Prepad na Tokio

Objavljeno 27. February 2010.

Početkom 1942. godine Japanci su postizaln uspeh za uspehom. Za to vreme gubici zemlje izlazećeg sunca bili su relativno mali: poginulo je oko 5000 vojnika, dok je mornarica izgubila 23 broda od kojih je najviše račarača. Začuđujućom brzinom i poslovičnom štedljivošću oin su za svega nekoliko meseci uspeli da ponovo puste u pogon rudnike i fabrike u ogromnim oblastnma koje su osvoili.

U situaciji kad je japanska ofaiziva na Pacifiku bila u punom zamahu, bilo je krajnje vreme da se savezničkim trupama podigne moral, i pokuša da se bar u izvesnoj meri uzvrata za katasgrofu u Perl Harboru. Tako je u Sjedinjenim Državama stvoren plan za iznenadno bombardovanje Tokija. Ne zna se više sigurno ko je prvi dao ovu ideju, ali je izvesno da ju je predsednik Ruzvelt od početka podsticao. Ruzvelt je pitao komandanta američke flote, admirala Ernesta Kinga da li je moguće izvesti takvo bombardovanje, jer su baze koje su bile u savezničkim rukama ležale tako daleko od Tokija da avioni ne bi mogli da se posle napada vrate u svoje baze. Ni avioni mornaričkog vazduhoplovstva, koji su operisali sa nosača aviona, nisu dolazili u obzir; njihov radijus dejstva bio je takav da bi nosači aviona morali da zađu duboko u vode pod japanskom kontrolom, što bi za američku flotu predstavljalo rizik da pretrpi nove, velike gubitke. Admiral King naredio je tada svom vazduhoplovnom operativnom oficiru Donaldu B. Dankanu, da prouči problem i izradi plan operacije u kojoj bi bili upotrebljeni bombarderi kopnenog vazduhoplovstva, s tim da polete s nosača aviona. Istovremeno, King je s tom idejom upoznao komandanta vazduhoplovstva, generala Henrija „Hepa“ Arnolda, koji ju je pozdravio s oduševljenjem i prihvatio se organizacije i opremanja vazduhoplovnih jedinica. Januara 1942. godine predsedniku Ruzveltu je predložen koncept po kome bi, prvi put u istoriji vazduhoplovstva, avioni kopnene vojske poletali sa nosača aviona čim bi ovaj stigao blizu Japana. Pošto je sletanje na palubu nosača bilo neizvodljivo, avioni se posle izbacivanja svog tovara bombi iznad Japana ne bi vratili na brod, već bi odleteli prema Kini. Tamo bi pod komandom generala Džozefa Stilvela, načelnika Čang Kaj-Šekovog štaba i komandanta svih američkih snaga u Kini, ovi avioni učestvovali u daljim borbama na Dalekom istoku. Iako je plan izgledao rizičan, predsednik se odmah saglasio sa tim. Pošto se Ruzvelt složio, počelo se sa razradom detalja i temeljnim pripremama. Najpre se pristupilo rešavanju problema razdaljina. Potpukovnik „Džimi“ Dulitl – kasnije general Džems X. Dulitl – koji je trebalo da rukovodi operacijom, smatrao je da nosači aviona sa bombarderima mogu da se približe na 700 kilometara od japanske obale. Po njemu, ako je potrebno, avioni bi mogli da polete već na odstojanju od 900 kilometara, a smatrao je da je krajnja granica za uspešno poletanje i dolet odstojanje od 1000 kilometara od Japana. Avioni bi, naime, pošto izbace bombe iznad Tokija i drugih velikih japanskih gradova, morali da lete još nešto više od 1900 kilometara preko Istočnog kineskog mora do svojih odredišta na teritoriji Kine. Za ovaj poduhvat došla su u obzir tri tipa aviona. Posle dužeg razmatranja, Dulitl je na kraju izabrao srednji bombarder B-25 mičel.

