Propast nemačke Šeste armije

Objavljeno 18. May 2010.

Neposredna odluka o protivofanzivi kod Staljingrada donesena je još 13. septembra na savetovanju državnog komiteta odbrane na predlog Žukova i Vasiljevskog, što je odmah podržao Staljin.Od sredine septembra do sredine novembra 1942, podrobno je razrađivan plan protivofanzive kod Staljingrada i sprovođene su opsežne mere da se ona što bolje pripremi.

Plan za protivofanzivu je dobio naziv “Uran“.Predviđeno je bilo da se predstojeća kontraofanziva odvije na površini od 400 kvadratnih kilometara.Imala je za cilj opkoljavanje i uništavanje velikih snaga protivničke vojske.Zbog toga je koncentracija trupa Crvene armije vršena noću i uz najveću kamuflažu.

Jutro 19. novembra 1942. godine.Dan je bio tmuran, a vidljivost slaba.Sipala je hladna sitna kiša pomešana sa snegom.Legendarni snajperista Vasilij Zajcev, koji je već tada imao više od 200 ubijenih Nemaca, zauzeo je unapred pipremeljni položaj u blizini metalnih razvalina zavoda „Crveni oktobar“.Desno od njega sedeli su isto tako prekaljeni strelci Viktor Medvedev i Galifan Abzalov.Ispred njih se dizao Mamajev kurgan.Na 200 metara ispred njih nalazio se rezervoar sa vodom sagrađen od armiranog betona.U njemu su se ugnezdili korektori vatre nemačkih minobacačkih baterija.

Staljingrad je obavijala neobična tišina.Tačno u 7 časova i 30 minuta Zajcev je za sve vreme Staljingradske bitke prvi put ispalio metak u nebo.Istog trenutka prolomila se uraganska vatra artiljerije.U veliku protivofanzivu krenule su trupe Jugozapadnog i Donskog fronta.Proboj nemačke odbrane izvršen je istovrmeno na nekoliko sektora.Slaba vidljivost je onemogućavala da se u većoj meri koristi avijacija.Protivofanzivu su najpre objavile kaćuše, a odmah zatim su im se pridružile i tri i po hiljade topova i minobacača.Artiljerijska priprema trajala je 80 minuta.

Trupe Jugozapadnog fronta probile su moćnim udarima odbranu rumunske 3. armije istovremeno na dva sektora.S obzirom da je proboj išao dosta sporo, komadant fronta je doneo odluku da u borbu ubaci 1. oklopni korpus generala V.V. Butkova i 26. oklopni korpus generala A.G. Rodina.Tenkovi ovih korpusa probili su odbranu protivnika i napredovale u toku dana oko 20 kilometara.

U 21. armiji najveći uspeh je postigao 4. tenkovski korpus generala A.G. Kravčenka, koji je napredovao 30-35 kilometra u dubinu neprijatelja.

Nemačke trupe nisu izdržale udar pa su počele da odstupaju.Rumunske trupe su već posle prvih udara počele da hvataju maglu, ali su se i njima i Rusima isprečile nemačke trupe, raspoređene u drugoj odbrambenoj liniji.Međutim, te trupe nisu bile dovoljno jake da zaustave jedinice sovjetskog 1. i 26. oklopnog korpusa.

Trupe Donskog fronta pod komandom Konstantina Rokosovskog nanosile su pomoćni udar u pravcu Vertjačija sa dve armije; 24. i 65. (bivša 4. tenkovska).Cilj im je bio da opkole protivničku vojsku na maloj okuci Dona.

Na Staljingradskom frontu artiljerijska priprema je počela tačno u 10 sati 20. novembra 1942. godine.Posle desetominutne kanonade, iz svojih bunkera i skrovišta izleteli su sovjetski tenkovi i vojnici i ustremili se na protivničke položaje.Negde oko 3 sata popodne, udarne grupacije Staljingradskog fronta probile su odbranu nemačke 4. tenkovske armije i 4. rumunske armije na sva tri sektora napada.U tom trenutku Andrej Jerjomenko, komadant Staljingradskog fronta, nardio je da se u napravljenu brešu ubace 13. i 4. mehanizovani korpus.Odmah zatim u pomoć im je krenuo i 4. konjički korpus.

Negde oko podne 21. novembra sovjetske trupe su ugrozile komandno mesto 6. nemačke armije, pa je ono hitno premešteno.Fon Paulus je zatražio od komadanta GA „B“ da povuče svoju armiju sa obale Dona i Čira i dobio odobrenje, ali je kasno uveče stigla nova naredba iz štaba Kopnenih snaga da trupe 6. armije moraju držati Staljingrad i Volški front po svaku cenu.

