Pad Filipina i Singapura

Objavljeno 27. February 2010.

Avgusta 1941. Britanci su planirali da pošalju pojačanje u floti na Daleki istok gde je ratna opasnost bila u porastu.Ali zbog gubitaka i tehničkih poteškoća, ostvarenje plana nije moglo da se izvrši pre marta 1942.Kada je došlo do pogoršanja situacije na Dalekom istoku, upućen je u drugoj polovini oktobra u pravcu Singapura bojni brod „Prins of Vels“. Ubrzo posle toga pala je odluka da mu se pridruži modernizovani bojni krstaš „Ripals“ sagrađen još u prvom svetskom ratu. Komadant eskadre bio je admiral ser Tom Filips. Dva britanska broda uplovila su u Singapur 2. decembra 1941.Na svoje veliko iznenađenje, članovi britanske posade, koji su već dve godine bili u ratu, naišli su u Singapuru na krajnje bezbrižne zemljake.

Već 8. decembra oba broda su učestvovala u borbama na Malaji ali su posledice bile katastrofalne po oba broda.Napadi Japanaca na severni deo Malaje počeli su 8. decembra (dok je na Havajima još uvek bio 7. decembar)Japanci su još uspeli da se iskrcaju kod Singore (južni Tajland) i Kota Barua (severoistočni deo Malaje). Na ovu vest admiral Filips je odmah sazvao sastanak kome su prisustvovali komadanti i nekoliko oficira sa brodova „Prins of Vels“ i „Ripals“. Filips je odlučio da izvrši iznenadni napad na japanski konvoj koji su prevozili vojsku i ratni materijal.Prema planu trebalo je da se otvori vatra iz 52 topa teškog i srednjeg kalibra sa dva glavna broda koja bi raznela japanske transportne brodove. Planom je bilo predviđeno da se kod Singore i Kota Barua u praskozorje 10. decembra izvrši iznenadni napad na Japance koji to uopšte nisu očekivali. 8. decembra Singapur je napustila ser Filipsova mala eskadra koja se sastojala od dva velika broda i četiri razarača (dva razarača su bila još iz prvog svetskog rata).

Predveče 9. decembra iznad britanske eskadre preletela su tri japanska izviđačka aviona. Filips je mislio da su ih Japanci otkrili i da zbog toga neće moći da izvrši iznenadni napad, pa je zato naredio da se brodovi vrate nazad u Singapur. Dok se vraćao ka Singapuru admiral Filips je doznao da je došlo do novih japanskih iskrcavanja kod Kuantana. Pošto je to predstavljalo veliku opasnost za glavnu britansku bazu u Singapuru, Filips je odlučio da ovde napadne neprijatelja.

Oko 7 časova ujutro, 10. decembra 1941, britanski brodovi su se približavali Kuantanu. Datle su japanski avioni leteli daleko prema jugu bezuspešno tražeći svoj plen.Napokon su japanski avioni ugledali „Ripals“ tako da su sad znali gde da traže svoj plen.

U 9:15 počeo je napad iz vazduha na oba broda koji će potrajati gotovo dva sata. Prvi na redu bio je „Ripals“. Njega su sa velike visine napali bombarderi i brod je dobio jedan pun pogodak, dok je drugi za dlaku izbegao.Nešto kasnije Japanci su izvršili torpedni napad na oba broda. “Ripals“ je uspeo da izbegne sva torpeda, ali „Prins of Vels“ je dobio dva sudbonosna pogodka, jedan do drugog u levi bok.Uređaji na brodu su prestali da funkcionišu. Od tog trenutka svaka kontrola nad brodom bila je nemoguća.

Novi napad na oba broda usledio je oko 12:15.Ovog puta napad je bio sudbonosan i za „Ripals“. Jedan torpedo mu je uništio uređaj za kormilarenje, a sledeća tri su odlučila njegovu sudbinu.Komadant „Ripalsa“, kapetan bojnog broda Tenent shvatio je da je brod izgubljen pa je naredio da se posada evakuiše sa broda.Za samo nekoliko minuta brod se nakrivio za 70 stepeni, ostao da tako visi neko vreme, da bi zatim nestao u talasima.Dva razarača su uspela da spasu 769 od 1329 ljudi, a u toku akcije spasavanja japanski avioni se više nisu vraćali.

