Покрети отпора на територији Краљевине Југославије

Објављено 8. February 2010.

Једна од особености стања на простору Југославије после слома, априла 1941. године, била је појава два покрета против окупатора, којих је било пет (Немци, Италијани, Бугари и велико-Албанци под заштитом Италије). Заједничко обема покретима отпора била је само тежња да се окупатор отера из земље. У свему другоме су се разликовали и разилазил; Национални покрет отпора, на челу са тадашњим пуковником Драгољубом Дражом Михајловићем, који се сматрао за савезника Англо-Американаца, а тек затим и Совјета, имао је за циљ на првоме месту национално ослобођење земље и, бар у главним линијама, васпостављање државно-правног и друштвено-политичког стања какво је било у земљи пре државнога слома. Социјални моменат, са извесним истицањем револуционарности, дошао је код њега касније као покушај отупљивања револуционарних теза и парола другог, изразито комунистичког, покрета отпора, који је, видећемо, одмах у почетку, стао да истиче своје класно-револуционарне смерове. Док су национални покрет отпора били повели војници, други је водила идеолошко-политички изграђена КПЈ, која се за ову акцију припремала годинама и, уз пуну подршку светскога комунизма, користила револуционарно искуство својих идеолошких једномишљеника.

За подржавање и развијање покрета отпора у Југославији били су, национално-политички, заинтересовани Срби и Словенци (у већини) и само један, свакако мали, део Хрвата, који су били добили своју независну, националну, државу за којом су тако дуго тежили. У односу на Србе, поред већ поменутих пет окупатора, појавио се сада и шести, нова НДХ, са целим својим и управним и војничким апаратом. За разлику од националног покрета отпора у редовима комунистичког покрета налазили су се припадници свих народа Југославије што је, национално гледано, овоме покрету давало општејугословенски картер иако је за њега идеја националног ослобођења била само средство за популисање своје акције и остваривање својих револуционарних идеја и циљева, успостављање комунистичке власти и поретка. Пошто су Срби, нарочито у почетку, од свих окупатора сматрани за главног непријатеља било је, и физичко и војно-политичо руководство (изузимајући само Тита, Владимира Бакарића и Едварда Кардеља) обадва покрета отпора скоро искључиво српско. У националном покрету отпора само српско, тако да се овај покрет могао називати српским покретом отпора. И код комуниста, поред Јосипа Броза-Тита, било је војничко руководство, у првој фази борбе, искључиво српско, које ће, временом, бити политички све више потискивано.

У почетку, иако не задуго, ова два покрета отпора су покушала да иду заједно и да урасту у један јединствени покрет за истеривање окупатора. Битне идеолошко-политичке разлике, које су постојале између њих, а добрим делом и судар личних престижа, као и немогућност уједначавања циљева борбе и начина акције, учинили су, да је између ова два покрета отпора дошло не само до разлаза него и до међусобне борбе, која је, све више, прерастала у грађански рат; док је с једне стране њихова акција против окупатора изазивала одмазде, с друге стране су њихови међусобни сукоби наметали народним масама међусобну борбу. Тако је Југославија, територијално разбијена, материјално исцрпљена и национално огорчена, постала поприште грађанског рата, који је апсорбовао скоро сву снагу обадва покрета отпора и они су, као такви, окретали своју тежњу на сасвим другу страну. У међусобној борби морали су, понекада, да траже наслон на окупаторе против којих су хтели да се боре.

Ослонац за акцију и за борбу против окупатора требао је, пре свега, да буде народ. Народу је, у ствари, та борба наметнута од вођства ових покрета уз пропагандну подршку њихових иностраних заштитника, који су следили не наше националне, него своје непосредне циљеве који су могли, али нису морали, довести у сагласност своје са нашим националним циљевима. Ова инострана подршка била је, национално-биолошки гледано, усмерена непосредно против самих животних интереса народа коме је, најпре, било важно да се физички одржи и да опстане, да не ишчезне са лица земље пре него што рат буде завршен.

Први и најважнији национални императив Срба био је преживети рат и сачекати његов крај са што мање губитака када је већ била изгубљена национална слобода, коју они, сами својим напорима нису могли повратити. Знало се, јер се морало знати, да је присуство окупатора привремено и да ће му морати доћи крај.

