Sovjetska zimska kontraofanziva

Objavljeno 14. February 2010.

Nemačka vojska koja se spremala za poslednji udarac u svom pohodu na Sovjetski Savez na sebi nije imala ništa drugo do iznošene letnje uniforme.Na najznačajnijim delovima fronta, u prvoj borbenoj liniji nije bilo dovoljno ni municije ni benzina, a hrana je bila oskudna.Komunikacije su bile slabe.Načelnik štaba 4. armije general G. Blumentrit u svom dnevniku piše: „Ostali smo oslabljeni i što se tiče ljudstva i što se tiče materijala, jer smo dobili veoma malo pojačanja u ljudstvu i oružju“.Činjenica je bila da je situacija kod nemačkih armija u tom trenutku bila veoma rđava.Borbena snaga oklopnih jedinica iznosila je svega polovinu od početnog stanja.

Na frontu GA „Centar“ temperatura se spustila na minus 25.Padao je gust sneg.General Hepner je naredio: „Recite vašim jedinicama da cilj koji je pred njima znači i slavno okončanje teške borbe i da ćemo tamo moći da uživamo u zasluženom odmoru …“ Svakom je bilo jasno: Moskva je bila u tom velikom bespuću jedino mesto gde bi Nemci mogli biti koliko toliko zaštićeni od hladnoće u svojim letnjim uniformama i gde bi mogli prezimiti.Kada je Gebels, koji je još od leta insistirao na prikupljanju zimske opreme za vojnika, u oktobru kod generala Jodla izneo kako su neophodne bolje zimske uniforme, dobio je sledeći odgovor: „Zima? Tada ćemo mi sedeti utopljeni u Lenjingradu i Moskvi.Pusti da to bude isključivo naša briga“.

Hladnoća je postajala sve veća.Na pojedinim mestima temperatura se spuštala i na minus 40.Nemačka ofanziva, koja je počela 15. novembra, polako se privodila kraju.Otpor sovjetskih trupa postajao je, neočekivano, sve jači.Nemci su imali velikih problema sa svojom tehnikom koja nije bila pripremljna za zimske uslove ratovanja.Tenkovi su im propadali kroz sneg, jer su njihove gusenice bile preuske (30 cm, dok su kod sovjetskih tenkova T-34 bile 60 cm širine).Nije bilo zimskog ulja ili antifriza za motore na tako niskim temperaturama.Pod tenkovima su morali ložiti vatru da bi ih održali u stanju pripravnosti.Pešadija nije imala zaštitnu odeću osim kratkih kaputa i običnih kožnih čizama koje su finski vojnici gledali sa zaprepašćenjem.Posledice su bile hiljade žrtava od promrzlina.General Guderijan je izjavio da svaki puk pod njegovom komandom ima više od 400 promrzlih vojnika, i to još početkom decembra.U dnevniku jednog vojnika donetog na lečenje piše: „Sledećeg jutra došlo je trideset ljudi sa promrzlinama.Bilo je besmisleno izuvati im čizme jer bi im sa čizmama skinuli i smrznutu kožu.Bilo je nemoguće otpremiti ih do centralne ambulante te su tako ostali tu, na pomoćnom odelenju.Nadali smo se da ćemo uskoro biti smešteni u tople kuće nekog sela“.

Mala sela sa po nekoliko toplih koliba bila su u očima iscrpljenih i promrzlih vojnika nalik na prekrasne palate. I pored velike hladnoće, 30. novembra, prodrla je jedna patrola 2. oklopne divizije do osmog kilomtera od Moskve.To je značilo 16 km od Kremlja.Ali to je bio poslednji trzaj nemačke vojske.Samo jedan jedini bataljon (258. pešadijske divizije) je uspeo da stigne do predgrađa.Ali već 3. decembra, u rano jutro, branioci Moskve pružili su snažan otpor.

