Moralno stanje nemačkih trupa postajalo je sve gore. U decembarskim borbama 6. armija je izgubila preko 80.000 vojnika i oficira. Njena brojnost je smanjena na svega 250.000 ljudi. Ispred rovova fon Paulusove armije pojavili su se, sredinom decembra, mnogobrojni sovjetski agitatori koji su na nemačkom jeziku, pozivali protivničke vojnike na predaju kako bi se prekinuo besmislen otpor i smanjile ionako prevelike žrtve. Ovi apeli su odigrali određenu ulogu, broj begunaca se povećao, čak su se na neki sektorima predavale organizovano i cele čete, ali ipak, ogromna većina vojnika Vermahta kod Staljingrada izričito je odbijala ovakve i slične sovjetske ponude. Zbog pokušaja dezertersta u obruču 6. armije izrečeno je više od 360 smrtnih kazni.

U zgradi u kojoj se nalazila komanda Donskog fronta, na čijem je čelu stajao Konstantin Rokosovski, uveče 31. decembra okupili su se članovi Vojnog saveta fronta, predstavnici Stavke Vasiljevski, Novikov, Golovanov, pisci Vanda Vasiljevska i Aleksandar Kornejčuk … General Novikov je naredio jednom pilotu da usput prenese i jelku za štab fronta koja je u skladu sa mogućnostima i ukrašena.

„Novu 1943. godinu dočekali smo u prijatnoj drugarskoj atmosferi“, sećao se general Rokosovski. „Bilo je izrečeno mnogo dobrih želja i ceo razgovor je prožimala vera u predstojeću pobedu nad neprijateljem … Tokom razgovora dotakli smo se i pitanja, kako je u istoriji poznato mnogo slučajeva kada se neprijatelju, koji je dospeo u težak položaj, daje ultimatum o predaji … Kod mene se rodila misao da se posavetujem sa Generalštabom, možda nije loše da i mi pokušamo ovaj drevni viteški običaj?“

„Udruženim snagama bio je sastavljen tekst ultimatuma. Uskoro su iz Stavke telefonirali i saopštili da se tekst veoma dopao Staljinu. Tekst koji smo mi pripremili bio je odobren uz neznatne izmene. Rečeno nam je da na dan-dva pre početka ofanzive uručimo ultimatum komandantu nemačke 6. armije general-pukovniku Paulusu ili njeovom zameniku …“

U tom dokumentu se govorilo da je nemačka armija u Staljingradu potpuno opkoljena od strane sovjetskih trupa još od 23. novembra 1942 godine. Svi pokušaji nemačke komande da spase opkoljenu armiju nisu dali nikakve rezultate. Crvena armija je uništila sve one nemačke jedinice koje su joj pošle u pomoć. Oštra ruska zima tek počinje; veliki mrazevi, hladni vetrovi i vejavice tek predstoje, a nemački vojnici nisu obezbeđeni pravom zimskom odećom i nalaze se u teškim nehigijenskim uslovima…

„Vi, kao komandant, i svi oficiri opkoljenih trupa, pisalo je dalje u ultimatumu, odlično shvatate da nemate nikakvih realnih mogućnosti da probijete obruč oko Vas. Vaš položaj je beznadežan i dalje pružanje otpora nema nikakvog smisla. U uslovima ovakve za vas beznadežne situacije, a da bi se izbeglo nepotrebno prolivanje krvi, predlažemo Vam da prihvatite sledeće uslove kapitulacije:

1) Sve nemačke opkoljene jedinice kojima ste Vi i Vaš štab na čelu da prestanu s pružanjem otpora.

2) Da organizovano predate u našu nadležnost sav lični sastav, naoružanje, svu borbenu tehniku i vojni inventar u ispravnom stanju. Svim oficirima, podoficirima i vojnicima garantujemo život i bezbednost, a posle završetka rata povratak u Nemačku ili u bilo koju zemlju zavisno od želje zarobljenika. Celom personalu koji se bude predao sačuvaćemo vojnu uniformu, oznake činova i odlikovanja, lične stvari, dragocenosti, a višim starešinama i hladno oružje.

Svi oficiri, podoficiri i vojnici koji se budu predali dobijaće odmah normalnu hranu.

Svim ranjenicima, bolesnicima i promrzlim biće pružena lekarska pomoć.“

Dokument su potpisali predstavnik Stavke general-pukovnik artiljerije Voronov i general Rokosovski, kao komadant trupa Donskog fronta.

Tačno u određeno vreme sovjetski parlamentarci su izišli iz bunkera i sa belom zastavom, uz glasne zvuke trube, uputili se prema nemačkim položajima. Ali im sa neprijateljske strane niko nije pošao u susret. Staviše, na njih je otvorena vatra, u početku po neki plotun iz puške, zatim iz mitraljeza, pa čak i minobacača. Parlamentarci su bili prinuđeni da se vrate.

Iz Stavke je predloženo da se razmisli o još jednom pokušaju, da se pošalju parlamentarci ali sa južne strane obruča, na primer, sa sektora Tolbuhinove armije.

Ujutro 9. januara parlamentarci su srećno stigli do neprijateljskih položaja, gde su ih na uslovljenom mestu dočekali nemački oficiri. Parlamentarci su odbili da njima uruče ultimatum, zatraživši da budu odvedeni u protivničku komandu. Tamo su prebačeni zavezanih očiju. Na komandnom mestu marame sa očiju su im skinute i primila ih je grupa viših nemačkih oficira … Ruski emisari su zatražili da ih lično primi fon Paulus. Tu im je rečeno da komanda nemačkih trupa ne prihvata ultimatum, čiji joj je sadržaj poznat, pošto ga je čula preko radija.

Posle izveštaja da neprijatelj ne prihvata ultimatum, iz Stavke su jedino mogli da požele uspeh svojim trupama u rešavanju ovog pitanja oružjem.

Nemačka Vrhovna komanda, i lično Hitler, smatrali su da fon Paulusova armija ni pod kakvim uslovima ne sme da kapitulira. Međutim, u obruču je ipak došlo do određenih neslaganja između trezvenijih generala i tvrdoglavih linijaša, koji su smatrali da će se, na kraju krajeva, naći neki način da se probije ruski obruč. U takvoj situaciji fon Paulus je poslao avionom u Glavni stan generala Hubea, komandanta 14. tenkovskog korpusa, koji je lično Fireru raportirao o stanju nemačke vojske kod Staljingrada. Po povratku u kotao Hube je u ime Hitlera počeo najaktivnije da propagira nastavljanje otpora „sve dok Rusi u borbi prsa u prsa ne budu uništeni“. Ipak, da se primetiti da je Hube blagovremeno, opet avionom, utekao iz obruča ne čekajući da se s bajonetom bori protiv crvenoarmejaca. Hitlerov Glavni stan je nedugo zatim obavestio nemačku i svetsku javnost kako se fon Paulusova 6. armija prekrštava u „Tvrđavu Staljingrada“. Naravno fon Paulusu i njegovom štabu bilo je jasno da je to samo propagandni trik i da pompezni nazivi i gromoglasne fraze neće moći da spasu agonije stotine hiljada ljudi.

U „Vučjoj jami“ vladalo je raspoloženje kao među kurjacima za vreme hajke. Firer je pretio Kajtelu, ovaj Jodlu, a Jodl načelniku štaba Kopnenih trupa Cajcleru. Cajcler je pak, slao depešu za depešom 6. armiji prožete praznim obećanjima i frazama: „Držite se još, biće spasa, samo se držite …“

U Vrhovnoj komandi Crvene armije užurbano su pravljeni planovi za konačni slom 6. armije. Nad Staljingradske ruševine spustila se još jedna hladna i sablasna noć. Istoriji je idućeg jutra predstojalo da započne novu stranicu ove beskonačne avanture.

Na savetovanju kod Staljina odlučeno je da se predstojeća ofanziva protiv opkoljene nemačke 6. armije poveri generalu Rokosovskom, odnosno komandi Donskog fronta. General Jerjomenko je dobio naređenje da preda komandu nad 57, 62. i 64. armijom, što je ovaj teška srca učinio. Na osnovu ove odluke štab Staljingradskog fronta bio je dužan da preuzme rukovođenje trupama koje su operisale na koteljnikovskom pravcu sa zadatkom da se unište neprijateljske trupe na području Koteljnikova. Zbog toga je 31. decembra doneta odluka da Staljingradski front promeni ime u Južni front i da njegove akcije budu usmerene u opštem pravcu prema Rostovu.

Plan za likvidaciju 6. armije dobio je šifrovani naziv „Prsten“. Operaciju je trebalo da izvede vojska Donskog fronta pod komandom generala Rokosovskog. U sastav Donskog fronta 1. januara su uključene 62. armija generala Čujkova, 64. armija generala Šumilova i 57. armija Fjodora Tolbuhina. Nešto pre toga pod komandu Rokosovskog stavljena je i 21. armija Ivana Čistjakova, prebačena sa Jugozapadnog fronta.

Operacija „Prsten“ trajala je od 10. januara do 2. februara 1943. godine i predviđala je sistematsko, u etapama, likvidiranje opkoljene nemačke grupacije. Planirano je da se neprijatelj preseče na dva dela, a potom postepeno drobi i uništava po manjim delovima. Nemci su se uprkos bezizlaznim stanju u kojem su se nalazili branili fanatično.

Operacija „Prsten“ počela je u osam časova ujutro 10. januara. Blizu 7.000 topova, minobacača i kaćuša zasulo je nemačke položaje zastrašujućom vatrom. U devet sati u juriš su krenuli tenkovi i pešadija, podržani iz vazduha od strane 16. vazduhoplovne armije generala Rudenka. Sve se odvijalo precizno i po planu.

Sa zapada su glavni udar nanosile armije pod komandom generala Batova i Čistjakova, sa severa su krenule armije Ždanova i Galinjina, sa juga već proslavljene 64. i 57. armija Šumilova i Tolbuhina. Najslavnija jedinica iz odbrambene faze Staljingradske bitke, 62. armija generala Čujkova imala je zadatak da aktivnim delovanjem sa istoka veže na sebe što veće nemačke snage.

I pored nemačkog fanatičnog otpora, do kraja dana na nekoliko sektora napravljen je proboj od 6-8 kilometara. Na pravcu glavnog udara jedinice 65. armije uklinile su se u nemačku odbranu 1,5 – 4,5 km. Posle trodnevnih krvavih borbi Crvena armija je uspela da probije nemačku odbranu na zapadnom sektoru tako da su Batovljeva 65. i Čistjakovljeva 21. armija izbile na zapadnu obalu reke Rosoške i na područje Karpovke. Nemci su na ugroženo područje prebacili pojačanja i izvršili nekoliko protivnapada. Ali su ubrzo na taj sektor prebačene i nove sovjetske jedinice koje su uz pomoć artiljerije i kaćuša nastavile da slamaju nemački otpor. Goneći neprijatelja u povlačenju, sovjetske jedinice su uspele da ga okruže kod Male Roške, pa im je general P.I. Birjukov ponudio predaju, ali je njegov predlog izričito odbijen.

Fon Paulus je odmah obavestio, radio-putem Glavni stan o „najezdi krupnih ruskih snaga na severu, zapadu i jugu, usmerenih na Karpovku i Pitomnik … Ne postoji nikakva mogućnost da se uspostavi pređašnje stanje. Napušteni su Dmitrijevka, Cibenko i Rakotino“.

Cajcler će posle rata priznati da je nakon ove vesti nestao „izveštačen Hitlerov optimizam, po prvi put je on priznao da je situacija ozbiljna …“ Iz „Vučje jame“ je naređeno da se po svaku cenu zadrži veliki aerodrom u Pitomniku. Aerodrom je ipak 15. januara zauzela 214. divizija Batovljeve armije. Štab nemačke armije je bio prinuđen da napusti Gumark i da se preseli bliže Staljingradu, u rejon 71. divizije.

Predveče 17. januara 64, 57, 21, 65. i 24. armija stigle su do predgrađa Staljingrada gde ih je dočekala uraganska vatra na kakvu nisu nailazili ni u danima najžešćih okršaja. Ponovo se potvrdilo pravilo da se protivnik u agoniji ludački brani.

20. januara 1943. fon Paulus se ponovo obratio komandi GA „Jug“ i Glavnoj komandi Kopnene vojske gde je još jednom ukazao na teško stanje svoje opkoljene armije i zatražio slobodno delovanje „kako bi nastavio sa otporom dok je to moguće ili prekinuo borbu ako se ona više ne može voditi, i tako omogućio negu ranjenika i izbegao potpunu tragediju …“

Odgovor Glavne komande je bio negativan: „Kapitulacija se isključuje. Armija vrši svoj istorijski zadatak, kako bi svojim nepokoljebljivim otporom do maksimuma olakšala stvaranje novog fronta kod Rostova i severno od njega, kako bi se omogućilo povlačenje GA sa Kavkaza.“

Paulus je naredio da se odbace svi ruski predlozi o kapitulaciji 6. armije i da se parlamentarci proteruju vatrom. Tako je odbijen ponovni zahtev komande Donskog fronta o predaji. Nastavlja se besmisleno prolivanje krvi. Sovjetski borci često gube strpljenje, strašan osvetnički gnev počinje da se ispoljava u njihovim postupcima. Omanji nemački odred iz dobro utvrđenih bunkera nekoliko dana je zasipao ubistvenom vatrom jedan istureni puk iz Čistjakovljeve armije. Stotinak crvenoarmejaca platilo je svojim životima pokušaj zauzimanja bunkera. A kada su fašisti ostali bez municije istakli su belu zastavu. Ali borci su odbili da prihvate njihovu predaju. Bez ikakvog dogovora, bez komande, gotovo po intuiciji slistili su vatrom iz mitraljeza i automata uporne naciste.

Konstantin Rokosovski je naredio da 22. januara ceo Donski front krene u opštu ofanzivu. Nemci su bili pribijeni na sasvim mali prostor, pa je hiljade sovjetskih topova i minobacača napravilo novi pakao u „kotlu“ u kojem je, prema nemačkim izvorima, broj ranjenih i bolesnih u 6. armiji dostigao, u poslednjoj nedelji januara, oko 50 hiljada. Za četiri dana borbi sovjetske jedinice su napredovale 10-15 kilometara. Levo krilo 21. armije oslobodilo je važno odbrambeno utvrđenje Gumrak i preseklo železničku prugu istočno od ovog mesta. Batovljeva armija je proterala osvajače iz Aleksandrovke i Gorodišča. Nemci su izgubili poslednje aerodrome, čime je bilo potpuno prekinuto sletanje transportnih i borbenih aviona. Južno od Staljingrada, Šumilovljeva i Tolbuhinova armija nastavile su energično napredovanje, razbijajući na svom putu protivničku odbranu u Kuporesnom, Jeljšanki, Pešćanki, Voronovu, Aleksejevskoj i Sadovoj i stuštile se prema jugoistoku.

Za 16 dana borbi Nemci su imali preko 100 hiljada ubijenih, ranjenih i zarobljenih vojnika. Teritorija koju su držali smanjila se karajem januara na samo 100 kvadratnih kilometara. Zadržavajući sovjetske trupe na Volgi, oni su hteli da dobiju na vremenu za formiranje nove odbrambene linije.

Videvši da nema drugog izlaza, i u nameri da izbegne dalju pogibiju nemačkih trupa, Manštajn je kao komadant GA „Jug“, zatražio 22. januara od Hitlera da dozvoli fon Paulusu da kapitulira. Dva dana kasnije i fon Paulus je zatražio istu dozvolu. Hitler je odgovorio sledećeg dana: „Zabranjujem kapitulaciju! Armija je dužna da drži svoje položaje do poslednjeg čoveka i do poslednjeg metka i svojom herojskom izdržljivošću doprinese stvaranju odbrambenog fronta i spasenju Zapadnog sveta.“

U takvoj situaciji Konstantin Rokosovski je rešio da 26. januara susretnim udarima Čistjakovljeve 21. i Batovljeve 65. armije sa zapada i Čujkovljeve 62. armije sa istoka, u opštem pravcu prema naselju Krasnij Oktobar, završi cepanje opkoljene grupacije na dva dela, a zatim da ih uništi pojedinačno shodnu planu „Prsten“.

Oštar napad počeo je izjutra.Tri sovjetske armije dokosurivale su neprijatelja i išle u susret jedna drugoj. Pre podne, istoga dana, susrele su se južno od naselja Krasnij Oktobar i na Mamajevom kurganu jedinice 21. armije, koje su nastupale sa zapada, sa 62. armijom koja je napredovala sa istoka.Na taj način nemačka grupacija bila je presečena na dva dela; južni prikovan za centralne kvartove grada i severni na prdručju „Traktorskog zavoda“ i „Barikada“.Oko obe grupacije počela su da se stežu dva čelična obruča.

PREDAJA

U zoru 27. januara počela je energična likvidacija pojedinih grupa opkoljene nemačke vojske. Igrom slučaja, grupa nemačkih generala je sama sebe uhapsila, odnosno, ostavši bez vojske, oni su u tupoj ravnodušnosti sedeli u prostorijama gradskog zatvora. Ovde su bili komadanti korpusa Zajdlic, Pfefer i Šlimer, kao i komadanti divizija Debon, Lajzer i Daniels. Paulus se sa svojim štabom skrivao u podrumu jedne velike robne kuće.

Ujutro ga je telefonom pozvao general Šlimer i obavestio ga o stanju trupa, koje su bile potpuno iscrpljene, demoralisane i nesposobne za dalji otpor. Potom je zatražio dozvolu da kapituliraju. Paulus je ljutito uzvratio da svi moraju i dalje da se pridržavaju njegove naredbe „o borbi do kraja“ i spustio slušalicu. Isto je zatražio i pukovnik Miler, načelnik 14. oklopnog korpusa, ali je i on dobio isti odgovor.

Kada je u noći između 28. i 29. januara levo krilo Šumilovljeve 64. armije prešlo reku Caricu i izbilo u centralni deo grada, već su pucali poslednji šavovi odbrane zabunkerisane nemačke armije.

General Šlimer je, ipak, 29. januara primio sovjetske parlamentarce i zajedno sa ostalim generalima pobeglim u zgradu zatvora vodio razgovor o kapitulaciji. General Šmit, načelnik štaba 6. armije, pretio im je vojnim sudom. Fon Paulus je i dalje demonstrirao „odanost Fireru“ pa mu je 30. januara preko radija čestitao desetogodišnjicu dolaska na vlast: “U Staljingradu, pisao je on, još uvek se vijore zastave sa kukastim krstom“. Međutim, iza ovih pompeznih reči krila se surova stvarnost. Komanda 6. armije je u mračnom podrumu robne kuće očekivala strašan rasplet. I on je nastao.

Tridesetog januara strogim centrom grada već su zagospodarile Šumilovljeve i Tolbuhinove trupe. Predveče se na vratima robne kuće pojavio general Roske, komadant nemačke divizije koja se branila u najužem centru grada: „Divizija više nije u stanju da pruža otpor“, raportirao je Paulusu. „Ruski tenkovi se približavaju robnoj kući. Došao je kraj.“

Paulus i štab proveli su u podrumu svoju poslednju noć.Oni više nikome i ničemu nisu komandovali, ali su pobednicima bili potrebni živi. Prilikom ispitivanja zarobljenika 29. januara, komadant 64. armije general Mihail Stepanovič Šumilov saznao je gde se krije komanda 6. armije. On je naredio komadantu 38. motorizovane brigade, pukovniku I.D. Burmakovu, da opkoli zgradu i zarobi štab 6. armije.

Hitler i Gebels su na sve moguće načine bodrili opkoljene vojnike i starešine tražeći da umru „za stvar Nemačke“ ili da „izdrže dok ne stigne efikasna pomoć“. Dok su postojali aerodromi i sletali avioni, Glavni stan je slao čitave vreće odlikovanja i raznih pohvala. Gvozdeni krstovi su se delili kao alva, ali su ljudi na samrti malo marili za njih. Poslednjeg dana januara stizala su i unapređenja.

Ujutro 31. januara u fon Paulusovu prostoriju ušao je general Šmit i pružio general-pukovniku list papira sa telegramom: „Čestitam vam dodeljivanje čina general-feldmaršala.“ Telegram je stigao u zoru. I to je bio poslednji telegram…

Fon Paulus se namrštio i procedio kroz zube: “Sve ovo predstavlja signal da trebam da izvršim samoubistvo! Ali ja Hitleru takvo zadovoljstvo neću pričiniti …“ Šmit ga je prekinuo: „Istovremeno vam moram saopštiti da su Rusi pred vratima …“

Načelnik štaba je odstupio u stranu i otvorio vrata. U prostoriju je ušao sovjetski general I.A. Laskin sa prevodiocem, i odmah izjavio da su svi prisutni Nemci sovjetski zarobljenici. Potom je pročitao tekst ultimatuma: “Sve opkoljene trupe kod Staljingrada moraju smesta da prekinu otpor; moraju organizovano da nam predaju svo ljudstvo, naoružanje i svu borbenu tehniku; odmah nam predajte sva operativna dokumenta Glavne komande; prekinite sve razgovore preko radija. Mi garantujemo bezbednost svima koji su opkoljeni i ukazivanje hitne medicinske pomoći ranjenicima i bolesnima“.

General Roske je prihvatio ultimatum i odmah preko telefona izdao naredbu o obustavljanju otpora.

Kada je Laskin zatražio od svih pristunih da predaju lično oružje, Paulus je ćuteći otkopčao svoju futrolu sa pištoljem koji je uzeo komesar puka Vinokur. Potom je Laskin napustio Paulusovo skrovište i vratio se u komandu.

Sovjetski istoričari sa ironijom primećuju da je pukovnik Vilhelm Adam tog jutra izvršio svoju poslednju službenu dužnost. Upisao je u službeni protokol i u Paulusovu vojnu knjizicu nov čin, udario pečat i bacio ga potom u zapaljenu peć.

