Vera Pešić

Objavljeno 21. February 2010.

Razni levičarski pokreti, a posebno komunistički, gledali su da i žene uvuku u svoje tabore. Oni su im propovedali pravo glasa, slobodu u braku, slobodu ljubavi … Pre rata je postojao određeni broj žena koje su pričale protiv državne uprave jer su žene „zapostavljene“ kao retko u kojoj zemlji. Te žene, a naročito mlađe, tražile su jedan novi progresivni preporod i poredak koji bi im dao ravnopravnost u politici, sudu, u državnoj vrhovnoj upravi, pa čak i u vojsci. Govorilo im se protiv uloge majke i supruge u smislu vekovne tradicije, propagiralo se ono što će ženu odvući od kuće i odvojiti je od njenog tradicionalnog položaja i poziva. Školivaniji ženski svet znao je da im ovu njihovu želju garantuje u prvom redu Marksov program. One su govorile: „Dosta je bilo ženskog robovanja. Prestalo je tursko doba … Zašto žena i kod nas, u veku civilizacije, ne može biti recimo ministar u vladi, narodni poslanik, sudija, diplomatski predstavnik, pa čak i oficir u vojsci ili komadant … Muškarci po primeru iz XV veka u ženi gledaju niže biće. Žena vam služi za potrebu i razonodu … Žena je bespravno biće kod nas …“

Mora se priznati da su žene dale mnogo za Titovu pobedu. Komunisti su ih maksimalno koristili za svoje potrebe. Mnoge su bile aktivno angažovane u jedinicama kao borci, komesari ili komadanti odreda. Bile su i junaci i veoma krvolične, krvoločnije i od muškaraca.

Poznat je primer partizanke Kike, svešteničke ćerke i školske nastavnice. Ona je za sve vreme rata bila komadant partizanskog odreda, uglavnom na Kosmaju. Kika je bezbroj puta dolazila u vrlo kritične situacije i na čudan način joj je uvek polazilo za rukom da izbegne smrt. U odredu su u njoj gledali nezamenljivog i hrabrog komadanta.

Petar Martinović, koji je bio major JVuO, svedoči da je januara 1945. godine njegova grupa branila položaje kod Tuzle i da ih je napala partizanska jedinica u kojoj je broj partizanki bio ravnopravan broju partizana. Partizanke su jurišale na četničke položaje uz glasne povike: „Napred drugarice. Hoćemo izdajničke krvi“. Padale su kao snoplje. Pred mrak, četnicima je ponestalo municije tako da su partizanke zauzele položaj jednog četničkog odreda koji je bio primoran da se povuče i da ostavi za sobom svu komoru i 600 ranjenika, koje su to isto veče poklali i poubijali.

VERA PEŠIĆ

Sigurno jedna od najkorisnijih, ako ne i najkorisnija žena u komunističkom pokretu bila je Vera Pešić, član CK KPJ, svemoćna Gestapovka, veoma uticajna ličnost na srpsku vladu, rušilac Ravnogorskog pokreta, tajni agent.

Vera Pešić je rodom iz Sijerinske Banje. U Leskovcu završava osnovnu školu i pohađa gimnaziju. Bila je udata za Nemca od koga se kasnije razvela. U Komunističku partiju ulazi 1938. godine. Žena manjeg rasta, mršava, vitke linije. Lepe spoljašnosti, sanjalačkih očiju iz kojih ne izbija zlo koje je u njoj sakriveno. Veoma vesele prirode. Načitana i inteligentna. Volela je mnogo da priča. Političke probleme poznavala je odlično. Ideološki izgrađena komunistkinja. Imala je tu sposobnost da svakog može da prevede „žednog preko vode“.

Iskusni kontraobaveštajac Generalštaba vojske major Slavko Radović je upoznao i stekao utisak da je “rođena” za obaveštajca: jako inteligentna i lepa. Primljena je da radi u kontraobaveštajnom odeljenju i stručno školovana. Uoči Drugog svetskog rata, vešto vođenu prihvataju obaveštajne službe Nemačke, Britanije i Francuske. Kao četvorostruki agent pretežno radi za Generalštab i Šesto odeljenje Uprave bezbednosti Nemačke. Da bi se prikrio njen tajni rad i da je podmetnuta, otpuštena je iz službe Generalštaba ali zadržana na vezi.

Zbog špijunaže uhapšena je od beogradske policije. Na intervenciju vlade Nemačke, namesnik knez Pavle Karađorđević naredio je da se pusti. Pošto je u zatvoru tučena, odlazi na lečenje u Beč gde završava stručni kurs, a zatim postaje dopisnik jednog nemačkog lista i rezident za više agenata Šestog odeljenja za Balkan. U vreme martovskog puča 1941. novi predsednik vlade general Simović naredio je da se uhapsi i deportuje u Lebane.

