Japanski napad na Gvadalkanal

Objavljeno 18. May 2010.

Japanci nisu nameravali da slede primer Australijanaca, koji su, u maju 1942, videvši kako dolazi japanska flota, predali Solomonova ostrva bez otpora. Dok su se mali garnizon Gvadalkanala i dve hiljade japansknh radnika povukli u džunglu, sa Rabaula i baza na severnim Solomonovim ostrvima, već nekoliko časova po američkom iskrcavanju, poleteli su bombarderi i lovci da bi vatrom obasuli trupe na obali i desantne brodove. Pored svega, viceadmiral Mikava, čiji je štab bio u Rabaulu, u svoj žurbi sakupio je eskadru od pet teških i dve lake krstarice i jednog razarača, koja je već oko pola pet popodne zaplovila u pravcu Gvadalkanala.

Kretanje ove eskadre nije prošlo neopaženo za kontraadmirala Tarnera i on se zabrinuo. Prilično snažni japanski vazdušni napadi 7. i 8. avgusta već su primorali admirala Flečera da svoje „ranjive“ nosače aviona povuče na jug. Tarner je dakle ostao bez vazdušne zaštite a uz to je još bio ugrožen japanskom eskadrom koja se približavala. Tražio je i dobio odobrenje od Gormlija da 9. avgusta povuče transportnu flotu, dva dana ranije nego što je bilo predviđeno. To je značilo da je Vendegriftovoj pomorskoj pešadiji ostala na raspolaganju samo četvrtina zaliha i ratnog materijala.

U blizini ostrva Savo, koje se nalazi ispred krajnje severozapadne obale Gvadalkanala, patrolirale su četiri američke i dve australijske teške krstarice. Tarner je ponudio komandantu ove eskadre i generalu Vendegriftu da se radi dogovora sastanu na njegovom admiralskom brodu „Mekouli“. Konferencija trojice namrtvo umornih komandanata trajala je do nešto iza ponoći, dok je napolju jako tropsko nevreme smanjilo vidik brodskim osmatračima na stotinak metara. Niko od njih nije ni pomislio da se japanska eskadra, brzinom od 26 čvorova, kreće u visini Savo ostrva. Razarač „Paterson“ bio je prvi koji je (u otprilike četvrt do dva) dao uzbunu. Ali, tada je već bilo kasno. Nekoliko sekundi kasnije, Japanci su se drastično obračunali s američko-australijskom eskadrom. Četiri krstarice su potopljene, jedna krstarica i jedan razarač teško oštećeni. Više od hiljadu savezničkih mornara izgubilo je živote. Japanci su, tako reći, ostali netaknuti. Na sreću Vendegrifta i njegovih vojnika, Mikava je odlučio da se posle ovog izvanrednog uspeha povuče na sever. Nije znao da su se američki nosači aviona već bili udaljili prema jugu, pa je hteo pre izlaska sunca da bude van dometa američkih aviona. Da su Japanci ostali još nekoliko časova pred obalom Gvadalkanala, bez muke bi uništili celu Tarnerovu transportnu flotu i na plaži nagomilane materijalne rezerve, a to bi značilo i kraj američkog poduhvata. Zato je Tarner iskoristio svoju šansu i 9. avgusta se povukao sa svojim delimično iskrcanim brodovima. Po vlažnom, vrelom, neprohodnom prašumom prekrivenom ostrvu više od 16.000 sada izolovanih američkih vojnika mornaričke pešadije borilo se protiv malarije i dizenterije. Japanci im prvobitno nisu predstavljali veliki problem, ali su znali da to tako neće dugo trajati. Njihovo sledovanje smanjeno je na dva mala obroka dnevno, koji su većinom bili spremljeni od rezervi zaplenjenih od Japanaca. Njihova jedina uteha bila je zauzimanje aerodroma koji su Japanci već gotovo potpuno završili. Nazvali su ga „Hendersonovo polje“, po jednom junaku-avijatičaru iz bitke kod Midveja. Premda se grozničavo radilo na uređenju aerodroma, tek su 20. avgusta prve američke eskadrile od devetnaest lovaca i dvanaest bombardera sletele na „Hendsrsonovo polje“, gde su ih oduševljeno dočekali Vendegriftovi vojnici, koji su pod kokosovim palmama izveli jedan ratnički ples, doduše neki od njih sa suzama u očima. Bio je to, kako je zabeležio Vendegrift, „važan preokret u ratnom pohodu“.

