Okupirana Srbija

Objavljeno 4. February 2010.

Kapitulacija jugoslovenske vojske i bekstvo Kralja i vlade iz zemlje omogućili su okupaciju uže Srbije, upravo onog dela Jugoslavije, koju su Nemci odredili da zovu okupiranom Srbijom. „Stara Srbija“ koja je potpadala pod nemačku okupaciju nije bila istovetna sa tzv. „užom Srbijom“ (što je tačno pretkumanovska Srbija) jer se od teritorije Srbije jedan deo našao pod bugarskom, a drugi pod italijanskom okupacijom.

Svi saveznici Nemačke nastojali su da što više dobiju za sebe od razbijene Jugoslavije. Ovo naročito važi za Albance i Bugare, koji su smatrali da je konačno nastao momenat kada oni mogu zadovoljiti svoje želje i traženja u odnosu na Srbiju. NDH se nije zadovoljavala sa granicom na Drini, nego je prodirala i u Rašku, jer je sebi prisvajala i sve one krajeve gde žive jugosovenski muslimani.

Okupirano područje Srbije bilo je od naročite, i privredne i strategijske, važnosti za Nemačku. Značaj Srbije ležao je jednim delom u njenom geografskom položaju (Podunavlje i Pomoravlje), a drugi u njenom bogatstvu sa sirovinama, koje su Nemčkoj bile naročito potrebne (rudnik bakra Bor, rudnik Trepča). Srbija je uz to bila i žitorodna zemlja, a imala je i dosta razvijeno stočarstvo.

Rat je od Beograda, koji je bio srce Srbije, napravio pustoš. Bombardovanja su bila strašna, a neizvestnost šta donosi nemačka okupacija još strašnija. Od brojnih opisa izgleda razrušenog grada navodimo neke: „Ruševine na sve strane, garež, polomljeno staklo po ulicama, grad bez vode, a usled toga i zabrana upotreba klozeta. Nemci ubijaju pse i mačke usled bela dana ne obraćajući pažnju na civilno stanovništvo. Naročito nam je bilo teško gledati naše vojnike koji, pod stražom Nemaca, čiste ulice, popravljaju kanalizaciju, slažu ciglu od porušenih kuća …“

Jedan drugi očevidac piše: „ … Prestonica je bila potpuno napuštena … Ulice Beograda su puste. Čovek ima utisak da je u nekom začaranom zaspalom gradu. Kod Karađorđevog parka leži naduti konj. I on je pao kao žrtva Hitlerove osvete. Malo dalje zjapi ogroman krater bombe koja je udarila u sklonište. Poginulo je najmanje 200 lica … Čovek sa neronskim instinktom rekao bi: veličanstven prizor! Požari na sve strane. Beograd gori! … Oblaci dima nadvijaju se nad ulicom Kralja Milana, tako da ova ulica u jednom momentu izgleda kao ogroman tunel kroz oblake dima“.