Kada su jedinice 26. oklopnog korpusa stigle do Kalča i zauzele most preko Dona, to je izazvalo paniku ne samo u nemačkim jedinicama već i u štabu 6. armije.Učesnik u tim događajima, pukovnik Vilhelm Adam ovako opisuje nastalu situaciju: “U grozničavom nastojanju da spasu sopstveni život ljudi su ostavljali sve što im je smetalo da što pre pobegnu, bacali su oružje i opremu, vozila puna municije nepomično su stajala pored puta, poljske kuhinje i zaprežna kola su napušteni, jer su ispregnuti konji korišćeni za jahanje kako bi se što pre uteklo.Strašan haos ja zavladao u Verhnječirskoj.Beguncima iz 4. tenkovske armije priključili su se vojnici i oficiri 3. rumunske armije i pozadinske službe 11. armijskog korpusa koji su bezglavo bežali ka severu…“

Ostvarujući plan „Uran“, sračunat na opkoljavanje protivničke grupacije kod Staljingrada, 45. tenkovska brigada iz sastava 4. tenkovskog korpusa u 16 časova, 23. novembra, prosto je uletela u gradić Sovjetski i spojila se sa 36. mehanizovanom brigadom iz 4. mehanizovanog korpusa.Trupe Jugozapadnog fronta koje su dolazile iz oblasti Serafimoviča probile su odbranu 3. rumunske armije i 23. novembra izbile u područje Kalača, Sovjetskog i Marinovke.S juga su im u susret hitale trupe Staljingradskog fronta generala Jerjomenka, koje su zbrisale odbranu rumunske 4. armije.Petog dana od početka sovjetske protivofanzive, bitka je dostigla svoju kulminaciju.U rejonu Kalča susrele su se čelne trupe Jugozapadnog i Staljingradskog fronta, čime je završeno operativno okruživanje neprijateljske grupacije između Volge i Dona.U obruču su se našli ojačana fon Paulusova 6. armija i delovi 4. oklopne armije generala Hota sa ukupno 22 divizije i 160 samostalnih jedinica, koje su zajedno imale oko 330.000 vojnika.

„Kuvamo se u sopstvenom sosu“, javio se 24. novembra u dramatičnoj radio-poruci komadantu GA „B“ komadant opkoljene 4. tenkovske armije general Herman Hot.

Hitlerova Vrhovna komanda (Glavni stan) nije dugo ostala u podzemnim bunkerima kod Vinica.Razne okolnosti zahtevale su da se Hitler ujesen 1942. godine vrati u istočnu Prusku, u Rastenburg, staro sedište najvišeg rukovodstva Vermahta.Dva dana pred početak sovjetske protivofanzive kod Staljingrada, Hitler i nemačko najviše rukovodstvo su se nalazili u Berghofu (južna Bavarska), u Firerovoj planinskoj rezidenciji.

Kada je ujutro 19. novembra počela protivofanziva Crvene armije, specijalni predstavnik za vezu nemačkog generalštaba kod 6. armije, major fon Cicevič, obavestio je generala Cajclera o novonastaloj opasnosti na Volgi.Baš u tim trenucima Hitler je držao jedan od svojih monologa o „… novim koracima prema Uralu, Kavkazu i na Nevi…“ Uznemireni Cajcler dramatično je rekao Jodlu:“Rusi nastupaju na Donu protiv rumunske 3. armije! Upravo su mi javili da su započeli napad i na drugim sektorima kod Staljingrada!“ Niko se nije usudio da prekine monolog velikog vođe i da mu saopšti neprijatnu vest.

Narednih dana u Berghof su počele da pristižu sve alarmantnije vesti o opasnoj situaciji na Volgi i Donu.Odlučeno je da se od snaga u ugroženoj oblasti formira Grupa armija „Don“ pod komandom feldmaršala fon Manštajna.U njen sastav su ušle sve trupe koje su se nalazile južno od srednjeg toka Dona., uključujući tu i opkoljenu 6. armiju i delove opkoljene 4. oklopne armije kao i one jedinice koji se nisu našle u obruču, kao i ostatke 3. rumunske armije.Da bi se ojačala Grupa „Don“ hitno su iz Nemačke, Francuske, Poljske, sa Kavkaza i iz okoline Voronježa i Orla prebačene nove jedinice.