НАЦИОНАЛНИ ПОКРЕТ ОТПОРА

Национални покрет отпора у Југославији организовао је и њиме руководио генералштабни пуковник Драгољуб Дража Михајловић, који је за време краткога рата против Немаца и Италијана био шеф Оперативног оделења Друге армије. Рођен је 17. јуна 1893. године у Ивањици у чиновничкој породици. Од 7. децембра 1941. до 17. јуна 1942. године, унапређен је из чина генералштабног пуковника у све генералске чинове до армијског генерала (17. јуна 1942. године), а 12. јула 1942. године постављен је за начелника штаба Врховне команде; на томе је положају остао све до 26. августа 1944. године када је Врховна команда (званично) растурена. Од 11. јануара 1942. године до 1. јуна 1944. године био је министар војске, ваздухопловства и морнарице. Са тим својим војничким чиновима и компетенцијама Михајловић је био истовремено и једини, како спољнополитички тако исто и унутрашњеполитички, адут владе која се нашла без земље и без стварне могућности да утиче на народ.

Иако није био непосредни учесник у припреми и извођењу пуча од 27. марта 1941. године, Драгољуб Михаиловић је одобравао овај чин, јер је био на линији његових интимних схватања. Миодраг М. Вуковић пише: ,,Тих дана у Штабу, 4, 5. и 6. априла било је догађаја које је потребно поменути. У првом реду сви су били одушевљем пучем од 27. марта и изражавали се као присталице истог. Пуковник Михајловић је говорио да се поноси што су ,,српски народ и српски официри извршиоци пуча, да је тиме српски народ јасно и недвосмислено изразио противнемачко расположење и показао неповерење према влади која је 25. марта потписала приступање Југославије Тројном пакту“. Када се, после извршенога пуча, сазнало да Симовићева влада покушава да увери Немце у то да и она прима овај Пакт и пуковник Михајловић је био међу онима који нису могли да се снађу. Када је то дознао, рекао је: ,,Ја ово не разумем. Пуч је био извршен против приступања Тројном пакту. На вест о потписивању уговора о пријатељству са Совјетским Савезом, међу онима који су били одушевљени овом вешћу био је и Михајловић: ,,Мислили смо да ће нас Совјети помагати оружјем, а неки нису искључивали могућност да Совјети објаве рат Немачком Рајху. Пуковник Михаијловић говорио је како царска Русија није напустила Краљевину Србију 1914. године, када се налазила у сличној пасности, и да ће нас Русија опет помоћи“.

Пуковник Драгољуб Михајловић је, очито, спадао међу оне, који су веровали у то да је Совјетски Савез Русија, и отуда његове симпатије за ту земљу. Било би, због тога, тачније рећи, да је Михајловић био више русофил него совјетофил. Англофил је, међутим, био у великој мери. Колико је мрзео нацистичку Немачку, толико је волео у то време Енглеску. Милосављевић наводи како је Драгољуб Михајловић ,,на један позив енглеског посланства на пријем ишао у униформи. То је било забрањено”. Да га генерал Милан Недић, који је тада био министар војске, ваздухопловства и морнарице, не би казнио, Милосављевић је покушао да Недића убеди да га Драгољуб Михајловић помаже у обавештајним пословима. Михајловић је, ипак, што је у униформи узимао учешћа на политичком скупу … нешто, мада не много, био кажњен.

За Драгољуба Михајловића се тврдило да је имао веома критичан став према стању у југословенској војсци и да је захтевао реформе, које би омогућиле да земља буде спремљена за одбрану. Он је, веле, благовремено указивао на потребу припремања за герилско ратовање, јер му је било јасно, да техничка опрема Југословенске војске није таква да би се успешно могла одупрети немачком и италијанском нападу. Напад сила Осовине и њихових савезника на Југославију, који је почео 6. априла 1941. године, и издаја хрватских трупа отворили су и пред Михајловићем сав амбис беспућа и безнадежности у коме се нашла Југославија. Безглаво бежање владе са генералом Душаном Симовићем на челу и наређена безусловна капитулација војске веома су тешко деловали на пуковника Михајловића који је, како сведочи Манојло С. Кораћ, и тада имао везе са четницима који су пратили трупе. Дани уочи потписивања капитулације, 18. априла 1941. године, затекли су пуковика Михајловића на територији Босне, јужно од Саве. Манојло Кораћ, који је тих дана био у непосредној близини пуковнлка Михајловића, забележио је да је Михајловић 14. априла 1941. године био у Грачаници. Тога дана, вели Кораћ, после ручка пуковник Михајловић уђе са 20 до 25 официра, подофицира, каплара и редова у један камион и одвезе се у мени непознатом правцу… О одласку пуковника Михајловића настала су нагађања и пронеле се разне вести. Једни су говорили да је отишао да штити прелаз наше војске из Славонског у Босански Брод. Други су опет, говорили да ће да формира неки брзи одред за борбу против немачких моторизованих и оклопних јединица 46. корпуса. Било је још неких сличних прича. Пуковника Михајловића од тада нисам видео све док сам се нисам као четнички командант састао са њим у децембру 1941. године. Тада није било ни време ни место да га питам зашто је и куда је онда отишао из Грачанице.