KOMESARSKA UPRAVA

Komesarska uprava, koja je bila tehnički organ bez ikakvih političkih pretenzija, formirana je posle pripreme i pregovora sa nadležnim nemačkim vlastima (jer drugačije nije ni moglo). Inicijator, sa srpske strane, bio je Milan Aćimović, ranije upravnik grada Beograda i ministar unutrašnjih dela (politički pripadao Milanu Stojadinoviću). Od Nemaca je traženo, „da poštuju odredbe međunarodnog prava, da ostanu na snazi naši građanski i krivični zakoni, kao i naše sudske vlasti, pošto je postavljanje policije i službe bezbednosti od naših organa sama jugoslovenska vlada predala ugovorom o primirju; da Srpska pravoslavna crkva ima da nastavi svoj rad nesmetano i sa istom organizacijom i u novoj situaciji, a naše vlasti imaju je i dalje u tome pomagati; da naša domaća uprava može raspolagati svojim finansijama da bi bila u stanju da čini neophodne pomoći, kao: isplate porodicama ratnih zarobljenika i pomoći izbeglicama iz svih krajeva Jugoslavije; da se članovi srpske civilne uprave u Beogradu zovu komesarima ministarstva i imaju se smatrati advokatima našeg naroda pred okupacionim vlastima. U ovom smislu potrebna nam je i zvanična potvrda od strane vrhovnog predstavnika nemačkih okupatorskih vlasti na našem tlu; da se u crkvama ima i dalje za vreme službe pominjati ime Nj.V. Kralja Petra II i srpskog patrijarha kao i nadležnih arhijereja i da slike Kralja Petra II po nadleštvima i privatnim domovima imaju ostati i biti poštovane, jer mi i dalje ostajemo verni podanici svoga Kralja, da sudovi imaju izricati presude u ime Nj.V. Kralja Petra II (Nemci ovaj uslov nisu primili); da srpska civilna uprava u Beogradu ima pravo donošenja uredbi radi regulisanja nastalih problema u narodnome životu; da ima pravo postavljanja i otpuštanja svih činovnika, a lica u koja okupator ne bude imao poverenja i čije ostajanje na položajima bude smatrao ugroženjem svoje bezbednosti, okupator će optuživati pred našom civilnom upravom, koja će dalje postupati po odredbama međunarodnog prava i zakona ostalih na snazi; da se privatna i crkvena svojina, kao i ona državna koja ne služi neposredno ratu, ima poštovati“.

Uz ove uslove, koje su Nemci primili, Dimitrije Ljotić je generalu Fersteru (Forster) predao još dva memoranduma; u prvome je molio za naređenje ustaškim, bugarskim i mađarskim vlastima „da puste iz zatvora mnoge hiljade pohapšenih Srba i da zaustave progone, pokolje i uništenje srpskog naroda“, a u drugom memorandumu je molio, „da se naši oficiri, podoficiri i vojnici ne odvode u nemačko zarobljeništvo, već da se, kao i u Grčkoj, puste svojim kućama“.

Osobenost sastava Komesarske uprave bila je u tome, da nju nisu sačinjavali ni predstavnici samo jedne političke grupe, ni ličnosti, koji iza sebe ne bi imale izvesno političko zaleđe iz nedavne prošlosti. U ovoj komesarskoj upravi bile su zastupljene sve srpske stranke i pokreti osim Saveza zemljoradnika čije je tadašnje vođstvo bilo u inostranstvu. Grupu dr Milana Stojadinovića zastupali su; Milan Aćimović kao komesar Ministarstva unutrašnjih poslova; Momčilo Janković kao komesar Ministarstva pravde; Dušan Letica kao komesar Ministarstva finansija. Grupu Dragiše Cvetkovića zastupao je Dušan Pantić kao komesar Ministarstva pošte, telegrafa i telefona. Demokratsku stranku zastupao je Risto Jojić kao komesar Ministarstva prosvete. Narodnu radikalnu stranku dr Lazo M. Kostić kao komesar Ministarstva saobraćaja. JNS predstavljao je Jeremija Protić kao komesar Ministarstva ishrane. Za komesara Ministarstva građevina bio je uzet inž Stanislav Josifović kao stručnjak. JNP Zbor predstavljali su inž. Milosav Vasiljević kao komesar Ministarstva privrede i dr Stevan Ivanić kao komesar Ministarstva narodnog zdravlja i socijalne politike. Deset komesara imalo je deset zamenika.

Komesarska uprava bila je obrazovana 30. aprila 1941. godine, kada se bila počela formirati i grupa oko pukovnika Dragoljuba Draže Mihajlovića. U zapisniku sednice Saveta komesara unet je Mihajlovićev odgovor, koji glasi: „Ja sam generalštabni oficir i vrlo dobro znam kakva su prava okupatora na zauzetom području. Ja nisam ostao u šumi da svojim ispadima pravdam neprijatelju njegove represalije već da spremim Kralju i vladi vojsku u jugoslovenskim planinama za odlučnu bitku pošto su kralj i vlada ovoga puta izašli bez vojske u inostranstvu. Obrazovanje Saveta komesara odobravam i pozdravljam“.

