Operacije u Severnoj Africi od juna 1942. do februara 1943. godine

Objavljeno 27. February 2010.

Posle borbi u maju 1941. na frontu u Libiji nastupio je period relativnog zatišja. Nijedna strana nije imala toliko snage da bi pokrenula akciju za novu ofanzivu.Pogotovu što su saveznički avioni i brodovi sa Malte neprestano ugrožavali dopremu nemačkih i italijanskih pojačanja.Nekada bi više od polovine tereta završilo na dnu Mediterana.Nasuprot tome, Britancima je pošlo za rukom da nekoliko konvoja sa materijalom i ljudstvom sigurno dovedu do Kaira. Usled toga Britanci su posle nekoliko meseci bili dovoljno jaki da počnu sa novom ofanzivom, na kojoj je Čerčilo toliko insistirao kod generala Kloda Okinleka. Operacija je dobila šifrovani naziv „Kruzeder“, a za dan njenog početka određen je 18. novembar 1941. godine.Operacijom je rukovodio general Kaningem koji je komandovao trima motorizovanim pešadijskim divizijama, jednom oklopnom divizijom i dvema oklopnim brigadama.To je bio sastav 8. armije koja je mogla da računa i na jedinice u Tobruku, i to jednu diviziju i jednu oklopnu brigadu.

Formalno gledano, glavni komadant nemačko-italijanskih snaga u severnoj Africi bio je italijanski general Etore Bastiko.Ali suprotno Romelu, koji se neprestano nalazio na frontu, Bastiko se uglavnom nalazio u svom komfornom stanu u Tripoliju.U suštini trupama je komandovao Romel.Njegov Afrički korpus pomagale su dve italijanske armije, kojima je komandovao general Gambara.Pri svojoj poseti jedinicama na frontu, 4. novembra 1941. godine, Romel je izrazio svoje zadovoljstvo njihovom pripremljenošću i borbenošću.

Britanci su ipak bili u prednosti.Osma armija se potpuno neočekivano pojavila u pustinji.Iz Madalene kretale su se britanske trupe u širokom frontu da bi se postepeno lepezasto širile.Jedna grupa vezala je neprijateljske snage za njene pozicije kod Soluma i Halfaje.Glavne snage su skoro nesmetano nastupile ka Gar Salehu, gde su obrazovane dve udarne grupe.Levokrilna grupa krenula je ka zapadu i došla u žestok sukob kod Bir el Gobija sa jednom oklopnom italijanskom divizijom, koja je uspela da odbije napad.Desnokrilnu grupu odbila je jedna nemačka oklopna divizija i nanela joj teške gubitke.

Težiše borbi bilo je ipak kod Sidi Rezega.Zahvaljujući boljem kvalitetu tenkova, ova složena bitka je rešena u nemačku korist.Britanci su bili primorani da povuku svoje preostale tenkove, što je Romel znao da iskoristi tako što je sprečio da se njegove jedinice kod Soluka i Halfaje nađu u obruču i što je preduzeo smeli i neočekivani tenkovski napad na britanski centar za snabdevanje kraj egipatske granice.

Ovaj iznenadni napad izazvao je paniku među Britancima, a general Kaningem je bio spreman na potpuno povlačenje.Okinlek je ipak ostao hladnokrvan i pokušao da spase situaciju.Kaningem je bio smenjen i na njegovo mesto je postavljen general Riči.Saveznici su se opet ohrabrili.Počeli su napad u pravcu Sidi Rezegea i ponovo ga zauzeli.Trupe u Tobruku su u međuvremenu primetile da je obruč oko grada oslabio pa su preduzele neke napade.U toku sledećih borbi, Sidi Rezege je nekoliko puta menjao osvajača, ali je Romel na kraju bio primoran da se povuče ka jugu i nije imao snage da podrži svoje trupe kod Soluma i Bardije.Romel je 7. decembra prekinuo borbe i povukao svoje trupe ka zapadu.Opkoljene jedinice kod Soluma, pod komandom energičnog italijanskog generala de Đeorđisa izdržale su sve do januara. Romel se povukao na svoju staru poziciju kod Al Gazale, ali je i tamo 16. decembra bio ugrožen opkoljavanjem.Tada je bio prisiljen da se još više povuče do pozicija kod Adžedabije.