Manštajn je dobio naređenje da u okviru operacije „Zimska oluja“ razbije sovjetski obruč i spoji se sa 6. fon Paulusovom armijom.Komadant GA „B“ feldmaršal Vajks i fon Paulus su zahtevali hitne mere da bi pokušali sa probojem obruča, u pravcu jugozapada, što je podrazumevalo napuštanje Staljingrada.Hitler, Kjtel i Jodl su izričito zahtevali da 6. armija nastavi borbu u obruču.Štaviše, Hitler je 24. novembra potpisao naredbu kojom se opkoljenenim trupama na području Staljingrada nalaže da iz petnih žila zadrže svoje pozicije, dok ih nemačke jedinice spolja ne deblokiraju. „Rusi su samo privremeno opkolili trupe 6. armije…“, kaže se u njegovoj naredbi.

Erih fon Manštajn je stigao 27. novembra u Novočerkask, gde je formirao štab GA „Don“ i odmah se dao na posao.Posle brižnog proučavanja situacije, zaključio je da situacija nije tako loša:“Firer je u pravu kada zahteva od fon Paulusa da ne napušta Staljingrad“, rekao je tada Šulcu, svom načelniku štaba „Imam već nekoliko ideja za efikasno pružanje pomoći 6. armiji.“ Prvi proračuni su pokazali da će u deblokadu moći da krene tek 9. decembra.

Jedini način za snabdevanje 6. armije bio je vazdušni transport, čije su mogućnosti bile veoma ograničene.Luftvafa je mogla da pokrije samo 20% potreba 6. armije, koja je svakodnevno trošila više od 700 tona različitog materijala i municije.Za takvu količinu tereta trebalo je dnevno preko 1.000 velih transportnih aviona, i to pod uslovom da lete neometano i da ih Sovjeti ne obaraju.Međutim, komadant 8. vazdušne armije Rihthofen raspolagao je početkom decembra sa samo 298 tranportnih aviona.

Oko fon Paulusove grupacije obruč se sve više stezao i njen položaj postajao je sve teži.Sovjetske jedinice dobile su zadatak da snažnim udarima u pravcu Gumraka razdvoje opkoljenu grupaciju i unište je po delovima.Već 30. novembra dvostruko se smanjila teritorija koju je držao opkoljeni neprijatelj.Međutim, Nemci su se i dalje đavoslki suprotstavljali, pa u početku njihove snage nisu mogle biti presečene na dva ili više delova.Sovjetska komanda dugo je smatrala da su u obruču nalazi samo 85-90 hiljada nemačkih vojnika, pa je od te činjenice polazila kada je planirala njihovo uništenje.Ali kasnije se uspostavilo da se u obruču našlo oko 330.000 ljudi.

Crvenoarmejci su često slušali neobične ponude iz obližnjih nemačkih rovova na iskvarenom ruskom jeziku:“Ej Rus, umirem od zime.Menjam automat za šapku.“

Planovi za izvođenje nemačke operacije pod nazivom „Zimska oluja“ su predviđali da tenkovska grupa „Hot“ sastavljena od ponovo formirane 4. tenkovske armije krene u napad sa područja Koteljnikova, a 48. tenkovski korpus (iz sastava nemačko-rumunske grupe „Holit“) iz okoline Nižnječirske.Fon Paulusova 6. armija trebala je da zapne iz petnih žila kako bi zadržala svoje položaje na Volgi, ali istovremeno bi njene tenkovske jedinice krenule u proboj i spojile se sa trupame generala Hota.

Ujutro 12. decembra dve Hotove tenkovske divizije prešle su u napad sa ciljem da deblokiraju 6. armiju.Nanoseći udar na uskom sektoru počele su da potiskuju sovjetsku 51. armiju generala N.I.Trufanova.Teške borbe vodile su se kod sela Verhnje Kusmskog, koje je više puta u toku dana prelazilo iz jedne ruke u drugu.Ovde su Nemci prvi put u ratu upotrebili bataljon tenkova tipa „Tigar“ (Tiger I).Manštaj je bio vrlo optimističan. Za tri dana Nemci su uspeli da napreduju 45 kilometra u pravcu Staljingrada i da se približe 6. armiji na svega 48 kilometra. U „Vučjoj jami“ je nastalo neopisivo oduševljenje. Opasnost od proboja blokade oko 6. armije postajala je sve realnija. Sovjeti su na ugroženi sektor hitno počeli da dovlače nove divizije kako bi zaustavili napredovanje Manštajnove grupacije.

