Šahovićka rezolucija

Objavljeno 18. May 2010.

Prerastanje čisto vojničko-nacionalne organizacije, kakva je bila u svome nastajanju, u jednu političko-vojničku organizaciju, kakva je postala kasnije, bilo je, vrlo verovatno, veoma teška greška koja je usmerila ceo pokret na drugu stranu. Mihailović je isticao, a to mu je savetovano i iz Londona, da vojnički organizuje narod i da ga priprema za jedan opšti narodni ustanak. Možda je pukovnik Mihailović to imao u vidu kada se, sa svojom grupom, smestio na Ravnoj Gori. Od momenta pak kada je on svoju akciju nazvao imenom „pokret“, bilo je neminovno da ona neće ostati samo nacionalno-vojnička, nego će morati biti i politička organizacija. Prema kazivanju Sergija M. Živanovića, Draža Mihailović je u početku bio protiv toga da se njegov rad shvata partijsko-politički: ,,Svaki od nas, govorio je on, mora imati na umu da narodni Ravnogorski pokret nije nikakva politička partija i nema nameru da to postane. On je iznad svih partija i drugih političkih i nepolitičkih grupa …“

Činjenica je da je on oko sebe okupljao političke ljude koji nisu bili obojeni izrazito partijsko-politički (osim republikanaca Dragiše Vasića i Mladena Žujovića) pokazuje, da je Draža Mihailović u samome početku, imao ipak određene političke ambicije. Početkom avgusta 1941. došao je na Ravnu Goru i u štab pukovnika Mihailovića dr Mladen Žujović, koji mu je podneo jedan nacrt o formiranju i organizaciji organa civilnih i političkih vlasti na koje bi se vojnička strana Pokreta imala osloniti. Centralno telo je imalo biti sastavljeno od najreprezentativnijih predstavnika političkih stranaka, od predstavnika kulturno-političkih organizacija poznatih u narodu, od istaknutih pojedinaca i intelektualaca poznatih u zemlji i inostranstvu, i od jednoga člana Vrhovnoga štaba. Uz nacrt bile su i dispozicije, koje su predviđale organizovanje pokrajinskih i mesnih organa toga Centralnoga tela, njihovo formiranje i funkcije s naslonom na vojne vlasti, s kojima dodir i saradnju obezbeđivali bi podobni ,,oficiri za vezu“.

Mihailović je sve ovo usvojio i iz ovoga nacrta je postao Centralni nacionalni komitet, koji je postao rukovodeće političko telo Ravnogorskog pokreta … Posle Mladena Žujovića na Ravnu Goru je, verovatno polovinom septembra 1941, došao Dragiša Vasić. Decembra 1942. godine đeneral Mihailović je odredio Dragišu Vasića, dr Mladena Žujovića i dr Stevana Moljevića za članove Izvršnog odbora CNK, sa sedištem u Vrhovnoj komandi uz koju će, kao politički predstavnici, predstavljati Pokret. Izvršni odbor je odmah naimenovao i poslao ovlašćenje dr Vojislavu Vujancu za novoodređenog Generalnog sekretara CNK sa sedištern u Beogradu s tim da on predloži članove po pokrajinama za CNK. Uzeti u obzir za Srbiju: dr Vojislav Vujanac i još jedan; za Južnu Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Vojvodinu po jedan.