Kada su se Britanci najmanje nadali, Romel je žestokim tenkovskim napadom svoje protivnike potisnuo ka oblasti koju je tukla nemačka artiljerija, tako da je ovaj napad Saveznike stavao više od stotinu tenkova.I pored ovog veliko uspeha, Romel je smatrao da je bolje da se povuče na pozicije kod mesta Al Agajle, koje su sa taktičkog gledišta bile povoljnije.Obostrani gubici u navedenim borbama bili su veliki.Na nemačkoj strani poginulo je 13.000 ljudi.Italijani su izgubili 20.000, a saveznici 17.700.

Romel je 21. januara 1942. krenuo u novi napad.Na Romelovo iznenađenje, njegove jedinice su prošle kroz britanske gardijske jedinice.Nemci su iskoristili ovu iznenadnu šansu pa su brzo napredovali do Adžedabije.Za nekoliko dana uspeo je da povrati Bengazi i Derne.General Okinlek je kao razlog neuspeha naveo bolji kvalitet nemačke opreme kao i umešnije komandovanje.Tek 7. februara nemačko nastupanje je zapadno od Al Gazale zaustavljeno.

Za Saveznike a pogotovu za Čerčila poslednji događaji su predstavljali gorko razočarenje.Veliki deo područja koji je Britance koštao toliko krvi i napora sada je ponovo bio u nemačkim rukama.Negde u to vreme Britancima na front stižu američki tenkovi tipa „Grant“ u koje su oni imali veliko poverenje.Položaj im je bio obezbeđen gustim minskim poljem.Na frontu su se zajedno sa Britancima borile i snage Slobodne Francuske, dok je Tobruk branila 1. južnoafrička divizija.

Romel je 26. maja ponovo krenuo u napad u pravcu Al Gazele.Savezniče jedinice su se tamo održale jer je to bio samo nemači manevar radi varanja.Glavnina Romelovih snaga zaobišla je ojačana uporišta severoistočno od Bir Hakejma tako da su nemačke oklone snage stigle sve do Sidi Rezega.Činilo se da Nemcima odlično ide, sve dok Romel nije naišao na problem snabdevanja svojih trupa.Na njegovu sreću, Italijani su u međuvremenu prokrčili put kroz minska polja i opkolili Bir Hakejm.Uz velike gubitke delovi snaga Slobodnih Francuza uspeli su da se povuku na istok.Tobruk je ostao odsečen i neposredno izložen nemačkim napadima.

General Okinlek je optimistički tvrdio da Nemci neće imati dovoljno snaga da zauzmu Tobruk.Ali u noći izneđu 19. i 20. juna počeli su napadi nemačkih bobombardera Ju-87 „Štuka“.Napadi avijacije i precizna artiljerijska vatra omogućili su pešadiji i pionirima da naprave prolaze u minskim poljima, nateraju branioce u skloništa i otvore put za tenkove i motorizovanu artiljeriju.Kako je stanje u gradu bivalo sve teže, komadant britanskog garnizona je rešio da kapitulira i 21. juna se predao sa 32.220 vojnika.Ujedno su zaplenjene velike količine benzina i hrane.Romel je unapređen u čin feldmaršala.Njegovi vojnici su ga prozvali maršal „Napred“.

Romel je nastavio sa napredovanjem.Afrički korpus se našao nadomak egipatske granice.Na dan 28. juna Britanci su predali položaj kod Marsa Matruha, a 30. juna Romel je izbio pred britanske položaje kod El Alamejna tako da je u tom trenutku bio nešto više od sto kilometra udaljen od Kaira.Ali tu je oštrica nemačkog napada ponovo otupela.Mnogi tenkovi su bili oštećeni, nestalo je municije pa su Britanci uspeli da zaustave prodor.Uz to je i britanska avijacija mogla da operiše bliže svojih aerodroma što je predstavljalo veliku pogodnost.

Saveznici su ponovo počeli da vraćaju čvrstinu u svoje redove.U takvoj situaciji je 13. avgusta 1942. za novog komadanta britanske 8. armije u severnoj Africi postavljen Bernard Lo Montgomeri.

LOV NA PUSTINjSKU LISICU

Nekoliko dana pošto je Montgomeri preuzeo komandu nad 8. armijom primetno se vratio duh optimizma i samopouzdanja među britanske vojnike.Kao i njegov protivnik Romel, i Montgomeri se neprestano nalazio među svojim jedinicama i pokušavao da im podigne moral.Britancima su neprestano stizala nova pojačanja.