U međuvremenu „Prins of Vels“ je pogođen još četiri puta tako da je bespomoćno plovio unaokoli.Kada ga je još jednom pogodila bomba, prišao mu je jedan razarač da preuzme ranjene i jedan deo posade. “Prins of Vels“ se polako prevrnuo a zatim potonuo.Spaslo se 1285 od 1621 ljudi, ali među njima nisu bili ni admiral Filips, niti komadant broda „Prins of Vels“, kapetan bojnog broda Lič.

Potapanje oba britanska broda vazdušnim napadima izazvalo je snažan utisak.Pri tom napadu oborena su samo tri japanska aviona.Kada je 10. decembra Čerčil obavešten da su Japanci potopili britanske brodove, a da je admiral Filips poginuo, isprva nije mogao da poveruje.U svojim memoarima zapisao je da je to bio „najveći i najneočekivaniji šok u toku celog rata“.Sad su Japaci nadmoćno vladali u Indijskom i Tihom okeanu jer u blizini nije bilo drugih velikih, ni američkih ni britanskih brodova.

PLIMA JAPANSKE EKSPANZIJE

U isto vreme kada je otpočeo napad na Perl Harbor, Japanci su otvorili vatru na Hongkong.Uništeni su aerodromi, hangari i stari avioni za vršenje vežbi od kojih se sastojala hongkonška vazdušna flota.Posle toga je sam grad bio laka meta za japanske vojnike.Artiljerija se prvo dokopala citadele Kaulun – kopnenog predgrađa Hongkonga.U ovom delu Hongkonga Britanci su 18. decembra bili prinuđeni da se predaju.Odmah posle toga Japanci su bombardovali rezervoare vode za piće tako da je 24. decembra ostalo svega za još jedan dan.Posle uporne odbrane garnizon se predao prvog dana Božića.

Japanci su se 8. decembra iskrcali na južnu obalu ostrva Malaje.Odmah zatim su bez borbe zauzeli lučki grad Penang koji su predhodno Britanci napustili bez borbe.Odatle se nadiranje Japanaca duž zapadne obale nastavilo ka jugu. 29. decembra japanska vojska je došla do Džohora i tako se približila Singapuru na svega stotinak kilometara.U međuvremenu, kao što je već rečeno, 10. decembra su japanski torpedni avioni uništili britanske brodove „Prins of Vels“ i „Ripals“.

Iako su saveznici izvršili reorganizaciju komandovanja stvorivši tzv. ABDA (američko-britansko-holansko-australijsku) komandu, to nije usporilo napredovanje Japana.Prvo su britanske snage potučene 7. januara 1942. kod reke Slim posle čega su bile prinuđene da se povuku dalje prema Singapuru.14. decembra 1941. Japanci su upali u južnu Burmu da poruše aerodrome sa kojih su britanski avioni i američki „leteći tigrovi“ pružali podršku braniocima Malaje.

S obzirom da je 1934. američki kongres rešio da Filipinima vrati nezavisnost, to je nešto jedva bilo preduzeto za odbranu ovog arhipelaga.

Početkom januara 1942. nastaje nova etapa japanskog prodiranja na glavna ostrva Holandske Indije.Najznačajnije holandsko ostrvo (sa koga su Holanđani eksploatisali naftu), Tarakan, istočno od Bornea, napadnuto je 11. januara 1942.Istovremno, neprijatelj se iskrcao na severni Celebes, i grad Manado je pao u njihove ruke.

Japanske operacije osvajanja počele su 8. decembra i na najistočnijem delu njihove aktivnosti na Pacifiku.Tamo su Japanci osvojili dva važna američka ostrva između Havaja i Filipina. Na jugu ostrvo Guam na koga su se Japanci iskrcali sa ostrva Rote.Američki garnizon na Guamu je brojao oko 500 ljudi i uspeo je da pruža otpor samo četiri dana.Ostrvo Vejk, oko hiljadu kilometara bliže Perl Harboru, držalo se šesnaest dana.Amerikanci su se hrabro borili tako da su Japanci imali velike gubitke prilikom zauzimanja ovog ostrva.Izgubili su jednu krstaricu, četiri razarača i jednu podmornicu.Padom Guama i Vejka američkim trupama bio je presečen najbliži put do Filipina.Međutim, Amerika je i dalje držala Midvej.U danima posle Perl Harbora, mornarička posada na Midveju dva puta je odbijala napad japanske flote i uspela da zadrži ostrvo u svojim rukama.