Ali ni Japanci nisu mirovali. General Harukiči Hijakutake, komandant 17. armije, dobio je naređenje da odmah povrati Gvadalkanal. Iz jugoistočne Azije doveo je trupe na Bizmarkov arhipelag i Solomonova ostrva: borbenu grupu pukovnika Ičikija, iskusnu Kavagučijevu brigadu, elitnu Sendaj diviziju i 38. diviziju koja je odigrala važnu ulogu u osvajanju Holandske Indije. Danju su američke leteće tvrđavs iz baze na Espiritu Santo predstavljale ozbiljnu pretnju japanskom transportu, ali noću su zato Japanci gotovo nesmetano mogli da prebacuju trupe, tenkove i artiljeriju na tle Gvadalkanala. Oni su 20. avgusta bili svoje snage od dve hiljade ljudi već gotovo udvostručili i u pola dva ujutro 21. avgusta borbena grupa „Ičiki“ krenula je prva u napad protiv američke mornaričke pešadije. U teškoj noćnoj borbi, na reci Ilu, u kojoj su se čak morali upotrebljivati kundaci, kame, bajoneti i samuraj-mačevi, Japanci su doživeli očigledan poraz. Bilo je jasno: general Hijakutake je jako potcenio snagu američke mornaričke pešadije. Stoga je sazvao hitnu konferenciju u Rabaulu s admiralom Mikavom i komandantom 11. vazdušne flote. Odlučeno je da se 24. avgusta zada odlučan udarac. Verujući da se još uvek na Gvadalkanalu nalazi samo oko 2000 američkih vojnika i ne čekajući rezultat boja na reci Ilu, Japanci su uputili na Gvadalkanal nove snage. Za podršku tog desantnog odreda, planom operacije „Ka“, stavljena je u pokret japanska kombinovana flota, podeljena po običaju na nekoliko grupa i odreda. Tako je odred od 1500 vojnika pratila snažna flota od tri nosača aviona, tri bojna broda, pet krstarica, osam razarača, jednog nosača hidroaviona i velikog broja manjih ratnih brodova.

Admiral Gormli, upozoren od australijskih „obalskih osmatrača“ i američkih izviđačkih aviona, naredio je Flečeru da se suprotstavi Japancima sa tri nosača aviona, jednim bojnim brodom, sedam krstarica i osamnaest razarača. U četiri časa popodne poleteli su prvi japanski avioni. To je bio početak bitke kod istočnih Solomonovih ostrva, koja je ponovo bila više vazdušna nego pomorska bitka. Amerikanci su skromnom pobedom u ovoj bici samo odložili japansko iskrcavanje za nekoliko dana; Japanci su prekrcali trupe na razarače i tri dana kasnije iskrcali ih na Gvadalkanal. U toj bici Japanci su izgubili laki nosač aviona „Riujo“, 1 razarač i 90 aviona, a 2 broda su im teže oštećena. Američki nosač aviona „Enterprajz“ bio je toliko oštećen, da je morao da se povuče iz borbe. Jedanaest bombardera sa „Enterprajza“ pojačalo je vazdušne snage na Gvadalkanalu, a šest dana kasnije, kada je jedan japanski torpedo privremeno iz borbe isključno i nosač aviona „Saratogu“, priključila su im se još dvadesst i četiri lovca. Na „Hendersonovom polju“ su ova pojačanja bila dobrodošla, a jedan cinik je primetno: „Što više nosača izgubimo, to je Gvadalkanal sigurniji.“