U nekim nemačkim jedinicama se pojavio tifus.Popune i snabdevanje jedinicama bilo je na najnižem nivou, jer je najveći broj lokomotiva zbog zime bio isključen iz upotrebe.Ukupni gubici u ljudstvu u ratu protiv Sovjetskog Saveza iznosili su u tom trenutku oko 750 000 vojnika.Kao dopuna na front je upućeno samo 350 000 vojnika, i to u najvećem broju nedovoljno opremljenih i nespremnih za strašnu hladnoću koja ih je očekivala.Nevolje sa hladnoćom su postajale sve veće.Generali su naredili da „ukoliko je potrebno“ vojnici oduzmu hranu i odeću od stanovništva, pa su vojnici seljacima otimali njihove debele bunde i udobne filcane čizme.

Kod sovjetskih vojnika, koji su imali adekvatnu zimsku uniformu, ratna tehnika ne samo da je savršeno radila nego je bilo i slučajeva da su vojnici sa svojim ličnim naoružanjem ležali satima u snegu posle čega je oružje sasvim normalno funkcionisalo.

Nemačka vojska je postepeno snabdevena zimskom odećom, naročito jedinice prve borbene linije. Samo manji broj oruđa je zbog smrzavanja bio van upotrebe. Da je bilo drugačije, prvih dana decembra, kada je otpočela velika sovjetska protivofanziva, cela GA „Centar“ bi bila uništena. Zima je bila saveznik Crvene armije u odbrani i u napadu, ali ne i odlučujući faktor koji je doprineo prvom velikom nemačkom porazu u ratu.

PRVI ZNAK ZA UZBUNU

Za to vreme, na jugu, vođene su žestoke borbe u rejonu grada Rostova.Nemačka 1. oklopna armija fon Klajsta je 20. novembra zauzela Rostov, ali je Crvena armija (trupe Južnog fronta) izvršila protivnapad.Usled pogoršane situacije, fon Rundštet je uvideo da njegove jedinice neće izdržati taj pritisak pa je zatražio od Hitlera da napusti Rostov.Hitler je to odbio, na šta je fon Rundštat zatražio i dobio ostavku.Sovjetske snage su 28. novembra sa tri strane stigle do Rostova i Rundštatov naslednik, feldmaršal fon Rajhenau bio je primoran da uradi ono što Rundštatu nije bilo dozvoljeno; napustio je Rostov.Hitler se najzad složio da se Nemci povuku iza reke Mijus, gde su se jedva suprotstavljali napadima Crvene armije.

Želja za odmorom, koji su premoreni Nemci tražili, nije im se ostvarila.Dok su još nekako uspevali da napreduju ka Moskvi, severno i južno od Moskve, prikupljale su se mase svežih sovjetskih jedinica koje će u datom trenutku preći u napad.Sa svih strana upućivane su velike rezerve ka glavnom gradu, među kojima i 34 sibirske divizije, izvežbane i navikle na najstrašnije hladnoće.Zahvaljujući dojavi svog agenta u Tokiju, Riharda Zorgea, Staljin je doznao da Japan neće napasti Sovjetski Savez.Znajući to, mogao je da veliki deo jedinica sa Dalekog istoka povuče na nemačko-sovjetski front.Od ukupno 34 sibirske divizije, 21 je bila raspoređena u široj oblasti Moskve.

Sve postojeće okolnosti su ukazivale da treba preći iz odbrane u protivnapad, ali bilo je važno tačno odrediti najpogodniji trenutak za to.Kasno uveče 4. decembra Staljin je imao razgovor za Žukovom koji mu je zatražio veću podršku avijacije i da se za predstojeću ofanzivu Crvene armije iz rezerve Stavke ubaci u borbu oko 200 tenkova. „Tenkova nemamo i zato ih ne možemo dati“ – uzvratio je Staljin – „Ali ćemo angažovati avijaciju“.

Prema planu protivofanzive trupe Zapadnog fronta, trebale su u sadejstvu sa Kalinjskim i Jugozapadnim frontom da istovremenim udarima razbiju grupacije Vermahta severno i južno od Moskve i da njihove ostatke odbace iz područja glavnog grada.Najvažnija uloga poverena jedinicama Zapadnog fronta.