„Glavni ulaz u podrum bio je zatvoren, čuvali su ga sovjetski vojnici“, napisaće mnogo godina kasnije pukovnik Adam. „Oficir koji je komandovao stražom dozvolio mi je da sa šoferom izađem i pripremim kola. Kada sam se popeo gore, skamenio sam se od iznenađenja. Sovjetski i nemački vojnici, koji su do pre nekoliko sati pucali jedni na druge, mirno su stajali u dvorištu jedni naspram drugih. U rukama i o ramenima imali su oružje …“

General Šumilov se kasnije sećao: „Oko 12 sati 31. januara 1943. godine u moj kabinet su uveli feldmaršala fon Pulusa, generala Šmita i pukovnika Vilhelma Adama. Predamnom je stajao prvi feldmaršal nemačke vojske koga je zarobila Crvena armija.S velikim interesovanjem sam posmatrao Paulusa, hitlerovog vojskovođu, koji je neposredno učestvovao u izradi plana „Barbarosa“ … On je bio jedan od izvršilaca tog plana, komandujući 6. armijom, čije su jedinice htele da osovoje Staljingrad …“

Paulus je visok, malo savijen, u uniformi. Lice upalo, oči usađene duboko. Počinje razgovor uz pomoć prevodioca:

Šumilov: Molim vas da pokažete vaše isprave!
Paulus: Ja imam vojničku knjižicu.
Šumilov: Potvrdu o tome da ste vi, gospodine general-pukovniče unapređeni u čin feldmaršala?
Paulus: Takvu potvrdu nemam.
Šumilov: A jeste li primili telegram o tome?
Paulus: Dobio sam preko radija Firerov ukaz.
Šumilov: Mogu li o tome da obavestim moju Vrhovnu komandu?
Paulus: Gospodin Šmit, načelnik štaba može potvrditi (Šmit ustaje i potvrđuje).
Šumilov: Ko je zajedno sa vama zarobljen?
Paulus: Zajedno sa mnom su načelnik štaba general-lajtnant Šmit i pukovnik štaba 6. armije Adam.
Šumilov: Ko još?
Paulus: Imena ostalih predao sam parlamentarcima.
Šumilov: Vas su zarobile jedinice 64. armije, koje su se tukle s vama počev od Dona, pa sve do kraja, kod Staljingrada. Garantujemo vam život, bezbednost, uniforrnu i odlikovanje … Gospodine feldmaršale, molim vas da mi odgovorite: iz kog razloga nije prihvaćen ultimatum general-pukovnika Rokosovskog, komandanta Donskog fronta, kad vam je bilo ponuđeno da položite oiužje?
Paulus: Ruski general bi postupio isto kao i ja. Ja sam imao naređenje da se tučem i bio sam dužan da ga izvršavam.
Šumilov: Kakvim ste se motivima za polaganje oružja sada rukovodili?
Paulus: Mi nismo položili oružje, mi smo izdahnuli, više nismo u stanju da se tučemo. Kada su se vaše trupe uklinile i približile se ostacima naše vojske, nismo više imali municije, nismo imali čime da se branimo, i zbog toga je borba bila prekinuta.
Šumilov: Jeste li izdali naređenje južnoj grupi da položi oružje?
Paulus: Takvo naređenje nisam izdao.
Laskin: Takvo naređenje u našem prisustvu je izdao general-major Roske.
Šumilov: A jeste li vi potpisali naređenje o polaganju oružja?
Paulus: Nisam. Roske je to učinio samostalno. Ja nisam koinandant južne i severne grupe, te jedinice nisu u mojoj nadležnosti. Gospodin Roske je doneo odluku da se položi oružje.
Šumilov: Jeste li severnoj grupi naredili da položi oružje?
Paulus: Nisam.
Šumilov: Onda molim da izdate takvo naređenje.
Paulus: Ja nemam pravo da izdajem takvo naređenje.
Šumilov: Kako to nemate pravo? Pa vi ste komandant?
Paulus: Ja ne mogu trupama koje mi nisu potčinjene da izdajem naređenje da kapituliraju.Nadam se da vi razumete vojnika, da razumete njegove obaveze.
Šumilov: Svaki vojnik je dužan da se bori do poslednjeg časa, ali komandant može narediti svojim potčinjenima da prekinu borbu, kada uvidi da vojnici uzalud ginu, i da to vodi besmislenom uništavanju ljudi.
Paulus: To može da odluči samo onaj koji se neposredno nalazi kod trupa. Tako se i desilo s južnom grupacijom kod koje sam se našao slučajno.

Zatim je Paulus izrazio nezadovoljstvo što se okupilo mnogo novinara, fotoreportera i filmskih snimatelja, i zatražio je da se nastavi razgovor bez njih.

Šumilov: Vi naše zarobljene vojnike i oficire u svojoj štampi pokazujete celoj Nemačkoj, a mi smo dužm da zarobljenog feldmaršala pokazemo celom
svetu.

Sekretar Oblasnog komiteta Staljingrada Aleksej Čujanov je pogledao fon Paulusa u oči i postavio pitanje:“Zašto ste tako žestoko, tako zverski razorili Staljingrad?“ „Rat je rat“, odgovorio je Paulus. „Ja samo izvršavam naređenje više komande…“ Posle još nekoliko pitanja, general Šumilov je pozvao zarobljenog feldmaršala i generale na doručak u kantinu. Fon Paulusa su zatim saslušavali Rokosovski i Voronov.

U toku 31. januara završena je likvidacija cele južne grupacije nemačkih trupa. Međutim, severna nemačka grupacija kojom je komandovao general Štilike, u više navrata je odbijala da prihvati kapitulaciju, pa je Rokosovski naredio 1. februara da se izloži nemilosrdnom napadu artiljerije i avijacije.

Sutradan je ofanziva nastavljena. Napad je počeo u podne, kratkotrajnom, ali žestokom artiljerijskom vatrom.Na poslednji juriš ruskih trupa Nemci nisu odgovorili, podigli su ruke uvis. Na bajonete su istakli bele krpe.Borba na Volgi je prekinuta. Četrdeset hiljada vojnika severne grupacije položilo je oružje.

Uveče 2. februara Radio-Moskva je prenela zvanično saopštenje da je kapitulirala i poslednja nemačka jedinica okružena u severnom području Staljingrada. Ali nemačka agencija Transokean demantovala je ovo saopštenje: „Generali se nisu predali živi protivniku koji nikada ne ostavlja zarobljenike u životu. General-feldmaršal Paulus, nalazeći se u Staljingradu, nosio je sa sobom dva revolvera i otrov. Da li je on pao u sovjetske ruke kao težak ranjenik i u nesvesnom stanju ili mrtav, još nije poznato“.

Odmah potom Glavna komanda Crvene armije je štampala dva letaka koji su bacani iznad nemačkih rovova a u kojima se kaže da su 6. armija i 4. tenkovaska armija razbijene i zarobljene kod Staljingrada, a da je general fon Paulus živ i zdrav pao u sovjetske ruke.Priložena je i fotografija sa njegovog saslušanja.

Nemačke vođe su posle katastrofe svoje vojske kod Staljingrada proglasile u Nemačkoj trodnevnu žalost. Druga strana je slavila pobedu. U muzeju odbrane Staljingrada čuva se povelja predsednika SAD Frenklina Ruzvelta: “U ime naroda Sjedinjenih Američkih Država predajem ovu povelju gradu Staljingradu, koja predstavlja izraz našeg ushićenja njegovim braniocima, čija će hrabrost i požrtvovanost u vreme opsade od 13. septembra 1942. do 31. januara 1943. godine večno nadahnjivati srca svih slobodoljubivih ljudi.Njihova slavna pobeda zaustavila je talas najezde i postala prekretnica u ratu savezničkih nacija protiv agresije“.

Ukupno je sahranjeno 147.200 nemačkih i rumunskih vojnika.U zarobljeništvo je pala 91.000 Nemaca među kojima preko 2500 oficira i 24 generala.Prema Vikipediji Sovjeti su u svim fazama Staljingradske bitke izgubili preko 750.000 vojnika, dog su nemački gubici bili još veći.Iznosili su oko 850.000. Maršal G.K. Žukov u svojim memoarima navodi da su Nemci kod Staljingrada izgubili preko milion i po vojnika.

Tako je završena, do tada, najžešća bitka u istoriji. Na Volgi i na njenoj desnoj obali ponovo je zavladala tišina. Staljingrad je ponovo postao pozadina rata koji se i dalje vodio. Ali, i front je odmicao sve dalje na zapad.

Plan za protivofanzivu je dobio naziv “Uran“.Predviđeno je bilo da se predstojeća kontraofanziva odvije na površini od 400 kvadratnih kilometara.Imala je za cilj opkoljavanje i uništavanje velikih snaga protivničke vojske.Zbog toga je koncentracija trupa Crvene armije vršena noću i uz najveću kamuflažu.

Jutro 19. novembra 1942. godine.Dan je bio tmuran, a vidljivost slaba.Sipala je hladna sitna kiša pomešana sa snegom.Legendarni snajperista Vasilij Zajcev, koji je već tada imao više od 200 ubijenih Nemaca, zauzeo je unapred pipremeljni položaj u blizini metalnih razvalina zavoda „Crveni oktobar“.Desno od njega sedeli su isto tako prekaljeni strelci Viktor Medvedev i Galifan Abzalov.Ispred njih se dizao Mamajev kurgan.Na 200 metara ispred njih nalazio se rezervoar sa vodom sagrađen od armiranog betona.U njemu su se ugnezdili korektori vatre nemačkih minobacačkih baterija.

Staljingrad je obavijala neobična tišina.Tačno u 7 časova i 30 minuta Zajcev je za sve vreme Staljingradske bitke prvi put ispalio metak u nebo.Istog trenutka prolomila se uraganska vatra artiljerije.U veliku protivofanzivu krenule su trupe Jugozapadnog i Donskog fronta.Proboj nemačke odbrane izvršen je istovrmeno na nekoliko sektora.Slaba vidljivost je onemogućavala da se u većoj meri koristi avijacija.Protivofanzivu su najpre objavile kaćuše, a odmah zatim su im se pridružile i tri i po hiljade topova i minobacača.Artiljerijska priprema trajala je 80 minuta.

Trupe Jugozapadnog fronta probile su moćnim udarima odbranu rumunske 3. armije istovremeno na dva sektora.S obzirom da je proboj išao dosta sporo, komadant fronta je doneo odluku da u borbu ubaci 1. oklopni korpus generala V.V. Butkova i 26. oklopni korpus generala A.G. Rodina.Tenkovi ovih korpusa probili su odbranu protivnika i napredovale u toku dana oko 20 kilometara.

U 21. armiji najveći uspeh je postigao 4. tenkovski korpus generala A.G. Kravčenka, koji je napredovao 30-35 kilometra u dubinu neprijatelja.

Nemačke trupe nisu izdržale udar pa su počele da odstupaju.Rumunske trupe su već posle prvih udara počele da hvataju maglu, ali su se i njima i Rusima isprečile nemačke trupe, raspoređene u drugoj odbrambenoj liniji.Međutim, te trupe nisu bile dovoljno jake da zaustave jedinice sovjetskog 1. i 26. oklopnog korpusa.

Trupe Donskog fronta pod komandom Konstantina Rokosovskog nanosile su pomoćni udar u pravcu Vertjačija sa dve armije; 24. i 65. (bivša 4. tenkovska).Cilj im je bio da opkole protivničku vojsku na maloj okuci Dona.

Na Staljingradskom frontu artiljerijska priprema je počela tačno u 10 sati 20. novembra 1942. godine.Posle desetominutne kanonade, iz svojih bunkera i skrovišta izleteli su sovjetski tenkovi i vojnici i ustremili se na protivničke položaje.Negde oko 3 sata popodne, udarne grupacije Staljingradskog fronta probile su odbranu nemačke 4. tenkovske armije i 4. rumunske armije na sva tri sektora napada.U tom trenutku Andrej Jerjomenko, komadant Staljingradskog fronta, nardio je da se u napravljenu brešu ubace 13. i 4. mehanizovani korpus.Odmah zatim u pomoć im je krenuo i 4. konjički korpus.

Negde oko podne 21. novembra sovjetske trupe su ugrozile komandno mesto 6. nemačke armije, pa je ono hitno premešteno.Fon Paulus je zatražio od komadanta GA „B“ da povuče svoju armiju sa obale Dona i Čira i dobio odobrenje, ali je kasno uveče stigla nova naredba iz štaba Kopnenih snaga da trupe 6. armije moraju držati Staljingrad i Volški front po svaku cenu.

Kada su jedinice 26. oklopnog korpusa stigle do Kalča i zauzele most preko Dona, to je izazvalo paniku ne samo u nemačkim jedinicama već i u štabu 6. armije.Učesnik u tim događajima, pukovnik Vilhelm Adam ovako opisuje nastalu situaciju: “U grozničavom nastojanju da spasu sopstveni život ljudi su ostavljali sve što im je smetalo da što pre pobegnu, bacali su oružje i opremu, vozila puna municije nepomično su stajala pored puta, poljske kuhinje i zaprežna kola su napušteni, jer su ispregnuti konji korišćeni za jahanje kako bi se što pre uteklo.Strašan haos ja zavladao u Verhnječirskoj.Beguncima iz 4. tenkovske armije priključili su se vojnici i oficiri 3. rumunske armije i pozadinske službe 11. armijskog korpusa koji su bezglavo bežali ka severu…“

Ostvarujući plan „Uran“, sračunat na opkoljavanje protivničke grupacije kod Staljingrada, 45. tenkovska brigada iz sastava 4. tenkovskog korpusa u 16 časova, 23. novembra, prosto je uletela u gradić Sovjetski i spojila se sa 36. mehanizovanom brigadom iz 4. mehanizovanog korpusa.Trupe Jugozapadnog fronta koje su dolazile iz oblasti Serafimoviča probile su odbranu 3. rumunske armije i 23. novembra izbile u područje Kalača, Sovjetskog i Marinovke.S juga su im u susret hitale trupe Staljingradskog fronta generala Jerjomenka, koje su zbrisale odbranu rumunske 4. armije.Petog dana od početka sovjetske protivofanzive, bitka je dostigla svoju kulminaciju.U rejonu Kalča susrele su se čelne trupe Jugozapadnog i Staljingradskog fronta, čime je završeno operativno okruživanje neprijateljske grupacije između Volge i Dona.U obruču su se našli ojačana fon Paulusova 6. armija i delovi 4. oklopne armije generala Hota sa ukupno 22 divizije i 160 samostalnih jedinica, koje su zajedno imale oko 330.000 vojnika.

„Kuvamo se u sopstvenom sosu“, javio se 24. novembra u dramatičnoj radio-poruci komadantu GA „B“ komadant opkoljene 4. tenkovske armije general Herman Hot.

Hitlerova Vrhovna komanda (Glavni stan) nije dugo ostala u podzemnim bunkerima kod Vinica.Razne okolnosti zahtevale su da se Hitler ujesen 1942. godine vrati u istočnu Prusku, u Rastenburg, staro sedište najvišeg rukovodstva Vermahta.Dva dana pred početak sovjetske protivofanzive kod Staljingrada, Hitler i nemačko najviše rukovodstvo su se nalazili u Berghofu (južna Bavarska), u Firerovoj planinskoj rezidenciji.

Kada je ujutro 19. novembra počela protivofanziva Crvene armije, specijalni predstavnik za vezu nemačkog generalštaba kod 6. armije, major fon Cicevič, obavestio je generala Cajclera o novonastaloj opasnosti na Volgi.Baš u tim trenucima Hitler je držao jedan od svojih monologa o „… novim koracima prema Uralu, Kavkazu i na Nevi…“ Uznemireni Cajcler dramatično je rekao Jodlu:“Rusi nastupaju na Donu protiv rumunske 3. armije! Upravo su mi javili da su započeli napad i na drugim sektorima kod Staljingrada!“ Niko se nije usudio da prekine monolog velikog vođe i da mu saopšti neprijatnu vest.

Narednih dana u Berghof su počele da pristižu sve alarmantnije vesti o opasnoj situaciji na Volgi i Donu.Odlučeno je da se od snaga u ugroženoj oblasti formira Grupa armija „Don“ pod komandom feldmaršala fon Manštajna.U njen sastav su ušle sve trupe koje su se nalazile južno od srednjeg toka Dona., uključujući tu i opkoljenu 6. armiju i delove opkoljene 4. oklopne armije kao i one jedinice koji se nisu našle u obruču, kao i ostatke 3. rumunske armije.Da bi se ojačala Grupa „Don“ hitno su iz Nemačke, Francuske, Poljske, sa Kavkaza i iz okoline Voronježa i Orla prebačene nove jedinice.

Manštajn je dobio naređenje da u okviru operacije „Zimska oluja“ razbije sovjetski obruč i spoji se sa 6. fon Paulusovom armijom.Komadant GA „B“ feldmaršal Vajks i fon Paulus su zahtevali hitne mere da bi pokušali sa probojem obruča, u pravcu jugozapada, što je podrazumevalo napuštanje Staljingrada.Hitler, Kjtel i Jodl su izričito zahtevali da 6. armija nastavi borbu u obruču.Štaviše, Hitler je 24. novembra potpisao naredbu kojom se opkoljenenim trupama na području Staljingrada nalaže da iz petnih žila zadrže svoje pozicije, dok ih nemačke jedinice spolja ne deblokiraju. „Rusi su samo privremeno opkolili trupe 6. armije…“, kaže se u njegovoj naredbi.

Erih fon Manštajn je stigao 27. novembra u Novočerkask, gde je formirao štab GA „Don“ i odmah se dao na posao.Posle brižnog proučavanja situacije, zaključio je da situacija nije tako loša:“Firer je u pravu kada zahteva od fon Paulusa da ne napušta Staljingrad“, rekao je tada Šulcu, svom načelniku štaba „Imam već nekoliko ideja za efikasno pružanje pomoći 6. armiji.“ Prvi proračuni su pokazali da će u deblokadu moći da krene tek 9. decembra.

Jedini način za snabdevanje 6. armije bio je vazdušni transport, čije su mogućnosti bile veoma ograničene.Luftvafa je mogla da pokrije samo 20% potreba 6. armije, koja je svakodnevno trošila više od 700 tona različitog materijala i municije.Za takvu količinu tereta trebalo je dnevno preko 1.000 velih transportnih aviona, i to pod uslovom da lete neometano i da ih Sovjeti ne obaraju.Međutim, komadant 8. vazdušne armije Rihthofen raspolagao je početkom decembra sa samo 298 tranportnih aviona.

Oko fon Paulusove grupacije obruč se sve više stezao i njen položaj postajao je sve teži.Sovjetske jedinice dobile su zadatak da snažnim udarima u pravcu Gumraka razdvoje opkoljenu grupaciju i unište je po delovima.Već 30. novembra dvostruko se smanjila teritorija koju je držao opkoljeni neprijatelj.Međutim, Nemci su se i dalje đavoslki suprotstavljali, pa u početku njihove snage nisu mogle biti presečene na dva ili više delova.Sovjetska komanda dugo je smatrala da su u obruču nalazi samo 85-90 hiljada nemačkih vojnika, pa je od te činjenice polazila kada je planirala njihovo uništenje.Ali kasnije se uspostavilo da se u obruču našlo oko 330.000 ljudi.

Crvenoarmejci su često slušali neobične ponude iz obližnjih nemačkih rovova na iskvarenom ruskom jeziku:“Ej Rus, umirem od zime.Menjam automat za šapku.“

Planovi za izvođenje nemačke operacije pod nazivom „Zimska oluja“ su predviđali da tenkovska grupa „Hot“ sastavljena od ponovo formirane 4. tenkovske armije krene u napad sa područja Koteljnikova, a 48. tenkovski korpus (iz sastava nemačko-rumunske grupe „Holit“) iz okoline Nižnječirske.Fon Paulusova 6. armija trebala je da zapne iz petnih žila kako bi zadržala svoje položaje na Volgi, ali istovremeno bi njene tenkovske jedinice krenule u proboj i spojile se sa trupame generala Hota.

Ujutro 12. decembra dve Hotove tenkovske divizije prešle su u napad sa ciljem da deblokiraju 6. armiju.Nanoseći udar na uskom sektoru počele su da potiskuju sovjetsku 51. armiju generala N.I.Trufanova.Teške borbe vodile su se kod sela Verhnje Kusmskog, koje je više puta u toku dana prelazilo iz jedne ruke u drugu.Ovde su Nemci prvi put u ratu upotrebili bataljon tenkova tipa „Tigar“ (Tiger I).Manštaj je bio vrlo optimističan. Za tri dana Nemci su uspeli da napreduju 45 kilometra u pravcu Staljingrada i da se približe 6. armiji na svega 48 kilometra. U „Vučjoj jami“ je nastalo neopisivo oduševljenje. Opasnost od proboja blokade oko 6. armije postajala je sve realnija. Sovjeti su na ugroženi sektor hitno počeli da dovlače nove divizije kako bi zaustavili napredovanje Manštajnove grupacije.

Hitler je naredio da se napregnu sve snage da se učini „sve što je moguće i nemoguće“, da se „napravi novi skok“ i stigne do fon Paulusove armije, uz istovremeno razbijanje sovjetske grupacije na Donu i Čiru. Trpeći ogromne gubitke, Manštajnove snage su 19. decembra izbile na reku Miškovu, ali im se ovde isprečila 51. armija generala Trufanova.

Obe strane su se borile s takvom ljutinom kakva je karakteristična za najžešće okršaje Staljingradske bitke.Istoričari su zabeležili podvig I.M. Kaplunova koji je svojom protivtenkovksom puškom uništio 8 nemačkih tenkov.Deveti tenk je onesposobljen posle drugog ranjavanja vojnika Kaplunova.Ističe se i besprimerno junaštvo 24 vojnika Crvene armije koji su branili kotu u blizini Verhnje Kumska.Oni su uništili 18 nemačkih tenkova i veliki broj neprijateljskih vojnika i oficira.Nemci su zauzeli kotu tek kada je poslednji vojnik poginuo.

U isto vreme kada su protivudari Crvene armije zaustavili tenkove generala Hota, Sovjeti su pojačali svoj pritasak na italijansku 8. armiju razvijenu duž srednjeg toka Dona.Komadant armije panično je javio Manštajnu, „Vučkoj jami“ i Rimu:“Protivnik se uklinjuje u položaje naših divizija „Ravena“ i „Koserija“.Tog momenta napetost u Vrhovnoj komandi dostigla je vrhunac.

Kroz gustu jutarnju maglu 16. decembra krenule su trupe Jugozapadnog fronta u veliku ofanzivu na srednjem Donu. Istovremeno, na severu, u ofanzivu je krenuo i Voronješki front.Plan je bio da se uništi italijanska 8. i ostaci 3. rumunske armije na srednjem Donu i da se prodre u pozadinu nemačkih snaga na širem području Tormosina.U početku napredovanje nije išlo po planu pa je odlučeno da su u bitku ubace tenkovski korpusi i da se aktivira avijacija.

