Pomorska bitka kod Gvadalkanala

Objavljeno 18. May 2010.

Krajem oktobra i početkom novembra 1942. na palubi najjačeg bojnog broda na svetu „Jamato“, štab admirala Jamamota razrađivao je plan za novi napad na Gvadalkanal. Japanci su bili ubeđeni da je u oktobarskoj ofanznvi nedostajalo samo malo pa da izbace Amerikance sa ostrva. Zato se novi japanski plan zasnivao na maksimalnom naprezanju snaga i iskorišćavanju svih vojnih prednostn i šansi. Glavni cilj ovog plana bio je iskrcavanje čitave pešadijske divizije (13.500 vojnika) na Gvadalkanal i istovremeno noćno, artiljerijsko bombardovanje aerodroma na tzv. „Hendersonovom polju“ koje bi se izvršilo dve noći uzastopno. Posle toga, aerodrom bi, kako su se nadali, bio u tolikoj meri oštećen teškim japanskim artiljerijskim zrnima da Amerikanci više ne bi mogli da ga koriste kao vazduhoplovnu bazu.

Japanske desantne snage krenule su prema Gvadalkanalu na jedanaest brzih transportnih brodova, u pratnji istog broja razarača, pod komandom kontraadmirala Raizoa Tanake, koji se u borbama za Gvadalkanal proslavio kao odličan komandant sastava lakih pomorskih snaga i koji se može smatrati prvim čovekom „Tokio-ekspresa“. Pre nego što je počelo bombardovanje američkog aerodroma, upućen je još jedan broj bojnih brodova i krstarica čije su jezgro činili brzi bojni brodovi „Hijej“ i „Kirišima“, oba, izmeđui ostalog, naoružana i sa osam topova od 356 mm. Operaciju je trebalo da podrže avioni sa kopnenih aerodroma i sa nosača aviona „Junio“ i „Hijo“, čiji su komandanti, međutim, dobili naređenje da ne rizikuju suviše. Posle Midveja Japan je morao čuvati svoje preostale nosače aviona, jer su glavninu snaga izgubili, a nove brodove nisu mogli tako brzo izgraditi i staviti
u ratnu upotrebu.

Kao i obično, Amerikanci su otkriln ove japanske namere. Zato su već krajem oktobra uputili sveže snage i sredstva u područje Gvadalkanala. Pocredstvom predsednika Ruzvelta, flota u Južnom Pacifiku pojačana je krstaricama, razaračima i podmornicama. Iz Australije i sa Havaja stigao je veći broj aviona. Kada je u drugoj sedmici novembra opasnost od Japanaca postala evidentna, kontraadmiral Tomas Kinkejd dobio je naređenje da napustn Numeju i otplovn u pravcu Gvadalkanala. Jezgro njegovog flotnog sastava sačinjavali su novi bojni brodovi „Vašington“ i „Saut Dakota“ i nosač aviona „Enterprajz“. Ovaj najveći amernčkn nosač aviona još nije bio sasvim opravljen od oštećenja koja je između ostalog zadobio u bici kod ostrva Santa Krus, ali je uz izvesna ograničenja ipak mogao da vrši svoju funkciju pokretne vazdušne baze. Opravke doduše nisu prekinute odlaskom iz Numeje, jer je osoblje broda-radionice „Vestal“ za vrsme puta ostalo na palubi „Enterprajza“ da bi završilo preostale radove. Takođe su na Gvadalkanal upućsna dva konvoja koji su za odbranu ostrva doveli pojačanje od 6000 vojnika zajedno sa znatnim rezervama municije, hrane i avionskog goriva. Ovi konvoji stigli su do Gvadalkanala jedan za drugim 11. i 12. novembra. U podne dvanaestog doživeli su jedan japanski vazdušni napad. Obalski osmatrači su na vrsme javiln dolazak japanskih aviona, tako da je komandaigg Združenog desantnog odreda, kontraadmiral Ričmond Tarner imao vremena da prekine iskrcavanje i krene punom parom na otvoreno more. U momentu napada, transportni brodovi nalazili su se u zoni protivavionske odbrane brodova podrške, tako da su Japanci dočekanm žestokom vatrom. Time su gubici ograničenn: jedan razarač pogođen je vatrom sopstvennh brodova i morao je da napusti borbu. Na krmeni deo teške krstarice „San Francisko“ jedan japanski pilot se obrušno sa svojim avionom, pošto je bio pogođen od američke protivavionske artiljerije.