Severozapadno od Moskve, kamo je doprla predhodnica nemačke 2. oklopne divizije, u 5 sati 5. decembra počela je prva velika sovjetska zimska protivofanziva podržana predhodno artiljerijskom pripremom.Posle nekoliko dana silovitih napada, Sovjeti su uspeli da pocepaju front GA „Centar“ i da njene snage odbace stotinak kilometra na zapad.

U celini gledano, u prvim danim protivofanzive tempo napredovanja Crvene armije nije bio tako visok, jer je trebalo razbiti i osvojiti nemačka uporišta.Sem toga Sovjeti nisu raspolagali sa dovoljnom količinom tenkova i artiljerije, a visok snežni pokrivač otežavao je kretanje motorizovanih, pešadijskih i konjičkih jedinica.Valja napomenuti da sovjetske jedinice u to vreme nisu imale dovoljno iskustva za vođenje ofanzivnih operacija i opkoljavanje neprijatelja.

Trupe pod komandom Ivana Konjeva (Kalinjinski front), koje su prve krenule u napad, imale su za cilj da obuhvate, a potom opkole i razbiju protivnika i oslobode Klin.Odmah su se uklinile u liniju protivnikove odbrane, ali nisu bile kadre da ga u prvom naletu slome, jer su se Nemci ogorčeno branili.Odlučujući pokret na tom frontu izazvali su udari 30. sovjetske armije generala D.D. Ljeljušenka u pravcu reke Lame.Ljeljušenkove trupe su slomile otpor protivnika severozapadno od Dmitrova i ustremile se na Klin zaobilazeći s leđa 3. i 4. tenkovsku grupaciju neprijatelja. Posle desetodnevnih borbi, sovjetske trupe su prodrle i oslobodile Klin u noći između 14. i 15. decembra.

Trupe zapadnog fronta uspele su 7. decembra da oslobode Mihajlovo i Serbrjanih Prud, a odmah zatim i grad Jeljec.Majstorski vođena 16. armija generala Konstantina Rokosovskog razbila je 8. decembra jako nemačko uporište u Krjukovu i nastavila da goni protivnika u pravcu Istre i Istarskog veštačkog jezera.Brzim tempom su napredovale i trupe desnog krila 5. armije kojom je komandovao general L.A. Govorov.

Prvi put od početka rata sovjetska avijacija je krenula u žešće napade na nemačke položaje.Ona je vrlo efikasno napadala artiljerijske položaje, tenkovske jedinice, komandna mesta i utvrđenja protivničkih jedinica.

U nemačku pozadinu komanda zapadnog fronta je uputila skijaške jedinice, konjicu, i vazduhoplovno-desantne jedinice u cilju uništavanja neprijatelja u povlačenju.U neprijateljskoj pozadini ponovo su aktivni bili i partizani koji su svojim akcijama dodatno otežavali Nemcima povlačenje.

U Hitlerov Glavni stan počeli su da pristižu alarmantni izveštaji sa Istočnog fronta.Generali Rajnhard i Hepner javili su da su napadi Crvene armije sve snažniji i da je zbog toga „onemogućeno dalje napredovanje“, dok je komadant 2. tenkovske armije Hajnc Guderijan zatražio pojačanja kako bi se suprotstavio „protivničkoj bujici“.Hitler je bio primoran da 8. decembra potpiše direktivu broj 39, kojom trupe Vermahta prelaze u strategijsku odbranu na čitavom sovjetsko-nemačkom frontu.

Međutim, vojnici Crvene armije nisu mnogo marili za Firerovu nardbu.Oni su nastavili da potiskuju Nemce od Moskve i da oslobađaju svoje gradove.Zahvaljujući uspesima 10. armije znatno je poboljšana situacija na području Tule, što je omogućilo 1. gardijskom konjičkom korpusu generala Bjelova da napreduje.Ovaj korpus je u saradnji sa jedinicama 49. i 50. armije kod Laptjeva sustigao Guderijanove tenkove i počeo da ih uništava.Međutim, lukavi Guderijan je prozreo namere sovjetske komande, i da bi izbegao opkoljavanje istočno od Tule naredio je svojoj 2. armiji do otpočne brzo povlačenje u pravcu prema Uzlovaji-Bogorodicku i Suhiničiju.

