Operacija “Torč”

Objavljeno 27. February 2010.

Na osnovu sporazuma o prekidu vatre, juna 1940, vlada u Višiju zadržala je potpuni suverenitet nad francuskim kolonijama, iako je bila pod kontrolom italijanske, kasnije italijansko-nemačke komisije. Strateški važan položaj takozvane Fravcuske Severne Afrike zagolicao je obe zaraćene strane. Francusko područje se nalazilo u zoni ukrštavanja konvojskih puteva obeju strana u Sredozemnom moru i na Atlantskom okeanu. Nekoliko puta su Britanci pokušali da Francusku Severnu Afriku privuku na svoju stranu. Međutim, kao i raniji pokušaji kod Petena i Vejganda, tako su propali i njihovi pokušaji da pridobiju francusku flotu u Mersa al Kebiru i, kasnije, uz de Golovu podršku, u Dakaru. U Višiju su i te kako bili svesni važnosti severne Afrike. Viši je zato kasnije i stavio do znanja Londonu i Vašingtonu da će se severna Afrika braniti od bilo čijeg napada. Ni savezničke operacije ne bi se smatrale početkom oslobođenja, već nedopustivim napadom na francuski suverenitet. Prema silama Osovine se višijevska vlada nije tako čvrsto postavila. Tačno je da u junu 1940. Nemcima nisu dozvolili da izgrade vazduhoplovne baze kod Gibraltara i da su zabranili svako mešanje Italijana, jer su Viši, kao i celo francusko stanovništvo, smatraln da Italija nije pobedila Francusku. Kada su, međutim, Romelove trupe u proleće 1941. morale da se u severnoj Africi povuku, i kada su se približile Tunisu, sporazumom Hitlera i Darlana, takozvanim „Pariskim protokolom“, sile Osovine su dobile na raspolaganje luku Bizertu, tuniske železničke pruge i teritorijalne vode. Nije isključeno da admiral Darlan u to vreme nije dozvolio francuskim trupama i da se bore na strani nemačkog Afričkog korpusa. Kako se Romel u međuvremenu oporavio, do ostvarivanja tog sporazuma nikada nije došlo. Kada su Amerikanci počeli da pripremaju operaciju „Torč“, što je bila šifra za veliko iskrcavanje u severnoj Africi, znali su da, zahvaljujući Višiju, neće naići na topli prijem francuskih trupa. Zato su pokušali da ih zaobiđu. Obratili su se nekim kolaboracionistima koji su bili na ključnim funkcijama.

Na osnovu izveštaja svojih konzula, Amerikanci su došli do zaključka da bi iskrcavanje uspelo kada bi se Britanci držali u drugom planu i kada bi se de Golov pokret Slobodna Francuska držao izvan te operacije. Pristalice generala de Gola u severnoj Africi su, naime, mogli da se prebroje na prste.Zato su Amerikanci uspostavili kontakt sa grupom visokih vojnih i političkih ličnosti, takozvanom grupom Petorice, koja je, inače, po držanju bila provišijska, ali je u Sjedinjenim Državama videla verovatnog pobednika u ratu i glavnu barijeru protiv komunizma. Radi pregovora o prelasku francuskih trupa na stranu Saveznika, Ajzenhauerov izaslanik, general Mark Klark, otputovao je u Šeršel da bi se sastao sa francuskim generalom Šarlrm Mastom. General Anri Žiro, koji je, aprila 1942, pobegao iz nemačkog zarobljeništva, izjasnio se u Višiju spremnim da rukovodi akcijom. Grupa Petorice priznala je za svog vođu Žiroa, koji je učestvovao u borbi protiv rifskih plemena u Maroku (1925-26) i 1940. godine komandovao armijom na francuskom severoistočnom frontu. Smatralo se da je on čovek koji će imati dovoljno uticaja da pridobije trupe u severnoj Africi, tako da ove ne bi istupile protiv američkih invazionih trupa.

Tako je došlo do veoma složene desantne operacije (prva ovakve vrste koju su preduzeli Amerikanci) a uz to i do veoma rizičnog „puča“, kojim su svi francuski komandanti koji su se neprijateljski držali prema iskrcavanju, bili odstranjeni ili zamenjeni. Da bi obe operacije uspele morale su da se detaljno isplaniraju. Radi predostrožnosti, Amerikanci su prećutali svojim francuskim saradnicima mesto i vreme iskrcavanja, a istovremeno su se ogradili od francuskih političkih odnosa koji ih nisu interesovali. Hteli su Francuze samo da iskoriste da bi uspeli u svom planu, a da se posle više ne osećaju vezanim.