Istočno od Nove Gvineje japanski bombarderi su napali bazu Rabul na Novoj Britaniji.Ovaj napad trajao je čitavih sedamnaest dana, od 3. do 20. januara 1942.Tokom bombardovanja potpuno je desetkovan australijski garnizon.23. januara Japanci su zauzeli Rabul.

FILIPINI

U 02:30 časova 8. decembra 1941. (u 08:00 časova 7. decembra po vremenu Perl Harbora) američki dežurni pomorski oficir u Manili primio je dramatičnu poruku: “Vazdušni napad na Perl Harbor. Ovo nije vežba” .Pola sata kasnije vest je bila u rukama admirala Tomasa C. Harta, komandanta američke Azijske flote. Brzo ju je prosledio svojim pomorskim jedinicama, a zatim požurio u svoju kancelariju. Propustio je, iz danas još uvek nepoznatih razloga, da o tome obavesti kopnenu vojsku i avijaciju. Bilo kako bilo, načelnik štaba Komande američkih trupa na Filipinima, general Saterlend čuo je ovu vest tek posle 03:30 časova preko jedne civilne radio-stanice. Odmah je pozvao svog komandanta generala Mekartura u njegovom apartmanu u hotelu „Manila“, a potom je obavestio sve komandante da je Amerika u ratu sa Japanom. Jedinice su dobile naređenje da zaposednu borbene položaje.

U međuvremenu je i u vazduhoplovnoj bazi Klark Fild general Luis Brereton, komandant američkih vazduhoplovnih snaga na Filipinima, vest o Perl Harboru čuo preko jedne civilne radio-emisije. Uspeo je, međutim, tek u 5 časova ujutro da dobije Mekartura. Prema njegovom dnevniku (koji je kasnije doživeo izvesne promene), Brereton je tog jutra čak tri puta preko Saterlenda od Mekartura tražio dozvolu da bombarduje južni deo ostrva Formoze, udaljeno 800 km ka severu. Tamo je, naime, 11. japanska vazduhoplovna armija od ranog jutra držala u pripravnosti 192 bombardera i ostale avione većeg akcionog radijusa koji bi leteli ka Luzonu čim bi bila primljen vest o napadu na Perl Harbor. Međutim, zbog guste magle ovi avioni nisu poleteli po planu. Japanci su se zaista ozbiljno zabrinuli zbog eventualnog američkog vazdušnog napada na njihove avione na zemlji. O tome da li je Brereton tog fatalnog jutra zaista tri puta uzaludno preko generala Saterlenda tražio od Mekarture dozvolu za bombardovanje Formoze, kasije su vođenje žestoke diskusije, u kojima su pale teške optužbe i poricanja. Međutim, ma šta da se stvarno dogodilo, tog jutra Brereton je od generala Arnolda iz Amerike telefonski dobio striktno naređenje da se postara da njegovi avioni ne budu na isti način (što znači iznenada) uništeni kao ratni brodovi u luci Perl Harbora. Zato je već oko osam časova hitno poslao svoje bombardere, čak i bez bombi, u patrolu. Otprilike u isto vreme došlo je upozorenje da japanski bombarderi lete u pravcu Manile iznad Luzona, najvećeg Filipinskog ostrva. Ovi vojni avioni su, međutim, skrenuli i napali nešto kasnije neke sporedne ciljeve, ne naišavši ni na kakav otpor u vazduhu. Kad je nešto posle toga Brereton od Mekartura dobio dozvolu da bombarduje južnu Formozu, odlučio je da pred zalazak sunca sa dve eskadrile letećih tvrđava (B-17) napadne japanske vazduhoplovne snage na ostrvu. Čim su se japanski bombarderi izgubili iz vazdušnog prostora iznad Luzona, dat je signal „sve bezbedno“, posle čega su oko 11:30 časova svi bombarderi sleteli. Odmah se počelo sa punjenjem goriva i utovarivanjem bombi od 45 i 135 kg.