Миодраг В. Вуковић казује, да се Драгољуб Михајловић повлачио у Босну, где су прихватане јединице које су се повлачиле са северозапада. Ово повлачење пуковника Михајловића описао је и Владимир Владо Ленац, који је тада био ађутант пуковника Михајловића и повлачио се заједно са њим. Ленцу је, 11. априла 1941. године, пуковник Михајловић наредио да остане код њега на служби: ,,Сутрадан, 12. априла у Грачаници, поставља ме за свога ађутанта у новоформираном брзом одреду коме је он био командант“. После неколико борби са Немцима, када се сазнало за капитулацију, кренули су преко Дрине, ,,коју прелазимо код Стариброда и продужујемо даље за Равну Гору. На Равну Гору дошло нас је око 80 официра, подофицира и војника. Тај се број из дана у дан смањивао, јер су људи желели да што пре стигну својим кућама“. Ленац, даље, наводи који су официри остали са пуковником Михајловићем. Са њим је тада био и поручник Ратко Мартиновић, који је, касније, отишао код попа Владе Зечевића и постао партизан. Ленац вели: ,,Тако је настао први одред пуковника Драже Михајловића. Ту одржавамо прве конференције са председницима и кметовима сеоских општина Брђани, Теочин и Бањани. Пошто смо остали без материјалних сретстава, пуковник Дража Михајловић наређује ми да кренем за Београд, да ухватим везу са истакнутијим људима и да од њих затражим помоћ“. Ово се може узети као почетак формирања одреда Драгољуба Михајловића у Србији.

Одлука пуковника Драгољуба Михајловића да са једном, иако бројно малом групом, остане у знак протеста против окупације у шуми није, разуме се, могла остати непозната. Донета после једног неславног пораза, у моменту масовне националне депресије, када су се људи питали: шта ово би од нас, ова одлука је деловала на романтичарски расположене масе, које су биле увређене у своме националном поносу, као неки зрачак наде да није још све изгубљено. Као човек врло близак британским факторима у Београду, који су припремали своју ситуацију и после војничког слома Југославије, Михајловић се могао надати на британску помоћ јер је вест о томе, да се негде у покореној Европи зачела герила против Немаца, долазила веома добродошло британској пропаганди. У ову герилу и Черчил је полагао велике наде. Он је писао: “Одважни Краљ-дечак нашао је уточиште у Енглеској са оним истим министрима принца Павла и неким члановима владе који нису хтели да се покоре пред немачком најездом. Дивља герила којом су се Срби вековима опирали против Турака отпочела је по планинама. Генерал Михајловић је био прави и најистакнутији и борац око кога се окупљала преживела југословенска елита.

Тешко је данас рећи какве је све планове имао пуковник Михајловић када се одлучио да на Равној Гори створи свој герилски центар. Као генералштабном официру, чија је стручност цењена, морало му је бити јасно, да његова акција, чак и када би била ширих размера не може имати никаквога дејства у борби против окупатора. Политички пропагандно она је, ако би била разумно усмеравана, могла знатно допринети националној будности ширих маса као опомена да се не подају националној чамотињи у једно време пуно неизвесности. Сергије М. Живановић, један од бољих Михајловићевих командана интерпретира тадашње Михајловићево резоновање овако: „… Свестан огромних тешкоћа које су се пред њим налазиле, он се ипак није двоумио у своме подухвату, сматрајући да је отпор окупатору категорички императив дужности према отаџбини. Он, међутим, није био ни авантуриста ни неодговорна личност која би олако узела положај народа после слома регуларне војске. Због тога је његова основна мисао била да прикупи оне делове војске за које је знао или предвиђао да неће пасти у ропство окупаторима, да од њих створи покретне и ефикасне герилске јединице и да онда постепено тајно организује народни отпор, да кад спољна војно-политичка ситуација буде најповољнија, он пође у офанзиву која би истовремено истерала окупатора, а народу се уштедиле максималне жртве …“