Kako pod tim uslovima „puč“ nije propao, pravo je čudo. O nekoj izjednačenosti snaga ne može biti reči. Nasuprot nekoliko stotina ljudi (što znači nešto oficira i činovnika u Maroku i grupa omladine, većinom alžirskih Jevreja), stajali su: desetine hiljada vojnika, većina vojnih i civilnih vođa i naoružane grupe „Službe reda“. Prvobitno je faktor iznenađenja korišćen na strani zaverenika. U Rabatu je general Betuar u noći između 7. i 8. novembra naredio da se opkoli rezidencija francuskog guvernera u Maroku generala Ogista Nogea. Zatim je pozvao Nogea da naredi trupama da ne pruže otpor iskrcavanju Amerikanaca. U Alžiru su male, odvažne grupe, uprkos nedovoljnom naoružanju, uspele da zauzmu sve važnije položaje u gradu: policijsku stanicu, prefekturu, guvernerovu palatu i radio-stanicu.

Oni koji su tamo rukovodili, bili su zatvoreni u sopstvenim zgradama. Da su se Amerikanci tog trenutka iskrcali igra bi bila dobivena. Međutim, nesretnim razvojem okolnosti do toga nije došlo. Uostalom, tu je i drugi niz nepovoljnih faktora odigrao svoju ulogu. Žiro, koji je trebalo da sve preuzme na sebe, proigrao je svoju šansu ostavši suviše dugo u Gibraltaru pričajući sa Ajzenhauerom. U odsudnom momentu nije se našao na pravom mestu. Osim toga, bio je još jedan čovek velikog kalibra na kojeg se nije računalo, admiral Darlan. On uostalom nije bio službeno u severnoj Africi, jer je imao predosećanje šta će se desiti, već se našao u poseti svom teško bolesnom sinu. I mada više nije bio u Višijskoj vladi, Darlan je i dalje bio Petenov „prestolonaslednik“, a osim toga i vrhovni komandant višijskih oružanih snaga. Uza sve to, desantne snage nisu se pridržavale vremenske šeme, pa je iskrcavanje vršeno sa zakašnjenjem. Zbog evega toga je došlo do preokreta. Nogea su spasle njemu odane trupe, pa je sada on zatvorio Betuara. U Alžiru su razoružani svi zaverenici. Amerikanci su svuda gde su se iskrcali, kod Kazablanke, Orana i Alžira, naišli na žestok otpor. Dakle potpun promašaj. Da bi se situacija nekako spasla, Amerikanci su smatrali razumnim da naprave sporazum sa Darlanom, koji je bio najstariji po rangu u tom području, a francuske snage su u njemu gledale jedinog legitimnog predstavnika. Admiral je preko specijalne pomorske veze ostao u kontaktu sa Višijem. Telegrafisao je Petenu, ali zbog brzine događaja ti su telegrami već po prispeću zastarevali. Spretnim objašnjenjima Darlan je uspeo da se stekne ubeđenje da je radio sa tajnim odobrenjem maršala. Time je uspeo da isključi i poslednja dvoumljenja vojnih vođa u severnoj Africi. Darlan je sa generalom Klarkom uspeo da zaključi sporazum o prekidu vatre, a zatim je zaključio i političko-vojni sporazum po kome mu je osim titule visokog komesara Francuske Severne Afrike pripala i komanda nad francuskim pomorskim snagama. Žiro je postao komandant kopnenih i vazduhoplovnih snaga. Tada je situacija postala tragikomična. Dok je Darlan tvrdio da radi u ime Petena, ovaj je to zvanično porekao. Kada su nemačke trupe nekoliko dana kasnije, 11. novembra 1942, ušle u južnu „neokupiranu“ zonu Francuske, Darlanovo naređenje da flota iz Tulona isplovi za severnu Afriku, nije izvršeno. Komandant u Tulonu, admiral de Labord je svoju neposlušnost povezao sa Petenovim stavom. On nije predao flotu Nemcima, već je potopio svoje brodove kada su ovi pokušali da ih preotmu. Tako je, na veliku štetu Francuske, bez ijednog pucnja pao u vodu veliki ratni potencijal. U Alžiru je u međuvremenu zbrka bila potpuna. Amerikanci, ne samo da su priznali jednu od najznačajnijih ličnosti višijskog režima, već su mu praktično dali svu vlast u ruke. Darlan je bio taj koji je u decembru 1940. preklinjao Hitlera da sarađuje sa Francuskom; on je prelaskom svoje zemlje na stranu Nemaca hteo da zarati sa Velikom Britanijom i „pregovarao“ sa Hitlerom o ulasku osovinskih snaga u Tunis. Darlanova prva briga u Alžiru bila je interniranje onih koji su bili na čelu prosavezničkog „puča“ i, prema tome, njemu otkazali poslušnost. To znači da su baš oni, koji su poneli najveći rizik da bi pomogli Amerikancima, bili sada od tih istih Amerikanaca izručeni osvetoljubivosti zajedničkog neprijatelj.