Ali Amerikanci nisu znali da je sa zapadne Formoze oko 09:15 časova poletelo sto osam bombardera sa najboljim pilotima, pod pratnjom osamdeset i četiri lovca tipa „zero“ u pravcu Klark Filda i Iba. Mada su u osmatrački centar na severnom Luzonu oko 11:30 časova sa svih strana pristizali radarski izveštaji, telefonska obaveštenja i telegrami o kretanju strahovite japanske vazdušne flote na velikoj visini iznad Luzona verovatno u pravcu Klark Filda, ova baza, usled niza nikad objašnjenih grešaka i nesporazuma, nije na vreme obaveštena. U 12:15 časova pojavila se prva formacija japanskih bombardera nad bazom. Piloti, koji više nisu računali na faktor iznenađenja, videli su pod sobom nepomičan plen, bombardere i lovce, uredno postrojene na pisti. U momentu kada je na zemlji odjeknuo prvi alarmni signal, dvadeset i sedam japanskih bombardera već je bacilo svoje bombe na bespomoćne avione. Pošto su oni izbacili svoj smrtonosni tovar sa visine od 6500 do 7500 m, na istu visinu je došla druga formacija bombardera. I ona je neometano sejala smrt i uništenje, jer američke protavavionske granate su eksplodirale 700 do 1200 m ispod neprijateljskih letilica. I pored svega toga, kako je procenjeno, samo jedna od šest ispaljenih granata je zaista eksplodirala, pošto su detonatori ovih granata (koje su poticale iz 1932. ili ranije) bili korozirani. Posle dva talasa bombardera naišli su japanski avioni tipa „zero“ koji su jedan sat u brišućem letu na maloj visini vatrom obasipali bombama, gorivom i municijom natovarene američke avione, među kojima i lovce P-40.

I na bazu Iba Japanci su skoro istovremeno izveli žestok napad. Efekat oba napada je bio uništavajući. Nasuprot sedam srušenih japanskih lovaca bilo je oko sto uništenih američkih aviona, među kojima osamnaest letećih tvrđava i pedeset i tri P-40 lovca. Izvestan broj drugih aviona je takođe uništen, mnoge instalacije na Klarku i Ibu sravnjene su sa zemljom, osamdeset ljudi je ubijeno a sto pedeset ranjeno. Jednim udarcem Japanci su američkom vazduhoplovstvu na Filipinima slomili oba krila. Japanski Carski generalštab međutim nije dopustio da Amerikanci dođu sebi. Sledećeg dana, 9. decembra, bombardovan je Nikols Fild kod Manile, a 10. decembra uništavanje je nastavljeno novim napadom na baze Nikols, Nilson i Del Karmen. Pedeset i četiri bombardera su, dalje, napala luku i pomorsku bazu Kavite na južnoj obali Manilskog zaliva. Puni pogoci i vatra uništili su dobar deo opreme, velika podmornica „Silajon“ bila je teško oštećena, izgubljeno je gotovo dve stotine torpeda, a poginulo ili ranjeno je oko pet stotina ljudi. Admiral Hart, koji Kavite više nije smatrao upotrebljivom bazom, uputio je brodove u pravcu juga, da bi se priključili mornaričkoj borbenoj grupi „Task Fors 5“. Trgovački brodovi uspeli su pod zaštitom noći da pobegnu svi do poslednjeg, čime je Japancima propala zlatna prilika da i trgovačkoj floti nanesu ozbiljni udarac. Posle jednog dana odmora, bukvalno, stotine japanskih aviona napalo je 12. i 13. decembra ciljeve duž celog Luzona, ne naišavšv na neki pomena vredan otpor. Sedamnaestog decembra su svi još upotrebljivi američki bombarderi na Filipinima dobili naređenje da lete u Darvin, u severnoj Australiji, tako da je na prostranom filipinskom ostrvlju ostala samo šačica avona-lovaca. Uništavajući udarci koje je Japan istovremeno zadao Perl Harboru i Filipinima, onesposobili su ova ostrva više nego ikada. Kopnene snage na Filipinima od tog trenutka nisu mogle više da računaju na neku efikasnu podršku i snabdevanje sa strane.

U međuvremenu su Japanci već 8. decembra izveli prvo iskrcavanje na malom filipinskom ostrvu Batanu koje se nalazi 2151 km severno od Luzona. Dva dana kasnije, nove japanske jedinice iskrcale su se kod Vigana, na zapadnoj obali, i kod Aparija na severnoj obali Luzona. Dvanaestog decembra usledilo je iskrcavanje kod Legaspija na južnoj tačci Luzona, dok su se 20. decembra jedinice iskrcale kod Davaoa na Mindanaou.