Firera je sve više obuzimala razjarenost i bes.Kada je Hitler saznao da se 2. oklopna armija povlači u neredu, ostavljajući na bojištu borbenu tehniku, opremu i municiju, raspomamljeni Firer pozvao je telefonom Guderijana i prosto urlao u slušalicu: „Guderijane! Držite se, nipošto ne odstupajte! Ja vam šaljem pojačanje! Mobilisaću sve što je moguće! Čvrsto se pouzdajte u to! Ali se držite, držite se po svaku cenu!“

Međutim, Hitlerove reči nisu bile dovoljne da zaustave sovjetsko napredovanje.Trupe levog krila Zapadnog fronta uspešno su nastavljale napredovanje prema Kalugi, Beljevu, Mcensku i Livnji.Jedan brzopokretni kombinovani odred 50. armije za samo tri dana napredovao je 90 km.

Deset dana od početka sovjetske zimske protivofanzive Hitler je odlučio da sa Balkana povuče 4 od ukupno 6 divizija, iako je i tamo stanje bilo alarmantno zbog ustanka.

Uspeh kontraofanzive u decembru na centralnom strategijskom pravcu imao je ogroman značaj.I pored određenih uspeha u ofanzivi, Nemci su još uvek bili veoma jaki na ovo pravcu.Staljin, koji se nalazio pod pozitivnim utiskom zbog poraza nemačkih trupa kod Moskve, bio je optimistički raspoložen.On je smatrao da Nemci i na drugim sektorima fronta neće moći da izdrže udare Crvene armije, pa je tako nastala ideja da što pre počne opšta ofanziva duž čitavog sovjetsko-nemačkog fronta, od Ladoškog jezera do Crnog mora.

Evo u čemu se sastojala zamisao vrhovnog komadanta Sovjetskog Saveza.Uzimajući u obzir novonastalu situaciju, cilj opšte ofanzive treba da bude razbijanje protivnika kod Lenjingrada, zapadno od Moskve i na jugu zemlje.Planirano je da se glavni udar nanese GA „Centar“.Trupama lenjingradskog, volhovskog i desnog krila severozapadnog fronta, kao i snagama Baltičke flote, stavljeno je u zadatak da unište GA „Sever“ i oslobode Lenjingrad blokade.Trupe jugozapadnog fronta i južnog fronta bile su dužne da poraze GA „Jug“ i oslobode Donbas, dok su Kavkaski front i Crnomorska flota trebali da oslobode Krim.Bilo je predviđeno da opšta ofanziva počne u što skorijem roku.

Desetog januara su trupe zapadnog fronta (20. armija, deo snaga 1. udarne armije, 2. konjički korpus, 22. tenkovska brigada i pet skijaških brigada), posle artiljerijske pripreme koja je trajala sat i po, započele su ofanzivu u cilju proboja protivničkog fronta u rejonu Volokolamska.U stvorenu brešu ubačen je konjički korpus pod komandom general-majora I.A. Plijeva.Ubačeno je takođe pet skijaških bataljona.Za njima je krenula 22. tenkovska brigada.

Trupe desnog krila zapadnog fronta zauzele su, uz pomoć partizana, Lotošino i Šahovskuju 16. i 17. januara.Zatim je presečena železnička pruga Moskva – Ržev. Devetnestog januara stiglo je naređenje direktno od Staljina da se iz borbe izvuče 1. udarna armija, čemu se usprotivio Žukov, ali bez uspeha.To je dovelo do znatnog slabljenja udarne moći Crvene armije na tom sektoru.Peta i 33. armija, koje su napredovale na centralnom sektoru, oslobodile su 20. januara Ruzu, Dorohovo, Možajsko i Vereju, a 43. i 49. armija izbile su u rejon Domanova i tamo započele borbu sa nemačkim trupama kod Juhnova.

