Operacija “Atila”

Objavljeno 27. February 2010.

U duhu Hitlerove „direktive broj 19“, bilo je planirano da se izvede operacija poznata pod šifrom „Atila“, sa ciljem da se zauzme neokupirani deo Francuske. Ova operacija je čuvana u strogoj tajnosti, pa čak ni Italijani ništa o njoj nisu znali. Glasila je: „Ukoliko u francuskoj Africi dođe do sukoba, odmah se mora zauzeti slobodni deo francuske metropole. U isto vreme potrebno je obezbediti da francuska flota i vazduhoplovstvo dospeju u naše ruke, a u svakom slučaju treba izbeći da padnu u ruke neprijatelju!“

11. novembar 1942. U tulonskoj luci nalazio se ukupno 171 brod, što ratni što trgovački. Admiral de Labord komandovao je eskadrom ratnih brodova, dok je admiral Marki bio komandant pomorske oblasti i ratne luke.

Ministarstvo mornarice izdalo je admnralima de Labordu i Markiju sledeća uputstva:
1) Bez krvoprolića, ne dozvoliti da u bilo koju pomorsku bazu dođu neprijateljske trupe.
2) Na isti način, ne dozvoliti da strane trupe zauzmu brodove, i, ako je potrebno, doći do sporazuma sa pregovaračima.
3) Ako je ovo isključeno, potopiti flotu.

12. novembar 1942. Labord i Marki izložili su uputstva svojim oficirima i zatražili njihovu zakletvu na vernost. Samo dvojica su to odbila.

13. i 14. novembar 1942. Nemački i italijanski oficiri došli su u Tulon.

23. novembar 1942. Novi ministar mornarice posetio je Tulon i naredio da se potope brodovi otvaranjem ventila a da nije rekao razlog.

24. i 25. novembar 1942. Neobična aktivnost u nemačkoj bazi.
26. novembar 1942. Bez saošitenja razloga, nestali su nemački oficirn iz Tulona. Kod baze su utvrđeni veliki pokreti grupa. Labord je ostao uveče na palubi „Strazbura“, a nekoliko poverljivih ljudi dobili su noćni izlazak.

27. novembar 1942. 4:25 h. Kod utvrđenja Lamalk pojavljuju se prvi tenkovi. Admirala Markija su digli iz kreveta i zarobili.

4:40 h. Obavešten je Labord. On izdaje naređenje da se dignu svi lučki sizovi odnosno sizni mostovi. Pošto još uvek nije hteo da veruje u narušavanje Hitlerovog obećanja, njegovo prvo naređenje glasilo je: “Spremiti se za potapanje”. Smatrao je da vreme za stvarno potapanje još nije došlo. De Labord je pre svega bio disciplinovan i vladi odan oficir. Pored toga mrzeo je Engleze. Zbog toga mu i nije palo na pamet da beži ka severnoj Africi.

4:50 h. De Labord je telefonirao načelniku Markijevog štaba, admiralu Robenu. Iz slušalice je čuo: “Roben ovde. Spusti i ne zovi više… Ulaze u moju kancelariju”. Sa “ulaze”, Roben je mislio na Nemce, koji su upravo stigli. Zatim je de Labord razgovarao s admiralom Dornonom, koji se nalazio u skladištu oružja na obali. On je bio Markijev zamenik. Dornon upita: „Hoćete li potopiti brodove?“ De Labord: „Upravo vršim pripreme pa i tebi savetujem da to činiš. Obaveštavaću te; javi mi ako napadnu skladište“.

5:20 h. De Labord saznaje da je skladište oružja Murijon zauzeto i da Nemci pokušavaju da osvoje kapiju Kastinjo na ulau u luku. De Labord: „Dajem naredbu za potapanje, uradi isto“.

De Labord je objasnio situaciju svojim oficirima. Zatim je poruka išla od broda do broda.Sirene su zavijale, eksplozije odjekivale, dizali su se ogromni plameni vatre i sa gotovo svih brodova izvršena je evakuacija.

Akcija potapanja sadržavala je dva dela: prvo se rastavljaju dizalice na gornjoj palubi, a zatim se granatama onesposobljavaju turbine i ostali vitalni delovi brodskog pogona.Svi su bili tako zauzeti da panici nije bilo mesta.