Ipak, najveća japanska iskrcavanja izvršena su 22. decembra kod San Fernanda i Agua u zalivu Lingajen i Lamon, na istočnoj obali Luzona. Odatle su Japanci počeli svoj marš na Manilu, tokom kojeg su naišli na slab otpor. Na osnovu prispelih obaveštenja, između ostalog od japanske pete kolone na Filipinima, japanski Carski generalštab u Tokiju je procenio da će Luzon u potpunosti biti zauzet za pedeset dana, a Filipini u celini za tri meseca. Osim toga ratno rukovodstvo u Japanu procenilo je da je odbrana na Filipinima slaba, tako da su generalu Homi, komandantu japanskih invazionih trupa, stavili na raspolaganje samo dve divizije — 16. i 48. — dva pešadijska puka, jednu bateriju poluteške artiljerije i pet diviziona protivavionske artiljerije.

Japanski proračuni su ipak bili tačni, barem što se tiče početka borbe, i to porazno tačni. Amerikanci su i po naoružanju i po spremnosti bili suviše slabi da bi uspešno branili vrlo duge obale Luzona, i pretilo im je da upadnu u obruč Japanaca. Njihov položaj bio je naročito nepovoljan s obzirom da filipinske snage, izuzevši elitni korpus Filipinskih izviđača, ni u kom pogledu nisu zadovoljavale. Zato je i mnogo filipinskih jedinica nestalo u brdima odmah posle prvih čarki. Samo jedan njihov deo nastavio je da se bori kao gerilci; ostatak se vratio kućama.

General Mekartur, koji je bio razočaran slabim moralom Filipinaca, nad kojima je ujedno imao i komandu, uvideo je da neće moći držati Manilu. Da bi sprečio nepotrebno krvoproliće stanovnika, proglasio je 23. decembra ovaj glavni grad otvorenim gradom i naredio svim trupama da se povuku na ostrvo Batan. Uprkos tome, Japanci su Manilu 27. i 28. decembra nemilosrdno bombardovali. Već 2. januara ušli su u razrušeni grad. Povlačenje na Batan je uprkos velikoj zabuni postalo uspeh, pogotovo što su Japanci most preko reke Kulo srušili tek pošto ga je vojska u povlačenju prešla. Kako se prvobitno računalo da će na Batanu biti oko 43 000 ljudi, morala je, zbog velikog priliva vojnika, vrlo brzo da se uvede restrikcija odeće, hrane i goriva. Mekartur je na brzinu naredio da se na Batanu organizuju dve odbrambene linije.

Prvi japanski juriš na glavnu liniju usledio je 9. januara. Tek 23. januara glađu i bolešću pogođeni branioci morali su pod pritiskom Japanaca da se oslone na rezervne snage. U žestokoj borbi obe strane imale su velike gubitke, naročito usled tropskih bolesti. Tako su japanske snage krajem februara izgubile skoro 3000 ljudi, dok je 4000 bilo ranjeno a skoro 10 000 bolesno, među kojima je bilo mnogih koji su bolovali od malarije i beri-berija. Mekartur, koji se sa filipinskim predsednikom Manoelom Kezonom nalazio na ostrvskom utvrđenju Koregidor i koji se zakleo da živ neće napustiti Batan, na kraju je dobio naređenje iz Vašingtona da u Australiji preuzme komandu nad novoformiranim savezničkim štabom.

Na Batanu, kraj više nije bio daleko. Japanci su 3. aprila počeli sa završnom ofanzivom i četiri dana kasnije probili centar odbrane i 9. aprila general King, komandant Batana, se predao. Otprilike 76 000 ljudi, većinom Filipinci, je tog dana položilo oružje, čime se završio najveći američki vojni poraz. Otprilike 2000 ljudi je uspelo malim čamcima ili plivajući da stigne do ostrva Koregidora. Japanci su svoje potučene neprijatelje primorali na užasan šestodnevni marš smrti pod žarkim suncem do 130 km udaljenog San Fernanda. Svi koji bi zaostali bili bi ubijeni bajonetima. U međuvremenu su Japanci počev od 29. decembra počeli da bombarduju Koregidor i tri manja obližnja utvrđena ostrva, i to topovima od 75, 105, 155 i 240 mm. Već 14. aprila su sve obalske baterije na severnoj obali Koregidora bile ućutkane. Japanci su svoju tešku artiljeriju postavili na grebene brežuljaka na obali, odakle su sistematski tukli ciljeve na Koregidoru. Tako je ubrzo ućutkana i protiv-avionska artiljerija branilaca, nakon čega su nastupale male grupe bombardera tukući ostrvo. Pod vatrom od 150 japanskih baterija i avijacije, mučeni glađu, nedostatkom lekova i pritisnuti tropskim bolestima sa oko hiljadu ranjenika i nekoliko stotina bolesnih, braniocima je slabila snaga. Japanci su 2. maja za pet časova ispalili 3600 granata na dve utvrđene baterije. Jedna 240 mm granata pala je na skladište municije što je dovelo do uništavajuće eksplozije. Posle paklenog bombardovanja, uveče 5. maja, prve japanske trupe su se iskrcale kod Nort Pointa. Posle ogorčenih borbi, kada su gotovo svi topovi i linije veza izbačeii iz upotrebe, preostalih 15 000 vojnika nije se više organizovano borilo.