Centralni nacionalni komitet bio je političko telo, a svako političko telo mora imati i svoj program. Morao ga je imati i Ravnogorski pokret generala Mihailovića. Tvorac ovoga programa bio je dr Stevan Moljević, advokat iz Banja Luke. Ako Srbi u jugoslovenskoj izbegličkoj vladi nisu, iz raznih razloga mogli da javno i otvoreno vode računa o veoma ugroženim interesima srpskoga naroda, to je mogao i morao da radi CNK. Njegov program za koji se ne može reći da je bio stalan program Mihailovićevog pokreta, predviđao je jednu homogenu Srbiju, koja bi bila očišćena od nacionalnih manjina i obuhvatala sve one krajeve, koje Srbi smatraju, istorijski i etnički, svojim. Moljević je određivao nacionalne manjine prema tadašnjem njihovom stavu prema Srbima. Prema njegovom programu trebalo je da se sa srpskoga prostora iseli 2.675.000 duša od kojih je bilo oko 1.000.000 Hrvata, 500.000 Nemaca, a trebalo je useliti 1.300.000 ,od toga 300.000 Srba iz Hrvatske. Za Muslimane je rečeno, da pretstavljaju težak problem, koji, po mogućnosti, treba da bude rešen. U formulisanju programa Ravnogorskog pokreta pridaje se naročiti značaj tzv. ,,Šahovićkoj rezoluciji”, koja je doneta na konferenciji, održanoj u Šahovićima od 30. novembra do 2. decembra 1942. godine; Šahovići su selo blizu Bijelog Polja, u Raškoj. Na ovoj konferenciji je učestvovalo ,,blizu 1000 delegata, većinom omladinaca iz svih krajeva Crne Gore, Boke i Raške, s delegatima iz drugih srpskih krajeva.“ Važno je istaći da na ovoj konferenciji nije učestvovao general Mihailović iako se, već u to vreme, nalazio u Gornjem Lipovu, ali su prisustovala tri njegova važna komandanta (Zarija Ostojić, Đorđe Lašić, Pavle Đurišić). Konferenciji je predsedavao Milan Bandović, koji je, u to vreme, bio važna i vojnička i politička ličnost.

Nemamo sasvim jasnu sliku ni o radu ove konferencije, niti o njenim zaključcima. Rezolucija, koju je ova konferencija donela, okarakterisana je kao profašistička, ali njena važnost nije osporavana. Uroš Zonjić veli: „Istini za volju, mora se priznati da se neka gledišta na konferenciji nisu slagala sa demokratskim načelima. Dotaknute teze bile su refleks teških dana a još težih iskustava sa nečoveštvom komunističkih ,,oslobodilaca“. Porodica svakoga od učesnika bila je u crno zavijena. Mučka ubistva roditelja, braće i prijatelja ostavljala su duboke ostatke na njihovim srcima i osećanjima, rečima i slovima.“ Zonjić dalje veli da su zaključci ove konferencije bili uručeni generalu Mihailoviću, i da je on tom prilikom rekao: „Za taj zajednički cilj, i naš i našega naroda, garancija je izražena rečima: svi Srbi pod jednim zajedničkim krovom. Kada budemo uredili svoj dom, razgovaraćemo sa susedima o zajedničkoj slozi i miru, o preporođenoj i jakoj Jugoslaviji … Srpska deca koja se ponose tuđom petokrakom zvezdom odrekla su se nacije.“

Uroš Zonjić ističe i to, da je u Šahovićima ,,bila samo otvorena politička diskusija o našoj nacionalnoj problematici. Ta je diskusija okončana i data joj je forma i sadržina zvanično na kongresu u selu Ba. A odluka u selu Ba ostaje kao stvarna i istinska sinteza, i nacionalna i politička, shvatanja Ravnogorskog pokreta po svim problemima Jugoslavije. Ko je protiv te odluke, on danas sebe optužuje da nikada nije bio sa Dražom“ . . . Treba, čini nam se dosta i moralne i intelektualne virtuoznosti pa naći neku organsku vezu između Rezolucije donete u Šahovićima i one donete u selu Ba.

Za tadašnja shvatanja, bar ovoga dela četnika, o rešenju srpskog nacionalnog pitanja i uređenju buduće države posle rata, Šahovićka rezolucija je od velike važnosti. Posle Moljevićevog Memoranduma ona je drugi, osnovni, četnički dokumenat o tome kako treba urediti buduću državu, koji je, međutim, kasnije napušten i zamenjen rezolucijom donetom 27. januara 1944. godine, u selu Ba.

Šahovićka rezolucija ima sedamnaest tačaka. Nju je donela ,,intelektualna omladina Crne Gore, Boke i Sandžaka“. Prema njoj, buduća država treba da bude monarhija sa dinastijom Karađorđevića na čelu, ,,u kojoj će četnička organizacija, u saglasnosti sa Krunom biti, za izvestan period vremena, potreban za potpunu obnovu zemlje, jedini nosilac celokupne državne vlasti u zemlji.“ Posvećena je, u drugoj tačci, naročita pažnja određivanju granica buduće Jugoslavije, koja, prema tačci trećoj, treba da bude “unitarna” i samoupravna. U njoj će živeti Srbi, Hrvati i Slovenci u svojim oblastima na principu širokih samouprava. Između ovih oblasti ima se ustanoviti neposredna terenska veza, kako bi ideja jugoslovenske zajednice bila što potpunija. U ovoj državi prema tačci četvrtoj, ne može biti nacionalnih manjina.