Hitler je naredio da se napregnu sve snage da se učini „sve što je moguće i nemoguće“, da se „napravi novi skok“ i stigne do fon Paulusove armije, uz istovremeno razbijanje sovjetske grupacije na Donu i Čiru. Trpeći ogromne gubitke, Manštajnove snage su 19. decembra izbile na reku Miškovu, ali im se ovde isprečila 51. armija generala Trufanova.

Obe strane su se borile s takvom ljutinom kakva je karakteristična za najžešće okršaje Staljingradske bitke.Istoričari su zabeležili podvig I.M. Kaplunova koji je svojom protivtenkovksom puškom uništio 8 nemačkih tenkov.Deveti tenk je onesposobljen posle drugog ranjavanja vojnika Kaplunova.Ističe se i besprimerno junaštvo 24 vojnika Crvene armije koji su branili kotu u blizini Verhnje Kumska.Oni su uništili 18 nemačkih tenkova i veliki broj neprijateljskih vojnika i oficira.Nemci su zauzeli kotu tek kada je poslednji vojnik poginuo.

U isto vreme kada su protivudari Crvene armije zaustavili tenkove generala Hota, Sovjeti su pojačali svoj pritasak na italijansku 8. armiju razvijenu duž srednjeg toka Dona.Komadant armije panično je javio Manštajnu, „Vučkoj jami“ i Rimu:“Protivnik se uklinjuje u položaje naših divizija „Ravena“ i „Koserija“.Tog momenta napetost u Vrhovnoj komandi dostigla je vrhunac.

Kroz gustu jutarnju maglu 16. decembra krenule su trupe Jugozapadnog fronta u veliku ofanzivu na srednjem Donu. Istovremeno, na severu, u ofanzivu je krenuo i Voronješki front.Plan je bio da se uništi italijanska 8. i ostaci 3. rumunske armije na srednjem Donu i da se prodre u pozadinu nemačkih snaga na širem području Tormosina.U početku napredovanje nije išlo po planu pa je odlučeno da su u bitku ubace tenkovski korpusi i da se aktivira avijacija.

Na sektorima napada 6. i 1. gardijske armije (Jugozapadni front), ojačane navedenim korpusima, nemačke snage su počele da se povlače u neredu.Napravljen je proboj od 60 km u širini i 40 km u dubini.Kroz stvorene breše krenula je bujica sovjetskih tenkova, preteći da ozbiljno ugrozi pozadinu Manštajnove grupacije „Don“.

„Atmosfera potištenosti i straha je zavladala u Rastenburgu“, pisao kasnije tadašnji italijanski ministar inostranih poslova grof Ćano, koji je zajedno sa maršalom Kavaljerom 18. decembra posetio Hitlerov Glavni stan.Cilj misije italijanskih rukovodilaca je bio veoma delikatan.Trebalo je uveriti Hitlera da se „na neki način dogovori sa Rusima i potpiše mir“, a da se potom glavnina snaga Vermahta angažuje u Sredozemlju i spasi Italiju od iskrcavanja zapadnih saveznika.Hitler je, naravno, te zahteve odbacio „kao sulude“.

Uoči 25. decembra nastupila je davno očekivana katastrofa italijanske 8. armije.Sovjeti su naneli udar preko Dona, u pravcu juga.Okolnosti su pretile da pređu u „super-Staljingrad“, tj. da Crvena armija preseče odstupnicu celom južnom krilu nemačkih snaga od Kavkaza do Crnog mora.Za Manštajna su nastupili teški trenuci.On je bio prinuđen da povuče snage generala Hota, kako bi još jednom pokušao da zatvori brešu u dubini. Rusi su nastavili da potiskuju Manštajnove trupe i da ga sve više udaljavaju od opkoljene nemačke 6. armije.Sovjetske trupe na sektrou Dona i Čira napredovale od 150 – 200 kilometra i izbile u područje Kantamirovke, Tacinske i Morozovska.Zbog novonastalih događaja nemčki Generalštab je odlučio da „do daljenjg“ odustane od bilo kakvih ofanzivnih akcija i hitno pređe u odbranu, kao i da nastavi sa povlačenjem ugroženih trupa.