Na sektorima napada 6. i 1. gardijske armije (Jugozapadni front), ojačane navedenim korpusima, nemačke snage su počele da se povlače u neredu.Napravljen je proboj od 60 km u širini i 40 km u dubini.Kroz stvorene breše krenula je bujica sovjetskih tenkova, preteći da ozbiljno ugrozi pozadinu Manštajnove grupacije „Don“.

„Atmosfera potištenosti i straha je zavladala u Rastenburgu“, pisao kasnije tadašnji italijanski ministar inostranih poslova grof Ćano, koji je zajedno sa maršalom Kavaljerom 18. decembra posetio Hitlerov Glavni stan.Cilj misije italijanskih rukovodilaca je bio veoma delikatan.Trebalo je uveriti Hitlera da se „na neki način dogovori sa Rusima i potpiše mir“, a da se potom glavnina snaga Vermahta angažuje u Sredozemlju i spasi Italiju od iskrcavanja zapadnih saveznika.Hitler je, naravno, te zahteve odbacio „kao sulude“.

Uoči 25. decembra nastupila je davno očekivana katastrofa italijanske 8. armije.Sovjeti su naneli udar preko Dona, u pravcu juga.Okolnosti su pretile da pređu u „super-Staljingrad“, tj. da Crvena armija preseče odstupnicu celom južnom krilu nemačkih snaga od Kavkaza do Crnog mora.Za Manštajna su nastupili teški trenuci.On je bio prinuđen da povuče snage generala Hota, kako bi još jednom pokušao da zatvori brešu u dubini. Rusi su nastavili da potiskuju Manštajnove trupe i da ga sve više udaljavaju od opkoljene nemačke 6. armije.Sovjetske trupe na sektrou Dona i Čira napredovale od 150 – 200 kilometra i izbile u područje Kantamirovke, Tacinske i Morozovska.Zbog novonastalih događaja nemčki Generalštab je odlučio da „do daljenjg“ odustane od bilo kakvih ofanzivnih akcija i hitno pređe u odbranu, kao i da nastavi sa povlačenjem ugroženih trupa.

Neodlučnost i zbunjenost nemačke komande iskoristio je 24. korpus generala V.M. Badanova i za pet dana uz borbu prevalio je 240 kilometara u dubinu neprijatelja i kod varošice Tacinske uništio nekoliko hiljada neprijateljskih vojnika.U međuvremnu, odred tenkista (iz sastava 24. korpusa) pod komandom kapetana F.F. Nečejeva upao je na aerodrom gde se nalazilo više od 300 nemačkih aviona.Prilikom zauzimanja aerodroma velika količina ratnog materijala i goriva pala je u ruke tenkista.Međutim, Nemcima je pošlo za rukom da prikupe rezerve i da opkole 24. korpus.Korpus se pet dana borio u obruču protiv nemačkih rezervi.U zoru 29. decembra korpus je dobio naređenje od Nikolaja Vatutuina da probije obruč i da se povuče, što je i učinjeno.Za junačka dela učinjena u ovoj akciji, 24. korpus je preimenovan u 2. gardijski tenkovski korpus, dobivši počasno zvanje „Tacinski“.Komadant korpusa V.M Badanov je prvi u Sovjetskom Savezu odlikovan ordenom Suvorova II reda, a odlikovani su i svi vojnici i oficiri ove jedinice.

Komadant Jugozapadnog fronta Nikolaj Vatutin referisao je 28. decembra Stavki:”Sve što se ranije nalazilo ispred Jugozapadnog fronta, to jest oko 17 divizija, potpuno je uništeno.I skladišta su nam pala u ruke.Zarobljeno je više od 60 hiljada vojnika, o otprilike toliko je i ubijeno…”

24. decembra na području Koteljnikova stajali su jedni naspram drugih mnogobrojni nemački i sovjetski tenkovi, blešteći na zubatom decembarskom suncu.Manštajn je napred isturio nove moderne tenkove tipa “Tigar”, dok je komadant Staljingradskog fronta naredio genralu Radionu Malinovskom da u snegom pokrivenoj stepi razvije svoje tenkove.

“Dogodio se zanimljiv slučaj”, pisao je kasnije Malinovski, ”Vazdušnim izviđanjem saznali smo da je protivnik koncentrisao u borbeni poredak ogromnu masu tenkova, 6 redova po 60 tenkova.Svakog trenutka su bili spremni da krenu u juriš i probiju naše redove.Kako da se suprotstavimo neprijatelju? Mi smo, doduše, imali više tenkova, ali nam je nedostajalo gorivo.Znači borba je morala da bude kratka i brza.Izdao sam naređenje da se skinu sredstva za maskiranje i da se na čistinu izvedu sva vozila, čak i ona koja su bila sakrivena u zaklonima i jarugama.Neka neprijatlj vidi dobro na šta će da naleti.U Hitlerov stan su počeli da stižu telegrami: Čitava stepa je prekrivena sovjetskim tenkovima.”

Radilo se o ispitivanju nerava protivnika i psihološkom udarcu.Posle svojevrsnog obostranog demonstriranja sile, zapodela se razgoropađena bitka u kojoj su, na Manštajnovo zaprepašćenje, “tridesetčetvorke” Malinovoskog naterale njegove “tigrove” u bekstvo.Ujutro 29. decembra trupe Staljingradskog fronta su zauzele grad Koteljnikovo.

“I ova zima nam nije naklonjena … Sledeću, odlučujuću operaciju na Istoku vodićemo i završiti je u toku leta”, rekao je Hitler svom zvaničnom zameniku rajhsmaršalu Hermanu Geringu.Na predlog Jodla i Cajclera u Hitlerovom Glavnom stanu doneta je 29. decembra konačna odluka; GA “A” i “Don” treba povući daleko na zapad i objediniti ih pod komandom feldmaršala Manštajna.Nova formacija zvaće se ubuduće GA “Jug”.Usledilo je brzo povlačenje GA “A” na liniju Majkop-Armavir-Saljsk. GA ”Don” je i dalje imala, formalno, zadatak da pokuša da se probije do opkoljene 6. armije i da se jedino u slučaju nekih nepredviđenih dešavanja povuče na zapad do linije Konstantinovska-Severni Donjec.

U pet minuta do ponoći, 31. decembra 1942. godine, Fridrih fon Paulus izašao je iz svoje zemunice, pogledao put mračnog neba na kojem su se jedva videli obrisi ljubičastog meseca, šiban ledenim vetrom, setno je kroz zube promrmljao:”Hej, Nova godino, šta mi donosiš? Kakva li me sotona dovela u ovo beskrajno, belo bespuće? Da li sam zaista iz ljubavi prema Nemačkoj, ili zbog slepe odanosti Fireru ubio toliko ljudi … I Ruse, i Nemce? Bože, kako da spasim bar preživele vojnike 6. armije?”

Sledećeg dana general Čujkov je izdao naredbu da 62. armija pređe u protivudar. Napad je izvršen ali je rezultat bio dosta skroman jer su Nemci odmah podigli svoju avijaciju koja je prosto prikovala sovjetske vojnike za zemlju. Ni fon Paulus nije sedeo skrštenih ruku. Naredio je svojim jedinicama da tačno u 12 časova pređu u novi napad. Rasplamsale su se borbe neviđenih razmera i žestine. U borbama za centralni i južni deo grada Nemci su angažovali sedam elitnih divizija, računajući da će na ovom sektoru izbiti na Volgu za 1-3 dana. Međutim, Rusi su se ogorčeno branili. Svaki kvart, svaka ulica, svaka zgrada, svaki industrijski pogon bio je pretvoren u odbrambeni položaj.

Sukob Nemaca i Rusa u Staljingradu se razlikovao od dosadašnjeg. Ovde se nisu sukobljavale odjednom velike formacije već je gradsko okruženje nametnulo drugačiji način ratovanja. Borba se obično vodila na maloj razdaljini, upotrebom mitraljeza, automata, eksploziva i ručnih bombi, često i bajonetima, tako da nemačka artiljerija i avijacija nije mogla da pomogne svojima. Štaviše, nemački avioni su prestali da bombarduju sovjetske isturene položaje, jer je deo bombi padao i na vojnike 6. nemačke armije.

“Vojnicima Vermahta obećavani su gvozdeni, a dobijali su drvene krstove …” (Ilja Erenburg)

Došao je i 14. septembar, dan koji je zabeležen kao jedan od najkritičnijih dana odbrane grada. U bitku za uže gradsko jezgro Nemci su ubacili nove jedinice. Borbe su se sve više razbuktavale oko Mamajevog kurgana, na obali Carice, oko jednog golemog Silosa (koji je ušao u ratne hronike kao objekat o kojem je napisano na desetine knjiga i stotine napisa, pa se zato i piše velikim slovom) i na zapadnom delu Verhnje Jeljšanke.

Po unapred razrađenom planu, fon Paulusovi tenkovi su rano ujutro prosto jurnuli prema železničkoj stanici.“Udrar je bio silovit“, sećao se kasnije general Čujkov. Nemci su već počeli da veruju kako je bitka dobijena pa su žurili da što pre izbiju na Volgu kako bi 62. armiju pocepali na dva dela, a zatim je lakše uništili.

Stavaka je u pomoć 62. armiji poslala iz svoje rezerve 13. gardijsku diviziju generala A. Radimceva. U noći izmeću 14. i 15. septembra na istočnoj obali Volge bili su koncentrisani pukovi 13. gardijske divizije. Počelo je ukrcavanje trupa u brodiće, ribarske čamce, u skele i njihovo prebacivanje na drugu stranu Volge, uz istovremno ubistvenu vatru koju su Nemci prosipali na vojnike 13. divizije. Nemački avioni su ih napadali u neprekidnim talasima.

Ali gardisti su se iskrcali uprkos olovnom pljusku koji ih je zasipao sa druge obale. Zaposeli su glavno pristanište i odmah se uključili u boj. Nažalost, svi se nisu probili na desnu obalu. Te noći Volga je odnela mnoga tela branilaca otadžbine. Poslednje jedinice pukova pod komandom Jeljina i Panihina prebacile su se u zoru 15. septembra. Zajedno sa njima, u sedam časova izjutra, prešao je i štab divizije.

Tog dana kada su se gardisti iskrcali na staljingradskoj obali, armijski list je pisao: “Za nas više nema puta natrag. On je zatvoren po naredbi otadžbine, po naredbi naroda. Otadžbina zahteva od svih branilaca grada da se bore do poslednjeg čoveka, ali da zadrže grad …“

Oko 6 hiljada gardista koji su se iskrcali u noći 15. septembra očistili su teren od pristaništa do železničke pruge. Dva bataljona su zaposela položaje na južnim padinama Mamajevog kurgana.13. gardijska divizija je u munjevitom napadu počela da potiskuje nemačku vojsku, omogućavajući 62. armiji da izvrši pregrupisavanje i konsolidaciju svojih trupa.

Posebno teški okršaji vođeni su u naselju Minjin. Železnička stanica je u toku dana četiri puta prelazila iz ruke u ruku ali se, najzad, u toku noći našla u sovjetskim rukama. Na nekim sektorima sovjetska armija je pretrpela velike gubitke tako da je bila primorana da se povuče ili da prestane sa napadima.

Uveče 15. septembra teško je bilo reći u čijim se rukama nalazi Mamajev kurgan, stizala su protivrečna obaveštenja. Ako Nemci njime čvrsto ovladaju, zagospodariće čitavim gradom i Volgom.

Na južnoj periferiji Staljingrada, u rejonu Kuporosnoje, 64. armija generala Šumilova nastojala je svim silama da neprestanim udarima olakša položaj 62. armije. Kuporosnoje je često prelazilo iz ruke u ruku da bi ga Nemci čvrsto osvojili 15. septembra i tako razdvojili krilne jedinice 62. i 64. armije. Sada je Čujkovljeva 62. armija bila odsečena ne samo na severu od Staljingradskog fronta, već i od jedinica Jugozapadnog fronta na jugu.

Braniocima grada veliku pomoć su pružale i tri armije Staljingradskog fronta (1. gardijska, 24. i 66. armija), koje su operisale severno od grada. One su neprestano vršile napade na području Rinoka kako bi na sebe privukle što veće protivničke snage. U tim borbama naročito se istakao 7. tenkovski korpus generala Pavela Aleksijeviča Rostmistrova.

BORBE NA KAVKAZU

Sredinom jula GA „A“, pod komandom feldmaršala Vilhelma Lista, imala je zadatak da se u sadejstvu sa GA „B“ probije do Staljingrada. Kada su nemačke snage zauzele Rostov 23. jula 1942, Hitler je promenio plan i usmerio GA „A“ na jug, ka Kavkazu. Plan za osvajanje Kavkaza šifrovano je nazvan „Edelvajs“ (Planinski cvet).

Plan je predviđao da se u prvoj fazi bitke za Kavkaz sovjetske jedinice opkloe i unište južno od grada Rostova, a zatim bi jedna grupa Vermahta zaobišla sa zapada glavni venac Kavkaza, izbila na Crno more i zauzela Novorosijsk i Tuapse.Druga grupa bi se ustremila na istok i osvojila naftonosna područja Groznog i Bakua.Istovremeno sa zaobilaženjem sa zapada i istoka, treća grupa nemačke vojske prešla bi preko glavnog venca Kavkaza, koristeći se viskokim prevojima Sančaro, Kluhorski, Maruhski i drugim, i izbila u rejone Tbilisija, Kutaisija, Suhumija i dalje sve do Zigadadija.Potom bi se uspostavio kontakt sa turskom vojskom, i zajedno sa njom bi se nastavilo protiv Sovjetske armije, te invazije Bliskog i Srednjeg istoka.

U nastaloj situaciji Stavka je odlučila da 28. jula ujedini Južni i Severnokavkaski front u jedinstveni Severnokavkaski front pod komandom maršala Semjona Buđonija.Većina armija koje su ušle u sastav Sevenokavkaskog fronta bile su malobrojne i slabo naoružane.Dve armije, su hitno prebačene u pozadinu radi reorganizacije, dok je jedna, 51. armija, bila predata Staljingradskom frontu.Buđonijeve trupe podržavale su 4. i 5. vazdušna armija pod komandom generala K.A. Veršinjina i S.K. Gorjunova, koje su imale samo 230 ispravnih aviona.U operativnom pogledu ovom frontu je bila potčinjena i Crnomorska flota pod komandom admirala F.S. Oktjabrskog.

I pored ogorčenog otpora Nemci su 5. avgusta zauzeli Stavropolj, a sledećeg dana Armavir.Već 10. avgusta u njihove ruke je pao i Majkop.Potom je 12. avgusta pao Krasnodar, a onda su trupe generala Klajsta ušle u poznati turistički centar Pjatigorsk.

Sredinom avgusta otpor sovjetskih trupa se povećao, pa je tempo napredovanja nemačkih trupa znatno opao.Prva tenkovska armija nemačkog generala Klajsta je uspela da zauzme Molgobek, ali su je tu zaustavile trupe 37. sovjetske armije svojim energičnim kontraudarima.Videvši da se napredovanje usporilo, Vilhelm List je na svoju ruku naredio 1. oklopnoj armiji da po svaku cenu nastavi napredovanje u pravcu Groznog i Bakua, a 17. armiji genral-pukovnika Riharda Ruofa da se sjuri duž zapadne crnomorske obale prema Batumiju, dok je 49. alpskom korpusu generala Rudolfa Konarda naređeno da se probije prema Suhumiju.S obzirom da ni to nije donelo neke opipljive rezultate, feldmaršal List je pozvan na saslušanje u „Vukodlak“ kod Vinica.Hitler je besneo na Lista:“Zašto ste se feldmaršale ponašali tako drsko i nepromišljeno? Zašto ste ignorisali kristalno jasne, logične i pravilne instrukcije koje sam vam dao? Ja sam naredio da se Konardov korpus ne lomata po bespućima Elbrusa i da ne ide prema Suhumiju kozjim stazama, već da najlakšim putem zauzme luku Tuapse.“

Primivši dosta nejasne i oprečne intsrukcije, i ne usudivši se da oponira Hitleru i Kajtelu, List se vratio na svoje komandno mesto u grad Dinjeck (koji se tada zvao Staljino).

U međuvremenu Nemci su probili front 47. armije na njenom levom krilu sa željom da se probiju ka Novorosijskom sa severozapada.Izbili su na Crno more i zauzeli Anapu.Ovim su odsekli sovjetsku mornaričku pešadiju na Tamanskom poluostrvu od glavnine sovjetske 47. armije.Zatim su Nemci 3. septembra počeli da se sa Krima prebacuju na Tamansko poluostrvo.Nemajući drugo rešenje, maršal Buđoni je naredio da se mornarička pešadija morskim putem hitno evakuiše u luku Gelendžik.

6. septembra Nemcima je pošlo za rukom da izbiju u severno predgrađe Novorosijska gde su im se pisprečile trupe 47. armije kojima je od 8. septembra komandovao general Andrej Grečko.Koncentrisavši ovde pet divizija Nemci su 9. septembra uspeli da zauzmu veći deo grada, dok se u istočnom delu grada još uvek vijorila sovjetska zastava.

Paralelno sa okršajima na novorosijskom pravcu, fon List je preduzeo napad i preko Malgobeka na grad Grozni ali je bio odbijen.Ništa bolje nisu prošle ni jedinice koje su napredovale ka Suhumiju.O nastaloj situaciji obavešten je telefonom nadležan organ u Vrhovnoj komandi Adolf Hojzinger, čovek koji iako je bio notorni nacista, posle drugog svetskog rata ponovo će biti general Bundesvera i važna ličnost u Atlanskom paktu kao stručnjak za „komunističke zemlje“.List je molio da u njegov štab hitno doputuje general Alfred Jodl i na licu mesta razmotri nastale teškoće.Jodl je doleteo u Donjeck, razmotrio situaciju, i prilikom odlaska obećao je Listu i generalu Konardu da će savetovati Hitlera da odustane od pokušaja izbijanja na zadati pravac na crnomorskoj obali.

Kada je Jodl o svemu obavestio Hitlera i ocrtao mu mračne perspektive na Kavkazu, Hitler je sav besan doneo odluku o smeni feldmaršala Lista sa položaja komadanta GA „A“ pa je sam lično preuzo komandu.

Ali snaga Vermahta na Kavkazu je sve više slabila.Samo od 25. septembra do kraja novembra 1942. godine nemačke trupe su tri puta preduzimale opsežne ofanzive pokušavajući da probiju sovjetsku odbranu i da zauzmu Tuapse.Na kraju, nemačka 17. armija je bila prisiljena da odustane od ofanzivnih akcija i da pređe u odbranu do narednog leta 1943. godine.

Krahirao je i nemački pokušaj da se zauzme Grozni i Baku.Nemačka grupacija kod Mozdoka ojačana motorizovanom divizijom SS „Viking“ ustremila se duž železničke pruge Prohladni-Grozni.U podne 27. septembra palo je Eljhatovo gde su i zaustavljeni na svom putu ka Groznom.

Situacija je za Crvenu armiju bila dosta teška.Sovjetski Savez je i dalje dobijao naftu iz Groznog.Nafta je vađena na samo nekoliko kilometra od bojišta i naftovodom slata u pozadinu.Jedan izvor je davao naftu iako se jedno vreme nalazio na ničijoj zemlji.

U međuvremenu Hitler je za komadanta GA „A“ postavio dotadašnjeg komadanta 1. oklopne armije generala Klajsta.Klajst je još 25. septembra na banketu u „Vukodlaku“ obećao Fireru da će mu uskoro održati zdravicu u Bakuu, a ovaj ga je zatim proizveo u feldmaršala.

PAVLOVLjEVA KUĆA

Na južnoj periferiji Staljingrada nalazio se ogromni žitni silos sa mlinom.U borbama za ovaj objekat poginulo je na obe strane oko hiljadu ljudi.Posebno dramatični okršaji vođeni su ovde 16. i 17. septembra kada su čitav silos ili pojedini njegovi spratovi i skladišta prelazili, po nekoliko puta dnevno, iz ruku branilaca u ruke napadača i obrnuto.Komadant 35. gardijske divizije pukovnik V.P. Dubjanski raportirao je Vasiliju Čujkovu:“Situacija se izmenila.Pre smo se mi nalazili na vrhu silosa, a Nemci dole.Sada smo isterali Nemce sa donjih spratova, ali su se zato oni dočepali vrha i sada se gore vode borbe…“ Mnogo je takvih raporta tih dana bilo u Staljingradu.Nedeljama su se vodile borbe za svaku prostoriju, za svaki sprat, za svako stepenište, za svako dvorište.

Krajem septembra, izviđačka grupa 13. gardijske divizije, koju su činili vodnik J.F. Pavlov i vojnici A.M. Aleksandrov, V.S. Glušenko i N.J. Černogolovij osvojili su zgradu u Penzenskoj ulici i držali je 48 sati.Ova zgrada biće u toku bitke nazvana Dom vodnika Pavlova, a taj naziv će kasnije zadržati u svim istorijskim dokumentima.Zgrada je imala tri sprata i bila je sagrađena od cigala.U njenoj blizini se nalazio poveći mlin.

Prilikom zaposedanja kuće, Pavlovljevu grupu su dočekali rafali Nemaca iz pravca obližnjeg trga.Te noći Pavlov je odlučio da sa svojim ljudima zauzme istureni protivnički položaj u obližnjoj zgradi.

Ujutro se na drugoj strani ulice počeo razvijati u borbeni poredak nemački bataljon sa namerom da se probije do Volge.Kada su prvi redovi stigli do tramvajske linije, iza leđa su im zaštektali mitraljezi i puškimitraljezi.Oni su najpre pokosili nemačke podoficire koji su predvodili napad, a zatim su zbrisani i ostali.Preostali Nemci su bili prikovani za zemlju i onemogućeni da krenu u juriš.To je tako trajalo tokom celog dana.Uveče je bataljon dobio naređenje da se povuče.

Sledećeg dana pojavila su se tri tenka i počela da zauzimaju borbeni položaj pre nego što bi otvorila vatru na zgradu.Ali iznenada ispod njihovih gusenica su odjeknule eksplozije.U toku noći Pavlovljeva grupa je minirala sve prilaze zgradi, izuzimajući tajni podrumski prolaz na kanal.Mine su bile povezane specijalnim provodnikom i aktivirane su po naređenju Pavlova.Nemačka pešadija, koja se krila, posle gubitka tenkova se nije usudila da krene u juriš.