Ujutro 6. maja u 10 časova, general Vejnvrajt je objavio generalu Homi da se predaje. Padom tvrđave Koregidor, koja je smatrana neosvojivom, dramatično je završena bitka za Filipine 1942. godine.

SINGAPUR

Život u Singapuru, odvijao se normalno. Nije bilo uzbuđenja ni kod njegovih stanovnika ni kod komande britanskih trupa. Japanci su ušli u rat, ali kako bi oni mogli da zauzmu Singapur?! Ostrvo, koje je sa dva mosta preko moreuza Džohor povezano sa poluostrvom Malaja, bilo je oduvek neosvojiva tvrđava sa svojom pomorskom bazom, na koju je utrošena impozantna cifra od 63 miliona englesgih funti, i sa 85 000 ljudi. Uz to iznad grada stalno su patrolirali britanski ratni avioni. Zaista, Singapur je bio siguran. Da se Japanci ne bi infiltrirali za Malajsko poluostrvo, što se činilo neverovatno, na poluostrvu je bilo spremno 19 600 Britanaca, 15 200 Australijanaca, 37 000 Indijaca i 16 000 na Malaji regrutiranih vojnika. Singapur je 7. decembra, jedan dan pre invazije Japanaca, bio grad sa malo ili nimalo briga oko svoje sigurnosti. I kada su u ponedeljak 8. decembra 1941. Japanci izvršili tri iskrcavanja kod Singora i Patana na istočnoj obali Tajlanda i kod Kota Barua na istočnoj obali Malajskog poluostrva, optimističko raspoloženje u Singapuru nije se promenilo. Zar su Japanci zaista mislili da će moći da pređu preko Malaje do Singapura? Kako će preći 650 kilometara od tajlandske granice do moreuza Džohor, kada su njihovi protivnici ne samo onolika vojska, već i isprepleteni planinski venac visok otprilike dve hiljade metara, i gusta, gotovo neprohodna tropska džungla koja pokriva četiri petine Malaje. Britanski stratezi u foteljama nisu Japancima davali ni najmanju šansu. U stvari, počinili su grube greške u procenama.

Vazduhoplovne snage raspolagale su mešavinom od 141, većinom zastarelih aviona, umesto 366 modernih aviona obećanih „do kraja 1941“. Nije se vodilo računa da je samo deo trupa na Malaji prošao kroz obaveznu obuku u džungli, i da je postojao fatalni nedostatak tenkova. Pa ipak, po mnogim mišljenjima, Singapur je bio neosvojiv. Ali sva odbrana ostrva bila je okrenuta ka istoku, ka moru, jer, ako je uopšte trebalo očekivati napad, računalo se da može uslediti samo sa te strane, a ne preko moreuza Džohora.

Prvi vazdušni napad na „neosvojivi“ Singapur počeo je u ranu zoru 8. decembra 1941. Grad nije bio zamračen, naprotiv. Ulična svetla su gorela svečano, čak je i glavni štab snaga smešten u Fort Keningu, bio veličanstveno osvetljen, kao i centar usnulog grada. Napad je izvelo svega sedamnaest aviona, uzbudivši hiljade probuđenih i preplašenih Kineza, Malajaca i Tamila i stotine Evropljana. Slediće još mnogo vazdušnih napada, koji će nekad tako ponosni Singapur potpuno preobraziti. Savezničke snage na Malaji nigde nisu bile u stanju da odbiju napade japanskih vojnika. Dok su se branioci pretrpani ratnom opremom, s mukom kretali kroz monsunske kiše, rojevi japanskih vojnika prodirali su posvuda obučeni sa mo u lake uniforme, veoma pokretni i veoma vešti snajperisti. Japanska vojska probijala se kroz uparenu džunglu i napredovala na jug. Njeni vojnici su bili upoznati sa džunglom, njihova obuka za borbu džungli bila je savršena, a među njima su se nalazili i veterani iz Kine. A iznal džungle, u vazduhu, napadači su bili brojniji od Britanaca: 10. decembra još je samo pedeset britanskih aviona bilo upotrebljivo; odnos u vazduhu bio je 10:1 — u korist Japanaca.