Izviđačkn avioni, koji su javljali da se sa severa približava japanski sastav teških brodova uticali su na Tarnera da pred zalazak sunca povuče svoje transportne brodove natrag na jugoistok. Sam ih je pratio sa tri razarača. Da bi zaustavio japanske snage koje su, kako je tačno pretpostavio, imale za cilj aerodrom na Gvadalkanalu, uputio je pet krstarica i osam razarača pod komandom kontraadmirala Denijela Kelegena, u pravcu “Prolaza gvozdenog dna“ (nazvanog tako zbog velnkog broja potopljenih brodova koji su ležali na njegovom dnu). Tako su Amerikanci naišli na japanskn flotni odred pod komandom kontraadmirala Hiroaki Abea koji se približavao kroz prolaz između ostrva Savo i Rta Esperans. Oba sastava plovila su velikom brzinom, tako da su išli jedan drugom u susret brzinom od četrdeset nautičkih milja na čas.

Amerikanci su prvi primetili protivnika. Radar krstarice „Helena“ otkrio je Japance na udaljenosti od četrnaest milja. Kelegen je nekoliko minuta kasnije promenio kurs plovidbe udesno, pokušavši da izvrši manevar „ukrštanja T“ i obuhvati čelo protivnikovog sastava, isto kao što je učinio kontraadmiral Norman Skot, koji je sada bio njegov zamenik u bici kod Rta Esperansa. Ipak, ovog puta je to išlo drukčije. Četvrt sata posle prvog izveštaja sa „Helene“, razarač „Kašing“, koji je bio na čelu američkog sastava, naišao je na dva japanska razarača, Abeovu prethodnicu. Razarač „Kašing“ je naglo skrenuo da bi mogao da ispali torpeda, ali je time doveo u zabunu brodove koji su plovili za njim. Tako, umesto klasičnog artiljerijskog boja, došlo je do „borbe u mešavini“, odnosno „melea“, kako glasi stručni naziv: to je borba u kojoj brodovi obe strane plove nasumce stalno menjajući kurs, i u kojoj o međusobnoj vezi, ili efikasnom centralizovanom komandovanju ne može biti ni reči. Koliko je situacija bila konfuzna pokazuje činjenica da su i Amerikanci i Japanci nekoliko puta gađali svoje sopstvene brodove. Amerikanci su primili najteže udarce. Admirali Kelegen i Skot postali su žrtve japanskih granata koje su pogodile komandne mostove njihovih admiralskih brodova. Skotov admiralski brod, teška krstarica „Atlanta“ napuštena je sledećeg jutra. Amerikanci su dalje izgubili četiri razarača, dok su svi ostali brodovi imali manja ili veća oštećenja. Jedan od njih, laka krstarica „Žino“ potonula je sledećeg jutra pod tragičnim okolnostima. Vraćajući se sa pet ostalih „preživelih“ iz noćne akcije, nju je na putu za Nove Hebride torpedovala japanska podmornica „I-26“. Komandant „Helene“, koja je predvodila ovu grupu brodova, nije se smatrao odgovornim za spasavanje brodolomaca. Pokušaj da se pozove spasilačka ekipa iz komande Južnog Pacifika admirala Holsija, bio je uzaludan. Tako je gotovo sedam stotina ljudi izgubilo živote, među njima i petoro braće Saliven, koji su svi kao dobrovoljci stupili u mornaricu, i koji su se tek nedavno ponovo našli na istom brodu.