BORBE KOD VJAZME

U rejon Vjazme (40 km južno od grada) bačena su, između 18. i 20. januara, dva bataljona 201. vazdušno-desantne brigade, kao i 250. vazduhoplovni desantni puk.Ove jedinice su imale zadatak da preseku protivničke pozadinske komunikacije; 33. armiji general-pukovnika M.G. Jefremova bilo je naređeno da nastavi napredovanje u sadejstvu sa 1. konjičkim korpusom P.A. Bjelova.Te jedinice su imale zadatak da zauzmu Vjazmu.

Dvadeset sedmog janura korpus pod komandom generala P.A. Bjelova presekao je drum Moskva – Varšava 35 km jugozapadno od Juhnova, spojivši se tri dana kasnije južno od Vjazme sa partizanskim odredima i ljudstvom iz desantnih jedinica koje su bile bačene u nemačku pozadinu.

Razvijajući ofanzivu iz Naro-Fominskog rejona u pravcu Vjazme, 33. armija je poslednjeg januarskog dana brzo izbila u rejon Šanskog zavoda i Domanova, gde se ispostavilo da u protivničkoj odbrani postoji široka nebranjena breša.To je navelo sovjete na pomisao da Nemci na tom pravcu nemaju dovoljno snaga za pouzdanu odbranu.Zato je doneta odluka da se Vjazma zauzme u pokretu, dok protivnik ne privuče svoje rezerve.Ukoliko bi Crvena armija uspela da zauzme Vjazmu, cela nemačka grupacija na tom području bi dospela u dosta tešku situaciju.

General-potpukovnik M. G. Jefremov odlučio je da lično stane na čelo udarne grupe svoje armije. On je počeo brzo da napreduje prema Vjazmi; između 3. i 4. februara, kada je glavnina snaga te grupacije u sastavu dveju divizija izbila na prilaze Vjazmi, protivnik je udario u osnovicu sovjetskog klina, odsekao grupu i ponovo uspostavio odbranu na reci Ugri. Drugi ešalon 33. armije zadržao se u to vreme u rejonu Sanskog Zavoda, dok se njen levi sused, 43. armija, nalazio u rejonu Medine. Ta armija nije mogla da blagovremeno izvrši zadatak Štaba zapadnog fronta i pruži pomoć grupi generala M. G. Jefremova.Konjički korpus P. A. Bjelova, koji je bio ubačen u borbu na pravcu prema Vjazmi, izbio je u rejon toga grada i spojio se tamo s trupama pod komandom M. G. Jefremova. Međutim, zbog toga je i sam ostao bez veze sa svojom pozadinom.

Nemačka komanda je uspela u to vreme da iz Francuske i drugih sektora sovjetsko-nemačkog fronta prebaci u rejon Vjazme značajne rezerve. Zahvaljujući tome, uspela je da stabilizuje tamo svoju odbranu, koju Crvena armija nije bila u stanju da probije.Zbog toga su Sovjeti bili primorani da čitavu grupaciju svojih trupa, pod komandom M. G. Jefremova, ostave u protivnikovoj pozadini, u šumskom rejonu jugozapadno od Vjazme, gde su bili bazirani mnogobrojni partizanski odredi.Nalazeći se u protivnikovoj pozadini, korpus P. A. Bjelova, grupa M. G. Jefremova i vazdušno-desantae jedinice nanosile su neprijatelju, zajedno s partizanima, u toku čitava dva meseca, osetne udare uništavajući njegovu živu silu i tehniku.

Desetog februara su 8. vazdušno-desantna brigada i partizanski odredi zauzeli rejon Moršanovo – Đagiljevo, gde su uništili štab 5. nemačke tenkovske divizije i tom prilikom zaplenili mnogobrojne trofeje.