2. oktobra je poručnik Ivan Afanasjev dobio naređenje da se sa još sedam ljudi priključi Pavlovljevoj grupi.Nekoliko dana kasnije stigla su još četiri borca.Mada je duša odbrane bio vodnik Pavlov, ipak je 3. oktobra zvaničnu komandu preuzeo poručnik Afanasjev.Pavlovljevu Kuću branilo je ukupno 24 vojnika.

Počev od 3. oktobra Nemci su privukli topove, minobacače i teške mitraljeze i obasipali zgradu vatrom.Gotovo neprestano su vođeni okršaji s Nemcima.Po naređenju komadanta bataljona Pavlovljeva grupa je za samo pet dana prokopala podzemni tunel do zgrade obližnjeg mlina u dužini od 100 metara.Doduše s druge strane u susret grupi, tunel su kopali i vojnici iz 7. čete.

Zanimljiva je sudbina komadanta grupe, poručnika Ivana Afanasjeva, koji je 24. novembra 1942. godine teško kontuzovan.Posle izlaska iz bolnice vratio se na front pa su ga putevi rata odveli sve do Berlina.Međutim, zadobijena kontuzija i nezalečene rane učinile su to da je postepeno počeo da gubi vid, da bi 1952. godine potpuno oslepeo.Čuveni moskovski hirurg Vodovozov izvršio je na njegovom oku veoma tešku operaciju posle koje je ovaj veliki junak progledao.Afanasjev je 1954. ponovo video Staljingrad.Posetio je i legendarnu „Pavlovljevu kuću“ i na mermernoj ploči pročitao svoje ime.

JUNACI SA VOLGE

Bitka za grad iz dana u dan postajala je sve žešća.Nemci su 21. septembra sa četiri svoje divizije pokušali da se probiju do Volge kroz centralni deo grada, ali je njihov pokušaj osujetila 13. gardijska divizija.

U Hitlerovom glavnom stanu izbila su krupna neslaganja.Firer je odlučio da 24. septembra smeni Haldera sa položaja i da na njegovo mesto dovede generala Kurta Cajclera, dotadašnjeg načelnika GA „D“ (glavna komanda „Zapada“).Ova smena je dovela do naglog pada uticaja Alfreda Jodla, jednog od najsposobnijih generala Vermahta.Cajcler je izbegavao da protivureči Hitleru tako da je, bar u početku, bio samo puka transmisija Firerovih pogleda i namera.

Došao je i oktobar mesec, po mnogima najkrvaviji mesec borbi u čitavom sovjetsko-nemačkom ratu.Glavne borbe vođene su u severnom delu grada, to jest, na teritoriji traktorskog zavoda.

U septembru i oktobru i prvoj polovini novembra za Staljingradsku bitku je karakterističan jedan fenomen – borba sovjetskih i nemačkih snajperista.Čuveni snajperista 62. armije Vasilij Zajcev ubio je na stotine Nemaca.Pored Zajceva u Staljingradu su se borili i drugi sovjetski snajperisti koji su ubili mnoge visoke nemačke oficire i unosili paniku kod vojnika Vermahta, pa je iz Berlina, avionom hitno na bojište prebačen glavni instruktor nemačkih snajperista major Konings, sa zadatkom da ubije Zajceva o kome su već kružile legende na obe sukobljene strane.Rusi su za dolazak čuvenog strelca saznali od nemačkih zarobljenika, pa su snajperisti 62. armije pod komandom pukovnika N.F. Batjuka počeli da prave plan kako da smaknu majora Koningsa, što bi omogućilo značajan moralni prestiž.

Danima je trajalo nadmudrivanje sovjetskih i nemačkih snajperista, dok snajperista Nikolaj Kulikov nije jednim hicem, 4. oktobra 1942. godine, usmrtio glavnog instruktora škole za strelce u Berlinu.

Sledećeg dana, 5. oktobra ujutro, Nemci su krenuli u još jednu silovitu ofanzivu na industrijski deo grada.Čujkov je komandovao:“Ne osvrtati se nazad … Gledati napred… Ni korak nazad“.Jedan za drugim smenjivali su se nemački juriši.Cilj je bio da se osvoji zavod kako bi se raščlanila i po delovima uništila 62. armija.Fon Paulus je 10. oktobra na ovaj sektor ubacio još pet jurišnih inžinjerskih bataljona, specijalno obučenih i opremljnjnih za bitke u gradskim uslovima.Gubici na obe strane bili su ogromni.

Glavna udarna grupacija nemačkih trupa koja je direktno bila usmerena protiv Čujkovljeve 62. armije imala je osam divizija, odnosno formaciju od oko 90.000 ljudi.Ove snage su raspolagale sa 2.300 topova, oko 300 tenkova i sa 1.000 aviona iz 4. vazdušne flote.Te snage napadale su sektor Rinoka (na severu grada) pa preko Traktorskog zavoda, fabrika „Barikade“ i „Crveni oktobar“, severoistočne padine Mamajevog kurgana, pa do železničke stanice Staljingrad-1.Ovoj nemačkoj grupaciji suprotstavljala se 62. armija sa 55.000 vojnika, 1.400 topova i 80 tenkova.Sovjetska 8. vazdušna armija, koja ju je podržavala, imala je 9. oktobra samo 190 ispravnih aviona.

Ceo slobodoljubivi svet pratio je s napetom pažnjom razvoj i tok grandiozne bitke na Volgi, bitke koja je u oktobru dospela u fazu usijanja.U noći 9. oktobra Volga je kod Staljingrada dobila prvi led.To nije bio led preko koga je moglo da se hoda, ali on nije dozvoljavao plovidbu manjih brodova i šlepova.Prebacivanje municije i ranjenika, kao i dostavljanje hrane postalo je krajnje otežano.Fon Paulus je na sve moguće načine pokušavao da iskoristi tu povoljnu situaciju po njegove trupe.

Hitlerov Glavni stan je odlučio da 14. oktobra preduzme najsilovitiji napad u čitavoj kampanji na jugu SSSR-a i osvoji Staljingrad.Zgusnuvši na frontu užem od 5 km tri pešadijske i dve tenkovske divizije, fon Paulus je 14. oktobra započeo novu veliku ofanzivu.Hitler je zahtevao da se bitka na Volgi, po svaku cenu, završi zauzimanjem Staljingrada.Fon Paulusove trupe krenule su u napad u 8 sati ujutro.Glavni udar je bio usmeren u pravcu Traktorskog zavoda i zavoda „Barikade“.Velike grupacije nemačkih aviona napale su teritoriju širine pet kilometra svim vrstama bombi kojima je Luftvafa raspolagala.Istovremeno je usledila i uraganska artiljerijska vatra.

Nemački tenkovi su krenuli u napad napadajući položaje Čujkovljeve armije.Zemlja se tresla od eksplozija bombi i granata, pucala je armatura utvrđenja, rušila se velika kamena zdanja isprepletana betonom i gvožđem.Svaki metar zemlje bio je izranjavan rupčagama.Sve što je moglo da gori bilo je u plamenu.Rusi su uspeli da odbiju prvi napad.Sat i po kasnije Nemci su ponovo napali sa još većom žestinom.

U 10 sati 109. puk 37. gardijske divizije prosto su samleli nemački tenkovi i pešadija.

U 11 sati Čujkov dobija izveštaj da je neprijatelj takođe pregazio i levo krilo 112. pešadijske divizije.Oko 50 nemačkih tenkova „peglalo“ je položaje te divizije.

U 11 i 50 protivnik je zauzeo lokalni stadion Staljingradskog traktorskog zavoda i duboko se uklinio u sovjetsku odbranu.

Već u 14 časova telefonske veze sa svim trupama bile su u prekidu.Funkcionisale su jedino radio-stanice.

U 15 časova Nemci su se još dublje uklinili u sovjetske položaje, stigavši do ivice Traktorskog zavoda i „Barikada“.U jednom trenutku nemački tenkovi su uspeli da se probiju na samo trista metara od komandnog mesta 62. armije, pa je prateća četa bila primorana da stupi u borbu.Na sreću, fon Paulus nije raspolagao ni jednim slobodnim bataljonom koji bi mogao da ubaci u borbu i tako zarobi štab 62. armije.A moguće je da Paulus u tom trenutku nije ni znao gde se štab nalazi.

U 16 časova i 35 minuta potpukovnik Ustinov je zatražio da sovjetska artiljerija otvori vatru na njegovo komandno mesto, kojem su Nemci prišli i zasuli ga bombama.Nije bilo ni malo lako doneti takvu odluku, ali je general Požarski morao da naredi divizionu „kaćuša“ da raspali po neprijatelju.Vatreni udar je izveden uspešano …

Borbe su nastavljene nesmanjenom žestinom i 15. oktobra.Nemcima je 18. oktobra pošlo za rukom da probiju front 62. armije u rejonu Traktorskog zavoda, da zauzmu Zavod i odseku severnu grupaciju Čujkovljevih trupa.

Sredinom novembra napredovanje Paulusovih trupa bilo je zaustavljno na čitavom frontu.Nemci su najzad rešili da pređu u odbranu.Njihova glavna udarna snaga bila je istrošena.Tako se sredinom novembra završila treća i poslednja etapa Staljingradske odbrambene operacije.Grad-heroj se nije pokorio osvajačima.

Prema dvanaestotomnoj sovjetskoj „Istoriji drugog svetskog rata“ (Istoriя vtoroй mirovoй voйnы) na Istočnom frontu nikada ranije nije bilo toliko jedinica kao u novembru 1942.Sile Osovine su ovde imale ukupno 266 divizija, od toga 193 nemačkih, 18 finskih, 26 rumunskih, 11 italijanskih, 14 mađarskih, 2 slovačke i jednu špansku.

Počev od leta 1942. sovjetska Avijacija za daljinska dejstva počela je sa bombardovanjem vojnih, industrijskih i saobraćajnih objekata u Nemačkoj, naročito u istočnom delu.Od 19. avgusta do 14. septembra bombardovani su Berlin i glavni gradovi nemačkih saveznika.Berlin je bombardovan 27. i 30. avgusta, kao i 10 septembra.Budimpešta je bombardovana 5. i 10. septembra, a Bukurešt 14. septembra.

GA „B“ koju je predvodio general fon Bok, trebalo je da se preko grada Vornježa probije do obala Dona, a zatim na jug ka Volgi, da bi se najzad probila do Staljingrada.Grupa armija „A“ pod komandom feldmaršala Vilhelma Lista nastupila bi uz GA „B“.Iza ove dve grupe armija sledile su četiri satelitske armije, i to dve rumunske, jedna italijanska i jedna mađarska.

Cela operacija je bila usmerena na to da se neprijateljske trupe moraju uništiti u velikoj okuci reke Don, na prilazima Staljingradu i da se zatim osvoje naftonosna polja Kavkaza.Staljingrad je u početku bio sporedan cilj.Pre nego što je počela nemačka letnja ofanziva, polazna linija fronta bila je istočno od gradova Kursk i Harkov.Za početak ofanzive određen je 28. jun 1942; dosta kasno.Velika letnja ofanziva trebala je da počne u maju, ali su protivofanziva Sovjetske armije kod Harkova, zauzetost avijacije na Krimu i rđavo vreme (sve vreme je lila kiša) prouzrokovali znatno odlaganje ofanzive.Kada su se borbe krajem maja 1942. stišale, plen nemačkih armija u ovom sektoru istočnog fronta je po njihovim izvorima bio popriličan: 215.000 ratnih zarobljenika, 1812 topova, 1270 tenkova, 542 oborena aviona. Dve sovjetske armije, više od 22 divizije bile su uništene. Kada je Vrhovna komanda htela da upozori Hitlera na oprez u letnjoj ofanzivi zbog brojnosti sovjetskih snaga, oko 2.000.000 ljudi na moskovskom i staljingradsko-kavkaskom pravcu, uzviknuo je besno „Rus je mrtav!“

U planu „Blau“ uključeno je sto divizija Nemaca i njihovih saveznika i 1500 od 2750 aviona, koliko ih je ukupno bilo na istočnom frontu.Nasuprot nemačkim armijama stajalo je 120-140 sovjetskih divizija pod komandom maršala Timošenka.

U dva sata i 15 minuta 28. juna 1942 godine moćna aritiljerijska kanonada i udari Luftvafe nagovestili su novi početak ofanzive na Istočnom frontu.U napad je prva krenula GA „B“ pod komandom generala fon Boka (2. armija, mađarska 2. armija i 4. nemačka tenkovska armija) napadajući sektor severno od železničke pruge Kursk-Voronjež.Napad je podržavala avijacija generala fon Rihthofena.Probivši odbranu sovjetske 13. armije, tenkovi 4. oklopne armije pod komandom generala Hota izbili su već 6. jula na Don i gotovo potpuno zauzeli grad Voronjež.

30. juna u napad je krenula udarna grupa 6. armije pod komandom generala fon Paulusa.Ona je u brzom naletu iz pravca Harkova probila odbranu sovjetske 21. i 28. armije, na levom krilu Jugozapadnog fronta (Timošenko). Paulusove trupe su bile dosta nadmoćnije u odnosu na sovjetske, tako da su se dosta brzo probijale ka Voronježu.Prodirući ka severoistoku one su se spojile sa grupom generala Vajksa i time opkolile sovjetske jedinice kod Starog Oskola. Položaj sovjetske vojske na voronješkom pravcu naglo se pogoršao. Da bi se Nemci sprečili da forsiraju Don, i da bi se zaustavilo njihovo dalje napredovanje, Stavka je iz svoje rezerve dodelila komadantu Brajanskog fronta generalu F.I.Golikovu dve operativne armije, naredivši im da se razviju na desnoj obali Dona.Istovremeno je ovom frontu dodeljena i 5. tenkovska armija, kako bi se njome, u saradnji sa ostalim sovjetskim tenkovskim jedinicama, naneo protivudar u bok i pozadinu nemačkih trupa koje su napredovale ka Voronježu. 5. tenkovska armija je, po zamisli Stavke, trebala da nanese udar iz pravca Jeljca, ali ona nije dobila nikakva naređenja od komande Brjanskog fronta. General Vasiljevski je bio primoran da lično iz Moskve dođe u štab 5. tenkovske armije i njenom komadantu generalu A.I. Luzjukovu da uputstva u vezi kontraudara. Međutim, zbog neiskustva general Luzjukova i zbog konfuznosti u komandi Brjanskog fronta, kontraudar ove moćne sovjetske formacije, dao je više nego skromane rezultate.

3. jula trupe generala Golikova su ipak uspele da zaustave Nemce u rejonu Voronježa i čvrsto ih vežu za sebe.Na zaprepašćenje Boka, Vajksa i Lista, narednog dana Hitler se lično pojavio u štabu Grupe armija.Bio je ljut, jer je napredovanje bilo ispod očekivanog tempa zbog otpora Crvene armije kod Voronježa.Firer je izričito naredio štabu GA da iz bitke kod Voronježa hitno izvuče jedinice i usmeri ih južno od grada.On je smatrao da su Vajksove jedinice već izgubile dragoceno vreme.

I pored zastoja kod Voronježa, jedince Vermahta su nastavile napredovanje i u toku prvih deset dana ofanzive uglavnom postigle, po mišljenju Vrhovne komande, zadovoljavajuće uspehe.

VUKODLAK

Sve do 16. jula 1942. godine Hitlerov Glavni stan, nazvan „Vučja jama“ (Wolfschanze) nalazio se u istočnoj Pruskoj, u stoletnoj šumi kod Rastenburga.Drugim rečima bio je dosta udaljen od područja gde su se odvijale ratne operacije. Zbog toga je odlučeno da 16. jula Glavni stan i Vrhonu komandu Kopnenih snaga premeste u okolinu ukrajinskog grada Vinice.Ovde je njegovo sedište nazvano „Vukodlak“ (Werhwolf).

Na severnoj strani „Vukodlaka“ izgrađen je veliki vojni aerodrom.Bunker, Hitlerov Glavni stan i skloništa od bombardovanja nalazili su se duboko ispod zemlje.Zidovi i tavanice izgrađeni su od specijalnog armiranog betona debljine 3-5 metara.Svi objekti bili su ograđeni gustom čeličnom žicom visokom do dva metra, a mreža je čitav metar zalazila u zemlju.Osim čelične mreže postavljeno je i nekoliko redova bodljikave žice kroz koju je proticala električna struje.Ograda je bila opremljena elektrosignalizacijom.Za Firera je podignuta prizemna vila od cigala.Spolja je bila maskirana gredama od borovine.Ispred zgrade su napravljeni betonski bazen i cvećnjak.Hitler je mnogo voleo cveće.U blizini su sagrađeni crpna stanica i vodovod, elektrana i dve radiostanice.

Na kraju aerodoroma, kod sela Kalinovke, bio je smešten štab rajhsmaršala Hermana Geringa.Glavni stan bio je povezan telefonom sa Berlinom, Kijevom, Harkovom, Dnjepropetrovskom, Rostovom i Žitomirom.U Žitomiru se nalazio štab rajhsfirera SS Hajnriha Himlera.Na ivici šume oko „Vukodlaka“ izgrađeno je tridesetak osmatračnica.Na pet kilometara od Glavnog stana sa tri strane su postavljene maskirne protivavionske baterije, a sa četvrte, na pruzi Kalinovka – Vinice, stalno je bio u pokretu oklopni voz.U šumi i oko nje u barakama su bile smeštene jedinice SS za unutrašnje obezbeđenje „Vukodlaka“.Sva nepozvana lica koja bi bilo šta saznala o Glavnom stanu na licu mesta su streljana.

Čuveni sovjetski obaveštajac Nikolaj Kuznjecov sa svojim saradnicima uspeo je da u blizini ovog objekta uhvati žive majora grofa Gana i potpukovnika fon Rajsa, koji su radili u nemačkoj Vrhovnoj komandi.Kuznjecov je izneo Moskvi plan o hvatanju ili likvidaciji Hitlera i njegovih najbližih saradnika, ali Crvena armija u to vreme nije raspolagala snagama za takav poduhvat, pogotovu što su se u to vreme, na južnom frontu, u rejonu grada Voronježa, vodile borbe od velikog značaja za ishod nemačke letnje ofanzive.

VORONjEŽ

Premda su Nemci probili odbranu Brjanskog fronta i Jugozapadnog fronta u dužini od 300 i u dubini od 150 – 170 kilometara, ipak je ogorčena odbrana sovjetskih trupa kod Voronježa osujetila Hitlerov plan o opkoljavanju jedinica Brjanksog fronta na voronješkom pravcu, a zatim i trupa Jugozapadnog fronta koje su pružale žilav otpor 6. fon Paulusovoj armiji i 1. oklopnoj armiji.Stavka je 7. jula formirala novi Voronješki front pod komandom generala Nikolaja Vatutina i naredila da istog dana počne povlačenje trupa Južnog i Jugozapadnog fronta preko Dona.Usledila je i promena u komandi Brjasnkog fronta.Umesto generala F.I. Golikova imenovan je Konstantin Rokosovski.

Izvlačenje sovjetskih tupa iz potencijalnog obruča trajalo je deset dana. Vojska Jugozapadnog fronta uz krvave gubitke povlačila se preko Dona u pravcu Staljingrada, dok su jedinice Južnog fronta odstupale niz reku Don.

Videći kako mu ne polazi za rukom da uništi sovjetske snage, feldmaršal fon Bok zahtevao je hitno korekciju daljeg nastupanja.Fon Bokova poruka razmatrana je 13. jula na sednici u Glavnom stanu. Rasrđeni Hitler je smatrao da fon Bok namerno radi protiv njega.Posle niza uvreda na račun fon Boka, Hitler je naredio njegovo smenjivanje.Iste večeri feldmaršal Kajtel poslao je telegram fon Boku da preda dužnost feldmaršalu fon Vajksu i da odmah dođe u Berlin, čime je praktično završena karijera ovog elitnog vojskovođe nemačkog Vermahta (Teodor fon Bok poginuo je 5. maja 1945. godine u Hamburgu prilikom britanskog bombardovanja grada).

Novi komadant GA „B“ feldmaršal Maksimilijan fon Vajks dobio je zadatak da svim sredstvima spreči Ruse da se povuku preko Dona i na jug.Nemačke trupe nastavile su napredovanje, prodrevši jula 150 – 400 kilometra u dubinu sovjetske teritorije između Dona i Azovskog mora.U Moskvi je sa velikom zebnjom primljena vest da su Nemci uspeli da izbiju na veliku okuku Dona.U Hitlerovom bunkeru je zavladala neopisiva radost.

Sredinom jula Stavka je shvatila da neprijatelj nastoji da izbije na Volgu i zauzme Staljingrad, kako bi presekao vodenu arteriju za transportovanje kavkaske nafte na sever zemlje.

Nemačke trupe prodrle su 12. jula u Staljingradsku oblast, a samo nekoliko časova pre toga Stavka je odlučila da formira Staljingradski front pod komandom maršala Timošenka.

Sovjetski Južni front je prilikom odstupanja pretrpeo velike gubitke, pa su četiri njegove armije ostale sa samo 100 hiljada boraca.Stavka je rasformirala Južni front a njegovu vojsku priključila je Severnokavkaskom frontu na čijem čelu se nalazio maršal Semjon Buđoni.Zadatak ovog fronta je bio da štiti prilaze Stavropolju i Krasnodonu i da ne dozvoli Nemcima napredovanje prema Kavkazu.

Ukazom prezidijuma sovjeta SSSR 14. jula 1942. godine u Staljingradskoj oblasti zavedeno je ratno stanje.Tri dana kasnije jedinice 62. i 64. sovjetske armije sukobile su se na rekama Čiru i Cimlji sa isturenim trupama fon Paulusove 6. armije koja se kretala prema Staljingradu.Od toga dana počela je odbrambena faza Staljingradske bitke.

U pravcu Staljingrada, počev od 17. jula, nastupalo je 14 divizija 6. nemačke armije sa oko 270 000 vojnika, tri hiljade topova i minobacača i oko 500 tenkova.Nedugo zatim taj broj je znatno povećan.Podržavala ih je 4. vazduhoplovna flota sa 1.200 aviona.Ovim snagama je tada, na tom sektoru, moglo da se suprotstavi 12 divizija 63. i 64. armije sa oko 160 000 vojnika.