Ono što se dalje događalo bilo je i moralno i logički nesuvislo. Amerikanci, koji se nisu smatrali dovoljno jakim da bi iskrcavanje proširili do Tunisa, počinili su time, s obzirom na važnost Bizerte, nesumnjivo krupnu stratešku pogrešku. Da bi izbegao da bivši Romelov Afrički korpus upadne u klopku, Hitler je odlučio da organizuje mostobran u severnom Tunisu. To je mogao uraditi korišćenjem slabijih snaga, koje bi višiske trupe, iako slabo naoružane, bez sumnje potukle. Kako one, međutim, nisu primile nikakvo naređenje za protivakciju, nisu pružile ni najmanji otpor. Povukle su se iz Tunisa do alžirske granice, što je opet stvaralo utisak da će se suprotstaviti pohodu Amerikanaca. Još gore je bilo što je francuska eskadra u Bizerti tek tako dopustila da je savladaju Nemci. Dakle, višijske oružane snage ne samo što su u Maroku i Alžiru otvorile vatru na Amerikance, već su pustile Nemce u Tunis i dozvolile im da ojačaju. Inače, Darlanov ugled nije baš bio potvrđen kod njegovih potčinjenih u ratnoj mornarici. Admiral Rene Godfroa, komandant eskadre „H“ u Aleksandriji, odbio je da stupi u borbu sa svojim brodovima jer za to nije dobio naređenje od Petena. U međuvremenu je Francuska Zapadna Afrika stala na Darlanovu stranu, što je samo po sebi bio lep uspeh. To je značilo da se celo francusko kolonijalno carstvo ponovo podiglo na oružje protiv Osovine. Stanje je, međutim, ostalo paradoksalno. Darlan je, u suštini, zadržao na snazi sve zakone koje je proglasila Višijska vlada. Tako je, istog momenta kada je Višijska vlada zbog potpunog gubitka suvereniteta, u stvari, prestala da postoji (zauzeli su je Nemci, raspuštena je vojska, flota tako reći nestala, država rascepkana) ova ista vlada oživela u Africi zahvaljujući Amerikancima. U stvari, ovi borci za demokratiju i nosioci rata protiv Trećeg Rajha, dali su moć jednom kvislingu.

U savezničkom taboru zbog svega toga vladalo je veliko uzbuđenje. Staljin je doduše razvoj događaja cinično ocenio napisavši Ruzveltu da „treba sklopiti pakt sa đavolom“, ali je Čerčil bio mnogo uzdržaniji u ocenjivanju američkih postupaka. Osim toga, Ruzvelt je naišao na kritike i u sopetvenoj zemlji. Zato je počeo da tretira Darlana samo kao pogodno sredstvo, što je ostavljalo otvorenu mogućnost da se admiral zameni kad za to dođe vreme. Međutim, zbog dovođenja Darlana na vlast bili su pogotovo besni Francuzi u Londonu i samoj Francuskoj. Istina je da pristalice Slobodne Francuske nisu baš bili brojni u severnoj Africi, ali ipak su oni izveli „puč“ od 8. novembra. Što je de Gol sa svojim Slobodnim Francuzima ostao van priprema i izvođenja iskrcavanja, moglo se smatrati izvesnim oportunizmom. Za Francuze koji su se najiskrenije borili za savezničko pitanje i koji su se u najiritičnijim trenucima borili rame uz rame sa Britancima, ovakav razvoj događaja izgledao je, međutim, kao kazna za njihovo rodoljublje i vernost.