Neodlučnost i zbunjenost nemačke komande iskoristio je 24. korpus generala V.M. Badanova i za pet dana uz borbu prevalio je 240 kilometara u dubinu neprijatelja i kod varošice Tacinske uništio nekoliko hiljada neprijateljskih vojnika.U međuvremnu, odred tenkista (iz sastava 24. korpusa) pod komandom kapetana F.F. Nečejeva upao je na aerodrom gde se nalazilo više od 300 nemačkih aviona.Prilikom zauzimanja aerodroma velika količina ratnog materijala i goriva pala je u ruke tenkista.Međutim, Nemcima je pošlo za rukom da prikupe rezerve i da opkole 24. korpus.Korpus se pet dana borio u obruču protiv nemačkih rezervi.U zoru 29. decembra korpus je dobio naređenje od Nikolaja Vatutuina da probije obruč i da se povuče, što je i učinjeno.Za junačka dela učinjena u ovoj akciji, 24. korpus je preimenovan u 2. gardijski tenkovski korpus, dobivši počasno zvanje „Tacinski“.Komadant korpusa V.M Badanov je prvi u Sovjetskom Savezu odlikovan ordenom Suvorova II reda, a odlikovani su i svi vojnici i oficiri ove jedinice.

Komadant Jugozapadnog fronta Nikolaj Vatutin referisao je 28. decembra Stavki:”Sve što se ranije nalazilo ispred Jugozapadnog fronta, to jest oko 17 divizija, potpuno je uništeno.I skladišta su nam pala u ruke.Zarobljeno je više od 60 hiljada vojnika, o otprilike toliko je i ubijeno…”

24. decembra na području Koteljnikova stajali su jedni naspram drugih mnogobrojni nemački i sovjetski tenkovi, blešteći na zubatom decembarskom suncu.Manštajn je napred isturio nove moderne tenkove tipa “Tigar”, dok je komadant Staljingradskog fronta naredio genralu Radionu Malinovskom da u snegom pokrivenoj stepi razvije svoje tenkove.

“Dogodio se zanimljiv slučaj”, pisao je kasnije Malinovski, ”Vazdušnim izviđanjem saznali smo da je protivnik koncentrisao u borbeni poredak ogromnu masu tenkova, 6 redova po 60 tenkova.Svakog trenutka su bili spremni da krenu u juriš i probiju naše redove.Kako da se suprotstavimo neprijatelju? Mi smo, doduše, imali više tenkova, ali nam je nedostajalo gorivo.Znači borba je morala da bude kratka i brza.Izdao sam naređenje da se skinu sredstva za maskiranje i da se na čistinu izvedu sva vozila, čak i ona koja su bila sakrivena u zaklonima i jarugama.Neka neprijatlj vidi dobro na šta će da naleti.U Hitlerov stan su počeli da stižu telegrami: Čitava stepa je prekrivena sovjetskim tenkovima.”

Radilo se o ispitivanju nerava protivnika i psihološkom udarcu.Posle svojevrsnog obostranog demonstriranja sile, zapodela se razgoropađena bitka u kojoj su, na Manštajnovo zaprepašćenje, “tridesetčetvorke” Malinovoskog naterale njegove “tigrove” u bekstvo.Ujutro 29. decembra trupe Staljingradskog fronta su zauzele grad Koteljnikovo.

“I ova zima nam nije naklonjena … Sledeću, odlučujuću operaciju na Istoku vodićemo i završiti je u toku leta”, rekao je Hitler svom zvaničnom zameniku rajhsmaršalu Hermanu Geringu.Na predlog Jodla i Cajclera u Hitlerovom Glavnom stanu doneta je 29. decembra konačna odluka; GA “A” i “Don” treba povući daleko na zapad i objediniti ih pod komandom feldmaršala Manštajna.Nova formacija zvaće se ubuduće GA “Jug”.Usledilo je brzo povlačenje GA “A” na liniju Majkop-Armavir-Saljsk. GA ”Don” je i dalje imala, formalno, zadatak da pokuša da se probije do opkoljene 6. armije i da se jedino u slučaju nekih nepredviđenih dešavanja povuče na zapad do linije Konstantinovska-Severni Donjec.

U pet minuta do ponoći, 31. decembra 1942. godine, Fridrih fon Paulus izašao je iz svoje zemunice, pogledao put mračnog neba na kojem su se jedva videli obrisi ljubičastog meseca, šiban ledenim vetrom, setno je kroz zube promrmljao:”Hej, Nova godino, šta mi donosiš? Kakva li me sotona dovela u ovo beskrajno, belo bespuće? Da li sam zaista iz ljubavi prema Nemačkoj, ili zbog slepe odanosti Fireru ubio toliko ljudi … I Ruse, i Nemce? Bože, kako da spasim bar preživele vojnike 6. armije?”