Hitler je smatrao da će 6. armija moći sama da osvoji Staljingrad i to najdalje do 25 jula čime bi sovjetski front na jugu bio presečen na dva izolovana dela.Od pada Francuske više nije bio tako dobro raspoložen.“Rus je pobeđen!“, izjavio je šefu svog Generalštaba Francu vitezu fon Halderu.Taj optimizam naveo je Hitlera na fatalnu promenu operacionog plana.On je sačinio novi plan „Vajzung 45“ koji je datirao od 23. jula 1942.Tog dana je grad Rostov pao u ruke GA „A“ koji je osvojen od strane nemačke 17. armije.U novoj Hitlerovoj direktivi GA „A“ (1. i 4. tenkovska, 17. i 11. armija – ukupno 41 divizija) je morala da skrene sa prvobitnog pravca ka Staljingradu, na jug ka Kavkazu, ka nafti.Da bi ojačao GA „A“, Hitler joj je pridodao veliki deo 4. oklopne armije, koja je bila u sastavu GA „B“.Na taj način oduzeo je 6. armiji veliki deo njene probojne snage.GA „A“ potpomognuta 1. oklopnom armijom i tenkovima uzetim od Paulusa ušla je duboko u Kavkaz.

NI KORAK NAZAD

6. avgusta rano ujutro Hotova tenkovska armija je probila položaje Šumilovljeve 64. armije tako da su se čelne nemačke jedinice približile na svega 30 km od Staljingrada.Međutim, tri dana kasnije vojska Jugozapadnog fronta prešla je u kontranapad i odbacila neprijatelja na polazne položaje.

Od 15. do 20. avgusta razvila se žestoka borba na maloj okuci Dona jer su sovjetske trupe pokušavale da zadrže svoje mostobrane.Nemcima je ipak pošlo za rukom da potisnu 4. sovjetsku tenkovsku armiju i da uspostave svoje mostobrane na levoj obali Dona.Potom je na ovaj prostor izvršena velika koncentracija nemačkih trupa, sa zadatkom da forsiraju Don, prošire uspostavljeni mostobran, a zatim da odatle svoje snage usmere na Volgu, severno od Staljingrada.

Na Kavkazu nemački tenkovi su kod Majnkopa došli do kavkaskih naftonosnih polja, a 21. avgusta su nemačke brdske jedinice zabile nacističku zastavu na vrh Elbrusa.Hitler je bio na vrhuncu samopouzdanja.Već je sebe smatrao gazdom ogromnog sovjetskog bazena nafre.Onda je deo tenkova i ljudstva GA „A“ ponovo poslao na sever, ka Staljingradu.Verovao je da je pitanje Kavkaza rešeno i da je trebalo da se sada skoncentriše na Staljingrad.

Ujutro 23. avgusta trupe 6. armije, koncentrisane na levoj obali Dona, prešle su u ofanzivu i nanele udar na spoju 4. sovjetskog oklopnog korpusa i 62. sovjetske armije.U prvoj liniji nemačkog napada nalazio se 14. oklopni korpus generala Vitershajma.Prednji delovi nemačkog klina izbili su predveče na Volgu kod Rinoka i Latašanke, to jest u severno predgrađe Staljingrada.Staljingradstki front je time bio presečen na dva dela.

Istog dana nešto ranije, u 18 sati, Nemci su na Staljingrad izvršili masovni napad iz vazduha.Bombardovanje je trajalo tri dana; 23, 24. i 25. avgusta 1942.Sovjetski general Jerjomenko ovako opisuje nemačko bombardovanje:“Grad koji se protezao na više od 60 km duž Volge bukvalno je goreo.Bio je čudovišno razoren … Nemci su na Staljingrad bacili svoju celu 4. vazdušnu flotu … Prve bombe oštetile su vodovod što je veoma otežavalo gašenje požara … Mnogo štošta sam doživeo u prvom svetskom ratu, revoluciji i u prvoj godini velikog otadžbinskog rata, ali ono što sam video 23. avgusta u Staljingradu predstavljalo je neopisiv užas … Ogromni stubovi vatre buknuli su na mestima gde su se nalazili rezervoari nafte, a čitavi potoci upaljene nafte i benzina potekli su prema Volgi …“

U gradu je 25. avgusta proglašeno opsadno stanje.Do tog datuma iz grada je već evakuisano preko 300 hiljada stanovnika Staljingrada.Preostalo stanovništvo je podizalo barikade i kopalo rovove ili se rame uz rame borilo zajedno sa vojnicima Crvene armije.Već 12. septembra linija fronta se nalazila na dva do 10 kilometra od grada.Na ovoj liniji su Nemci privremeno zaustavljeni.

Fon Manštajnova 11. armija prebačena je u avgustu u rejon Lenjingrada gde su je razbile trupe sovjetskog Vlohovskog fronta.Komadant GA „B“ Vajks i general fon Paulus pozvani su 12. septembra na savetovanje u Hitlerov Glavni stan kod Vinica.Opšti zaključak savetovanja je bio da se stvari kod Staljingrada odvijaju odlično i da je glavnina Crvene armije razbijena i da njen otpor na Volgi ima samo lokalni karakter.Hitler je naredio da se Staljingrad zauzem što pre kako se nemačke snage ne bi „mrcvarile duže vreme“.Juriš na Staljingrad i njegovo osvajanje poverio je fon Paulusu.

Istog dana u Moskvi G.K. Žukov i A.M. Vasiljevski podneli su Staljinu na uvid plan koji predviđao napad na nemačku grupaciju kod Staljingrada, njeno odsecanje od ostalih nemačkih jedinica, i u drugoj fazi njeno potpuno razbijanje.Staljin je odobrio taj plan, ali je zbog razvučenog fronta bilo potrebno dosta vremena kako bi se jedinice prikupile i organizovale za napad.

Činjenica je da je on oko sebe okupljao političke ljude koji nisu bili obojeni izrazito partijsko-politički (osim republikanaca Dragiše Vasića i Mladena Žujovića) pokazuje, da je Draža Mihailović u samome početku, imao ipak određene političke ambicije. Početkom avgusta 1941. došao je na Ravnu Goru i u štab pukovnika Mihailovića dr Mladen Žujović, koji mu je podneo jedan nacrt o formiranju i organizaciji organa civilnih i političkih vlasti na koje bi se vojnička strana Pokreta imala osloniti. Centralno telo je imalo biti sastavljeno od najreprezentativnijih predstavnika političkih stranaka, od predstavnika kulturno-političkih organizacija poznatih u narodu, od istaknutih pojedinaca i intelektualaca poznatih u zemlji i inostranstvu, i od jednoga člana Vrhovnoga štaba. Uz nacrt bile su i dispozicije, koje su predviđale organizovanje pokrajinskih i mesnih organa toga Centralnoga tela, njihovo formiranje i funkcije s naslonom na vojne vlasti, s kojima dodir i saradnju obezbeđivali bi podobni ,,oficiri za vezu“.

Mihailović je sve ovo usvojio i iz ovoga nacrta je postao Centralni nacionalni komitet, koji je postao rukovodeće političko telo Ravnogorskog pokreta … Posle Mladena Žujovića na Ravnu Goru je, verovatno polovinom septembra 1941, došao Dragiša Vasić. Decembra 1942. godine đeneral Mihailović je odredio Dragišu Vasića, dr Mladena Žujovića i dr Stevana Moljevića za članove Izvršnog odbora CNK, sa sedištem u Vrhovnoj komandi uz koju će, kao politički predstavnici, predstavljati Pokret. Izvršni odbor je odmah naimenovao i poslao ovlašćenje dr Vojislavu Vujancu za novoodređenog Generalnog sekretara CNK sa sedištern u Beogradu s tim da on predloži članove po pokrajinama za CNK. Uzeti u obzir za Srbiju: dr Vojislav Vujanac i još jedan; za Južnu Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Vojvodinu po jedan.

Centralni nacionalni komitet bio je političko telo, a svako političko telo mora imati i svoj program. Morao ga je imati i Ravnogorski pokret generala Mihailovića. Tvorac ovoga programa bio je dr Stevan Moljević, advokat iz Banja Luke. Ako Srbi u jugoslovenskoj izbegličkoj vladi nisu, iz raznih razloga mogli da javno i otvoreno vode računa o veoma ugroženim interesima srpskoga naroda, to je mogao i morao da radi CNK. Njegov program za koji se ne može reći da je bio stalan program Mihailovićevog pokreta, predviđao je jednu homogenu Srbiju, koja bi bila očišćena od nacionalnih manjina i obuhvatala sve one krajeve, koje Srbi smatraju, istorijski i etnički, svojim. Moljević je određivao nacionalne manjine prema tadašnjem njihovom stavu prema Srbima. Prema njegovom programu trebalo je da se sa srpskoga prostora iseli 2.675.000 duša od kojih je bilo oko 1.000.000 Hrvata, 500.000 Nemaca, a trebalo je useliti 1.300.000 ,od toga 300.000 Srba iz Hrvatske. Za Muslimane je rečeno, da pretstavljaju težak problem, koji, po mogućnosti, treba da bude rešen. U formulisanju programa Ravnogorskog pokreta pridaje se naročiti značaj tzv. ,,Šahovićkoj rezoluciji”, koja je doneta na konferenciji, održanoj u Šahovićima od 30. novembra do 2. decembra 1942. godine; Šahovići su selo blizu Bijelog Polja, u Raškoj. Na ovoj konferenciji je učestvovalo ,,blizu 1000 delegata, većinom omladinaca iz svih krajeva Crne Gore, Boke i Raške, s delegatima iz drugih srpskih krajeva.“ Važno je istaći da na ovoj konferenciji nije učestvovao general Mihailović iako se, već u to vreme, nalazio u Gornjem Lipovu, ali su prisustovala tri njegova važna komandanta (Zarija Ostojić, Đorđe Lašić, Pavle Đurišić). Konferenciji je predsedavao Milan Bandović, koji je, u to vreme, bio važna i vojnička i politička ličnost.

Nemamo sasvim jasnu sliku ni o radu ove konferencije, niti o njenim zaključcima. Rezolucija, koju je ova konferencija donela, okarakterisana je kao profašistička, ali njena važnost nije osporavana. Uroš Zonjić veli: „Istini za volju, mora se priznati da se neka gledišta na konferenciji nisu slagala sa demokratskim načelima. Dotaknute teze bile su refleks teških dana a još težih iskustava sa nečoveštvom komunističkih ,,oslobodilaca“. Porodica svakoga od učesnika bila je u crno zavijena. Mučka ubistva roditelja, braće i prijatelja ostavljala su duboke ostatke na njihovim srcima i osećanjima, rečima i slovima.“ Zonjić dalje veli da su zaključci ove konferencije bili uručeni generalu Mihailoviću, i da je on tom prilikom rekao: „Za taj zajednički cilj, i naš i našega naroda, garancija je izražena rečima: svi Srbi pod jednim zajedničkim krovom. Kada budemo uredili svoj dom, razgovaraćemo sa susedima o zajedničkoj slozi i miru, o preporođenoj i jakoj Jugoslaviji … Srpska deca koja se ponose tuđom petokrakom zvezdom odrekla su se nacije.“

Uroš Zonjić ističe i to, da je u Šahovićima ,,bila samo otvorena politička diskusija o našoj nacionalnoj problematici. Ta je diskusija okončana i data joj je forma i sadržina zvanično na kongresu u selu Ba. A odluka u selu Ba ostaje kao stvarna i istinska sinteza, i nacionalna i politička, shvatanja Ravnogorskog pokreta po svim problemima Jugoslavije. Ko je protiv te odluke, on danas sebe optužuje da nikada nije bio sa Dražom“ . . . Treba, čini nam se dosta i moralne i intelektualne virtuoznosti pa naći neku organsku vezu između Rezolucije donete u Šahovićima i one donete u selu Ba.

Za tadašnja shvatanja, bar ovoga dela četnika, o rešenju srpskog nacionalnog pitanja i uređenju buduće države posle rata, Šahovićka rezolucija je od velike važnosti. Posle Moljevićevog Memoranduma ona je drugi, osnovni, četnički dokumenat o tome kako treba urediti buduću državu, koji je, međutim, kasnije napušten i zamenjen rezolucijom donetom 27. januara 1944. godine, u selu Ba.

Šahovićka rezolucija ima sedamnaest tačaka. Nju je donela ,,intelektualna omladina Crne Gore, Boke i Sandžaka“. Prema njoj, buduća država treba da bude monarhija sa dinastijom Karađorđevića na čelu, ,,u kojoj će četnička organizacija, u saglasnosti sa Krunom biti, za izvestan period vremena, potreban za potpunu obnovu zemlje, jedini nosilac celokupne državne vlasti u zemlji.“ Posvećena je, u drugoj tačci, naročita pažnja određivanju granica buduće Jugoslavije, koja, prema tačci trećoj, treba da bude “unitarna” i samoupravna. U njoj će živeti Srbi, Hrvati i Slovenci u svojim oblastima na principu širokih samouprava. Između ovih oblasti ima se ustanoviti neposredna terenska veza, kako bi ideja jugoslovenske zajednice bila što potpunija. U ovoj državi prema tačci četvrtoj, ne može biti nacionalnih manjina.

Sastavljačima Šahovićke rezolucije lebdeo je pred očima kult jake države. U ovoj državi trebala je da bude ograničena privatna svojina: “Veliki privatni posedi moraju se ukinuti i staviti državi na raspoloženje. Ovo će državi olakšati potpuno rešenje agrarne reforme (tačka 5). ,,Celokupna industrija mora biti u državnim rukama. Velika trgovina mora biti u državnim rukama, a mala u privatnim rukama pod kontrolom države“. Privreda treba da bude izgrađena na principu državnoga zadrugarstva. Trgovački poslovi, novčani i kreditni zavodi moraju biti u državnim rukama“ (tačka 5). Advokati treba da budu državni činovnici (tačka 8).

Suprotno podržavljavaju svih grana privrede ,,nauka i umetnost su slobodne” (tačka 6). Školaski sistem treba reformisati tako kako će najbolje zadovoljiti narodne potrebe: ,,U tu svrhu treba gimnazije svesti na potreban broj, a povećati i favorizovati srednje stručne škole a naročito poljoprivredne i zanatske“ (tačka 6). U svim osnovnim i srednjim školama verska nastava je obavezna“ (tačka 7). ,,Crkva je državna. Pravoslavna je crkva nacionalna i svetosavska. Katolička crkva treba da bude administrativno odvojena od Vatikana, a da bude jugoslovenski nacionalna u duhu ideja Štrosmajera“.

Sudije i činovnici treba da budu obezbeđeni. ,,Sudije da budu birani iz redova četnicke organizacije, kao i svi ostali činovnici“ (tačka 8). ,,Državni činovnici imaju biti nacionalno i moralno ispravni i iz četničkih redova, dobro nagrađeni i automatski unapređivani. Privatnih činovnika ne može biti. Ministri da budu državni činovnici, bez diskrecionih prava i dispozicionih fondova … Žene mogu biti državni činovnici samo u oskudici muškaraca, i to u specijalnim, njima podobnim strukama“ (tačka 13).

Za vojsku je rečeno da ,,treba da bude jaka, spremna i preporođena, kao garancija reda i bezbednosti države. Ona treba da bude nacionalna i moralna škola naroda. Žandarmerija treba da bude formirana iz redova četnika i da stoji pod direktnom komandom četničke organizacije (tačka 11, 12) … Štampa i celokupna štamparska delatnost treba da stoje u službi naroda i nacionalne obnove (tačka 14). ,,U novoj državi treba da se Posveti naročita pažnja propagandi u duhu četničke organiacije i ideologije” (tačka 15). ,,U duhu izloženih zaključaka a u saglasnosti sa Krunom, četničke organizacije će sprovesti državno uređenje i biti jedini nosilac celokupne državne vlasti do ostvarenja četničkog programa i ostvarenja uslova za prelazak na široke ustavne slobode (tačka 17).

Šahovićka rezolucija, koju je potpisao 17 lica, a koja nije koliko je nama poznato, bila nikada usvojena od jednoga širega četničkog foruma, predstavlja, ustvari, Ustav zamišljene četničke države koju je trebalo tek stvoriti. Ovaj Ustav predviđa uvođenje četničke diktature na jedan neodređen rok sa nadom da će toj diktaturi ipak doći kraj.

Ovaj ,,Ustav“ imao je dve negativne osobenosti: prva je, i to vrlo važna, da se u odeljku o položaju crkve u državi, nigde ne pominje kakav bi u toj državi bio položaj Islama i njegovih vernika (iz čijih redova je bilo i četnika), a drugi bi bio u proglašavanju četništva za vodeću i jedino dozvoljenu ideologiju u državi u kojoj se pominju samo dva faktora: kralj i četništvo bez da se išta reklo o tome kakav će biti odnos između njih i ko vlada, a ko treba da bude onaj koji izvršuje naređenja i vrši vlast. I tekst i duh ove Rezolucije pokazuju da se radilo o pripremanju jedne čisto vojničke diktature pri čemu nije označavana razlika između vojske i četništva. U svakom slučaju jasno je, da Šahovićka rezolucija nije zagovarala nikakav demokratski poredak u zemlji, a ceo pokret je, pred stranim svetom, hteo da bude smatran demokratskim.

O kongresu u selu Ba nešto kasnije će biti više reči.

Posledice ove „ratne igre“ značile su kapitulaciju Japana, iako je tada pobeda bila nadohvat japanskih ruku. Naravno, to nije uticalo na Carski generalštab, tako da su borbe nastavljene, pa i u području Nove Gvineje. Ako borbe posmatramo na Novoj Gvineji sa šire tačke gledišta, onda se uočavaju dve činjenice. Prvo, Japan je 31. avgusta 1942. na Novoj Gvineji privremeno prešao u defanzivu, kako bi sve snage koncentrisao za osvajanje Gvadalkanala, koji su Amerikanci tri nedelje ranije zauzeli na prepad. Drugo, bitka za Atlantik, borbe u Libiji i pripreme za invaziju u severnoj Africi, tražile su toliko brodova, vojnika kao i civila, da za jugozapadni Pacifik nije ostalo mnogo. Septembra 1942. Mekarturova flota brojala je samo pet krstarica, osam razarača, dvadeset podmornica i sedam manjih ratnih brodova. Niti ovi brodovi, kao ni holandske krstarice „Tromp“ i „Jakob fan Hejmsksrk(II)“ i novi razarači „Tjerk Hides (II)“ i „Fan Halen (II)“, nisu mogli da operišu duž severne obale Nove Gvineje pune koralnih grebena i japanskih bombardera. Japanci su, međutim, rizikovali svoje ratne brodove srednje veličnie, dovodeći ih u kritične situacije u Solomonovom moru. Ali, 20. jula 1942. u Rabaulu su digle sidra lake krstarice „Tenriju“ i „Tacuta“, tri razarača, tri transportna broda. Oni su krenuli za Novu Gvineju. Na putu su ih napali saveznički avioni i uspeli su da pogode jedan transportni brod, ali on nije potonuo već se zapalio. Pukovnik Jokojama nesmetano je iskrcao na obalu zapadno od Bune oko 1500 vojnika. Narednih dana došle su i ostale snage, zatim još jedan dopunski konvoj, čime su japanske snage u Buni povećane na 11.430 ljudi.

Pošto je pukovnik Jokojama izvideo mesto iskrcavanja i okolno zemljište, odlučio je da se Kokoda putem spusti do Port Morezbija. Na karti maršruta od 160 km, u stvarnosti je „kozja staza“ koja vodi preko teško prohodnog masiva Ouven Stenli. Posle sedam nedelja mukotrpnog marša, uz nedostatak hrane i pojavu bolesti, Japanci su od Port Morezbija bili udaljeni 50 km, a od aerodroma tog grada 35 km.

Tada su ih bočno napale australijske trupe generala Blejmija. One su ovde demantovale legendu da samo Japanci mogu biti pravi borci u džungli. Blejmijevi ljudi su se borili u Libiji, Grčkoj, na Kritu i u Siriji, ali njima je sve to bio izlet u poređenju sa ovim iznurujućim teškim ratom u džungli. Dok je japansko napredovanje preko ostrva bilo sve teže i sve skuplje plaćano ljudima i materijalom, u zalivu Milnu iskrcale su se druge snage, da bi istovremeno nastupale ka Port Morezbiju duž obalnih komunikacija, oko krajnje istočne tačke Nove Gvineje. Lake krstarice „Tenriju“ i „Tacuta“ sa tri razarača i dva transportna broda, sa 1900 komandosa, napustili su luku Rabaula 24. avgusta.

Nedelju dana ranije na aerodrom Gili Gili stigla je avionom baterija protiv-avionskih topova, dok su tri transportna broda dovezla 18. australijsku pešadijsku brigadu pod komandom general-majora Klouvsa. Savezničke snage brojale su sada 8500 Australijanaca i 1300 Amerikanaca. Vazdušnu zaštitu vršila su 34 australijska lovačka aviona tipa „kitihouks“. Japanski konvoj je 25. avgusta oko ponoći punom parom uplovio u zaliv Miln, da bi se usidrio 15 km istočno od australijskog štaba na aerodromu Gili Giliju. Do zore se iskrcalo 1200 od 1900 komandosa. Ali, čim je svanulo, doletele su “leteće tvrđave” iz baze Kejp Jork u pratnji 34 „kitihouksa“. Saveznički avioni su oštetili jedan transportni brod, dok su drugi prisilili da isplovi iz zaliva zajedno sa odredom neposrednog osiguranja. Od tog momenta borba za zaliv Miln pala je u domen pešadije. Da bi izbegao borbe u džungli, general Klouvs sačekao je napad kod Ternbal Filda. Napad je usledio i bio odbijen u krvavim borbama. Australijanci su se ogorčeno borili, kao nikad ranije, pored ostalog jer su našli jedan broj svojih drugova obešenih o drveće. Na leševima je bilo dosta uboda bajonetama, a pored njih su bili plakati: „Trebalo im je dosta da umru“.