Kao proverenog agenta 14. aprila 1941. godine Nemci je odvode u Beograd da radi u centrali Gestapoa za Srbiju.

Vera Pešić je bila svemoćni faktor u Beogradu, kako kod okupatorskih vlasti, tako i kod ministra unutrašnjih dela Tanasija Dinića. Pričalo se da je ona ljubavnica nemačkog generala Badera. Govorilo se u Beogradu da jedna Pešićeva može kod Nemaca sve učiniti, i zaista je mogla.

Za sve vreme bila je saradnica i ministra unutrašnjih dela u Nedićevoj vladi, Tanasija Dinića. Pričalo se da je i njegova ljubavnica.

U to vreme sprijateljila se sa Živojinom Đurićem, okružnim načelnikom u Leskovcu, jer joj je i on trebao za račun komunista kojih je u leskovačkom okrugu uvek bilo.

Tih dana (proleće 1943) u leskovačkom zatvoru nalazila se jedna grupa zatvorenika, među kojima oko 120 najopasnijih komunista na čelu sa braćom Perović i Vuksanović. Vera Pešić je doputovala u Leskovac i odmah otišla u nemačku Ors-komandu. Zahtevala je da se po jednom spisku pusti 120 zatvorenika, jer su ti ljudi „oklevetani“, tvrdila je Pešićeva. Ovome se suprotstavio Ors-komadant koji je imao dokaze o aktivnom radu tih ljudi za račun komunista. Vera je drsko rekla: „To nije istina“ i zahtevala da se telefonom pozove general Bader. Ors komadant, kome se nije išlo na Istočni front, pozvao je telefonom generala Badera, sa kojim je Vera kratko razgovarala. Potom je Bader naredio Ors komadantu da se svim zahtevima Pešićeve izađe u susret, jer je ona njihov pouzdani obaveštajac i ima njihovo puno poverenje. Svemu ovome bio je prisutan tadašnji komadant Srpske državne straže u Leskovcu, major Aleksandar Stikić, koji je o tome obavestio oblasnu komandu u Nišu strogo poverljivim dopisom.

Vera je tog istog dana pošla u zatvor sa okružnim načelnikom Živojinom Đurićem odakle su svi komunisti pušteni iz zatvora, a Dražini izdvojeni i upućeni u logor na Banjicu.

Oblasna komanda iz Niša, obavestila je nadležne u Beogradu, ali se niko nije usudio da menja odluku Vere Pešić i da dokazuje da Vera radi za komuniste.

U rukama Vere Pešić bile su hiljade srpskih života po raznim logorima, na Banjici, po Srbiji i na zemunskom sajmištu. Ona je hiljade i hiljade komunista i njihovih saradnika pustila iz logora po nalogu šefa Gestapoa, a sa druge strane hiljade nacionalista poslala na večni počinak u Jajincima i u drugim velikim zajedničkim srpskim grobnicama po Srbiji.

I ne samo to. Po Verinom zahtevu, ministar unutrašnjih dela Tanasije Dinić, izdao je dva fatalna naređenja. Prvo krajem maja 1941. godine u kome se naređuje da se svim Crnogorcima u Srbiji ima postupati kao sa ciganima i Jevrejima, a drugo polovinim 1942. godine, da se sa svih važnijih mesta uklone svi Crnogorci kao nepouzdani i da se na njihova mesta dovedu čisti Srbi. Nedić je oba ova naređenja opozvao.

Cilj Pešićeve je bio da se Crnogrci osete nesigurnim i da odu kod Tita u šumu. Delimično je u tome uspela.

U drugoj polovini 1943. godine Pešićeva odlazi kod majke u Sijerinsku Banju. Tamo je 11. septembra 1943. zarobljena od strane četnika majora Radoslava Đurića. Tu je ona svršila jedan veoma važan posao za komuniste. Ona je prevela čitavu grupu majora Đurića kod komunista. Tito je posle nagradio majora Đurića generalskim činom i vrlo važnim i poverljivim položajem u komunističkoj Jugoslaviji. Za Dražu je odmetanje jednje njegove grupe predstavljao težak udarac.

Vera je nastavila da radi svoj posao za račun komunista na prostoru Toplice i Jablanice.

Jednoj četničkoj grupi, sastavljenoj pretežno od bivših četnika majora Đurića, koji su pobegli iz partizanskih redova, polazi za rukom da avgusta 1944. uhvate Veru. Saslušali su Veru i njenu majku Anđu koja je bila saučesnik u Verinom špijunskom radu. Onda su doneli smrtnu presudu i obe streljali. Tom prilikom kod Vere je pronaćen njen lični dnevnik iz koga se saznalo o mnogim Verinim aktivnostima za račun komunista