Japanci su izgubili dva razarača, dok je Abeov admiralski brod „Hijej“ pogođen više od pedeset puta. Avioni sa „Enterprajza“ našli su ga ujutro 13. novembra severno od Savoa i napali bombama. Ipak, biće potrebno još nekoliko napada da ovaj ponosni brod zauvek nestane u okeanskkm dubinama. To je bio defniitivii kraj broda sa hrizantemom na vrhu, koji je nekada imao tu čast da nosi japanskog cara u inspekciju ratne flote.

Rezultat gvadalkanalske pomorske bitke, jedne od najkrvavijih u vodama Solomonovih ostrva, ne može se sa sigurnošću odrediti na osnovu obostranih gubitaka. Kelegenov odred ubrao je veoma gorke plodove zbog nedovoljie uvežbanosgi za noćnu borbu, slabe discipline u korišćenju radio-telefonskih uređaja. Činjenice da nikad ranije nije bio u istom sastavu, kao i zbog toga što američki komadanti nisu bili dovoljno svesni vrsdnosti modernih radarskih uređaja (nijedan komandant nije za admiralski brod izabrao jednu od tri krstarice, koje su bile opremljene sa, za to vreme, veoma modernim osmatračkim radarima). Ipak, Kelegenov sastav je uprkos teškim gubicima postigao cilj koji mu je postavio Tarner: posle noćne gužve Abe je povukao svoje snage na sever, a da nije izveo planirano bombardovanje aerodroma na Gvadalkanalu. I Tanaka se povukao sa svojim konvojem trupa u bazu na ostrvima Šortdlends. Kao što je i ranije nagovešteno, bilo je predviđeno još jedno bombardovanje Gvadalkanala u noći između 13. i 14. novembra. To je izvela grupa razarača i krstarica pod komandom viceadmirala Guničija Mikave. Da bi se sprečio prolazak ovih brodova kroz „Prolaz gvozdenog dna“ nije bilo dovoljno raspoloživih brodova osim dva torpedna čamca. Njihovi napadi nisu urodili plodom, i Mikavini brodovi su mogli da ispale sve svoje zalihe specijalne municije za bombardovanje (granate sa osetljivim upaljačem, različite od protivoklopnih granata koje se obično koriste u borbi između brodova zaštićenih jakim oklopom).

Rezultat ovog bombardovanja bio je prilično mršav. Kada su Amerikanci u zoru izašli na aerodrom „Hendersonovo polje“ da bi procenili štetu, ustanovili su da su poletno-sletne staze bile još uvek upotrebljive. Izbrojili su osamnaest uništenih i trideset i dva oštećena aviona. Ni Mikavina grupa nije prošla bez ogrebotina. Ujutro 14. novembra ona je bila cilj više napada koje su izveli avioni sa aerodroma „Hendersonovo polje“ i nosača „Enterprajza“. To je Japance mnogo koštalo. Potopljena je teška krstarica „Kinugaza“, dok su tri krstarice i jedan razarač oštećeni. U međuvremenu, izviđački avioni sa „Hendersonovog polja“ otkrili su Tanakin konvoj, koji je ponovo jurio kroz kanal između severoistočnog i jugozapadnog niza Solomonovih ostrva u pravcu „Prolaza gvozdenog dna“. Tokom celog dana ovaj konvoj napadali su avioni sa „Epterprajza“ i „Hendersonovog polja”, kao i „leteće tvrđave“ sa Espiritu Santa. Do sumraka potopljsno je sdam od jedanaest japanskih transportnih brodova. Većina ostalih bila je oštećena, ali ipak su nastavili da plove ka Gvadalkanalu, uz pratnju razarača, koji su prihvatili, koliko god je bilo moguće, brodolomce sa potopljenih transportnih brodova.

U zoru 15. novembra ovi brodovi stigln su do Tasafaronge, gde su transportni brodovi izvučeni na obalu da bi što pre bili istovareni. Ovo je uspelo samo delimično, jer su se ponovo pojavili američkn avnoni. Na kraju, Tanaka nije uspeo da dovede generalu Hijukatakeu pojačanje veće od 2000 ljudi, sa 260 sanduka municije i 1500 džakova pirinča.