Japanci su pokušali da preko mora dovedu pojačanja, ali za vreme jedne kratke pauze na ostrvu Gudinaf iapali su ih američki avioni tako da su svi desantni brodovi bili uništeni. Ipak, Japanci se nisu predavali i pošlo im je za rukom da kao pojačanje iskrcaju 775 ljudi pod komandom kapetana Janoa. Novopridošle snage su u noći između 30. i 31. avgusta izvele još jedan napad na Ternbal Fild koji ih je koštao 160 mrtvih. Dva dana kasnije Jano je telegrafisao u Rabaul: „Stanje beznadežno. Svako je rešio da se bori do poslednjeg daha“. Četvrtog septembra naređena je evakuacija, koja je izvedena u dve noći. Od 2000 ljudi Japanci su izgubili 700. Razarač „Jajoj“ poslat je za Gudinaf da spase 353 Japanca, koji su izgubili sedam svojih desantnih brodova. Američki bombarderi poslali su „Jajoj“ na morsko dno, a zatim se 800 Australijanaca iskrcalo na ostrvo. Na kraju su preživeli Japanci noću evakuisani podmornicom. Pošto je dobijena bitka za zaliv Miln, došlo je ubrzo do promena i na Kokoda putu. Japanci su odbijeni od Bune. Hiljade ih je izgubilo živote. Njihov komandant, general Horii se udavio. Uklonjena je opasnost za Port Morezbi i sa kopna i sa mora. Ostalo je samo čišćenje Bune. Buna je bila nešto malo važnija od okolnih sela, Gone i Sananande, gde su se Japanci takođe bili utvrdili. Doduše, nije imala luku, jer su se morski grebeni prostirali i do 40 km u Solomonovo more, ali je zato imala aerodrom sa poletno-sletnom stazom dugom 1350 m. Radijus dejstva aviona sa ovog aerodroma bio je ograničen zalivom Miln, Port Morezbijem i japanskim uporištem Rabaulom.

U tri pomenuta sela pukoviik Jokojama raspolagao je pešadijom, poljskom artiljerijom i protivavionskim topovima, kao i manjom borbenom grupom mornaričke pešadije pod komandom kapetana Jasude: ukupno 1800 vojnika i 400 civila-radnika. Putevi su bili krajnje loši. To su bile uzane staze, koje su vodile kraj močvara, oivičenim šumama mangrova, i malih zaliva. Ko bi skrenuo sa staze, nestao bi u gustoj tropskoj šumi. Takve karakteristike zemljišta nisu bile pogodne za raspored japanske odbrane. Cela odbrana se ograničila na seriju bunkera, izgrađenih duž tih puteva, a pravljeni su od delova kokosovih palmi i od peskom napunjenih benzinskih bačvi. I takvi bunkeri su brzo bili prekriveni tropskim rastinjem.

Napad na aerodrom kod Bune počeo je američkim bombardovanjem 1. oktobra 1942, kada je izbačen iz upotrebe. Posle vazdušnog napada počelo je nastupanje savezničke pešadije. Amerikanci su napali japanske položaje 19. novembra kod Bune, a Australijanci kod sela Gone. Nisu postigln neki uspeh. General Mekartur, čiji je glavni štab bio u Port Morezbiju, izdao je 30. novembra generalu Ejkelbergeru naređenje da zauzme Bunu ili da se živ ne vraća. Ličnom hrabrošću i efikasnom organizacijom, general Ejkelberger je podigao moral svojih trupa. Pošto su veliki ratni brodovi samo u izričitoj nuždi smeli da zalaze severno od Nove Gvineje, od obalnih brodova sa australijskim i papuanskim posadama stvorena je “liliputanska mornarica“. Noću su brodovi krstarili duž grebena, a danju su nastojali da izbegnu japansku avijaciju. Opasnost su povećavali japanski torpedni čamci. General Harding i njegovi štabni oficiri morali su da plivaju do obale kada je bombardovan brod kojim su se prevozili. Transport je ipak izvršen. Australijske korvete iskrcale su 12. i 13. decembra tri australijska bataljona.

Nekoliko dana kasnije stigla su i četire američka torpedna čamca koji su u uskom zalivu Tufi našli prirodio maskiranu bazu. Svake noći dva ili više torpednih čamaca išlo je u lov. Uveče 25. decembra, torpedni čamci „PT-114“ i „PT-121“ uništili su dva Japanska desantna broda puna vojnika, koji su kao pojačanje išli u pravcu Bune. Na gotovo istom mestu i iste noći torpedni čamac „PT-122“ otkrio je japansku podmornicu „I-22“ u površinskoj vožnji. Amerikanci su sa 800 m daljine lansirali dva torpela, od kojih je jedan pogolio cilj. Kako podmornica nije dovoljno brzo tonula, „PT-122“ je pustio još dva torpeda. Podmornica „I-22“ je prepolovljena nestala u talasima okeana. Tokom celog decembra besnele su borbe na kopnu.

Obe strane su imale velike gubitke, najviše zbog bolesti, pogotovo jezivih kožnih infekcija i plikova. Jedna saveznička jedinica je za šest nedelja izgubila 165 od 1200 ljudi. Japanci su u Kini, Malaki i na Filipinima sagradili stotine drvenih desantnih brodova sa dizel motorima, ali kad su stigli u Novu Gvineju, nisu mogli da promene ratnu sreću u svoju korist. Jedan Japanski vojnik pisao je u svoj dnevnik: „Čim svane dan, neprijatelj počinje da puca sa svih strana. Jedino što mogu je da plačem od kivnosti. Sada još samo čekamo smrt. Čak i nepobednva carska vojska ne zna što da radi.“

Posle Gone 2. januara 1943. pala je i Buna. U noći između 17. i 18. januara torpedni čamac „PT-120“ pogodio je tri broda sa japanskim oficirima koji su bežali. Dva broda su potonula, treći se zapalio. Sledećeg dana kapitulirala je i Sanananda. Koliko je borba bila žestoka pokazuju gubici. Amerikanci su izgubili 800 ljudi, dok je 2100 ranjeno; Australijanci su izgubili 2200 ljudi, a ranjeno je 3500. Borba je bila toliko duga i tako krvava, jer su savezničke kopnene i vazduhoplovne snage suviše malo mogle da sarađuju sa pomorskim snagama.

Iako je uspeh došao sa zakašnjenjem, ipak je došao. Japanska pretnja Australiji je nestala, a neophodna linija snabdevanja između Australije i Sjedinjenih Država više nije prekidana. Mekartur je mogao svoj štab da premesti na sever.

Japanske desantne snage krenule su prema Gvadalkanalu na jedanaest brzih transportnih brodova, u pratnji istog broja razarača, pod komandom kontraadmirala Raizoa Tanake, koji se u borbama za Gvadalkanal proslavio kao odličan komandant sastava lakih pomorskih snaga i koji se može smatrati prvim čovekom „Tokio-ekspresa“. Pre nego što je počelo bombardovanje američkog aerodroma, upućen je još jedan broj bojnih brodova i krstarica čije su jezgro činili brzi bojni brodovi „Hijej“ i „Kirišima“, oba, izmeđui ostalog, naoružana i sa osam topova od 356 mm. Operaciju je trebalo da podrže avioni sa kopnenih aerodroma i sa nosača aviona „Junio“ i „Hijo“, čiji su komandanti, međutim, dobili naređenje da ne rizikuju suviše. Posle Midveja Japan je morao čuvati svoje preostale nosače aviona, jer su glavninu snaga izgubili, a nove brodove nisu mogli tako brzo izgraditi i staviti
u ratnu upotrebu.

Kao i obično, Amerikanci su otkriln ove japanske namere. Zato su već krajem oktobra uputili sveže snage i sredstva u područje Gvadalkanala. Pocredstvom predsednika Ruzvelta, flota u Južnom Pacifiku pojačana je krstaricama, razaračima i podmornicama. Iz Australije i sa Havaja stigao je veći broj aviona. Kada je u drugoj sedmici novembra opasnost od Japanaca postala evidentna, kontraadmiral Tomas Kinkejd dobio je naređenje da napustn Numeju i otplovn u pravcu Gvadalkanala. Jezgro njegovog flotnog sastava sačinjavali su novi bojni brodovi „Vašington“ i „Saut Dakota“ i nosač aviona „Enterprajz“. Ovaj najveći amernčkn nosač aviona još nije bio sasvim opravljen od oštećenja koja je između ostalog zadobio u bici kod ostrva Santa Krus, ali je uz izvesna ograničenja ipak mogao da vrši svoju funkciju pokretne vazdušne baze. Opravke doduše nisu prekinute odlaskom iz Numeje, jer je osoblje broda-radionice „Vestal“ za vrsme puta ostalo na palubi „Enterprajza“ da bi završilo preostale radove. Takođe su na Gvadalkanal upućsna dva konvoja koji su za odbranu ostrva doveli pojačanje od 6000 vojnika zajedno sa znatnim rezervama municije, hrane i avionskog goriva. Ovi konvoji stigli su do Gvadalkanala jedan za drugim 11. i 12. novembra. U podne dvanaestog doživeli su jedan japanski vazdušni napad. Obalski osmatrači su na vrsme javiln dolazak japanskih aviona, tako da je komandaigg Združenog desantnog odreda, kontraadmiral Ričmond Tarner imao vremena da prekine iskrcavanje i krene punom parom na otvoreno more. U momentu napada, transportni brodovi nalazili su se u zoni protivavionske odbrane brodova podrške, tako da su Japanci dočekanm žestokom vatrom. Time su gubici ograničenn: jedan razarač pogođen je vatrom sopstvennh brodova i morao je da napusti borbu. Na krmeni deo teške krstarice „San Francisko“ jedan japanski pilot se obrušno sa svojim avionom, pošto je bio pogođen od američke protivavionske artiljerije.

Izviđačkn avioni, koji su javljali da se sa severa približava japanski sastav teških brodova uticali su na Tarnera da pred zalazak sunca povuče svoje transportne brodove natrag na jugoistok. Sam ih je pratio sa tri razarača. Da bi zaustavio japanske snage koje su, kako je tačno pretpostavio, imale za cilj aerodrom na Gvadalkanalu, uputio je pet krstarica i osam razarača pod komandom kontraadmirala Denijela Kelegena, u pravcu “Prolaza gvozdenog dna“ (nazvanog tako zbog velnkog broja potopljenih brodova koji su ležali na njegovom dnu). Tako su Amerikanci naišli na japanskn flotni odred pod komandom kontraadmirala Hiroaki Abea koji se približavao kroz prolaz između ostrva Savo i Rta Esperans. Oba sastava plovila su velikom brzinom, tako da su išli jedan drugom u susret brzinom od četrdeset nautičkih milja na čas.

Amerikanci su prvi primetili protivnika. Radar krstarice „Helena“ otkrio je Japance na udaljenosti od četrnaest milja. Kelegen je nekoliko minuta kasnije promenio kurs plovidbe udesno, pokušavši da izvrši manevar „ukrštanja T“ i obuhvati čelo protivnikovog sastava, isto kao što je učinio kontraadmiral Norman Skot, koji je sada bio njegov zamenik u bici kod Rta Esperansa. Ipak, ovog puta je to išlo drukčije. Četvrt sata posle prvog izveštaja sa „Helene“, razarač „Kašing“, koji je bio na čelu američkog sastava, naišao je na dva japanska razarača, Abeovu prethodnicu. Razarač „Kašing“ je naglo skrenuo da bi mogao da ispali torpeda, ali je time doveo u zabunu brodove koji su plovili za njim. Tako, umesto klasičnog artiljerijskog boja, došlo je do „borbe u mešavini“, odnosno „melea“, kako glasi stručni naziv: to je borba u kojoj brodovi obe strane plove nasumce stalno menjajući kurs, i u kojoj o međusobnoj vezi, ili efikasnom centralizovanom komandovanju ne može biti ni reči. Koliko je situacija bila konfuzna pokazuje činjenica da su i Amerikanci i Japanci nekoliko puta gađali svoje sopstvene brodove. Amerikanci su primili najteže udarce. Admirali Kelegen i Skot postali su žrtve japanskih granata koje su pogodile komandne mostove njihovih admiralskih brodova. Skotov admiralski brod, teška krstarica „Atlanta“ napuštena je sledećeg jutra. Amerikanci su dalje izgubili četiri razarača, dok su svi ostali brodovi imali manja ili veća oštećenja. Jedan od njih, laka krstarica „Žino“ potonula je sledećeg jutra pod tragičnim okolnostima. Vraćajući se sa pet ostalih „preživelih“ iz noćne akcije, nju je na putu za Nove Hebride torpedovala japanska podmornica „I-26“. Komandant „Helene“, koja je predvodila ovu grupu brodova, nije se smatrao odgovornim za spasavanje brodolomaca. Pokušaj da se pozove spasilačka ekipa iz komande Južnog Pacifika admirala Holsija, bio je uzaludan. Tako je gotovo sedam stotina ljudi izgubilo živote, među njima i petoro braće Saliven, koji su svi kao dobrovoljci stupili u mornaricu, i koji su se tek nedavno ponovo našli na istom brodu.

Japanci su izgubili dva razarača, dok je Abeov admiralski brod „Hijej“ pogođen više od pedeset puta. Avioni sa „Enterprajza“ našli su ga ujutro 13. novembra severno od Savoa i napali bombama. Ipak, biće potrebno još nekoliko napada da ovaj ponosni brod zauvek nestane u okeanskkm dubinama. To je bio defniitivii kraj broda sa hrizantemom na vrhu, koji je nekada imao tu čast da nosi japanskog cara u inspekciju ratne flote.

Rezultat gvadalkanalske pomorske bitke, jedne od najkrvavijih u vodama Solomonovih ostrva, ne može se sa sigurnošću odrediti na osnovu obostranih gubitaka. Kelegenov odred ubrao je veoma gorke plodove zbog nedovoljie uvežbanosgi za noćnu borbu, slabe discipline u korišćenju radio-telefonskih uređaja. Činjenice da nikad ranije nije bio u istom sastavu, kao i zbog toga što američki komadanti nisu bili dovoljno svesni vrsdnosti modernih radarskih uređaja (nijedan komandant nije za admiralski brod izabrao jednu od tri krstarice, koje su bile opremljene sa, za to vreme, veoma modernim osmatračkim radarima). Ipak, Kelegenov sastav je uprkos teškim gubicima postigao cilj koji mu je postavio Tarner: posle noćne gužve Abe je povukao svoje snage na sever, a da nije izveo planirano bombardovanje aerodroma na Gvadalkanalu. I Tanaka se povukao sa svojim konvojem trupa u bazu na ostrvima Šortdlends. Kao što je i ranije nagovešteno, bilo je predviđeno još jedno bombardovanje Gvadalkanala u noći između 13. i 14. novembra. To je izvela grupa razarača i krstarica pod komandom viceadmirala Guničija Mikave. Da bi se sprečio prolazak ovih brodova kroz „Prolaz gvozdenog dna“ nije bilo dovoljno raspoloživih brodova osim dva torpedna čamca. Njihovi napadi nisu urodili plodom, i Mikavini brodovi su mogli da ispale sve svoje zalihe specijalne municije za bombardovanje (granate sa osetljivim upaljačem, različite od protivoklopnih granata koje se obično koriste u borbi između brodova zaštićenih jakim oklopom).

Rezultat ovog bombardovanja bio je prilično mršav. Kada su Amerikanci u zoru izašli na aerodrom „Hendersonovo polje“ da bi procenili štetu, ustanovili su da su poletno-sletne staze bile još uvek upotrebljive. Izbrojili su osamnaest uništenih i trideset i dva oštećena aviona. Ni Mikavina grupa nije prošla bez ogrebotina. Ujutro 14. novembra ona je bila cilj više napada koje su izveli avioni sa aerodroma „Hendersonovo polje“ i nosača „Enterprajza“. To je Japance mnogo koštalo. Potopljena je teška krstarica „Kinugaza“, dok su tri krstarice i jedan razarač oštećeni. U međuvremenu, izviđački avioni sa „Hendersonovog polja“ otkrili su Tanakin konvoj, koji je ponovo jurio kroz kanal između severoistočnog i jugozapadnog niza Solomonovih ostrva u pravcu „Prolaza gvozdenog dna“. Tokom celog dana ovaj konvoj napadali su avioni sa „Epterprajza“ i „Hendersonovog polja”, kao i „leteće tvrđave“ sa Espiritu Santa. Do sumraka potopljsno je sdam od jedanaest japanskih transportnih brodova. Većina ostalih bila je oštećena, ali ipak su nastavili da plove ka Gvadalkanalu, uz pratnju razarača, koji su prihvatili, koliko god je bilo moguće, brodolomce sa potopljenih transportnih brodova.

U zoru 15. novembra ovi brodovi stigln su do Tasafaronge, gde su transportni brodovi izvučeni na obalu da bi što pre bili istovareni. Ovo je uspelo samo delimično, jer su se ponovo pojavili američkn avnoni. Na kraju, Tanaka nije uspeo da dovede generalu Hijukatakeu pojačanje veće od 2000 ljudi, sa 260 sanduka municije i 1500 džakova pirinča.

U međuvremenu, u toku noći, ponovo je vođena artiljerijska borba na severozapadnom ulazu u „Prolaz gvozdenog dna“. Bio je to boj koji je, možda, više nego bilo koji drugi od navedenih, doprineo krajnjem ishodu pomorske bitke kod Gvadalkanala 12-15. novembra. Ovog puta sukobili su se grupa za bombardovanje formirana od bojnog broda „Kirišime“ i dve teške krstarice pod komandom viceadmirala Nobutake Kondoa, i ameička 64. operativna eskadra. Ova se sastojala od bojnih brodova „Vašington“ i „Saut Dakota“, sa četiri razarača pod komandom kontraadmirala Vilisa Lija. Bilo je to prvi put da Vilis Li, zvani „Čing“, kao admiral komanduje jednim sastavom. I njegovi razarači sačinjavaln su vrlo heterogenu jedinicu: došavši iz četiri različita diviznona, sastali su se da bi pratili Lijove bojne brodove do Gvadalkanala. Jedini razlog tome bio je što su ova četiri razarača u Kinkejdovoj eskadri imala najviše goriva u tankovima. Zajedno nikada nisu bili u akciji, vremena da se postavi komandant diviziona nije bilo. Nije onda ni čudo što su teško stradali kada su negde sat pre ponoći došli u kontakt sa dve od tri grupe u koje je Kondo podelio svoje snage. Dva su potonula, a preostala dva su teško oštećena i privremeno su napustili borbu. Američki bojni brodovi zbog komplikovane situacije na ekranima radara, nisu mogli da pruže artiljerijsku podršku svojim razaračima, već su promenili kurs da se ne bi suočili sa protivničkim razaračima. Zbog toga su se razišli, pa se svaki pojedinačno našao nasuprot Kondovim glavnim snagama, koje su se tog momenta sastojale iz bojnog broda „Kirišims“, dve krstarice i dva razarača. Ovaj susret imao je za američki bojni brod „Saut Dakota“ ozbiljne posledice: zbog teškog oštećenja nadgrađe, između ostalog prekinute su sve radio-veze i uništen je radar, morao je da se povuče iz borbe. Ali zato je bojni brod „Vašington“ za sedam minuta uspeo pedeset puta da pogodi „Kirišimu“ granatama 406 mm i 130 mm. Japanski bojni brod je tako teško oštećen da je nekoliko časova kasnije morao biti napušten a zatim je potonuo. Kondo je posle gubntka „Kirišime“ (nije ga koristio kao admiralski brod, već je komandovao sa jedne teške krstarice), pokušao da sledi „Vašington“. Ovaj pokušaj nije trajao dugo i onda je svim brodovima dao naređenje da se povuku. To je značilo da je Li dobio bitku prvenstveno zbog toga što je ovladao novom taktikom vođenja artiljerijskog boja na osnovu radarskih podataka. Novi japanski pokušaj da se poruši aerodrom „Hendersonovo polje“ brodskom artiljerijom doživeo je takođe fijasko. Kasnije će se ispostaviti da je to bio poslednji pokušaj: japanska mornarica je odlučila da više ne rizikuje svoje teške brodove u vodama „Prolaza gvozdenog dna“.

Noćni boj između 14. i 15. novembra, zajedno sa borbama koje su mu neposredno prethodile, može se smatrati prekretnicom bitke za Gvadalkanal, kojom je inicijativa ponovo potpuno prešla u američke ruke. Vest o povoljnom ishodu gvadalkanalske bitke sredinom novembra proširila se skoro istovremeno sa drugim važnim i radosnim vestima: uspela sovjetska protivofanziva kod Staljingrada, kao i savezničkn desant u severnoj Africi. Zbog toga je predsednik Ruzvelt, koji je tada smatrao da će Gvadalkanal morati da se napusti izjavio: „Izglela da smo najzad otšli do prekretnice ovog rata“. Premijer Čerčil je govorio o „kraju početka“. Pažnja i oduševljenje kojim se pratila gvadalkanalska bitka odražava se i u njegovim memoarima, gde on deo o događajima sredinom novembra završava rečnma: „Ova povest treba još dugo da se pripoveda u velikoj Republnci.”

Kretanje ove eskadre nije prošlo neopaženo za kontraadmirala Tarnera i on se zabrinuo. Prilično snažni japanski vazdušni napadi 7. i 8. avgusta već su primorali admirala Flečera da svoje „ranjive“ nosače aviona povuče na jug. Tarner je dakle ostao bez vazdušne zaštite a uz to je još bio ugrožen japanskom eskadrom koja se približavala. Tražio je i dobio odobrenje od Gormlija da 9. avgusta povuče transportnu flotu, dva dana ranije nego što je bilo predviđeno. To je značilo da je Vendegriftovoj pomorskoj pešadiji ostala na raspolaganju samo četvrtina zaliha i ratnog materijala.