Када су дошли први Михајловићеви емисари у Београд били су, предусретљиво прихваћени и омогућено је да се сакупи материјална помоћ, али је све то изменила и омела сарадња пуковника Драгољуба Михајловића са Јосипом Брозом Титом, односно са комунистима. Више него ико други, јер је јасније видео ствари, опомињао је Димитрије Љотић пуковника Михајловића због ове сарадње. Љотић је тада говорио: ,,Ако заиста дође до споразума, онда предстоје тешки дани и овом делу српскога народа, пошто ће комунисти, огрнути националним плаштом, дићи народ на устанак, што ће изазвати страховите репресалије окупатора. Љотић је, касније, писао о овоме: ,,Покушавао сам од почетка јула па све до почетка септембра, писмено и усмено, да пуковнику Михајловићу и његовим људима укажем на грех који чине против свога народа, према Србији, чинећи ово што чине. Они су с презривим осмехом на уснама слушали све те опомене и молбе …“

Има доказа да је пуковник Михајловић брзо увидео да је његово повезивање са комунистима од велике штете и за његову акцију и за интересе народа. На састанку између Михајловића и Тита, који је одржан 19. септембра 1941. године у Струганику, дошло је до првога личног контакта између Драже и Тита, који је одржан у кући Мишића, у одаји која се зове оџаклија (овде је војвода Мишић волео да сам седи, џарка у ватру и размишља. Тито је, на овоме састанку покушао да увери Михајловића, ,,да он има обавештење да ће партизани и четници од онога тренутка када направе споразум и када крену заједнички у акцију, добити помоћ. Нужно је да се направи такав споразум који ће савезницима давати гаранцију да овде не постоје две шумске војске, већ једна, која се искрено бори против фашизма. Већ тада су комунисти сумњиничили Михајловића да игра дволичну улогу. Поводом овога састанка писао је Родољуб Чолаковић: ,,Дража игра дволичну улогу и врло је вјероватно да има везу са Нијемцима преко Недића. Али у нашој тактици према Дражи Михајловићу ми се морамо руководити не оним што Дража лично значи, него оним што он објективно представља. Несумњиво је да он представљ један дио наше буржоазије која је антикомунистички расположена. … Било би погрешно мислити да он сада нема утицаја на широке слојеве народа у Србији. Стога, у раскринкавању става Драже Михајловића, треба бити гибак, упоран и стрпљив. Само тако моћићемо политички изоловати Дражу Михајловића“.

Нудећи Дражи савезништво и сарадњу, комунисти су већ унапред имали спремљен план како да га злоупотребе. Иако је састанак у Струганику, од 19. септембра 1941. године није дао неке веће резултате (комунистима је много користила сама чињеница да су успоставили везе са Дражом), Тито је тражио и други станак са Михајловићем. По неким документима тај састанак је вероватно требао да се одржи још 16. октобра, и да на њега дође Дража. Међутим, он није остварен. Тито је зато упутио писмо Дражи Михајловићу са предлогом основних тачака за постизање споразума. Текст тога писма, писаног 20. октобра 1941. године, објавио је Клисолд (Stephan Clissold). Комунисти су тражили: заједничке војне операције, не само против Немаца него и Недића, и заједнички оперативни штаб; заједничко снабдевање, заједничку поделу ратног плена према потребама фронта; заједничку локалну команду, или две које би радиле заједно; заједничка стална комисија при локалним командама; организовање привремених локалних власти ради снабдевања цивилног становништва: стара машинерија на власти треба да буде замењена новим властима, требало је да се оснивају народно-ослободилачки одбори чији би чланови били бирани по градовима и селима, требала је да буде створена народна милиција. Принципијелно су против принудне мобилизације, а за добровољни систем: свак може ићи или у четнике или у партизане. Ниже команде и јединице морају бити безусловно потчињене вишим; свака самовоља треба да је онемогућена. Да би се избегле несугласице треба да у штабовима постоје представници и једних и других. Ради успешне борбе против Немаца потребна је борба против ,,петоколонаша” и шпијуна. Материјал о ислеђењима биће измењиван. Биће вођена и посебна и заједничка акција против ,,квислиншких четника” (мислило се, вероватно, на Пећанчеве четнике). Треба онемогућити злоупотребе било четничких било партизанских исправа од стране петоколонаша и шпијуна. Њихови редови морају бити очишћени од оваквих елемената.

