je samo rđavo da se završi. Uprkos savezničkoj vatri sa mora i iz vazduha, Nemci su unakrsnom vatrom zadržali desantne trupe. Osim nekoliko patrola niko nije uspeo da se probije u grad, čak ni posle 28 tenkova određenih da prate pešadiju. Ovi tenkovi su izgubili gusenice ili su zapali u tenkovske prepreke. Tako su predstavljali zaklon Kanađanima, koji su se još tu ili tamo na plaži borili. Zbog loših veza, o svim tim događajima se na admiralskom brodu nije znalo, tako da je odatle u 8:30 poslato pojačanje, iz rezerve. Kada su Kanađani, na kraju, na centralnom sektoru počeli sa evakuacijom (između 11 i 12:30), samo je jedan deo uspeo da se povuče. Dok je borba u vazduhu još trajala, invaziona flota je krenula natrag, puna ranjenika. Od uništavajućeg udarca koji su Saveznici hteli da zadaju neprijatelju nije bilo ništa. Nasuprot nemačkom gubitku od 50 aviona i 600 mrtvih i ranjenih, Britanci su izgubili 108 aviona, 34 broda i 4300 ljudi. Čerčil je događaj kod Dijepa obrazložio kao “odmeravanje snaga“, ali skupu i neponovljivu probu. To je kod nekih savezničkih rukovodilaca izazvalo nesuglasice, jer se i za manju cenu moglo doći do istog zaključka. Nemačka propagandna govorila je kako je odbila invaziju, mada je francusko stanovništvo bilo direktno obavešteno proglasima i Čerčilovim govorom preko radija, da akcija nije imala za cilj invaziju. Delom i zbog toga, Francuzi su se ograničili na civilnu zaštitu i humanitarnu pomoć. Hitler ih je za njihovo držanje nagradio puštanjem na slobodu zarobljenika iz Dijepa i okoline, dok je Peten poslao svoje čestitke. Ujedno se i višijevska vlada zahvalila za „brzo čišćenje francuskog tla“. Bio je to izraz bontona poslat u Petenovo ime ali bez njegovog znanja. Važnije su bile izmene koje je Hitler učinio ubrzanom izgradnjom Atlantskog bedema, sa jačanjem luka i premeštanjem oklopnih jedinica više u unutrašnjost.

Pravi smisao i značaj desantnog prepada na Dijep različito se ocenjuje. Britanci ističu da je osnovni cilj operacije bio u skretanju pažnje Nemaca na Zapad u teškoj situaciji na sovjetsko-nemačkom frontu, i u sticanju iskustava za buduće desantne operacije većeg stila. U Sovjetskom Savezu se stoji na stanovištu da je Britanija desantom želela da dokaže nemogućnost otvaranja drugog fronta. Američka teza, međutim, priznaje vrednost desantnog prepada u smislu britanskog tumačenja. SAD ujedno zameraju Britancima što su neuspeh operacije obilato eksploatisali kao protivargument američkoj težnji da se invaziji Evrope pristupi već 1942. ili 1943. godine.