Na njegovo traženje, u Mineapolisu su sa donjeg dela trupa bombardera odstranjene mitraljeske kupole koje nisu bile najfunkcionalnije, a umesto njih je svaki avion dobio tri dodatna tanka za gorivo. Sem toga, u svaki avion je stavljeno po deset kanti od pet galona (ukupno 220 litara) goriva i još po jedan gumeni balon kapaciteta od oko 720 litara. Tako je rezerva goriva povećana do gotovo 5200 litara, a time i dolet aviona B-25, koji je normalno iznosio 2800 km. Na avionima su izvršene još neke izmene. Da 6i se isključila svaka mogućnost da nišanska sprava za bombardovanje tipa „Norden“, najuspeliji tip do pojave radara, ne padne neprijatelju u ruke, skinuta je sa svakog aviona, a na njeno mesto postavljena je mnogo jednostavnija sprava koju je za kratko vreme izradio kapetan C.R. Grining i nazvao „Mark Tven“. Materijal za ovu izmenu koštao je neznatno. Međutim, za bacanje bombi sa malih visina, kako je moralo da se uradi iznad Japana, ova jednostavna sprava je više odgovarala od one tipa „Norden“. Da bi ostavili na japanske lovce utisak teško naoružanih bombardera, na repu svakog aviona montirane su drvene makete mitraljeza. Tovar bombi, bio je, međutim, malen za datu situaciju. Gotovo svi avioni dobili su po tri bombe od 225 kilograma (normalno je „B-25“ nosio 1,6 tona bombi) i još po jednu zapaljivu bombu rasejavajućeg dejstva, sastavljenu od većeg broja malih zapaljivih bombi. Na kraju, svaki avion snabdeven je jednim foto-aparatom ili kamerom da bi se utvrdio let i rezultat napada.

Sa posadama nije bilo problema. Iz 95, 34. i 89. skvadrona 17. bombarderske grupe armijskog vazduhoplovstva na poziv se javilo dve stotine dobrovoljaca. Od ovih je Dulitl izabrao 24 posade sa po petoro ljudi. Oni su sakupljeni krajem februara na aerodromu Eglin pored Pensakole a da nisu imali ni pojma za koji su zadatak izabrani. Odmah se počelo sa napornim treningom pod rukovodstvom poručnika Henrija Milera, iskusnog mornaričkog pilota. Bele linije i zastave označavale su na zemlji kolika će biti „startna pista“ kojom će moći da se koriste. Prosečna dužina je iznosila 220 metara, kako bi se bombarderi privikli na poletno-sletnu palubu nosača aviona „Hornet“ čija je maksimalna dužina iznosila 246 m a to je bilo vrlo malo za ove maksimalno natovarene avione. Ipak je svim pilotima uspelo da svoje mašine podignu na vreme u vazduh. Ovo je stručnjacima dokazalo da avioni kopnene vojske mogu da polete i sa nosača aviona, premda normalno poleću sa svojih baza na kopnu. Za izbacivanje bombi prvenstveno su se držali visine od 500 metara. Avnoni su, međutim, morali da lete što niže prema svojim ciljevima da bi smanjili mogućnost da ih otkrije neprijateljski radar. Ujedno, ovako, teško da je mogla da ih pogodi protivavionska artiljernja. Odmah po izbacivanju bombi, avnoni bi morali naglo da se dignu u vazduh da bi izbegli udarni talas eksplozija. Zbog vrlo teškog programa obuke i uvežbavanja, ostalo je malo vremena da se ispita naoružanje aviona. Ovo je jedva moglo da se nazove nedostatkom, jer ne samo da je sa svake mašine uklonjena po jedna mitraljeska kupola, već se takođe ispostavilo da i ostale funkcionišu vrlo loše. Povrh toga je tadašnje naoružanje aviona B-25 bilo nedovoljno. Grozničavo se radilo na poboljšanjima bombardera i kada je svaka mašina dobila nove propelere, posadama je 24. marta izdata naredba da lete za mornaričku vazduhoplovnu bazu Alameda u zalivu San Franciska. Kada su tamo stigli, 16 od 20 aviona koji su učestvovali u pripremama postavljeni su na palubu nosača aviona „Hornet“ i pričvršćeni, jer zbog širine svojih krila nisu mogli da stanu u hangare. Sledećeg dana Dulitl je prvi put zvanično saopštio osamdesetorici avijatičara da treba da bombarduju Tokio, Jokohamu, Osaku, Kobe i Nagoju. Dalje im je rekao da će ih „Hornet“ odneti što je moguće bliže Japanu, te da će uzleteti jednog kasnog popodneva kako bi mogli da uveče izvrše svoj zadatak. U izvršenju ovog samog po sebi rizičnog zadatka poseban problem predstavljali su zaprečni baloni iznad Tokija i drugih gradova. Posade su dobile i detaljne instrukcije na koji kineski aerodrom moraju da slete. Ovo je u početku zadavalo velike teškoće. Trebalo je, naime, da se kineski aerodromi na vreme pripreme za dolazak bombardera, ali budući da je ceo plan morao da ostane u strogoj tajnosti, vojni rukovodilac kuomintanške Kine, i u to vreme vrhovni komandant savezni-kih snaga na kineskom ratištu, Čang Kaj-Šek, dobijao je vrlo škrta obaveštenja.