General de Gol se koliko god je to bilo moguće prilagodio takvom stanju. Predložio je, 9. novembra, Čerčilu da pošalje misiju u Alžir. De Gol je žalio što savezničke desantne trupe nisu prodrle do Bizerte. Predložio je da se brigada „Kenig“, koja se tog momenta borila u Libiji i kod Bir-Hakejma postigla veliku slavu, pošalje u Bizertu i ponovo se izjasnio da Slobodna Francuska mora da predvodi borbu u severnoj Africi. Međutim, odbio je svaki kontakt sa Darlanom. Čerčilu je objasnio da je strateška greška u borbi igrati se sa moralnim karakterom rata. Za njega je „epizoda Darlan“ ukaljala čast nacionalnog oslobođenja.

U Francuskoj, ljudi iz Pokreta otpora nisu bili ništa manje zabrinuti od Francuza u Londonu. Bili su protiv višijske politike, kao što su bili i protiv okupatorske politike. Zar Laval nije u proleće 1942. u neokupirane krajeve pustio Nemce sa svojim izviđačkim kolima za radio-lokaciju, koja su imala zadatak da otkriju ilegalne radio-stanice i koja su hapsila ljude na delu? Prva reakcija Pokreta otpora bila je usmerena protiv priznavanja Darlana i saradnje s njim, a onda i protiv potapanja flote u Tulonu. Sledeća reakcija bila je sve veće zbližavanje s de Golom, koji je do tada više smatran simbolom nego vođom Pokreta otpora.

U međuvremenu je u Alžiru još uvek vladala velika konfuzija. Svi guverneri, prefekti i vojni komandanti priznali su Darlana za šefa. Čak i Žiro, koji je potcenjivao unutrašnju politiku (a o njoj nije ništa ni razumeo) i koji je, osim toga, bio ushićen činjenicom da mu je poverena komanda nad trupama, prihvatio je Darlana kao vođu. Posle prvobitne nesigurnosti, snage u Tunisu stvorile su front protiv Nemaca, koji su u međuvremenu ojačali. Žiroovi sledbenici, takođe zbunjeni držanjem svog šefa, stali su uz Darlana. Admiral je neke od njih uzeo u vladu, koju je sastavljao. Tako je Anri d’ Astje de la Vižeri dobio upravu nad policijom.

Svi degolisti ipak nisu bili likvidirani. Jedan mali deo krio se i pokrenuo ilegalni list „Komba“ (Borba) u kome je žestoko napadan Darlan. Pretili su mu da će ga ubiti. Vladala je tolika pometnja, da su čak rojalisti smatrali da je došao trenutak za obnavljanje monarhije. Kada je zbog toga konsultovan grof od Pariza, ispostavilo se da bi mu se prilično svidela titula „general-pukovnik“ Francuske, titula koju je i njegov deda Luj Filip nosio 1848. Kada je de Gol došao k sebi, uspeo je da pošalje u Alžir kao špijuna generala d’ Astjea de la Vižerija (Anrijevog brata). Ovaj se 20. decembra sastao sa admiralom Darlanom. Razgovor se odnosio samo na sporne tačke gledišta. Tri dana kasnije Darlana je ubio mladi degolista, Bonje de la Šapel, koji je ujedno bio i rojalista. Verovatno je računao na podršku jednog broja visokih ličnosti iz Darlanove sredine. Ali Žiro kojeg su kolege, na kraju, priznale za šefa, odmah ga je streljao.

Nestankom Darlana nestala je i velika prepreka na putu ka jedinstvu Francuza, koji su se ponovo digli na oružje. Ipak, proći će još meseci i doći će do duge borbe za vlast između de Gola i Žiroa, pre nego što će zaista doći do jedinstva. Najzad je 3. juna 1943. formiran Komitet nacionalnog oslobođenja, na čelu sa de Golom i Žiroom kao ravnopravnim predsednicima (Žiro se povukao sa tog položaja u proleće 1944).