Други састанак између Драже Михаиловића и Јосипа Броза Тита одржан је 26. октобра 1941. године у селу Брајићима у пределу Равне Горе. О овоме састанку је сам Тито казивао: ,,Мјесец дана послије савјетовања у Столицама, 26. октобра, ја сам ишао у Брајиће на Равну Гору, да поново разговарам са Дражом Михајловићем. Поново сам покушао да га наговорим да заједнички идемо у борбу. Дража је, међутим, упорно остајао при томе да није вријеме за борбу. Говорио је да погледамо шта се догодило, овдје или ондје, гдје су Нијемци попалили и побили људе, истичући да би, у случају борбе, то било масовно. Рекао је да он не би могао преузети одговорност за такве масакре, па да би требало да и ја о томе размислим. И тако је цијела ноћ прошла у натезањима. У току тога разговора, Дража Михајловић је тражио да му дамо 1.200 нових пушака из Ужица, одакле смо слали оружје у Босну и друге крајеве из којих се то тражило. Тражио је 5.000.000 динара. Пушке сам му дао, и то 500 пушака, а новац нисам, јер није било прилике, они су нас прије нападали …“

Од Лоренса (Christie Lawrence) сазнајемо да је Титово истицање могућности да се добије савезничка помоћ, чим он и Михајловић почну заједницки акцију против Немаца, било у ствари обећање које му је дао пуковник Хадсон, који је, када се искрцао са Остојићем и Лалатовићем, остао дуже време у партизанском Врховном штабу и стекао добар утисак о партизанима. Када су партизани, са Титом на челу, морали да беже из Ужица, са њима је побегао и Хадсон, али је касније одлучио да се врати у Србију и оде код Михајловића. Милован Ђилас сведочи: „ . . . И капетан Хадсон је изразио жељу да се врати у Србију и да оде код Драже Михајловића. Ми смо се према Хадсону држали коректно, мада смо већ гунђали како он држи Дражину страну и нетачно обавештава своју владу. Како смо иначе могли да објаснимо свакодневно ширење нетачних вести, не само лондонскога радија ББЦ, него и радија Москве? Шапнуо сам Титу како сам док сам у Радојни вршио инспекцију оружја и животних намирница, наредио да се сакрије Хадсонова радио станица а да се њему каже, како се још увек за њом трага. Тито је приметио: ,,То иде сувише далеко, он је упркос свему наш савезник“. Тако сам следећега дана предао Хадсону његову ,,пронађену“ станицу“. Код Драже Михајловића Хадсон је живео под именом “Марко“. Падало је у очи да је он имао извесну аверзију и према Михајловићу и према његовим одредима.

Радоје Л. Кнежевић, који је добро обавештен о догађањима тих дана, казује своју верзију: „…Тако је ишло до 25. октобра 1941. Тада је на Равну Гору стигао капетан Хадсон и донео шифру. Та шифра служила му је за саобраћај са британским властима. Депеше које би имао за своју владу, Михајловић је предавао Хадсону отворене. Овај их је шифровао, а британска пријемна станица дешифровала. То је представљало крупан недостатак. Мука је била у томе, што британске власти нису хтеле имати улогу само службенога канала. Оне су Михајловићеве депеше преносиле влади само делимично, или у изводу, па и то са знатним закашњивањима или никако. Тако је трајало до Симовићевог пада. Јовановићева влада покренула је то питање као једно од битних крајем јануара 1942. До повољног исхода није дошло, услед одбијања британских власти да ма шта измене у започетој пракси… Југословенска влада налазила се у чудном положају, да може да успостави шифру и слободно општи са својим представницима у слободном свету, изузев са својим министром војним, представником отпора у земљи. Са тим стањем она се очигледно није могла помирити. У толико мање, што је у неколико махова британска служба одбила да Михајловићу пренесе телеграме које му је председник Јовановић било сам слао, било тражио извесна обавештења. Тај поступак био је неприхватљив пословно а до највеће мере понижавајући у политичком погледу“.