Bilo je potrebno dosta napora da se Čang Kaj-Šek ubedi da za sletanje određeni aerodromi moraju da budu snabdeveni sa dovoljno baklji i goriva. Bombarderi B-25 nisu mogli da skrenu ka Sibiru, jer je Sovjetski Savez striktno čuvao svoju neutralnost u odnosu na Japan.

Takva je bila situacija kada je 2. aprila „Hornet“ napustio San Francisko i zaplovio ka Japanu, u pratnji 2 krstarice, 4 razarača i jednog tankera sa rezervnim gorivom. Posle jedanaestodnevne plovidbe po nemirnom moru, ovaj sastav se u vodama između zapadnih Aleuta i Midveja sjedinio sa flotnim odredom viceadmira- la Viljema Holzija. Njegov komandni brod bio je nosač aviona „Enterprajz“. Holzijev flotni odred, koji je stigao iz Perl Harbura, pridružio se „Hornetu“ i pratnji. Ovako ojačana eskadra u sastavu: nosač, aviona „Enterprajz“ i „Hornet“, krstarice „Nortempton“, „Solt Lek Siti“, „Vinsen“ i „Nešvil“, 8 razarača i 2 tankera nastavila je plovidbu ka Japanu.

Holzi, koji je komandovao ovom eskadrom, i Dulitl, kao komandant udarne bombarderske grupe, nadali su se da će Šesnaesta operativna eskadra moći da se neprimećeno približi Japanu na otprilike 700 kilometara. Ovo bi trebalo da bude 18. aprila popodne. Bombarderi bi tada uzleteli, izvršili svoj zadatak, i ako bi se sve ovo dobro završilo, sledećeg jutra sleteli bi na aerodrome u oblasti Dže-Cjanga u Kini.

Kako je flota apsolutno zahtevala da se ne saobraća putem radija, još uvek se nije tačno znalo da li su već spremne poletno-sletne staze u Kini. Holzijeva i Dulitlova nada da se približe Japanu 18. aprila pala je u vodu. U 07.38 časova primećen je japanski patrolni brod. Pošto je bilo gotovo sigurno da je Japanac takođe primetio i njih i dao uzbunu, Holzi i Dulitl su odlučili da akciju izvedu brzo, inače bi cela operacija. kao i eskadra, bile u velikoj opasnosti. Dok je japanski brod „Nagato Maru“, težak 70 tona, napadnut i potopljen, Holzi je u 08.00 časova izdao naredbu da 16 Dulitlovih bombardera odmah uzleti. To je bilo otprilike deset sati ranije nego što je bilo predviđeno, pa je, tako, napad trebalo da bude izveden danju a ne noću, što je u svakom pogledu povećavalo rizik. Mnogo gore je bilo što su avioni morali da uzleću sa mesta koje je bilo gotovo 1300 kilometara udaljeno od cilja, a zna se da je Dulitl računao da to rastojanje treba da iznosi 1000 kilometara. Pošto je napad počeo ranije, Amerikandi su bili u raskoraku sa planom koji je dat i Kinezima i sa kojim se generalisimus Čang Kaj-Šek složio posle mnogo razmišljanja. Ali drugog izlaza nije bilo. U nadi da će avioni moći da stignu bar do kineske obale, posade su žurio zauzele svoja mesta u avionima koji su stajali zbijeni na palubi. Prvi je trebalo da startuje sam Dulitl. Za uzletanje mu je ostalo na raspolaganju 140 metara, u stvari minimum. U 08.18 časova jedan mornar je sa zastavicom dao znak da se zagreju motori. Olujni vetar je brzinom od 40 čvorova bacao talase mora na palubu broda. Baš kada je pramac nosača ponovo počeo da se diže, dobio je Dulitl signal za poletanje. Dok su ljudi sa „Horneta“ i drugih brodova bez daha posmatrali, avion je povećao brzinu i bez greške se uzdigao sa palube. Ispostavilo se da je nemoguće – moguće. Sada je poleteo jedan avion za drugim i u 09.21 časova je i poslednji bombarder bio na putu za Japan. Šesnaesta operativna eskadra je posle toga odmah okrenula u protivkurs i ploveći brzinom od 25 čvorova uspela da se povuče na sigurnije mesto, iako je kod Tajvana alarmiran deo japanske flote od pet nosača aviona koji je pokušao da je u tome spreči.