Prodor Japanaca nastavljen je za Britance, a naročito za njihovog iznenađenog komandanta, generala Persivala, zapanjujućim tempom. Kod Singora, dva iskrcana puka japanske 5. divizije krenula su pod zaštitom tenkova i artiljerije kroz Tajland do zapadne obale Malaje i odatle produžili u pravcu juga duž pruga i priobalskih puteva. Već 12. decembra pao je grad Džitra. Za Britance je stanje bilo dramatično i haotično. General Marej-Lajon, komandant 11. indijske divizije, stajao je kod jednog mosta južno od Džitre da bi pratio povlačenje svojih zaštitnica, kada su tri motociklista, koji su vozili duž i kroz kolonu britanskih kamiona, prošli pored njega. Prvi motociklista mu je mahnuo i nasmejao se. „Bože moj!“ povikao je Marej-Lajon, „Japanac!“ On i njegovi oficiri izvadili su revolvere i srušili onu drugu dvojicu motociklista. Na zapadnoj obali Malaje do koje su prodrli, Japanci su takođe napredovali na jug ka Singapuru. Sa sobom su transportovali čamce upotrebljene pri iskrcavanju a koristili su i čamce koje su zaticali na obali. Tako su i mogli za vreme prodora da vrše iskrcavanja na zapadnoj obali Malake i da još više zbune Britance. Kuala Lumpur, glavni grad Federacije Malajskih Država, pao je 11. januara, pošto su Japanci izvojevali pobedu kod reke Slima. Ništa više nije moglo da zadrži Japance u njihovom napredovanju ka Singapuru. Japanske prethodnice je krajem januara 1942. samo još moreuz Džohor odvajao od ostrva, cilja borbe. I duž istočne obale Malajskog poluostrva Japanci su napredovali i ubrzo su stigli pred Singapur krajem januara.

Japanci su već 31. januara 1942. bili na malajskoj strani moreuza Džohora, a svega još pedeset kilometara udaljeni od grada Singapura. U noći između 30. i 31. januara trideset hiljada britanskih vojnika uspelo je, bez gubitaka, da pređe most između Malaje i Singapura i da izbegne zarobljavanje. Sada bez ikakve iluzije, grad Singapur je čekao poslednji, uništavajući napad. Japanci su čitavu sedmicu detaljno vršili pripreme. Tada, uveče, u nedelju 8. februara, posle zalaska sunca, desantni čamci krenuli su preko moreuza Džohora. Žestoki otpor Britanaca desetkovao je prvi talas napada. Ali već sa prvim zracima sunca četiri hiljade Japanaca imalo je pod nogama čvrsto tle Singapura. Istoimeni grad je bio udaljen 22 kilometra. U gradu je vladao strah. Stanovnici su se prisećali jezivih priča o ponašanju pijanih japanskih vojnika u Hongkongu. Moralo je da se uništi svo piće. Carinici su porazbijali desetine hiljada flaša, a građani i velike firme pića sledili su njihov primer. Japanci su zapalili nebranjeni grad. Singapur se pretvorio u buktinju. U 06:10 časova ujutro 15. februara 1942. general Persival je potpisao predaju. Malaja je za Britance i za Saveznike bila izgubljena, sa svojim plantažama kaučuka, i rudnicima kalaja, koji su podmirivali polovine svetskih potreba.

U borbi za Singapur Britanci su imali povoljniji odnos snaga. Japanci su kasnije objavili da su imali gubitke od 10 000 ljudi, što mrtvih, što ranjenih; britanski gubici su bili četvorostruki, mada ratna literatura o Malaji daje veoma različite cifarske podatke. Ipak jedno je sigurno: Britanci su u Malaji doživeli najveći poraz u svojoj vojnoj istoriji. Desetine hiljada vojnika je zarobljeno. poslato u zarobljeništvo i na prinudni rad.