Zahvaljujući vazdušnim snagama na “Hendersonovom polju“, sada je zaista bilo moguće postepeno jačanje američkog mostobrana. Od velikog značaja bio je pre svega dolazak mornaričkog građevinskog bataljona – popularno nazvanog „morske pčele“ – koji je uspeo da aerodrom tako popravi, da su na njega bezbedno mogli da sleću i teški bombarderi i pod najnepovoljnijim uslovima. Dok su američka pojačanja uvek stizala danju, noću je u vodama oko ostrva operisao takozvani „Tokio-ekspres“ koji su sačinjavali japanski transportni razarači i desantni brodovi, a obično je još pre izlaska sunca nestajao bez traga i glasa. Tako su japanske snage na Gvadalkanalu brojno brzo rasle. One su 11. septembra brojale 9000 svežih i dobro opremljenih ljudi, računajući i poznatu brigadu generala Kavagučija, komandanta ostrva. Ova brigada je 12. septembra otpočela napad na južne odbrambene linije oko „Hendersonovog polja“. Američka mornarička pešadija vodila je ovde borbu sa dvostruko jačim neprijateljem do ranog jutra 14. septembra, kad su se Japanci povukli u prašumu. Na brdskom vencu, koji je bio cilj njihovog napada, a koji su Amerikanci kasnije nazvali „Krvavi venac“, ostavili su 600 mrtvih. Stotine njih umrlo je od rana pri povlačenju kroz džunglu Američka mornarička pešadija je izgubila 40 ljudi, dok su 103 ranjena. Pobeda mornaričke pešadije pomračena je sledećeg dana teškim gubicima ratne mornarice. Posle bitke kod istočnih Solomonovih ostrva, Japanci su izmenili svoju taktiku i koncentrisali veliki broj podmornida u vodama oko Gvadalkanala. U podne 15. septembra, kada je jaka američka eskadra pratila konvoj transportnih brodova ka ostrvu, japanskim podmornicama pružila se prilika za napad. Jedan za drugim potopljeni su nosač aviona „Vesp“ (osa) i razarač „O` Brajen“, a oštećen je i potpuno novi bojni brod „Nort Karolina“. Kako su nosači aviona „Saratoga“ i „Enterprajz“ bili na remontu, Amerikanci su sada u Tihom okeanu imali još samo jedan nosač aviona – „Hornet“. Od novih bojnih brodova u ovoj oblasti ostao im je samo još „Vašington“. I pored svega, američki konvoj je netaknut stigao do Gvadalkanala i 18. septembra iskrcao 4000 ljudi pojačanog 7. pomorsko-desantnog puka, zajedno sa velikom količinom ratnog materijala (artiljerija, vozila, municija, gorivo i hrana).

Japanci su u međuvremenu uspeli da na ostrvo prebace gotovo celu Sendaj diviziju, pojačanu tenkovima i izvesnim brojem teških topova 150 mm, koji su korišćeni za gađanje aerodroma. Američkoj mornaričkoj pešadiji sada je bilo teže nego ikada. Japanska Vrhovna komanda odredila je 21. oktobar za dan kada treba da se zauzme Gvadalkanal. Od 11. oktobra danonoćno je bombardovan aerodrom „Hendersonovo polje“ što avionima, što baterijama Sendaj divizije i brodskom artiljerijom.

U noći između 11. i 12. oktobra dve protivničke eskadre bile su na putu za Gvadalkanal. Sa severa se približavala japanska eskadra pod komandom kontraadmirala Aritoma Gota u sastavu tri teške krstarice i dva razarača. Goto je imao naređenje da izvede noćno bombardovanje aerodroma a ujedno da zaštiti drugu japansku eskadru, koja se sastojala iz dva nosača hidroaviona i šest razarača sa 728 vojnika i nekoliko teških topova, kao pojačanje za Gvadalkanal. Sa juga se Gvadalkanalu približavala američka eskadra pod komandom kontraadmirala Normana Skota: dve teške krstarice, dve lake krstarice i pet razarača. Skot je po naređenju admirala Gormlija morao ofanzivno dejstvovati protiv svih jalanskih brodova u blizini, radi obezbeđenja velikog transporta trupa (164. pešadijski puk) koji je bio na putu iz Numeje ka Gvadalkanalu.

Dve eskadre srele su se nešto pre ponoći. Admiralu Skotu je pošlo za rukom da izvede manevar o kojem sanja svaki pomorski komandant: presekao je neprijateljski sastav na klasičan, ali vrlo riskantan način, ukrštavajući mu čelo u obliku latiničnog slova „T“. Rezultati nisu izostali: potopljeni su jedan japanski razarač i jedna krstarica, a jedna je teško oštećena. Admiral Goto je poginuo a njegova eskadra se povukla na sever. Skot je izgubio jedan razarač, dok su dve krstarice i jedan razarač oštećeni. Tako je noćni boj kod Rta Esperansa doneo Amerikancima pobedu. Flota koja u artiljerijskom boju izvodi manevar obuhvata čela, odnosno „ukrštavanje T“, zauzima položaj ispred čela protivnikove kolone brodova pod uglom od 90° i bočnim plotunima svih brodova koncentriše vatru na njeno čelo i, istovremeno, onemogućava protivniku upotrebu krmenih topova.