U međuvremenu, u toku noći, ponovo je vođena artiljerijska borba na severozapadnom ulazu u „Prolaz gvozdenog dna“. Bio je to boj koji je, možda, više nego bilo koji drugi od navedenih, doprineo krajnjem ishodu pomorske bitke kod Gvadalkanala 12-15. novembra. Ovog puta sukobili su se grupa za bombardovanje formirana od bojnog broda „Kirišime“ i dve teške krstarice pod komandom viceadmirala Nobutake Kondoa, i ameička 64. operativna eskadra. Ova se sastojala od bojnih brodova „Vašington“ i „Saut Dakota“, sa četiri razarača pod komandom kontraadmirala Vilisa Lija. Bilo je to prvi put da Vilis Li, zvani „Čing“, kao admiral komanduje jednim sastavom. I njegovi razarači sačinjavaln su vrlo heterogenu jedinicu: došavši iz četiri različita diviznona, sastali su se da bi pratili Lijove bojne brodove do Gvadalkanala. Jedini razlog tome bio je što su ova četiri razarača u Kinkejdovoj eskadri imala najviše goriva u tankovima. Zajedno nikada nisu bili u akciji, vremena da se postavi komandant diviziona nije bilo. Nije onda ni čudo što su teško stradali kada su negde sat pre ponoći došli u kontakt sa dve od tri grupe u koje je Kondo podelio svoje snage. Dva su potonula, a preostala dva su teško oštećena i privremeno su napustili borbu. Američki bojni brodovi zbog komplikovane situacije na ekranima radara, nisu mogli da pruže artiljerijsku podršku svojim razaračima, već su promenili kurs da se ne bi suočili sa protivničkim razaračima. Zbog toga su se razišli, pa se svaki pojedinačno našao nasuprot Kondovim glavnim snagama, koje su se tog momenta sastojale iz bojnog broda „Kirišims“, dve krstarice i dva razarača. Ovaj susret imao je za američki bojni brod „Saut Dakota“ ozbiljne posledice: zbog teškog oštećenja nadgrađe, između ostalog prekinute su sve radio-veze i uništen je radar, morao je da se povuče iz borbe. Ali zato je bojni brod „Vašington“ za sedam minuta uspeo pedeset puta da pogodi „Kirišimu“ granatama 406 mm i 130 mm. Japanski bojni brod je tako teško oštećen da je nekoliko časova kasnije morao biti napušten a zatim je potonuo. Kondo je posle gubntka „Kirišime“ (nije ga koristio kao admiralski brod, već je komandovao sa jedne teške krstarice), pokušao da sledi „Vašington“. Ovaj pokušaj nije trajao dugo i onda je svim brodovima dao naređenje da se povuku. To je značilo da je Li dobio bitku prvenstveno zbog toga što je ovladao novom taktikom vođenja artiljerijskog boja na osnovu radarskih podataka. Novi japanski pokušaj da se poruši aerodrom „Hendersonovo polje“ brodskom artiljerijom doživeo je takođe fijasko. Kasnije će se ispostaviti da je to bio poslednji pokušaj: japanska mornarica je odlučila da više ne rizikuje svoje teške brodove u vodama „Prolaza gvozdenog dna“.

Noćni boj između 14. i 15. novembra, zajedno sa borbama koje su mu neposredno prethodile, može se smatrati prekretnicom bitke za Gvadalkanal, kojom je inicijativa ponovo potpuno prešla u američke ruke. Vest o povoljnom ishodu gvadalkanalske bitke sredinom novembra proširila se skoro istovremeno sa drugim važnim i radosnim vestima: uspela sovjetska protivofanziva kod Staljingrada, kao i savezničkn desant u severnoj Africi. Zbog toga je predsednik Ruzvelt, koji je tada smatrao da će Gvadalkanal morati da se napusti izjavio: „Izglela da smo najzad otšli do prekretnice ovog rata“. Premijer Čerčil je govorio o „kraju početka“. Pažnja i oduševljenje kojim se pratila gvadalkanalska bitka odražava se i u njegovim memoarima, gde on deo o događajima sredinom novembra završava rečnma: „Ova povest treba još dugo da se pripoveda u velikoj Republnci.”