Obrazovanje Komesarske uprave unelo je izvesno smirenje u narod, koji se počeo snalaziti. Savet komesara ostao je na upravi administracijom zemlje od 30. aprila do 29. avgusta 1941. godine. To su skoro četiri puna meseca za vreme kojih je savet komesara učinio nekoliko vrlo korisnih stvari; prvo, odbio je da donese zakon protiv Jevreja u Srbiji, i u Srbiji za svo vreme okupacije zakon protiv Jevreja nije donet. Drugo, odbijen je zahtev Nemaca, da se banatskim Nemcima proda Pančevački rit.Treće, izvršena je blagovremena zamena jugoslovenskih novčanica za srpske na teritoriji okupirane Srbije. Time je ustašama bilo onemogućeno da ogromne količine jugoslovenskih novčanica prebace, kupujući poslednje ostatke robe u Beogradu i Srbiji. Četvrto, rešeno je činovničko pitanje i, na traženje Nemaca, osnovan je poseban Komeserijat za činovnička pitanja na čelu sa Tanasijem Dinićem. Peto, stvoren je srpski Crveni krst, čime je bila stvorena mogućnost „pronalaženja ratnih zarobljenika, vođenje brige o njima, omogućavanje porodicama prepiske sa njima i slanje paketa u zarobljeništvo“.

Komesarska uprava je bila administrativno telo, koje je samo u mirnim danima moglo odgovoriti svom zadatku. Do 22. juna 1941. godine vladao je u okupiranoj Srbiji red i mir. Pukovnik Mihajlović i grupa koja se bila okupila oko njega nisu poduzimali nikakvu akciju. Do napada Nemačke na Sovjetski Savez bili su mirni i jugoslovenski komunisti. Od 22. juna 1941. godine počinje njihova aktivnost. Neki od njih, iako inteligentni i ideološki izgrađeni, verovali su da je toga dana počela svetska revolucija, zbog toga su oduševljeno pošli u akciju. Od 22. juna 1941. godine komunisti počinju sa svojom akcijom koja je imala razne vidove. Mir na okupiranom području Srbije bio je ozbiljno poremećen. Aveti haosa i zločina bile su se nadnele nad zemljom.

VLADA GENERALA MILANA NEDIĆA

Kada je postalo jasno da Komesarska uprava, sa slabo naoružanom i zbunjenom žandarmerijom, nije u stanju da održava red i mir u gradovima, a još manje po selima gde su komunisti bili već počeli da haraju, pokazalo se neophodnim da se traži neko drugo rešenje. Inicijativa za to je došla od Dimitrija Ljotića, koji je, 19. avgusta 1941. godine posetio generala Milana Nedića i pokušao da ga privoli da se stavi na čelo jedne vlade i da pokuša otkloniti smrtnu opasnost po zemlju. Jer situacija je postajala sve nepodnošljivija; neredi, napadi na Nemce, ubijanje nemačkih vojnika i rušenje nemačke imovine izazivale su odmazde sa nemačke strane. Odmazde su bile veoma teške; za jednog ubijenog Nemca streljano je stotinu Srba, a za jednog ranjenog pedeset.

Generala Milana Nedića posetili su, u istoj misiji, istoga dana posle podne Dimitrije Ljotić i Milan Aćimovi. Aćimović je podneo Nediću čitav ekspoze situacije u kojoj se nalazila u tim danima naša zemlja. On je sa sobom poneo pregled napada komunističkih partizana, a u nekim mestima i Mihajlovićevih četnika na nemačke patrole, manje odrede ili pojedince, kao i odmazde koje su Nemci u vezi sa tim napadima izvršili nad civilnim seoskim stanovništvom, koje nije imalo nikakve veze sa tim gerilskim akcijama.

Već do tog vremena bio je izvršen čitav niz teških nemačkih odmazda nad stanovništvom, koje sa komunističkom akcijom nije imalo nikakve veze. Od strane nemačkog vojnog zapovednika, generala Dankelmana, bili su i Ljotić i Aćimović obavešteni da su Nemci rešili da zavedu red i mir na okupiranoj teritoriji „na svoj način“. Međutim, general Milan Nedić je ostao pri odluci da se u sve to ne meša. Predlagao je da se uzme general Danilo Kalafatović koji je vodio razgovore o kapitulaciji. Kalafatović je u to vreme bio u nemačkom zarobljeništvu i nije ga bilo lako dobiti. „Zemlja nam gori“, rekao je Aćimović praštajući se sa Nedićem.