Za Vendegrifta i njegove jednnice mornaričke pešadije sve ovo jedva je predstavljalo neko olakšanje. Japanski bombarderi su 13. oktobra preobrazili „Hendsrsonovo polje“ u Mesečevu panoramu punu kratera bombi, uništili i oštetnli veliki broj američkih aviopa i zapalili 25.000 litara dragocenog avionskog goriva. Aerodrom je ponovo pretvoren u buktinju kada je počela da ga bombarduje Sendaj divizija granatama od 150 mm. Američka pešadija je mogla samo da se skloni i čeka. Ni noć nije donela spokojstvo. Jedan japanski bojni brod ispalio je na aerodrom za sat i po više od devet stotina granata kalibra 356 mm. Sledećeg jutra ponovo su se pojavili bombarderi, a noću su ratni brodovn nastavljali svoju paljbu. Kada je svanuo 15. oktobar, mornarička pešadija je raspolagala još svega jednim upotrebljivim bombarderom, dok su na oko dvadeset kilometara od aerodroma Japanci usred dana spokojno iskrcavali svoje trupe. U periodu između 12. i 20. oktobra japansks snage na Gvadalkaialu porasle su na 22.000 ljudi, i to uglavnom svežih i odmornih vojnika. Nasuprot njima stajalo je 23.000 Amerikanaca, većinom jako izmorenih i iscrpljenih od dizenterije i malarije. Admiral Nimic je 15. oktobra situaciju ocenio kao „ne beznadežnu, ali nesumnjivo kritičnu“. Smatrao je (pogotovo što je predsednik Ruzvelt insistirao na brzoj odluci) da je Gormlija potrebno razrešiti dužnosti, i zato ga je zamenio agresivnim viceadmiralom Viljemom Holsijem koji je 18. oktobra u Numeji preuzeo komandu nad američkim snagama u Južnom pacifičkom području.

Pet dana kasnije, 23. oktobra, počela je na Gvadalkanalu bitka za aerodrom „Hendersonovo polje“. Japanci su počeli napad lakim tenkovima i artiljerijskom vatrom, ali sada su i Amerikanci raspolagali 105-milimetarskim baterijama, koje su u protivtenkovskoj odbrani predstavljale neprocenjivu vrednost. Borba je trajala do svitanja 26. oktobra. Opet je to bio potpun poraz Japanaca, koji su pored glavnine Sendaj divizije izgubili i 103 aviona. Još pre nego što su odjeknuli poslednji pucnji oko aerodroma, odigrao se kod ostrva Santa Krus druga sukob između nosača aviona. Japanci su, naime, pogrešno mislili da je Sendaj divizija zauzela „Hendersonovo polje“ i krenuli su sa pet nosača aviona, četrnaest krstarica i dvadeset i četiri razarača ka Gvadalkanalu, da bi tamo jednom za svagda „sredili te Amerikance“. Ovoj impozantnoj floti Amerikanci su mogli da se suprotstave samo sa nosačem aviona „Hornetom“, opravljenim „Enterprajzom“, jednim bojnim brodom, šest krstarica i četrnaest razarača. „Hornet“ i dva razarača su potopljeni. Oštećeni su „Enterprajz“ (ponovo), bojni brod i jedna krstarica. Na papiru je to ponovo bila pobeda Japanaca, jer su imali oštećene samo jedan laki i jedan teški nosač aviona. Izgubili su, međutim, stotinu aviona i time je napadna snaga njihovog pomorskog vazduhoplovstva svedena ispod prihvatljivog minimuma. Avioni su još, možda, i mogli da zamene, ali ne i stotinu pilota koji su od 7. avgusta izgubili živote u borbama za Gvadalkanal. Sve do juna 1944, do bitke u filipinskom moru, japanski nosači aviona nisu se usudili na otvorenu borbu s američkom flotom. I tako su Amerikanci najzad dobili toliko neophodni i toliko željeni predah u području Gvadalkanala. On će trajati do 12. novembra.