Операција “Атила”

Објављено 27. February 2010.

У духу Хитлерове „директиве број 19“, било је планирано да се изведе операција позната под шифром „Атила“, са циљем да се заузме неокупирани део Француске. Ова операција је чувана у строгој тајности, па чак ни Италијани ништа о њој нису знали. Гласила је: „Уколико у француској Африци дође до сукоба, одмах се мора заузети слободни део француске метрополе. У исто време потребно је обезбедити да француска флота и ваздухопловство доспеју у наше руке, а у сваком случају треба избећи да падну у руке непријатељу!“

11. новембар 1942. У тулонској луци налазио се укупно 171 брод, што ратни што трговачки. Адмирал де Лаборд командовао је ескадром ратних бродова, док је адмирал Марки био командант поморске области и ратне луке.

Министарство морнарице издало је адмнралима де Лаборду и Маркију следећа упутства:
1) Без крвопролића, не дозволити да у било коју поморску базу дођу непријатељске трупе.
2) На исти начин, не дозволити да стране трупе заузму бродове, и, ако је потребно, доћи до споразума са преговарачима.
3) Ако је ово искључено, потопити флоту.

12. новембар 1942. Лаборд и Марки изложили су упутства својим официрима и затражили њихову заклетву на верност. Само двојица су то одбила.

13. и 14. новембар 1942. Немачки и италијански официри дошли су у Тулон.

23. новембар 1942. Нови министар морнарице посетио је Тулон и наредио да се потопе бродови отварањем вентила а да није рекао разлог.

24. и 25. новембар 1942. Необична активност у немачкој бази.
26. новембар 1942. Без саошитења разлога, нестали су немачки официрн из Тулона. Код базе су утврђени велики покрети група. Лаборд је остао увече на палуби „Стразбура“, а неколико поверљивих људи добили су ноћни излазак.

27. новембар 1942. 4:25 h. Код утврђења Ламалк појављују се први тенкови. Адмирала Маркија су дигли из кревета и заробили.

4:40 h. Обавештен је Лаборд. Он издаје наређење да се дигну сви лучки сизови односно сизни мостови. Пошто још увек није хтео да верује у нарушавање Хитлеровог обећања, његово прво наређење гласило је: “Спремити се за потапање”. Сматрао је да време за стварно потапање још није дошло. Де Лаборд је пре свега био дисциплинован и влади одан официр. Поред тога мрзео је Енглезе. Због тога му и није пало на памет да бежи ка северној Африци.

4:50 h. Де Лаборд је телефонирао начелнику Маркијевог штаба, адмиралу Робену. Из слушалице је чуо: “Робен овде. Спусти и не зови више… Улазе у моју канцеларију”. Са “улазе”, Робен је мислио на Немце, који су управо стигли. Затим је де Лаборд разговарао с адмиралом Дорноном, који се налазио у складишту оружја на обали. Он је био Маркијев заменик. Дорнон упита: „Хоћете ли потопити бродове?“ Де Лаборд: „Управо вршим припреме па и теби саветујем да то чиниш. Обавештаваћу те; јави ми ако нападну складиште“.

5:20 h. Де Лаборд сазнаје да је складиште оружја Муријон заузето и да Немци покушавају да освоје капију Кастињо на улау у луку. Де Лаборд: „Дајем наредбу за потапање, уради исто“.

Де Лаборд је објаснио ситуацију својим официрима. Затим је порука ишла од брода до брода.Сирене су завијале, експлозије одјекивале, дизали су се огромни пламени ватре и са готово свих бродова извршена је евакуација.

Акција потапања садржавала је два дела: прво се растављају дизалице на горњој палуби, а затим се гранатама онеспособљавају турбине и остали витални делови бродског погона.Сви су били тако заузети да паници није било места.

У Вишију је у међувремену, у 4:30, предато Хитлерово писмо, у којем каже да кани разоружати француску флоту и армију. Када је у 5:30 почела ванредна седница владе, флота је већ навелико тонула.

5:45: Немачки војници, чији је задатак био да заузму бродове, стижу у пристаниште. Још је био мрак па им је требало времена да се снађу. Тек око шест стижу код већих бродова, око 7:20 код великих бродова, а у 7:30 код малих бродова. Код „Стразбура“ је, намерно или несрећним случајем, експлодирала једна немачка граната 88 mm која је убила француског пуковника Феја.

Он је био једина жртва ове акције, јер је де Лаборд спречио да се узврати паљбом. Још увек је био мрак када је један глас повикао у правцу „Стразбура“: „Адмирале, мој командант вас обавештава да брод морате предати неоштећен“. „Већ га потапамо“ био је одговор. За ратно доба веома чудан наставак гласио је: „Адмирале, мој командант вам саопштава да можете рачунати на његово највеће поштовање“.

Није то био једини необични разговор те ноћи. Код адмиралског брода, крстарице „Алжери“ разговор између команданта Лакроа и немачког официра текао је овако:

- „Долазимо да заузмемо ваш брод“
- „Мало сте закаснили. Тоне“
- „Хоће ли да експлодира?“
- „Не“
- „Онда се пењемо на палубу“
- „У том случају ипак ће да експлодира“
- „Муницијом?“
- „Да“
- „Ви ћете се попети са нама на палубу“
- „Како год хоћете, али заиста ће експлодирати.“
И као потврда Лакроаових речи, „Алжери“ је већ сав у пламену који обасјава целу луку.
- „3аиста тоне!“
- „Да, вода већ лепо надире и брзо тоне“
- „Каква штета, каква грозна штета!“
- „Касните, сада је већ готово.“
- „Онда сте ви мој заробљеник.“
- „Изврсно“, одговорио је Лакроа.

9.30 h. Де Лаборд је правио извештај о догађајима. Истакао је неповерење према Хитлеру. Одбио је да напусти “Стразбур” уколико му Петен то изричито не нареди.
11.20 h: Немци су ухватили следећи телеграм: “Претпостављам да ваш брод тоне. Наређујем вам да га напустите. Петен.” Како је са “Стразбура” изостала свака реакција, Немци су закључили да је брод прекинуо све везе с обалом.

14.00 h: Један немачки мајор наредио је де Лаборду да напусти свој брод. “Не. Искључиво по наређењу маршала.” Немци му потом шаљу радио-вест у којој они, на немачком, преносе Петенов телеграм де Лаборду, који у њега не верује. Зашто на немачком? Ипак, ова вест има свој значај. Тек тада су снаге у северној Африци сазнале шта се дешава у Тулону. Знале су да се ради о речи датој Савезницима 18. јуна 1940, “Немцима никада не предати бродове”.

У међувремену је де Лаборд и даље одбијао да напусти свој тонући брод, па су Немци послали Маркија до “Стразбура”. Тек када га је Марки убедио да је примио исти телеграм од Петена, француски адмирал пристаде да напусти брод.

Немаца је било свуда, али празних руку. Де Лаборд није помишљао да се брани од њихових оптужби. На палуби “Стразбура” хтео је да сазна зашто је Немачка прекршила задану реч. Захтевао је слободу за своје официре. Захваљујући Петеновој интервенцији, они су заиста ослобођени 4. и 5. децембра. И поред катастрофе, у Тулону је забележена морална победа. Француска се искупила у очима Савезника. Потапањем флоте у Тулону спашена је колико-толико част Француске.