Pritisci na generala Nedića da se stavi na čelo jedne srpske uprave bili su sve brojniji. Tako da je tih dana Nedić primio nekoliko delegacija jednu za drugom. Generala Milana Nedića je tih dana posetio i bivši austrijski konzul u Beogradu, Kronholc, koji je važio za prijatelja Srba. Kronholc je došavši sa Aćimovićem obavestio odmah Nedića da je Hitler odlučio da se ustanak u Srbiji uguši svim najdrastičnijim merama, pa ako bude bilo potrebno i uništenjem celog njenog stanovništva. Nemačka vojska, zauzeta na Istočnom frontu, nije htela da za tu akciju odvaja nove jedinice, već je doneto rešenje da se za tu akciju koriste balkanski saveznici čije su oružane snage bile sposobne za takvu akciju. Samo jedna autoritatvna srpska vlada, koja bi mogla da obezbedi red i mir na svom području, mogla bi da zadrži vođu Nemačkog Rajha da ne naredi da se pređe na izvršenje ove akcije za koju su svi planovi bili već razrađeni i sve pripreme dovršene.

Posle ove posete, general Nedić je zajedno sa Kronholcom, koji mu je bio tumač, bio primljen kod generala Dankelmana, koji mu je još jasnije izneo sve ono što mu je već rekao i Kronholc. General Dankelman pokazao je generalu Nediću kartu Srbije ispresecanu crvenim linijama. Na karti je bilo označeno šta koji od okupatora treba da dobije. Radilo se o Albancima, Bugarima, Mađarima i ustašama. Ustaše su trebale da okupiraju Mačvu, Podrinje i Posavinu do Kolubare. Beograd je jedini bio izuzet i zatvoren u jedan crveni krug. Njega su Nemci hteli da zadrže za sebe, kao sedište celokupnog svog vojnog i administrativnog aparata na Balkanu i imali da ga prekrste u Princ-Eugen-Štad (na karti je već stajalo to ime), a njegovo stanovništvo je trebalo dobrim delom da bude uzeto za taoce, pobijeno, ili deportovano u logore ili jednostavno isterano sa beogradske teritorije.

Nedić je zatražio od generala Dankelmana 48 sati za razmišljanje. Za to vreme on se posavetovao sa generalim Đurom Dokićem i Josifom Kostićem kao i sa inž Ognjenom Kuzmanovićem. Posle toga Nedić je ovlastio Aćimovića da „sazove konferenciju predstavnika svih društvenih grupa da čuje njihovo mišljenje, jer bi svaka njegova eventualna akcija bila osuđena na neuspeh ako nema podršku onih koji predstavljaju prestoničku elitu“. Tako je došlo do one poznate konferencije na kojoj je uzelo učešće oko 300 najuglednijih beogradskih građana, koji su svi molili Nedića da se primi položaja predsednika srpske vlade, a dr Aleksandar Belić, ponavljajući ovu molbu čak i plakao: „ … Danas je došlo vreme da se primite jednog zaista teškog i nezahvalnog posla pod okupacijom. Danas se radi o biološkom spasavanju srpskog naroda koji Vi ne smete da propustite“.

Posle ove konferencije Nedić je rešio da se primi obaveze da obrazuje srpsku vladu pod okupacijom. On je, 27. avgusta 1941. godine, podneo generalu Dankelmanu pismeno svoje predloge i zahtevae pod kojima bi se on mogao primiti onoga što se od njega traži. On je tražio da vlada upravlja svim poslovima države i naroda pod nadzorom Vojnog zapovednika; tražio je jaču žandarmeriju od 10 000 žandarma; oružane odrede od 30 000 ljudi; potrebno naoružanje za njih; pomaganje ratnih zarobljenika i puštanje onih koji su bolesni; da se otpuste zaljobljenici koji su potrebni za obnovu zemlje a za čije lojalno držanje će vlada snositi punu odgovornost; da se poboljša ishrana zarobljenika u Nemačkoj slanjem potrebnih namirnica iz Srbije brigom srpske vlade. Nedić je zatim tražio da se poboljšaju „dosadašnje ekonomske i administrativne granice Srbije mogućim posedanjem dotičnih teritorija nemačkim trupama. Efikasno obustavljanje ubijanja i progona Srba pod Hrvatskom, Bugarskom i Mađarskom.