Borba kod grebena Alam al Halfe bila je prvo odmeravanje snaga između Mongomerija i Romela.Montgomeri je pažljivo odabrao svoj novi polaožaj.Sa severne strane graničio se sa morem a na jugu se prostirao do pustinje koja je bila neprohodna za tenkove.Romel, dakle, nije bio u mogućnosti da izvede jedno od svojih poznatih obilazaka savezničkog rasporeda.

Romel je došao do zaključaka da se odnos snaga menja na njegovu štetu, pa je stoga odlučio da ponovo krene u napad.Njegova ofanziva je počela 31. avgusta.Prvo je napao na severu, ali tamo nije ništa postigao.Italijani su pretrpeli teške gubitke tražeći put kroz minska polja, a i Nemci koji su isto pokušali noću, slabo su napredovali.Osim toga, britansko vazduhoplovstvo preduzelo je žestoke napade na Romelove trupe, koje su zbog toga bile prikovane u mestu.Napad na greben Alam al Halfa potpuno je propao.Pustinja je bila puna stena i skrivenih artiljerijskih baterija, kao i tenkova.Montgomeri je u ovim borbama izgubio 1750 ljudi.Mada je bio u stanju da goni protivnika koji se povlačio, zaključio je da za to još nije vreme.Nastavio je da pojačava svoje jedinice, i istovremeno naredio avijaciji da što više ometa neprijatelja.Saveznici su uspeli da izbore prevlast u vazduhu što je imalo veliki značaj za dalje operacije u severnoj Africi.Zalihe koje je Romel očajnički čuvao, bile su sve manje, a još pre bitke kod Alam al Halfe pokrivale su jedva petinu njegovih potreba.U svoj dnevnik Romel je pribeležio da mu se vojska topi.Sva pojačanja koja su bila upućivana u pravcu Romelovih trupa, britanska avijacija i mornarica je uspevala na vreme da otkrija i uništi.

Dakle, Romelu je bilo onemogućeno da pojača svoje jedinice pre nego što počne nova bitka koju je svako očekivao.Brojni odnos svaga bio je u korist Mongomerija.Počev od pešadije obe strane su raspolagale sa po sedam divizija, ali italijanske jedinice u sastavu Romelovih snaga, mirne duše, su se mogle smatrati inferiornim i po borbenoj sposobnosti i po moralu.Britanska artiljerija je sa 2.200 oruđa bila znatno nadmoćnija od nemačke koja je imala oko 1.500 cevi.Romelu je ostalo samo 475 tenkova nasuprot 600 britanskih.Montogomeri je mogao da angažuje 1.200 aviona, dok je Romel imao jedva 700.Obe strane su u prve redove stavljale pešadiju, a tenkove držale u rezervi.Ukupno brojno stanje, što se tiče ljudstva je iznosilo; oko 80 hiljada Nemaca i Italijana, i 230 hiljada Britanaca.

U noći 23. oktobra 1942, kada Romel nije bio u Africi već u Nemačkoj u bolnici, počeo je iznenadni saveznički napad.Nemci su bili hendikepirani Romelovim odsustvom, mada je njegov zamenik general Štume činio sve što je mogao.Štume je doduše, već dva dana kasnije poginuo i Romel koji se na Hitlerov zahtev vratio na front i ponovo preuzeo komandu.

Montgomeri je na lukav način razglasio da svoj glavni napad planira na jugu.Pri tome je majstorski vršio kamufliranje svojih trupa i postavljanje lažnih tenkova i topova.A baš na severu napadala je glavnina britanske 8. armije.Napred je išla pešadija.Inženjerija je uklanjala mine da bi otvorila prolaze za tenkove koji su nastupali.

Montgomeri je prvu etapu bitke ocenio kao „borbu iznurivanja“.Tada su u borbu bačene rezerve, naročito oklopne.Obe strane su očekivale da će poslednjim rezervama zadati odlučujući udarac.Naročito oštra i iscrpljujuća bitaka vodila se kod grebena Kindij, gde su 27. i 28. oktobra u borbu bili uključeni svi raspoloživi nemački i italijanski tenkovi.Ceo greben bio je u dimu.Svuda naokolo bila su razbacana oklopna kola i tenkovi, neki razoreni a neki napušteni od svoje posade pošto su im gusenice bile pokidane.Usred ovog pakla od vatre, peska, dima i vrućine, čekali su pripijeni uz vrelo tle vojnici da krenu u joj jedan juriš.