U Višiju je u međuvremenu, u 4:30, predato Hitlerovo pismo, u kojem kaže da kani razoružati francusku flotu i armiju. Kada je u 5:30 počela vanredna sednica vlade, flota je već naveliko tonula.

5:45: Nemački vojnici, čiji je zadatak bio da zauzmu brodove, stižu u pristanište. Još je bio mrak pa im je trebalo vremena da se snađu. Tek oko šest stižu kod većih brodova, oko 7:20 kod velikih brodova, a u 7:30 kod malih brodova. Kod „Strazbura“ je, namerno ili nesrećnim slučajem, eksplodirala jedna nemačka granata 88 mm koja je ubila francuskog pukovnika Feja.

On je bio jedina žrtva ove akcije, jer je de Labord sprečio da se uzvrati paljbom. Još uvek je bio mrak kada je jedan glas povikao u pravcu „Strazbura“: „Admirale, moj komandant vas obaveštava da brod morate predati neoštećen“. „Već ga potapamo“ bio je odgovor. Za ratno doba veoma čudan nastavak glasio je: „Admirale, moj komandant vam saopštava da možete računati na njegovo najveće poštovanje“.

Nije to bio jedini neobični razgovor te noći. Kod admiralskog broda, krstarice „Alžeri“ razgovor između komandanta Lakroa i nemačkog oficira tekao je ovako:

- „Dolazimo da zauzmemo vaš brod“
- „Malo ste zakasnili. Tone“
- „Hoće li da eksplodira?“
- „Ne“
- „Onda se penjemo na palubu“
- „U tom slučaju ipak će da eksplodira“
- „Municijom?“
- „Da“
- „Vi ćete se popeti sa nama na palubu“
- „Kako god hoćete, ali zaista će eksplodirati.“
I kao potvrda Lakroaovih reči, „Alžeri“ je već sav u plamenu koji obasjava celu luku.
- „3aista tone!“
- „Da, voda već lepo nadire i brzo tone“
- „Kakva šteta, kakva grozna šteta!“
- „Kasnite, sada je već gotovo.“
- „Onda ste vi moj zarobljenik.“
- „Izvrsno“, odgovorio je Lakroa.

9.30 h. De Labord je pravio izveštaj o događajima. Istakao je nepoverenje prema Hitleru. Odbio je da napusti “Strazbur” ukoliko mu Peten to izričito ne naredi.
11.20 h: Nemci su uhvatili sledeći telegram: “Pretpostavljam da vaš brod tone. Naređujem vam da ga napustite. Peten.” Kako je sa “Strazbura” izostala svaka reakcija, Nemci su zaključili da je brod prekinuo sve veze s obalom.

14.00 h: Jedan nemački major naredio je de Labordu da napusti svoj brod. “Ne. Isključivo po naređenju maršala.” Nemci mu potom šalju radio-vest u kojoj oni, na nemačkom, prenose Petenov telegram de Labordu, koji u njega ne veruje. Zašto na nemačkom? Ipak, ova vest ima svoj značaj. Tek tada su snage u severnoj Africi saznale šta se dešava u Tulonu. Znale su da se radi o reči datoj Saveznicima 18. juna 1940, “Nemcima nikada ne predati brodove”.

U međuvremenu je de Labord i dalje odbijao da napusti svoj tonući brod, pa su Nemci poslali Markija do “Strazbura”. Tek kada ga je Marki ubedio da je primio isti telegram od Petena, francuski admiral pristade da napusti brod.

Nemaca je bilo svuda, ali praznih ruku. De Labord nije pomišljao da se brani od njihovih optužbi. Na palubi “Strazbura” hteo je da sazna zašto je Nemačka prekršila zadanu reč. Zahtevao je slobodu za svoje oficire. Zahvaljujući Petenovoj intervenciji, oni su zaista oslobođeni 4. i 5. decembra. I pored katastrofe, u Tulonu je zabeležena moralna pobeda. Francuska se iskupila u očima Saveznika. Potapanjem flote u Tulonu spašena je koliko-toliko čast Francuske.