Nedić je smatrao da je „borba protiv komunizma u prvom redu stvar srpskog naroda i njegove vlade; oružana nemačka sila potpomagaće ovo, ukoliko sredstva srpske vlade ne budu dovoljna; u slučaju sabotaže protiv nemačke vojske, represivne mere moraju pogađati samo prave krivce, a nikako nedužna lica, pa zato ove mere preduzimati tek po hitnom pribavljanju podataka kod srpskih vlasti; s obzirom da je nemačka vojna sila ustanovila Srbiju, potrebno je obnoviti državne i nacionalne ambleme“.

Predlozi Milana Nedića koje je on 27. avgusta 1941. godine podneo nemačkim vojnim i političkim vlastima u Beogradu bile su prosleđene u Berlin. Zna se da je fon Ribentrop bio protiv toga da se obrazuje jedna srpska vlada, jer nije verovao ni Srbima ni generalu Nediću. Hitler je dao odrešene ruke nemačkom vojnom zapovedniku u Srbiji pod uslovom da se u zemlji uvede što pre red i mir.

Pošto je genral Dankelman 28. avgusta 1941. godine, obavestio generala Nedića, da su njegovi predlozi i uslovi prihvaćeni, ovaj je već 29. avgusta 1941. godine sastavio svoju vladi i predstavio je Dankelmanu.

Sastav vlade generala Nedića izgldeao je ovako: general Milan Nedić – predsednik vlade; Milan Aćimović – ministar unutrašnjih dela; Momčilo Janković – ministar pri predsedništvu vlade; general Đura Dokić – ministar saobraćaja; general Josif Kostić – ministar pošta telefona i telegrafa; general Panta Draškić – ministar rada; dr Miloš Trivunac – ministar prosvete (uskoro ga je zamernio Velibor Jonić); dr Čeda Marjanović – ministar pravde; dr Jovan Miljušković – ministar socijalne politike i narodnog zdravlja; Mihailo Olćan – ministar privrede; dr Miloš Radosavljević – ministar poljoprivrede; Dušan Letica – ministar finansija (nedugo zatim zamenio ga je dr Ljubiša Mikić); Ognjen Kuzmanović kao ministar građevina.

Četiri dana nakon obrazovanja vlade, 2. septembra 1941, general Milan Nedić se obratio srpskom narodu jednim govorom preko radija: „Došao sam na vladu da spasavam narod da se međusobno ne istrebi; da zavlada red i mir, rad i bratstvo; da sačekamo svršetak rata združeni pod srpskim barjakom. Samo sloga Srbina spasava. Mi smo zrno peska u uzburkanom svetskom moru. Danas se vrše obračuni najvećih svetskih sila. Tu mi niti možemo pomoći niti odmoći“.

Zadatak srpske svoje vlade general Nedić je video u tome da spase jezgro srpskog naroda, koji je tada bio ugrožen sa svih strana.

SAVLAĐIVANjE TEŠKOĆA

General Milan Nedić je bio na čelu okupirane Srbije od 29. avgusta 1941. do 6. oktobra 1944. godine. Za to vreme general Nedić je uspeo, ako ne da otkloni, onda bar da ublaži oštre nemačke mere odmazde nad srpskim narodom. Pored streljanja stanovništva, okupator je često pribegavao i spaljivanju sela, satiranju seljačke imovine i odvođenje, odnosno odnošenje pokretne i nepokretne imovine naroda.