Лоренс, коме је било успело да га тих дана прими Дража Михајловић, оставио нам је, поред осталога, и два интересантна податка; лични опис и изглед Михајловића тих дана и његову личну оцену дотадашњих напада на Немце. Он пише: ,,Тога јутра, упознао сам Михајловића. Био сам запањен његовим изгледом, јер је личио на стара човека иако сам знао да има између 45-50 година. Био је мали и витак, седе косе, танак, изразита лица, са златом уоквиреним наочарима. Глас му је био уморан, говорио је са врло забрињавајућом расејаношћу … Пошто ми је изложио свој случај са ,,X” (Хадсоном) а на питање: због чега забрањује Кесеровићеву акцију против Немаца, Дража Михајловић је рекао: ,,Чули сте о резултату моје револуције прошле јесени у којој сте и Ви узели удела. Стотине села је спаљено и ужасне одмазде, које су Немци извршили над нашим народом. То јо била права кланица. Када је то, с Божјом помоћу било свршено, одлучио сам да више никада не нанесем земљи такву беду док се то не буде могло завршити потпуним ослобођењем“.

Михајловић је, даље, објашњавао због чега он, не може водити герилске борбе: „…Много је боље да моји људи остају код куће, обрађују земљу, чувају своје оружје ако га имају. Када дође дан да устанемо ми ћемо устати. Са мојом садашњом организацијом, ја бих у току недеље дана могао подићи велики устанак у земљи. Када она (организација) буде потпуна, биће то онда ствар од 48 сати или мање…“ О своме односу према партизанима Михајловић је рекао: “Ја сам два пута правио споразум са њима и они су ме два пута преварили. Ја их нећу нападати, уосталом, ја то и не могу, јер моји нису мобилисани. Али ја ћу се увек бранити од њих јер ја сматрам да је моја организација једнако важна као и њихова“.

Овај Михаиловићев разговор је вођен непосредно пред његово напуштање Србије и одлазак за Црну Гору: „..Само неколико сати касније Михајловћ је пошао само са два пратиоца на пут да би успоставио свој Главни стан у Црној Гори. Када је исчезавао из видика, идући полако уским планинским путем, помислио сам да скоро личи на једну потресну фигуру са својим црно-сивим сељачким чакширама, носећи само тешки јасенов штап.“

Михајловићев сусрет са Титом и споразуми који је правио са њим били су фатални и за Дражу лично и за цео подухват за који се он спремао. Ови споразуми, и акција коју су водили комунисти, присилили су и Михајловића да у њој учествује, да би се убрзо уверио колико је то било фатално и за народ и за њега лично. Његова мисија је требала да буде у томе да о организује народ за отпор у датом моменту, који је требало да дође (али није дошао). Повучен од комуниста у акцију, он се дао навеати на један подухват чију штетност је и сам брзо увидео. Међутим, и поред тога наставио је да осуђује и напада генерала Милана Недића, за оно на шта је он сам, кроз своје лично искуство, дошао; да борба против окупатора, у тадашњим приликама, није могла бити успешна; она је била само убрзање биолошког уништавања српскога народа, које је вршено на све стране изван окупираног подручја Србије (и Црне Горе), што Михајловић, разуме се, није ни желео ни могао желети. Он је био родољуб у традицијама старе српске славе и болела га је и вређала срамота пораза.

ВЛАДА У ЛОНДОНУ

Дража Михаиловић је повео своју акцију пре него што је био успоставио везу са одбеглом владом коју, уосталом, није ни ценио. Тек 28. августа 1941. године Јован Ђоновић је обавестио Слободана Јовановића, да је стигао један човек из Београда, да ухвати везу са Енглезима: ,,Он се уопште није обрато нашој влади и ја сам у овоме случају деловао као посредник између њега и Енглеза. Сама та чињеница што се прво обратио савезницима, а не влади, јасно Вам говори о поверењу које је у њу имао“. Радоје Л. Кнежевић вели да је Михаиловић успоставио везе са југословенском владом септембра 1941. године.

Прва депеша, коју је Симовићева влада примила са Равне Горе, била је послата 8. октобра 1941. године, између првога и другог састанка Драже Михајловића и Тита. Јављано је о борбама против Немаца. Већ 28. октобра 1941. годино Михајловић је примио прву званичну депешу из Лондона. Влада је обећавала помоћ, али је саветовала: „…И стога сачекајте и саветујте свима стрпљење акције, како бисте избегли губитке и одржали се преко зиме …“


Unique visitors to post: 134

Историја

Уколико желите - можете оставити коментар или се пријавити на РСС фид како бисте следеће чланке читали директно из РСС фид читача.

Коментари

7 коментара на “Покрети отпора на територији Краљевине Југославије”

Оставите коментар

(required)

(required)