U blizini ostrva Savo, koje se nalazi ispred krajnje severozapadne obale Gvadalkanala, patrolirale su četiri američke i dve australijske teške krstarice. Tarner je ponudio komandantu ove eskadre i generalu Vendegriftu da se radi dogovora sastanu na njegovom admiralskom brodu „Mekouli“. Konferencija trojice namrtvo umornih komandanata trajala je do nešto iza ponoći, dok je napolju jako tropsko nevreme smanjilo vidik brodskim osmatračima na stotinak metara. Niko od njih nije ni pomislio da se japanska eskadra, brzinom od 26 čvorova, kreće u visini Savo ostrva. Razarač „Paterson“ bio je prvi koji je (u otprilike četvrt do dva) dao uzbunu. Ali, tada je već bilo kasno. Nekoliko sekundi kasnije, Japanci su se drastično obračunali s američko-australijskom eskadrom. Četiri krstarice su potopljene, jedna krstarica i jedan razarač teško oštećeni. Više od hiljadu savezničkih mornara izgubilo je živote. Japanci su, tako reći, ostali netaknuti. Na sreću Vendegrifta i njegovih vojnika, Mikava je odlučio da se posle ovog izvanrednog uspeha povuče na sever. Nije znao da su se američki nosači aviona već bili udaljili prema jugu, pa je hteo pre izlaska sunca da bude van dometa američkih aviona. Da su Japanci ostali još nekoliko časova pred obalom Gvadalkanala, bez muke bi uništili celu Tarnerovu transportnu flotu i na plaži nagomilane materijalne rezerve, a to bi značilo i kraj američkog poduhvata. Zato je Tarner iskoristio svoju šansu i 9. avgusta se povukao sa svojim delimično iskrcanim brodovima. Po vlažnom, vrelom, neprohodnom prašumom prekrivenom ostrvu više od 16.000 sada izolovanih američkih vojnika mornaričke pešadije borilo se protiv malarije i dizenterije. Japanci im prvobitno nisu predstavljali veliki problem, ali su znali da to tako neće dugo trajati. Njihovo sledovanje smanjeno je na dva mala obroka dnevno, koji su većinom bili spremljeni od rezervi zaplenjenih od Japanaca. Njihova jedina uteha bila je zauzimanje aerodroma koji su Japanci već gotovo potpuno završili. Nazvali su ga „Hendersonovo polje“, po jednom junaku-avijatičaru iz bitke kod Midveja. Premda se grozničavo radilo na uređenju aerodroma, tek su 20. avgusta prve američke eskadrile od devetnaest lovaca i dvanaest bombardera sletele na „Hendsrsonovo polje“, gde su ih oduševljeno dočekali Vendegriftovi vojnici, koji su pod kokosovim palmama izveli jedan ratnički ples, doduše neki od njih sa suzama u očima. Bio je to, kako je zabeležio Vendegrift, „važan preokret u ratnom pohodu“.

Ali ni Japanci nisu mirovali. General Harukiči Hijakutake, komandant 17. armije, dobio je naređenje da odmah povrati Gvadalkanal. Iz jugoistočne Azije doveo je trupe na Bizmarkov arhipelag i Solomonova ostrva: borbenu grupu pukovnika Ičikija, iskusnu Kavagučijevu brigadu, elitnu Sendaj diviziju i 38. diviziju koja je odigrala važnu ulogu u osvajanju Holandske Indije. Danju su američke leteće tvrđavs iz baze na Espiritu Santo predstavljale ozbiljnu pretnju japanskom transportu, ali noću su zato Japanci gotovo nesmetano mogli da prebacuju trupe, tenkove i artiljeriju na tle Gvadalkanala. Oni su 20. avgusta bili svoje snage od dve hiljade ljudi već gotovo udvostručili i u pola dva ujutro 21. avgusta borbena grupa „Ičiki“ krenula je prva u napad protiv američke mornaričke pešadije. U teškoj noćnoj borbi, na reci Ilu, u kojoj su se čak morali upotrebljivati kundaci, kame, bajoneti i samuraj-mačevi, Japanci su doživeli očigledan poraz. Bilo je jasno: general Hijakutake je jako potcenio snagu američke mornaričke pešadije. Stoga je sazvao hitnu konferenciju u Rabaulu s admiralom Mikavom i komandantom 11. vazdušne flote. Odlučeno je da se 24. avgusta zada odlučan udarac. Verujući da se još uvek na Gvadalkanalu nalazi samo oko 2000 američkih vojnika i ne čekajući rezultat boja na reci Ilu, Japanci su uputili na Gvadalkanal nove snage. Za podršku tog desantnog odreda, planom operacije „Ka“, stavljena je u pokret japanska kombinovana flota, podeljena po običaju na nekoliko grupa i odreda. Tako je odred od 1500 vojnika pratila snažna flota od tri nosača aviona, tri bojna broda, pet krstarica, osam razarača, jednog nosača hidroaviona i velikog broja manjih ratnih brodova.

Admiral Gormli, upozoren od australijskih „obalskih osmatrača“ i američkih izviđačkih aviona, naredio je Flečeru da se suprotstavi Japancima sa tri nosača aviona, jednim bojnim brodom, sedam krstarica i osamnaest razarača. U četiri časa popodne poleteli su prvi japanski avioni. To je bio početak bitke kod istočnih Solomonovih ostrva, koja je ponovo bila više vazdušna nego pomorska bitka. Amerikanci su skromnom pobedom u ovoj bici samo odložili japansko iskrcavanje za nekoliko dana; Japanci su prekrcali trupe na razarače i tri dana kasnije iskrcali ih na Gvadalkanal. U toj bici Japanci su izgubili laki nosač aviona „Riujo“, 1 razarač i 90 aviona, a 2 broda su im teže oštećena. Američki nosač aviona „Enterprajz“ bio je toliko oštećen, da je morao da se povuče iz borbe. Jedanaest bombardera sa „Enterprajza“ pojačalo je vazdušne snage na Gvadalkanalu, a šest dana kasnije, kada je jedan japanski torpedo privremeno iz borbe isključno i nosač aviona „Saratogu“, priključila su im se još dvadesst i četiri lovca. Na „Hendersonovom polju“ su ova pojačanja bila dobrodošla, a jedan cinik je primetno: „Što više nosača izgubimo, to je Gvadalkanal sigurniji.“

Zahvaljujući vazdušnim snagama na “Hendersonovom polju“, sada je zaista bilo moguće postepeno jačanje američkog mostobrana. Od velikog značaja bio je pre svega dolazak mornaričkog građevinskog bataljona – popularno nazvanog „morske pčele“ – koji je uspeo da aerodrom tako popravi, da su na njega bezbedno mogli da sleću i teški bombarderi i pod najnepovoljnijim uslovima. Dok su američka pojačanja uvek stizala danju, noću je u vodama oko ostrva operisao takozvani „Tokio-ekspres“ koji su sačinjavali japanski transportni razarači i desantni brodovi, a obično je još pre izlaska sunca nestajao bez traga i glasa. Tako su japanske snage na Gvadalkanalu brojno brzo rasle. One su 11. septembra brojale 9000 svežih i dobro opremljenih ljudi, računajući i poznatu brigadu generala Kavagučija, komandanta ostrva. Ova brigada je 12. septembra otpočela napad na južne odbrambene linije oko „Hendersonovog polja“. Američka mornarička pešadija vodila je ovde borbu sa dvostruko jačim neprijateljem do ranog jutra 14. septembra, kad su se Japanci povukli u prašumu. Na brdskom vencu, koji je bio cilj njihovog napada, a koji su Amerikanci kasnije nazvali „Krvavi venac“, ostavili su 600 mrtvih. Stotine njih umrlo je od rana pri povlačenju kroz džunglu Američka mornarička pešadija je izgubila 40 ljudi, dok su 103 ranjena. Pobeda mornaričke pešadije pomračena je sledećeg dana teškim gubicima ratne mornarice. Posle bitke kod istočnih Solomonovih ostrva, Japanci su izmenili svoju taktiku i koncentrisali veliki broj podmornida u vodama oko Gvadalkanala. U podne 15. septembra, kada je jaka američka eskadra pratila konvoj transportnih brodova ka ostrvu, japanskim podmornicama pružila se prilika za napad. Jedan za drugim potopljeni su nosač aviona „Vesp“ (osa) i razarač „O` Brajen“, a oštećen je i potpuno novi bojni brod „Nort Karolina“. Kako su nosači aviona „Saratoga“ i „Enterprajz“ bili na remontu, Amerikanci su sada u Tihom okeanu imali još samo jedan nosač aviona – „Hornet“. Od novih bojnih brodova u ovoj oblasti ostao im je samo još „Vašington“. I pored svega, američki konvoj je netaknut stigao do Gvadalkanala i 18. septembra iskrcao 4000 ljudi pojačanog 7. pomorsko-desantnog puka, zajedno sa velikom količinom ratnog materijala (artiljerija, vozila, municija, gorivo i hrana).

Japanci su u međuvremenu uspeli da na ostrvo prebace gotovo celu Sendaj diviziju, pojačanu tenkovima i izvesnim brojem teških topova 150 mm, koji su korišćeni za gađanje aerodroma. Američkoj mornaričkoj pešadiji sada je bilo teže nego ikada. Japanska Vrhovna komanda odredila je 21. oktobar za dan kada treba da se zauzme Gvadalkanal. Od 11. oktobra danonoćno je bombardovan aerodrom „Hendersonovo polje“ što avionima, što baterijama Sendaj divizije i brodskom artiljerijom.

U noći između 11. i 12. oktobra dve protivničke eskadre bile su na putu za Gvadalkanal. Sa severa se približavala japanska eskadra pod komandom kontraadmirala Aritoma Gota u sastavu tri teške krstarice i dva razarača. Goto je imao naređenje da izvede noćno bombardovanje aerodroma a ujedno da zaštiti drugu japansku eskadru, koja se sastojala iz dva nosača hidroaviona i šest razarača sa 728 vojnika i nekoliko teških topova, kao pojačanje za Gvadalkanal. Sa juga se Gvadalkanalu približavala američka eskadra pod komandom kontraadmirala Normana Skota: dve teške krstarice, dve lake krstarice i pet razarača. Skot je po naređenju admirala Gormlija morao ofanzivno dejstvovati protiv svih jalanskih brodova u blizini, radi obezbeđenja velikog transporta trupa (164. pešadijski puk) koji je bio na putu iz Numeje ka Gvadalkanalu.

Dve eskadre srele su se nešto pre ponoći. Admiralu Skotu je pošlo za rukom da izvede manevar o kojem sanja svaki pomorski komandant: presekao je neprijateljski sastav na klasičan, ali vrlo riskantan način, ukrštavajući mu čelo u obliku latiničnog slova „T“. Rezultati nisu izostali: potopljeni su jedan japanski razarač i jedna krstarica, a jedna je teško oštećena. Admiral Goto je poginuo a njegova eskadra se povukla na sever. Skot je izgubio jedan razarač, dok su dve krstarice i jedan razarač oštećeni. Tako je noćni boj kod Rta Esperansa doneo Amerikancima pobedu. Flota koja u artiljerijskom boju izvodi manevar obuhvata čela, odnosno „ukrštavanje T“, zauzima položaj ispred čela protivnikove kolone brodova pod uglom od 90° i bočnim plotunima svih brodova koncentriše vatru na njeno čelo i, istovremeno, onemogućava protivniku upotrebu krmenih topova.

Za Vendegrifta i njegove jednnice mornaričke pešadije sve ovo jedva je predstavljalo neko olakšanje. Japanski bombarderi su 13. oktobra preobrazili „Hendsrsonovo polje“ u Mesečevu panoramu punu kratera bombi, uništili i oštetnli veliki broj američkih aviopa i zapalili 25.000 litara dragocenog avionskog goriva. Aerodrom je ponovo pretvoren u buktinju kada je počela da ga bombarduje Sendaj divizija granatama od 150 mm. Američka pešadija je mogla samo da se skloni i čeka. Ni noć nije donela spokojstvo. Jedan japanski bojni brod ispalio je na aerodrom za sat i po više od devet stotina granata kalibra 356 mm. Sledećeg jutra ponovo su se pojavili bombarderi, a noću su ratni brodovn nastavljali svoju paljbu. Kada je svanuo 15. oktobar, mornarička pešadija je raspolagala još svega jednim upotrebljivim bombarderom, dok su na oko dvadeset kilometara od aerodroma Japanci usred dana spokojno iskrcavali svoje trupe. U periodu između 12. i 20. oktobra japansks snage na Gvadalkaialu porasle su na 22.000 ljudi, i to uglavnom svežih i odmornih vojnika. Nasuprot njima stajalo je 23.000 Amerikanaca, većinom jako izmorenih i iscrpljenih od dizenterije i malarije. Admiral Nimic je 15. oktobra situaciju ocenio kao „ne beznadežnu, ali nesumnjivo kritičnu“. Smatrao je (pogotovo što je predsednik Ruzvelt insistirao na brzoj odluci) da je Gormlija potrebno razrešiti dužnosti, i zato ga je zamenio agresivnim viceadmiralom Viljemom Holsijem koji je 18. oktobra u Numeji preuzeo komandu nad američkim snagama u Južnom pacifičkom području.

Pet dana kasnije, 23. oktobra, počela je na Gvadalkanalu bitka za aerodrom „Hendersonovo polje“. Japanci su počeli napad lakim tenkovima i artiljerijskom vatrom, ali sada su i Amerikanci raspolagali 105-milimetarskim baterijama, koje su u protivtenkovskoj odbrani predstavljale neprocenjivu vrednost. Borba je trajala do svitanja 26. oktobra. Opet je to bio potpun poraz Japanaca, koji su pored glavnine Sendaj divizije izgubili i 103 aviona. Još pre nego što su odjeknuli poslednji pucnji oko aerodroma, odigrao se kod ostrva Santa Krus druga sukob između nosača aviona. Japanci su, naime, pogrešno mislili da je Sendaj divizija zauzela „Hendersonovo polje“ i krenuli su sa pet nosača aviona, četrnaest krstarica i dvadeset i četiri razarača ka Gvadalkanalu, da bi tamo jednom za svagda „sredili te Amerikance“. Ovoj impozantnoj floti Amerikanci su mogli da se suprotstave samo sa nosačem aviona „Hornetom“, opravljenim „Enterprajzom“, jednim bojnim brodom, šest krstarica i četrnaest razarača. „Hornet“ i dva razarača su potopljeni. Oštećeni su „Enterprajz“ (ponovo), bojni brod i jedna krstarica. Na papiru je to ponovo bila pobeda Japanaca, jer su imali oštećene samo jedan laki i jedan teški nosač aviona. Izgubili su, međutim, stotinu aviona i time je napadna snaga njihovog pomorskog vazduhoplovstva svedena ispod prihvatljivog minimuma. Avioni su još, možda, i mogli da zamene, ali ne i stotinu pilota koji su od 7. avgusta izgubili živote u borbama za Gvadalkanal. Sve do juna 1944, do bitke u filipinskom moru, japanski nosači aviona nisu se usudili na otvorenu borbu s američkom flotom. I tako su Amerikanci najzad dobili toliko neophodni i toliko željeni predah u području Gvadalkanala. On će trajati do 12. novembra.

Odmah posle bitke kod Midveja, general Mekartur je predložio zauzimanje Rabaula sa mornaričko-desantnom divizijom podržanom pomorskim snagama u koje bi bila uključena i 2 nosača aviona. Admiral King nije obraćao mnogo pažnje ovom planu. Kao prvo, nije nameravao da nosače aviona izloži eventualnim napadima japanske avijacije sa Solomonovih ostrva, a zatim, nije hteo da te brodove stavi pod Mekarturovu komandu.

Viceadmiral Robert L. Gormli naimenovan je 17. maja 1942. za komandanta Južnog pacifičnog područja, dela ogranka Pacifičke okeanske oblasti koja je bila pod komandom admirala Nimica. Gormlijev štab se prvo nalazio u Numeji na Novoj Kaledoniji, ali je ubrzo premešten u Oklend na Novom Zelandu. Gormli je 2. jula primio direktivu za ofanzivu na Rabaul (operacija „Vočtauer“). Pre toga je trebalo zauzeti Solomonova ostrva, Novu Britaniju, Novu Irsku i severoistočni deo Nove Gvineje. U prvoj etapi trebalo je da se zauzmu ostrva Santa Krus, Tulagi i okolne oblasti. Kasnije će se, međutim, ispostaviti da ostrva Santa Krus nisu predstavljala baš najbolju bazu, tako da njihovo osvajanje, u suštini, nije predstavljalo neku naročitu prednost.

Tri dana pošto su primljena naređenja za ofanzivu na Rabaul, pristigao je izveštaj izviđačkih aviona da se blizu Rta Lunga, na severnoj obali Gvadalkanala, gradi aerodrom. Ovo mesto, nasuprot Tulagiju, bilo je jedno od retkih u Solomonovom arhipelagu koje je bilo pogodno za izgradnju aerodroma. Saveznicima je sada bilo jasno da im je Gvadalkanal postao najvažniji cilj. Kada bi, naime, jednom taj novi aerodrom bio gotov, Japanci bi mogli da napadaju savezničke baze u južnom Pacifiku i da ih neutrališu. S tim u vezi napad na Rabaul je izmenjen. S obzirom da je trebalo brzo dejstvovati. Gormli je 10. jula dobio naređenje da zauzme Tulagi i Gvadalkanal. Za dan napada je, prvo, određen 4. avgust, zatim 7. avgust 1942.

Gvadalkanal je jedno od Solomonovih ostrva, ostrvske grupe koja se u vidu dvostrukog lanca, dugog 600, širokog 100 nautičkih milja, prostire u smeru severozapad-jugoistok, od Bizmarkovog arhipelaga do ostrva Santa Krus. Smeštena severoistočno od Nove Gvineje, ova ostrva su 1942. predstavljala važnu stratešku poziciju za obe strane. Gvadalkanal je, sa površinom od 6600 kvadratnih kilometara posle Bugenvila, najveće ostrvo ovog brdovitog lanca. Vlažan, topao i obrastao prašumama, Gvadalkanal je, kao i sva druga ostrva ovog lanca, bio teško zaražen malarijom. Nijedno od Solomonovih ostrva nije predstavljalo prijatno boravište za bele koloniste. Samo na nekim mestima ostrva bilo je plantaža kokosa. Kada je izbio rat, Gvadalkanal je brojao oko devet hiljada stanovnika.

Pošto su Japanci u maju 1942. zauzeli Tulagi, Saveznici su imali puno koristi od jedne organizacije koju je još pre rata izgradila australijska ratna mornarica. To su bili „obalski osmatrači“, opremljeni malim ralio-stanicama, raspoređeni na Bizmarkovom arhipelagu i Solomonovnm ostrvima. Uz pomoć domorodaca, ovi ljudi su Saveznicima slali dragocene informacije o japanskim kretanjima i pojačanjima, a pogotovu o plimi i oseki, topografiji, hidrografnji, dubinama i drugim faktorima važnim za iskrcavanje, koji su većim delom bili nepoznati. Pored svega, ovi odvažni ljudi su mnoge oborene saveznnčke avijatičare uspeli da dovedu na sigurno mesto.

Planirano je da se amernčke trupe iskrcaju na raznim mestima Solomonovih ostrva. Od 1898. kada su vodili špansko-američki rat, ovo je bila prva američka amfibijska operacija. Konvoji s trupama iz Novog Zelanda i San Dijega sreli su se 26. jula na jednoj tački, otprilike, 400 nautičkih milja jugoistočno od Fidži ostrva. Četiri dana vojnici su vežbali na ostrvu Korou, koje je bilo slično Tulagiju. Pri tom se naročito poklanjala pažnja na veze između brodova, aviona i kopnene vojske i artiljerijske pripreme ratnih brodova. Rezultat vežbi nije pružao optimistička očekivanja za ishod operacije, a bilo je govora i o „potpunom promašaju“.

Gormlijeve snage Južnog Painfika sastojale su se od Združenog desantnog odreda kontraadmirala Ričmonda K. Tarnsra i Operativne eskadrile pod komandom kontraadmirala Lija Nojiza, koja je trebalo da obezbedi potrebnu vazdušnu zaštitu. Operativnu komandu nad celom ekspedicijom imao je viceadmiral Frenk Flečer. Nojizova eskadra sastojala se od tri nosača aviona, novog bojnog broda „Nort Karolina“, šest krstarica, šesnaest razarača i pet tankera. Amfibijske snage su se sastojale od dvadeset i tri broda za transport trupa, koje su štitile četiri krstarice i devet razarača.

Kad je flota krenula sa ostrva Fidži ka Solomonovim ostrvima, magla i jake kiše pomogle su da je Japanci ne primete. U brodovima za transport trupa nalazilo se ukupno 19.500 ljudi iz sastava Prve pomorsko-desantne divizije, pod komandom general-majora Vendegrnfta.

U 1.30 časova 7. avgusta Gvadalkanal je bio na vidiku, a čas i po kasnije konvoj se podelio u dva dela. Jedan deo je plovio za Tulagi, a drugi za Rt Lunga. Na osnovu dobijenih informacija, u području Tulagija bilo je stacionirano, otprilike, 1850 Japanaca, a procenjivalo se da ih na Gvadalkanalu ima oko 5200. Amerikancima je pošlo za rukom da potpuno iznenade neprijatelja. Iskrcavanje na Gvadalkanalu teklo je gotovo bez teškoća. Na Tulagiju, ostrvu Floridi, Gavutuu i Tanambogu situacija je bila znatno nepovoljnija. Ipak su Amerikanci uspeli da zakorače na Tulagi pre podne, ali je otpor Japanaca bio tako žestok da ostrvo više nije moglo da čitavo bude zauzeto istog dana. Tokom noći Japanci su izveli brojne protivnapade pri čemu su se štitili lakim haubicama, minobacačima i mitraljezima. Većina ih je poginula u tim napadima, koji su odbijani i po četiri puta. Najzad. 8. avgusta, preživeli su savladani.

Na Gavutuu su Japanci pružili još žešći otpor. Ukopali su se u rovove i pećine tako da ih prethodna bombardovanja nisu mnogo uzdrmala. Desantnim trupama nije bilo nimalo lako i tek posle teških gubitaka uspele su da se učvrste na ostrvu. Najžešći otpor je bio na Tanambogu, gde su desantni brodovi potopljeni pre nego što su dospeli do obale. Osmog avgusta stiglo je pojačanje, tako da zauzimanje Gavutua posle toga više nije predstavljalo problem. Jedan američki razarač kasnije je bombardovao Tanambogo, tako da nije dugo potrajalo pa je i ovo ostrvo palo u američke ruke. Američki gubici iznosili su 108 poginulih i 140 ranjenih. Japanski garnizon je uništen gotovo do poslednjeg čoveka.

Mada je iskrcavanje na Gvadalkanalu izvršeno brzo, zauzimanje aerodroma, koji su Amerikanci nazvali „Henderson Fild“ („Henderson polje“), trajalo je nešto duže nego što se očekivalo. Početak napada bio je još poprilično žestok, ali bilo je malo zakašnjenja i nedovoljno dnevnog svetla (iskrcavanje je izvršeno u sumrak). Sreća što je Japance uhvatila panika, jer inače bi se i iskrcavanja na Gvadalkanalu krvavo završila. Branioci su se doduše brzo oporavili. Admiral Guniči Mikava je iz Rabaula odmah preduzeo energične mere, tako da je Amerikancima trebalo šest meseci da zauzmu celo ostrvo. Privremeno su Amerikanci postigli svoj cilj jer su sprečili Japance da izgrade bazu iz koje bi mogli da ugrožavaju veze između Sjedinjenih Država i Australije. U tom trenutku je trebalo da budu zadovoljni postigautim.