Kada je stupio na čelo vlade general Nedić je zatekao zemlju u prevratničkoj groznici i u haosu građanskog rata, koji je već bio počeo. Međutim, Nediću je bilo jasno da do „mira“ u Srbiji ne može da dođe bez oružane borbe. Pokazalo se za vreme Komesarske uprave da postojeća policija i žandarmerija to ne mogu postići.

Svestan toga general Nedić je, kao jedan od uslova da se primi da obrazuje vladu, tražio i brojno ojačanje žandarmerije i stvaranje oružanih odreda. Odmah posle formiranja svoje vlade general Nedić je formirao jednu vrstu vojnog saveta, kome je on lično predsedavao, a u kome su još bili njegovi ratni drugovi armijski generali Đuro Dokić, Josif Kostić i Panta Draškić. Nešto kasnije tu je uzeo učešća i načelnik Vojnog odelenja Predsedništva vlade divizijski general Aleksandar Stojanović, raniji pomoćnik Nedićev kada je bio ministar vojni.

Prvo formiranje jedinica pod nazivom „Srpski oružani odredi“ je obavljeno 6. septembra 1941. godine, na sam rođendan kralja Petra II. Za njihovog komadanta postavljen je general Stevan Radovanović. Formirano je osam srpskih oružanih odreda, ali su neki od njih, kao na primer, odred od 300 podoficira pod komandom potpukovnika Save Milutinovića i Bore Miloševića, koji su bili poslati da deblokiraju Šabac, stupili u kontak sa komunistima i prešli na njihovu stranu što je imalo za posledicu akciju nemačke kaznene ekspedicije, koja je teško pogodila Šabac i Mačvu.

Na napad četnika i partizana na Šabac, koji je izvršen noću između 24. i 25. septembra 1941. godine, Nemci su odgovorili oštrim merama; svi muškarci od 14 do 65 godina morali su se prijaviti nemačkim vlastima. Prijavilo ih se oko 7000. Ovu grupu Srba Nemci su odveli ustašama u Klenak, a zatim ih prebacili u Jarak. Prilikom transporta Nemci i ustaše su ubili 164 osobe koje nisu mogle da izdrže forsirani marš. U samom gradu Šabcu Nemci su ubili 40 lica, koja su se bila sakrila. Nedićevom intervencijom kod Nemaca ustaše puštaju zarobljene Srbe iz Jarka koji se zatim vraćaju u Šabac.

Negde u to vreme za vojnog komadanta Srbije dolazi general Beme (Boeme) koji baš i ne pokazuje previše razumevanja za srpske prilike tih dana. Odgovorni nemački faktori, kako oni u Beogradu tako i u Berlinu postajali su sve nestrpljiviji, tražili su od genrala Nedića da se što pre zavede „red i mir“ u Srbiji.

Stanislav Krakov svedoči da mu je Nedić, 15. septembra 1941. kazivao kao je imao velike muke sa Nemcima, da u svojoj „poslednjoj opomeni srpskom narodu“ pomene Kralja i Otadžbinu: „ … Kad sam im ovo juče podneo na kontrolu, muke sam imao da zadržim ovo o kralju i oslobođenju. Neće da čuju ni za jedno ni za drugo. Ponavljao sam im, po ko zna koji put, da se komunisti bore u prvom redu protiv monarhije i predratnog poretka u Jugoslaviji, da bi jednog dana oni uzeli vlast, i da borba protiv njih, okupatora, dolazi tek na drugo mesto. Rekao sam im da mi nemamo drugu zastavu da istaknemo nasuprot moskovske crvene zastave nego našu kraljevsku“.

Tek što se našao na mestu predsednika srpske vlade na generala Nedića su Nemci počeli da vrše pritiske da se povuče i da svu akciju za ugušenje pobune prepusti njima. Dr Tuner je podsetio Nedića na Hitlerovo naređenje o uništenju Beograda i ulasku ustaške vojske u pogranične oblasti Srbije. Kad je general Nedić saslušao dr Tunera, rekao mu je: „ … Ako vi te mere koje ste sada spomenuli doista nameravate da preduzmete još ove noći, onda izvolite početi prvo sa mnom i sa članovima moje vlade. Nas prvo pohapsite i prvo streljajte, jer će to doista biti jedinstven i zastrašujuć primer … Vi vidite da mi sve činimo da se ustanak oslabi, da se ljudi vrate svojim domovima, mi ih uveravamo u pravičnost i razumevanje okupatora, a vi hoćete da izvršite opšte pokolje. Pa to i Moskva želi jer bi opšti ustanak u Srbiji veoma lako izrastao u opšti ustanak svih naroda na Balkanu“.