Komanda zapadnog fronta uspostavila je sa P. A. Bjelovom i M. G. Jefremovom radio-vezu, posle čega je usledilo, u okvirima mogućnosti, snabdevanje njihovih trupa municijom, lekovima i hranom. To snabdevanje je vršeno vazdušnim putem. Avionima je transportovan i veliki broj ranjenika u sovjetsku pozadinu. Na teritoriju opkoljene grupacije leteo je u više mahova načelnik operativnog odeljenja štaba zapadnog fronta general-major V. S. Goluskevič, a takođe i oficiri za vezu.

Početkom aprila ozbiljno se komiplikovala situacija u rejonu Vjazme. Skoncentrisavši velike snage, protivnik je počeo da potiskuje sovjetsku opkoljenu grupaciju trudeći se da do proleća likvidira taj opasan ,,trn”. Krajem aprila počelo je topljenje snega, i to je do krajnjih granica smanjilo mogućnost manevrisanja. Otežana je veza i s partizanskim rejonima odakle je grupa dobijala lekove i hranu.

Na molbu generala P. A. Bjelova i M. G. Jefremova, komanda zapadnog fronta im je dozvolila da pokušaju da izvuku svoje trupe iz obruča, kako bi se spojili s glavninom sovjetskih snaga. Tom prilikom bila im je strogo skrenuta pažnja da izvlačenje iz obruča kod Vjazme treba izvoditi preko partizanskih rejona i kroz šumu u pravcu prema Kirovu, gde će 10. armija pripremiti proboj protivnikove odbrane; na tom sektoru odbrana će biti slabija.Konjički korpus generala P. A. Bjelova i vazdušno-desantne jedinice precizno su izvršile naređenje, prevalivši dug put u obliku potkovice i izbile na sektor 10. armije krajem maja i početkom juna 1942. godine. Vešto zaobilazeći krupne protivničke grupacije, te jedinice su se provukle kroz brešu koju je u protivnikovoj odbrani napravila 10. armija. Za vreme akcija u neprijateljevoj pozadini i tog dugog puta izgubljen je znatan deo teškog naoružanja i ratne tehnike. Većina ljudstva se ipak spojila s glavninom sovjetskih snaga.

General-pukovnik M.G. Jefremov je smatrao da je taj put suviše dug za njegovu premorenu grupu pa je preko radija zatražio dozvolu od Generalštava da se njegove jedinice probiju najkraćim putem, preko reke Ugre.Stavka je naredila da sovjetske jedinice organizuju udar na sektoru gde je Jefremov trebalo da pokuša proboj.Taj udar je pripremila i ostvarila 43. armija.Međutim, do proboja nije došlo. Nemci su uspeli da otkriju kretanje odreda prema reci Ugri i da ga razbiju.Komadant armije M.G. Jefremov se borio, bio teško ranjen, pa je izvršio samoubistvo.S njim je zajedno poginuo i znatan deo boraca njegove grupe.

U toku februara i marta Stavka je zahtevala da se pojačaju ofanzivne akcije na zapadnom frontu.Međutim, angažovani frontovi nisu u to vreme imali ni raspoloživog ljudstva ni dovoljno sredstava.Rezerve su bile iscrpljene.U moskovskoj bici Nemci su izgubili više od 500 000 vojnika i 1 300 tenkova, 2 500 topova, oko 15 000 vozila i mnogo druge tehnike.Nemačke trupe su bile odbačene 150-300 kilometra od Moskve na zapad.

NA OKUPIRANIM PODRUČJIMA

Na okupiranim područjima Sovjetskog Saveza došlo je do značajnih dešavanja.Mnogi Fino-Karelijci na severu, koji su bili okupirani od finskih trupa, smatrali su ovu okupaciju kao oslobođenje.I Estonci, Litvaci i Letonci smatrali su nemačku okupaciju kao oslobođenje.Njihova nada da će im Nemci dati nezavisnost brzo je splasnula.Privremenu vladu i organe nacionalne samouprave koje su formirali, Berlin nije priznavao pa su morali da obustave svoju aktivnost.Nemci su područja ovih triju baltičkih država pripojili zapadnom delu Belorusije i od te celine formirali svoj komesrerijat pod nazivom Ostland, pod upravom gaulajtera Kubea.