1) Glavnina Kombinovane flote, pod ličnom komandom admirala Isorokua Jamamota, koja se između ostalog sastojala od 7 bojnih brodova, lakog nosača aviona „Hošo“ i 2 nosača hidroaviona.

2) Udarna eskadra nosača aviona pod viceadmiralom Nagumom, jednim od najsposobnijih komandanata japanske mornarice, koji je vodio napad na Perl Harbor. Njegova eskadra sastojala se od Prve divizije nosača aviona („Akagi“ i „Kaga“) koja je bila pod njegovom ličnom komandom, i druge divizije nosača aviona („Hiriju“ i „Soriju“) pod kontraadmiralom Jamagučijem, o kojem se pričalo kao o verovatnom nasledniku slavnog Jamamota. Osim toga. Nagumovoj eskadri pripadao je deo Treće divizije sastavljene od bojnih brodova, krstarica, razarača i pet brzih tankera.

3) Združeni desantni odred za osvajanje Midveja pod viceadmiralom Nobutake Kondom. Ovaj odred bio je podeljen na nekoliko grupa i raspolagao je, između ostalog, sa 8 teških krstarica, 2 lake krstarice, lakim nosačem aviona, 2 nosača hidro-aviona, 24 razarača, 6 tankera, 16 brodova za transport trupa sa ukupio 5000 ljudi i grupom minolovaca.

4) Eskadra severnog područja viceadmirala Bošira Hosogaje, podeljena u tri grupe, sastojala se od 2 laka nosača aviona, 3 teške krstarice, 3 lake krstarice, 1 pomoćne krstarnce, 12 razarača, 6 podmornica, i više brodova za transport trupa, tankera, teretnih brodova i minolovaca.

5) Isturene podmorničke snage pod komandom viceadmirala Komacua, koji je bio na svom komandnom brodu lakoj krstarici „Katori“ i komandovao sa ukupno 16 podmornica. I na kraju, vazduhoplovnim snagama baziranim na kopnenim aerodromima komandovao je viceadmiral Cukahara.

Zašto se čuveni admiral Jamamoto tako loše pridržavao starog pravila „odvojeno marširati, zajedno napasti“, ne može se više ustanoviti. Jedini razlog je, možda, bio što je računao na slab neprijateljski otpor i što je, pored toga, precenio element iznenađenja. Ovaj element jedva da je i postojao, jer je odlična američka obaveštajna služba na Havajima potpuno prozrela njegove planove. Još pre bitke u Koralnom moru američki admiral Nimic imao je dokaze da se priprema velika pomorska japanska ofanziva.

Nimic, komandant američke Pacifičke flote i Pacifičkog okeanskog područja nije mogao da se naročito suprotstavi ogromnoj japanskoj nadmoći koju je prikupio Jamamoto. On je raspolagao 16. i 17. operativnom eskadrom. Prva se sastojala od nosača aviona „Enterprajz“ i „Hornet“, šest krstarica, 9 razarača, 4 tankera, dok je 17. eskadra imala nosač aviona „Jorktaun“, 2 teške krstarice i 6 razarača. Dalje, Amerikanci su u vodama centralnog Pacifika imali 19 podmornica i avione koji su bili bazirani na Midveju, koji je smatran kao „nepotopljivi nosač aviona“. Iako je poslednjih nedelja odbrana Midveja pojačana koliko je bilo moguće, Nimic je morao ne samo da odbije japanski napad na Midvej i zaustavi nastupanje neprijatelja u centralnom Pacifiku, već je istovremeno trebalo da se stara o zaštiti Aleuta. Zato je 17. maja odlučio da formira Eskadru severnog Pacifika, koja se sastojala od 2 teške i 3 lake krstarice kao i 10 razarača pod komandom kontraadmirala Roberta Tiobalda.

Udarna grupa lakih nosača iz japanske Eskadre severnog područja pod komandom kontraadmirala Kakute, isplovila je 6. maja prva iz Ominatoa prema Aleutima. Dva dana kasnije isplovila je grupa viceadmirala Hosogaje, a dan potom napustila je Hirošimu Nagumova ponosna eskadra nosača aviona. Još jedan dan kasnije krenuli su transportni brodovi iz Sajpana. Gotovo istovremeno isplovila je i grupa za podršku admirala Kurite da bi ubrzo zauzela poziciju na 75 do 100 nautičkih milja ispred transportne flote. Japanske podmornice, koje su u međuvremenu bile poslate u izvidnicu, nisu opazile neprijatelja. Jamamoto tada još nije ni slutio da je njegov američki protivnik već otkrio japanske namere.

Na dane 28. i 30. maja isplovile su američka Šesnaesta, odnosno Sedamnaesta operativna eskadra i, posle krcanja goriva, sastale se u podne 2. juna na oko 325 nautičkih milja severoistočno od Midveja. Ali prvi susret sa neprijateljima imali su avioni sa Midveja. Ujutro 3. juna, izviđački avion „katalina“ primetio je neprijatelja na gotovo 700 nautičkih milja od Midveja. On je javio Midveju da 11 brodova plovi u istočnom pravcu. Bili su to transportni brodovi admirala Tanake iz Združenog desantnog odreda. Na ovu vest komandant ostrva je odmah poslao 9 bombardera B-17. Oko pola pet popodne, ove leteće tvrđave (B-17) pronašle su japansku transportnu flotu i prešle naglo u napad sa velikih visina, ali nisu uspele da postignu nijedan direktni pogodak. Više uspeha imala su 4 hidroaviona tipa „katalina“, koji su uveče poslani u novi napad. Avioni, provizorno naoružani torpedima, našli su rano izjutra japansku flotu, lansirali tri torpeda i pogodili 1 tanker koji je ipak nastavio da plovi. Taj dan, 4. juni, ostaće zabeležen kao istorijski dan, zapravo prekretnica u ratu na Pacifiku. U 04.30 časova pošlo je u patrolu desetak aviona sa „Jorktauna“. U tom momentu Nagumo je plovio 215 nautičkih milja zapadnije i poslao je svoje avione u prvi vazdušni napad na Midvej. Posle više od jednog časa, „Enterprajz“ je iz jednog slučajno uhvaćenog telegrama, saznao da se japanski nosači aviona nalaze na oko dve stotine milja u smeru zapad i jugozapad od Šesnaeste operativne eskadre. U 06.07 časova kontraadmiral Rejmond Spruens, komandant Šesnaeste eskadre, izdao je naređenje svojim brodovima da okrenu u jugozapadni pravac i napadnu neprijatelja. Američki radari s Midveja otkrili su na putu prema ostrvu ukupno 108 aviona, koje je pre sat i po poslao u napad admiral Nagumo sa svojih nosača. Na ovu vest uzleteli su svi raspoloživi američki avioni sa ostrva. Na 30 nautičkih milja od Midveja susreli su se sa neprijateljem, koji je uprkos svemu, uspeo da od 6.30 časova u toku dvadeset minuta napadne u više mahova na ostrvo.

Kako je izgledalo da je potreban i drugi napad na Midvej, Nagumo je naredio da 93 aviona zamene svoja torpeda bombama, zbog čega su bili zaposleni više od jednog časa. Inače, ovi avioni su služili kao rezerva za napad na brodove koji su mogli da se pojave. Ovaj čas utrošen na zamenu torpeda bombama Nagumo će skupo da plati. Kada je četvrt časa kasnije jedan japanski izviđački avion sa krstarice „Tone“ javio da 10 neprijateljskih površinskih brodova, udaljenih 240 nautičkih milja u smeru severoistoka, plovi prema Midveju, Nagumo je čitavih petnaest minuta razmišljao šta treba da radi i izgubio dragoceno vreme. Potom je izdao naređenje da oni avioni koji su još opremljeni torpedima zadrže torpeda za napad na neprijateljsku flotu, za koju je u međuvremenu saznao da ima i nosač aviona. Ali, kako se očekivalo da se vrate avioni koji su napali Midvej, palube nosača morale su da ostanu slobodne. U međuvremenu su Amerikanci ponovo napali. Šesnaest bombardera za obrušavanje nisu pogodili nijednom „Hiriju“ kao uostalom ni petnaest letećih tvrđava B-17 četvrt časa kasnije, odnosno 11 bombardera tipa „vindiketor“ koji su pet minuta kasnije napali bojni brod „Harunu“.

Kada je admiral Spruens izvešten o napadu na Midvej, odlučio je da pokuša iznenaditi Japance, i to u trenutku kada avioni koji su napadali Midvej budu stajali na palubi snabdevajući se gorivom i municijom. U 07.02 časova izdao je komandu: „Avijatičari, u vaše aparate“. Malo zatim letelo je u susret neprijatelju oko 20 lovaca tipa „vildket“, 67 bombardera za obrušavanje „dauntles“ i 29 torpednih aviona „devaststor“. Spruens js zadržao 18 lovaca „vildket“ radi najnužnije vazdušie zaštite njegove eskadre. U 09.25 časova. kada su se svi japanski avioni spustili da bi se snabdeli gorivom i municijom, američki torpedni avioni napali su Nagumove brodove. Žestoka japanska protivavnonska vatra, dejstvo lovaca tipa “zero” i nedostatak sopstvene zaštite, bili su za Amerikance katastrofalni. Od tridesetoro ljudi iz skvadrona torpednih aviona s „Horista“ koji je napao, preživeo je napad samo jedan čovek. Gotovo ista sudbina zadesila je avione sa nosača „Enterprajz“, koji su nalali pet minuta kasnije. Oboreno je 10 od 14 aviona, a da nnsu postigli nijedan pogodak. Jedva nešto bolje prošao je skvadron torpednih aviona sa nosača „Jorktaun“, koji se neposredno posle toga, zaštićen sa 6 lovaca približio „Soriju“. Ipak, napadi relativno starnh američkih aparata nisu bili uzaludni. Japanski lovci koji su vršiln zaštitu nosača aviona, stupili su u borbu sa torpednim avnonima koji su leteli nisko iznad mora. U tom trenutku je naišla grupa bombardera za obrušavanje sa „Enterprajza“. Nalet američkih bombardera bio je tako iznenadan da japanski lovci, koji su dotad proganjali torpedne avione, nisu uopšte imali vremena za manevar. Trideset i sedam „dauntlesa“, najuspešnijih i najomiljenijih ukrcanih američkih bombardera u toku rata, izvršilo je uspešno svoj zadatak. Nosač aviona „Akagi“ sa četrdeset aparata na palubi, u 10.26 časova primio je tri puna pogotka, i za dvadesetak minuta admiral Nagumo je morao da napusti svoj komandni brod. Nosač aviona „Kaga“ dobio je četiri pogotka i za nekoliko časova nestao u okeanskim dubinama. Gotovo istog momenta kada je pogođen „Akagi“, bombarderi za obrušavanjs sa „Jorktauna“ uspeli su tri puta da pogode „Soriju“, posle čega je komandant morao da naredi napuštanje broda. Ali „Soriju“, jedan od modernih nosača aviona, bio js izuzetno žilav, jer je tek u toku noći nestao u talasima okeana. Tako su potopljena tri od četiri japanska nosača aviona, dok su američke glavne snage ostale nedirnute. Ipak, američki gubici u avionima i ljudstvu bili su teški.

Kada su japanski avijatičari javili da Flečer raspolaže samo sa 2 nosača aviona, kontraadmiral Jamaguči, koji se nalazno na neoštećenom nosaču aviona „Hiriju“, dobio je naređenje da napadne protivinkovu eskadru. Američki radari su registrovali približavanje neprijatelja. Na „Jorktaunu“ je bilo sve spremno za borbu. Iako su većinu ovih japanskih aviona oborili američki lovci „vildket“ i protivavionska artiljerija, ipak je 8 aviona uspelo da prođe kroz vatrenu zavesu i pogodi „Jorktaun“ sa 3 bombe. Mada je brod bio ozbiljno oštećen., uspeo je uskoro da poveća brzinu tako da su ga avioni mogli ponovo koristiti za popunu gorivom. Ali oko 14.30 časova doleteo je drugi talas japanskih aviona. Četeri torpedna avioia uspela su da prođu kroz američku vatrenu zavesu i da izbace svoja torpeda. Dva su pogodila cilj: oštećeni su tankovn s gorivom, kormilo je blokirano, a brod se nagnuo za 26 stepeni. Pre 15.00 časova brod je bio u takvom stanju da je posada morala da pređe na 4 razarača. U međuvremenu su američki izviđački avioii otkrili japanske pomorske snage sa poslednjim nosačem aviona. Oko 17.00 časova 24 bombardera za obrušavanje napali su „Hiriju“ i pogodili ga sa 4 bombe. Admiral Jamaguči je poginuo. U ranim jutarnjim časovima 5. juna, posada je morala da napusti brod koji je tonuo.

To je bio kraj jednog sudbonosnog dana, 4. juna, dana kad su Amerikanci uništili jezgro, odnosno udarnu snagu japanske armade. I pored tešknh gubitaka, Jamamoto je ostao optimista. Naredio je da se transportna flota povuče, a admiralu Kuriti je saopštio da sa četiri teške krstarice bombarduje artiljerijom Midvej i da se zatim priključi glavnim snagama. Admiralima Takasu i Kakuti iz Hosogavine eskadre za Aleute, naredio je takođe da se spoje sa ostacima Nagumove eskadre i podmornicama istočno od Midveja i da napadnu američke brodove koji su se vraćali. Jamamotova zamisao je bila da u noćnoj akciji napadne i tuče američku flotu. Kada je nzvršenje ove operacije izgledalo neizvodljivo, on je naredio Kuriti, koji je sa svoje 4 krstarnce bio na putu za Midvej, da okrene u suprotni pravac. To se i desilo. Malo zatim, u 03.42 časa Kuritin komandni brod, krstarica „Kumano“, nznenada je otkrila američku podmornicu „Tambor“. Zbog naglog okreta, da bi nzbegla podmornicu, krstarica „Mogami“, poslednja u koloni sudarila se sa „Mikumom“, koja je plovila ispred nje. „Mogamiju“ je teže oštećen pramac te je morao da smanjn brzinu na 16 čvorova, dok su „Mikumi“ probijeni tankovi s gorivom pa je ostavljala jak trag nafte. Kurita je ostavio dva razarača sa ovim krstaricama a sam je nastavio plovidbu sa dve neoštećene krstarice. Šesnaest američkih bombardera za obrušavanje koji su tražili oštećene neprijateljske brodove, pronašli su u 07.45 časova izjutra trag ulja, pratili ga i napali „Mogami“ i „Mikumu“, ali bez uspeha. Pri ovome je mornaričkn vazduhoplovni kapetan Ričard E. Fleming zajedno sa svojim avionom bio oboren ali je pri padu usmerio svoj bombarder na zadnji deo „Mikume“, ali bez većih posledica po brod.

Iako napad nije bio previše srećan, Amerikanci se nisu predavali. 6. juna ponovo su napadnute japanske krstarice. U 14.15 časova „Mikuma“ je potopljena. Teško oštećena krstarica „Mogami“ je ipak uspela da si izvuče i da se domogne Truka, ali je tek posle godinu dana mogla da se vrati u borbu.

Amerikanci su se nadali da će uspeti da spasu nosač „Jorktaun“. Kada je naime, popodne 4. juna 2270 članova posade napustilo ovaj teško oštećeni brod, izgledalo je da on neće da potone. Tada su priskočili u pomoć mornari i brodovi. Prvo je došla na brod jedna grupa za spasavanje, onda su ga uzeli u tegalj jedan flotni tegljač i minolovac. Sutradan je grupa za spasavanje pojačana, te su požari ugašeni, brod je vraćen u horizontalni položaj, a uništeni avioni su bačeni u more. Ali, sve muke bile su uzaludne. Jedan japanski izviđački avion je, naime, primetio „Jorktaun“ u plamenu, na šta je Jamamoto izdao naređenje podmornici I-168, koja se nalazila u blizini „Jorktauna“, da ga potopi. Šestog juna u 13.30 časova japanska podmorniia je lansirala 4 torpeda. Jedan od njih pogodio je razarač „Haman“ koji je osiguravao desni bok „Jorktauna“. „Haman“ se raspao na dva dela i za četiri minuta nestao u morskim dubinama sa 81 od 241 člana posade. Druga dva torpeda pogodila su „Jorktaun“ koje je 7. juna u ranu zoru, nestao u talasima.

ALEUTSKA OSTRVA

Japanci su imali više sreće u severnom Pacifiku, ali uspesi tamo postignuti, umanjeni su gubicima u bici kod Midveja. Dvadeset i petog, 26. i 28. maja otplovila je japanska Druga udarna eskadra nosača aviona, odnosno grupa za zauzimanje Aleutskih ostrva – Kisks, Ejdeka i Etua. U ranu zoru, 3. juna, avioni sa nosača „Riujo“, koji se nalazio 165 nautičkih milja južno od Dač Harbora, napaln su američke snage na ostrvima. Uprkos jakoj protivavionskoj vatri, Amerikancn su imali osetne gubitke, a 25 ljudi je izgubilo živote. Novi japanski napad na američke razarače kapetana fregate Krejga u Zalivu Makušin nije uspeo, jer je bilo jako oblačno. Nasuprot tome, jedan američki izviđački avion primetio je japansku flotu, ali je poslao pogrešnu poziciju, pa avioni koji su ubrzo uzleteli nisu mogli da pronađu neprijatelja. Pošto su se Kakutini lovci noću snabdeli novom rezervom goriva, on je rešio da ponovo napadne Dač Harbor, jer je okolinu Ejdska prekrila gusta magla. U četiri časa popodne uzletela su 32 aviona sa nosača „Riujo“ i „Junijo“. Njima je takođe pošlo za rukom da nanesu Amerikancima velike štete. Iako su u međuvremenu Amerikanci ušli u trag neprijateljskim nosačima aviona, poslati bombarderi uspeli su da postignu samo manje pogotke. Potom je Jamamoto, kad je došlo do krize kod Midveja, naredno Kakuti da pođe u južnom pravcu i da se pridruži Nagumi. Zauzimanje zapadnih Aleuta i Midveja je „privremeno odloženo“, bar je to tako objašnjeno. Jamamoto je dalje naredio snagama podrške kod Aleuta da se ponovo pripoje glavnim snagama. Ali nekoliko časova kasnije, japanski admiral je povukao svoje naređenje i naredio da se osvajanje Aleuta produži po planu. Pošto je već tada napad na Midvej propao, mislio je da će možda na dalekom severu imati više sreće. Grupa za zauzimanje Ejdska i Etua, dobila je tada, u zoru 5. juna, naređenje da zauzme Etu.

Dva dana kasnije iskrcalo se po magli 1200 ljudi u Zalivu Holc. Trupe su kroz sneg marširale ka mestu Čičagof i zauzele ga. Odred koji je trebalo da zauzme Kisku takođe je izvršio svoj zadatak pri čemu Japanci uopšte nisu naišli otpor. Bilo je zamišljeno da ostrvo Kiska služi kao stub za novi Jamamotov odbrambeni obruč. Sada, kada Japanci nisu mogli da zauzmu Midvej, ostrvo Kiska bilo je bez značaja. Ipak su odlučili da ga izgrade kao vazduhoplovnu bazu, makar samo radi podizanja morala.

Bilans bitke za Midvej pokazao je da su Amernkanci bili u velikoj prednosti. Oni su izgubili nosač aviona „Jorktaun“ i razarač „Haman“. 109 avioia s nosača i još 38 aviona sa kopna iz sastava Korpusa mornaričke pešadije. Poginulo je ukupno oko 550 Amerikanaca. Japanci su izgubili 4 nosača aviona i 1 tešku krstaricu dok su teško oštećeni 1 teška krstarnca, 2 razarača i 1 bojni brod, a 1 tanker je lakše oštećen. Povrh toga, izgubili su 322 avioia i 3500 ljudi, među kojima su bili mnogi njihovi najbolji piloti. Japanska komanda nije htela da prizna da je flota pretrpela težak poraz. Baš zbog toga su činjenice izvrnute. Napad na Midvej, oko koga je sve i počelo, predstavljen je kao manevar odvraćanja pažnje od osvajanja Etua i Kiske, dok je, prvobitao, napad na Aleute bio zamišljen kao manevar odvraćanja pažnje. Ali, ma kakva bila objašnjenja za javnost, nije mogla da se pobije čnnjenica da japanska flota nikada više nije uspela da se oporavn od gubitaka i da je japanski osvajački pohod zaustavljen. Japanci su napravili krupne greške u planiranju ove velike ofanzive, bazirajući uspeh na iznenađenju kada to gotovo nije bilo potrebno. Prosto je neverovatno, čak da se računalo i na prethodno upozorenje, da bi 3 američka nosača aviona i 13 krstarica, pa i uz maksimum sreće i veštine, uspeli da poraze i primoraju na povlačenje japanskih 8 nosača aviona, 11 bojnih brodova i 23 krstarice, da su te snage bile koncentrisane na jednom mestu. Očito je za Japance bila katastrofalna greška što su prvog dana bitke, 3. juna, njihove snage bile podeljene u deset odreda razbacanih na ogromnom prostranstvu severnog n srednjeg Pacifika.

Pomorsko-vazdušia bitka kod Midveja ostaje kao jedinstven primer odlučne bitke koja je uticala na dalji tok rata. To je bio prvi teški poraz japanske flote od 1592. godnne, kad ju je porazila korejska flota pod komandom čuvenog Ji-Sun Sina. Japanski generalštab zabranio je svako pominjanje imena Midvej, sakrivajući poraz ne samo pred širom javnošću već i pred odgovornim političkim i vojnim ličnostima, ali se poslednce katastrofe insu mogle sakriti. Napušteni su ambiciozni ofanzivni planovi protiv Port Morezbija, Nove Kaledonije i Samoa ostrva, a japanska flota je uskoro osuđena na neočekivaiu n nepopularnu defanzivu. S druge strane, za Amerikance se završila defanzivna faza rata na Pacifiku i nastupio je period u kojem su njihove snage bile spremne da ispolje odgovarajuću inicijativu.