Stanje se još više pogoršalo kada je general Beme 21. septembra došao u Beograd i preuzeo komandu. Sa njim general Nedić nikako nije mogao da uhvati kontakt. Tuner je posle dva-tri dana ponovo pozvao genrala Nediće i rekao mu da bi bilo najbolje da on i njegova vlada podnesu ostavku kako bi nemačke okupacione snage imale odrešene ruke da sprovode akcije čišćenja po Srbiji. Nedić je ponovo odbio ovaj zahtev.

Razumljivo je da je nemački pritisak teško delovao na generala Nedića. Dok je on pred Nemcima pokazivao čvrstinu i upornost, sam pred sobom i svojim ministrima, on nije skrivao svoje razočarenje. Već u prvoj polovini septembra 1941. godine Nedić je na jednoj sednici vlade dao predlog da cela vlada podnese ostavku. Oružani odredi koji su do tada bili formirani nisu bili u stanju da se bore protiv partizana. Zahtevu Milana Nedića se suprotstavio Mihailo Olćan koji je predložio da general Nedić pozove narod u borbu i da se osnuju dobrovoljački odredi. Olćan je izjavio da će u roku od 24 časa „staviti na raspolaganje 500 njegovih maldih drugova, pripadnika Ljotićevog Zbora, svesnih i izgrađenih antikomunista, koji će biti kadri da se uhvate sa komunistima“. Za par nedelja, Olćan je obećao Nediću, da će prikupiti 5000 svesnih antikomunista, a on, Milan Nedić neka zahteva od Nemaca da ne puštaju ni svoje ekspedicije, ni ustaše, Mađare i Albance na tlo Srbije jer će svesni srpski antikomunisti biti u stanju da uguše komunističku revoluciju u Srbiji.

Srpski odredi borili su se pod srpskom zastavom i polagali zakletvu kralju Petru II. Prvi dobrovoljački odred formiran je već sutradan, 15. septembra. Za komadanta odreda bio je postavljen poručnik Budimir Nikić. Za komadanta SDK (Srpski dobrovoljački korpus) postavljen je inž pukovnik Kosta Mušiciki, a za načelnika štaba potpukovnik Radoslav Tatalović. Prva grupa dobrovoljaca sukobila se sa partizanika kod Grocke već 17. septembra. U selu Dražnju oni su satrli Kosmajki komunistički odred, a 25. septembra kod Varovice dobrovoljci su postigli još veći uspeh; zarobili su dva teška mitraljeza, 14 puškomitraljeza, veći broj pušaka, dosta ručnih bombi i municije. Među zarobljenicima nalazili su se jedan Nemac i jedan Mađar.

Ovim borbama počela je odlučna borba svesnih nacionalnih snaga za čiščenje zemlje od komunista. Ova grupa dobrovoljaca, zajedno sa četnicima Torlačkog, sukobila se 25. septembra 1941. sa partizanima kod sela Dubone, Vlaška i Šepšina u srezu Mladenovačkome.

U borbama protiv partizana general Nedić se mogao osloniti u početku i na četnike Koste Pećanca. Pećanac je još 27. avgusta 1941. uputio proglas „dragom narodu“ i obavestio ga o svojoj odluci da se bori protiv izgrednika. To su za njega bili „odbegli robijaši, neradnici, pljačkaši i ološ koji ne misli na opšte dobro naroda, nego u ovoj našoj teškoj nesreći radi samo za svoju ličnu korist i zadovoljstvo …“ Već u toku leta 1941. Pećanac je imao jake četničke grupe, koje se nisu borile protiv Nemaca, nego su, gde su mogle, štitile narod od albanskog nasilja.