Razvoj događaja u Ukrajni je bio dosta sličan.Separatistički elementi u Ukrajni su pozdravili dolazak Nemaca, a dobrovoljačke čete ukrajinskih separatista su im čak i pomagale.Osim toga, u Ukrajni je postojao dosta jak antisemitizam koji se poklapao sa shvatanjima nacista.Ukrajinski separatisti su veoma rado uzimali učešća u masovnim ubijanjima Jevreja.Suprotno očekivanjima ukrajinskih separatista da će dobiti nezavisnu državu, osvajači nisu na to ni pomišljali.Vođa ukrajinskih separatista, Stefan Bandera, je još u septembru uhapšen i poslat u koncentracioni logor u Saksenhausen.Ukrajinske čete bile su delom razoružane, a delom pretvorene u policiju pod nemačkom komandom.Ukrajinski komesar Koh preduzeo je protiv Ukrajinaca oštre mere čime su odnosi sa Nemcima postali još zategnutiji.

U toku 1941. godine, po nekim podacima, Nemci su zarobili 2 500 000 do 3 300 000 sovjetskih vojnika.Većina je završila u logorima za ratne zarobljenike koji se po životnim uslovima nisu mnogo razlikovali od koncentracionih logora.Od logoraša su Nemci počeli da formiraju nenaoružane formacije pod nazivom Hilfsviligen-Hivi (pomoćni dobrovoljci).Prednost su imali narodi neruskog porekla, pre svih Turkmeni, Tatari i Kavkasci.Po nekim podacima u toku 1942. broj tih dobrovoljaca se popeo na jedan milion.Na početku su ih Nemci koristili kao fizičke radnike, tumače, nosače ili šofere, tek posle dugih razmatranja u vrhovima oružanih snaga, odlučeno je da se ove jedinice naoružaju i pošalju u borbu protiv Crvene armije.

Zbog svog brzog prodora 1941. godine, Nemcima je bilo nemoguće da osvojeno područje dobro očiste od sovjetskih vojnika.Na mnogim područjima, a naročito u Pripjatskim močvarama, počele su da se stvaraju partizanske jedinice za borbu i diverzije u nemačkoj pozadini.Mlada devojka Zoja Kosmodemjanskaja, koja je posle nekoliko uspelih akcija krajem 1941. uhvaćena i pogubljena, dobila je počasno mesto u galeriji heroja iz velikog otadžbinskog rata.Svi pokušaji Nemca da razbiju partizanske jedinice prošle su neuspešno.SS jedinice, Gestapo i druge jedinice određene za te poslove bile su brojno preslabe za takve akcije i mogle su samo delimično da deluju.Pokušalo se da se i Hivi jedinice uključe u borbu, ali ni to nije davalo rezultata.Naime, postojala je opasnost da deo jedinica priđe partizanima ili da odigra dvostruke uloge.Partizani nisu bili ravnomerno raspoređeni po okupiranoj teritoriji, a najviše ih je bilo na severu Ukrajine.

Na crnoj berzi u Nemačkoj jedno jaje je početkom 1942. stajalo jednu, a kilogram maslaca 20 maraka.U februaru je situacija sa ugljem u Berlinu bila tako ozbiljna, da je dovela do zatvaranja škola i nekih fabrika oružja.Svi sajmovi, između ostalih i Lajpciški, bili su zbog rđavog transporta i materijalne situacije odgođeni.Gebels se borio protiv mnogih defetista u krugovima vlade.U Bavarskoj su mnogi državnici i partijski funkcioneri tražili da se razreše dužnosti.Kako su sovjetski vojnici žešće napadali, tako je i Gebels žešće vikao: „To nije narod to je gomila zveri“.On je 22. februara zabeležio: „Stanje na Istočnom frontu je ponovo postalo nešto kritičnije.Ovde-onde dolazi do situacija koje nisu jako vesele“.