Sastavljačima Šahovićke rezolucije lebdeo je pred očima kult jake države. U ovoj državi trebala je da bude ograničena privatna svojina: “Veliki privatni posedi moraju se ukinuti i staviti državi na raspoloženje. Ovo će državi olakšati potpuno rešenje agrarne reforme (tačka 5). ,,Celokupna industrija mora biti u državnim rukama. Velika trgovina mora biti u državnim rukama, a mala u privatnim rukama pod kontrolom države“. Privreda treba da bude izgrađena na principu državnoga zadrugarstva. Trgovački poslovi, novčani i kreditni zavodi moraju biti u državnim rukama“ (tačka 5). Advokati treba da budu državni činovnici (tačka 8).

Suprotno podržavljavaju svih grana privrede ,,nauka i umetnost su slobodne” (tačka 6). Školaski sistem treba reformisati tako kako će najbolje zadovoljiti narodne potrebe: ,,U tu svrhu treba gimnazije svesti na potreban broj, a povećati i favorizovati srednje stručne škole a naročito poljoprivredne i zanatske“ (tačka 6). U svim osnovnim i srednjim školama verska nastava je obavezna“ (tačka 7). ,,Crkva je državna. Pravoslavna je crkva nacionalna i svetosavska. Katolička crkva treba da bude administrativno odvojena od Vatikana, a da bude jugoslovenski nacionalna u duhu ideja Štrosmajera“.

Sudije i činovnici treba da budu obezbeđeni. ,,Sudije da budu birani iz redova četnicke organizacije, kao i svi ostali činovnici“ (tačka 8). ,,Državni činovnici imaju biti nacionalno i moralno ispravni i iz četničkih redova, dobro nagrađeni i automatski unapređivani. Privatnih činovnika ne može biti. Ministri da budu državni činovnici, bez diskrecionih prava i dispozicionih fondova … Žene mogu biti državni činovnici samo u oskudici muškaraca, i to u specijalnim, njima podobnim strukama“ (tačka 13).

Za vojsku je rečeno da ,,treba da bude jaka, spremna i preporođena, kao garancija reda i bezbednosti države. Ona treba da bude nacionalna i moralna škola naroda. Žandarmerija treba da bude formirana iz redova četnika i da stoji pod direktnom komandom četničke organizacije (tačka 11, 12) … Štampa i celokupna štamparska delatnost treba da stoje u službi naroda i nacionalne obnove (tačka 14). ,,U novoj državi treba da se Posveti naročita pažnja propagandi u duhu četničke organiacije i ideologije” (tačka 15). ,,U duhu izloženih zaključaka a u saglasnosti sa Krunom, četničke organizacije će sprovesti državno uređenje i biti jedini nosilac celokupne državne vlasti do ostvarenja četničkog programa i ostvarenja uslova za prelazak na široke ustavne slobode (tačka 17).

Šahovićka rezolucija, koju je potpisao 17 lica, a koja nije koliko je nama poznato, bila nikada usvojena od jednoga širega četničkog foruma, predstavlja, ustvari, Ustav zamišljene četničke države koju je trebalo tek stvoriti. Ovaj Ustav predviđa uvođenje četničke diktature na jedan neodređen rok sa nadom da će toj diktaturi ipak doći kraj.

Ovaj ,,Ustav“ imao je dve negativne osobenosti: prva je, i to vrlo važna, da se u odeljku o položaju crkve u državi, nigde ne pominje kakav bi u toj državi bio položaj Islama i njegovih vernika (iz čijih redova je bilo i četnika), a drugi bi bio u proglašavanju četništva za vodeću i jedino dozvoljenu ideologiju u državi u kojoj se pominju samo dva faktora: kralj i četništvo bez da se išta reklo o tome kakav će biti odnos između njih i ko vlada, a ko treba da bude onaj koji izvršuje naređenja i vrši vlast. I tekst i duh ove Rezolucije pokazuju da se radilo o pripremanju jedne čisto vojničke diktature pri čemu nije označavana razlika između vojske i četništva. U svakom slučaju jasno je, da Šahovićka rezolucija nije zagovarala nikakav demokratski poredak u zemlji, a ceo pokret je, pred stranim svetom, hteo da bude smatran demokratskim.

O kongresu u selu Ba nešto kasnije će biti više reči.