Dok se Holzijeva eskadra nesmetano povlačila, avioni sa „Enterprajza“ napali su ukupno 16 japanskih patrolnih brolova i nekoliko potopili; jedan se predao krstarici „Nešvil“. Jedan od zarobljenih članova japanske posade ispričao je tragikomičnu priču. On je bio na straži kad su se pojavili američki brodovn i pozvao je svog komandanta, koji je spavao, da dođe na palubu i vidi „dva divna nosača aviona“. Komandant je izašao i, pažljnvo proučavajući „Enterprajz“ i „Hornet“ kroz svoj durbin, primetio: “Da, oni su stvarno divii, ali nisu naši”. Potom se razočarani komandant spustio u potpalublje i izvršio samoubistvo.

Uprkos tome što su bili opomenuti, Japanci ipak nisu pretpostavljali da će sa tako velikog rastojanja američki avioni poleteti na Japan. Oni su očekivali da će eventualni napad na Tokio da se odigra tek sledećeg dana. Ovo je bila neočekivana i važna prednost za Amerikance, jer kad su nisko leteći iznad mora stigli do Japana, nisu naišli ni na kakav otpor. Japansko stanovništvo radosno je mahalo jer je mislilo da su oznake na avionima japanske. Čak i japanski lovci, na koje su Amerikanci usput naišli, nisu napadali. Ovim srećnim okolnostima priključio se još jedan srećan događaj.

Ovim srećnim okolnostima priključio se još i drugi srećan događaj. Naime, u momentu kada su bombarderi prilazili Tokiju, u gradu se upravo završavala vežba protivavionske zaštite velikih brodova koji su boravili u luci. Pri ovome su japanski avioni fingirali prave napade. Tako su, na svoju nesreću, Japanci smatrali neprijateljske avione svojim. Znak za uzbunu dat je tek kada je u 12.15 časova Dulitl izbacio svoj tovar zapaljivih bombi na Tokio. Ali, iako je protivavionska vatra brzo otvorena i bila vrlo jaka, svi avioni, koji su određeni da bombarduju Tokio, uspeli su da bace svoje bombe na skladišta goriva, fabričke instalacije i vojne objekte i da ih istovremeno tuku mitraljeskom vatrom. Gotovo podjednako uspešno bilo je i bombardovanje Kobea, Nagoje, Jokohame. Avion poručnika Edgara E. Mekelroja direktno je pogodio nosač aviona „Rijuho“ koji je ležao na suvom doku mornaričke baze Jokosuke kod Jokohame. Samo je jedan bombarder lako oštećen. Avion određen za Osaku zalutao je i verovatno bombardovao Nagoju. Američki bombarderi su uspeli da stignu do Istočnog Kineskog mora i da krenu na razne aerodrome potpomognuti povoljnim vetrom koji je duvao u pravcu kopna. Kada su stigli do obale, vreme se jako pogoršalo. Po mraku, usred pljuska i guste magle, jedan po jedan avion morao je prinudno da se spušta. Od pedesetoro ljudi koji su iskočili padobranima, 49 ih se spustilo neozleđeno. Kinesko stanovništvo i partizani smestili su američke avijatičare na sigurno mesto. Poginuo je samo jedan vazduhoplovni podoficir. Jedan avion je pao u more blizu obale, dok je drugi B-25 sleteo na pirinčano polje. Posade oba aviona prošle su bez ijedne ogrebotine. Samo je avion poručnika Teda V. Losona vrlo nesrećno pao u more kada je ovaj pokušao da ga spusti na malu usku plažu. Cela posada je teško povređena. Losonu je morala da se amputira jedna noga. Kasnije, on je napisao knjigu po kojoj je snimljen i film. U njemu se priča kako su kineski partizani spasili pet ranjenih Amerikanaca. On je ovo prenošenje na nosilima, u čamcima i kolima smatrao prvenstveno avanturističkim.