Besomučni nemačko-italijanski protivnapadi, kojih je bilo pet, nisu urodili plodom.Gubici su bili ogromni.Posle El Alamejna tenkovi Osovine nisu više prestavljali ozbiljniju opasnost.Još dok su Nemci vršili napade na britanske položaje, Montgomeri je smislio novi potez.Primetio je da nemački napadi nemaju siline udara pa je zato povukao je deo svojih jedinica u rezervu kako bi za nekiko dana izvršio odlučujući udar.Novi plan za napad dobio je šifrovani naziv „Superčardž“.Do kraja oktobra završio je pripreme.Prvo je pokušao proboj blizu obale mora.Tamo su australijanci odsekli nekoliko nemačkih bataljona, ali je Romel brzo reagovao i doveo svoje poslednje divizije na samu obalu.

Glani napad je počeo noću 3. novembra posle snažen artiljerijske i avijacijske pripreme.Saveznicima je uspelo da izvrše proboj i da nastave nastupanje kroz nastalu brešu u nemačkom rasporedu.Još jedna očajnička mera preostala je Romelu.Užurbano je duž puta kod Sidi Abd al Rahmana organizovao nov polaožaj za borbu protiv savezničkih oklopnih jedinica, čime je britanskim brigadama naneo velike gubitke.Ipak su britanski tenkovi nastavili napredovanje kroz još uvek otvoren prolaz i na tom mestu su vođene poslednje žestoke tenkovske borbe.Izviđanje iz vazduha je potvrdilo sledećeg dana: Romel je u potpunom povlačenju.Spasao je samo svoje sopstvene trupe jer više nije imao motorizacije da povede i četiri italijanske divizije.Saveznici su se dali u gonjenje protivnika u povlačenju.Ali Romel se kretao brže od svojih gonilaca.Bila je to izvrsna pobeda.Romel je izgubi na stotine tenkova, 60.000 ljudi, što mrtvih što ranjenih, što zarobljenih, i najveći deo svog ionako oskudnog materijala.Njegov najugledniji komadant, general Riter fon Toma bio je među zarobljenima kao i devet italijaskih genrala.Čerčil je prvi put dopustio da u Britaniji zvone zvona u znak pobede.

Tempo savezničke ofanzive nije usporen.Tobruk je pao 12. novembra, Bengazi 20. novembra a tri dana kasnije saveznici su bili ispred Al Agajle, gde je Romel još jednom pokušao da organizuje odbranu.Ko Al Agajle Montgomeri je malo zastao da bi bolje organizovao i poboljšao snabdevanje, a 13. decembra prešao ponovo u napad.Romel je brzo napusti položaj kod Al Agajle i povukao se za daljih 400 km, do Buerta, gde si i zadržao.Bio je samo 300 km udaljen od Tripolija.

Montgomeri je planirao da se u sledećem napadu probije do utvrđene linije Maret, koja se nalazila iza tuniske granice.Ukupno je trebalo da pređe 800 km. Montgomeri je sva motorna vozila X korpusa prebacio u XXX korpus koji je imao da izvede ovaj dugi marš.S obzirom da je XXX korpus sada raspolagao velikom pokretljivošću, očekivalo se da bio on taj put trebao da pređe za deset dana.I ovaj riskantni plan u potpunosti je uspeo.Nemački položaji kod Buerta napadnuti su 15. januara 1943, a 23. januara teško oštećeni Tripolis pao je u britanske ruke.Četvrtog februara jedinice 8. armije izbile su na tunisku granicu, pošto su za tri meseca prevalile 2.000 kilometara. General Aleksander, komadant britanskih snaga na Bliskom istoku bio je zadovoljan postignutim rezultatima.

Otprilike u to vreme, krajem januara 1943. prijavila se Mongomeriju, u Tripoliju, jedna odrpana ali ponosna grupa Slobodnih Francuza pod komandom generala Leklerka. Energični genral Leklerk je mesecima ranije krenuo sa svojim ljudima iz rejona jezera Čad i uz strahovitu oskudicu prokrstario Saharu.Ova grupa boraca ušla je u sastav 8. armije i pod Montgomerijevom komandom aktivno je učestvovala u daljim borbama za oslobođenje Tunisa.