B-25 kapetana Edvarda J. Jorka spustio se 40 kilometara severno od Vladivostoka i Sovjeti su celu posadu internirali. Tek posle godinu dana, američki piloti stigli su u Iran. Dva bombardera su sletela u oblast koja je bila pod kontrolom Japanaca. Dva člana jedne od posada su se udavili kada su pokušali da se izvuku iz svog B-25. Dva poručnika i jedan podnarednik su 15. oktobra 1942. godine pogubljeni, posle procesa na kome su okrivljeni da su učestvovali u teroristačkom bombardovanju. Četiri avijatičara su tek po svršetku rata oslobođena iz japanskog zarobljeništva, dok su desetorica umrli od bolesti i iscrpljenosti u japanskom logoru, godine 1943.

Teško je oceniti vrednost ovog čuvenog prepada na Tokio. Zbog niza neočekivanih okolnosti, na kraju je svih šesnaest bombardera bilo izgubljeno, ali ipak je 14 posada uspelo da spase svoje živote; od ukupno 80 pilota i članova posada 71 je preživeo ovaj prepad. Osam aviona je bombardovalo najvažnije ciljeve i time Japancima nanelo ne malu štetu. Pet aviona je uspelo da baci bombe tek na sporedne ciljeve, dok se iz japanskih vesti saznalo da su i dva aviona koja su zalutala, uspela da bombarduju njima određene ciljeve. Prepad je dokazao da maksimalno opterećen srednji bombarder, može i pod tim okolnostima da poleti sa nosača aviona.

Ipak, ovaj metod se više nikad neće koristiti. Važniji od svega bio je psihički efekat izazvan bombardovanjem Japana. Pokazalo se da neprijatelj može da prodre i u srce Japana. Koliko je poznato, ovo je navelo japansko vojno vođstvo da u toku 1942. i 1943. godine drži za zaštitu metropole četiri vazduhoplovne grupe sa više stotina lovaca, iako su ovi bili nužno potrebni za borbe u području Solomonovih ostrva. I Kina je morala da podnese posledice ovog bombardovanja. Ne samo da su bili izgubljeni svi bombarderi potrebni da pomognu Kinezima u borbi protiv Japana, već su pored toga ubrzo posle napada, Japanci zauzeli sve kineske aerodrome na istočnoj obali, tako da se ovi u buduće nisu mogli koristiti.

Zbog svih pozitivnih i negativnih momenata, teško je proceniti konačan efekat „prepada na Tokio“. Jedno je, međutim, sigurno: napad je bio značajna injekcija za moral Saveznika koji su do tada znali samo za neuspehe. Posle ovog napada pojavila se američka uzrečica „Učini to Dulitl“, koja se posle dosta koristila da bi se Japancima dalo na znanje da će dobro platiti za iznenadni napad na Perl Harbor.

Prepad na Tokio, koji se u američkoj javnosti tumačio kao „revanš za Perl Harbor“, nije doneo značajnije materijalne rezultate, ali je njime postignuto približno isto iznenađenje kao u Perl Harboru, iako nisu bili isti efekti. Japanci nisu uspeli saznati odakle su američki avioni došli, a verovali su čak da su poleteli s Midveja. Što je najvažnije, napad na Tokio pridoneo je, čini se, konačnoj pobeda stava japanske mornarice da operacije protiv ostrva Midvej treba započeti što skorije. Japanski carski generalštab je zbog toga izmenio redosled operacija i odobrio da se Midvej osvoji pre Nove Kaledonije, i ostrva Fidži i Samoa.