Objašnjenje naziva tenka Char S-35
- Char = Tenk
- S = Somua
- Somua = Societe d`Outillage Mecanique et d`Usinage d`Artillerie
- 35 = godina kada je počeo da ulazi u naoružanje

Oklop tenka S-35 je konstruisan iz tri dela (prednji oklop, zadnji oklop i oklop sa strane) koja čine jednu celinu. Vozač se nalazio napred, sa leve strane vozila, a desno od njega se nalazio vezista. Oba ova člana su ulazila i izlazila iz tenka kroz otvore sa strane, dok su otvori ispod tenka služili samo za hitne slučajeve. Kupola, koja je imala električni sistem za okretanje, je imala minimalnu debljinu oklopa od 56 mm.

Glavno naoružanje je činio top od 47 mm SA 35, koji je mogao da ispaljuje protivpešadijske ili protivtenkovske granate. Motor i sistem za prenos se nalazio u zadnjem delu i bili su odvojeni od borbenog dela sa čeličnom pregradom.

U to vreme S-35 je bio odličan tenk, koji je imao dobar oklop i top od 47 mm, koji je bio bolji od topa 37 mm koji se nalazio na nemačkom tenku Pancer III (Pzkpfw III).

S-35 U BORBI

U vreme nemačkog napada 1940, većina francuskih tenkova je bila organizovana u 13 tenkovskih bataljona, tj. u četiri tenkovske divizije. Svaki bataljon je imao 34 tenka. Prvih dana nemačkog napada, pukovnik De Gol, koji je bio zagovornik ideje da Francuska što više ojača svoje oklopne jedinice, nalazio se na mestu komadanta 4. oklopne divizije (11. maja), ali je ta jedinica bila slabo naoružava, a moral je bio na dosta niskom nivou. De Gol je ipak odlučio da 17. maja napadne grad Montkornet (Montcornet) kroz koji je prolazila važna linija za snabdevanje nemačkih trupa. Međutim, napad je doživeo potpuni krah jer je lokalni nemački komadant putem radio veze pozvao avijaciju u pomoć, tj. Ju-87 Štuke, koje su razbile francuski napad.

De Gol je sledeći napad izveo 19. maja, i to tako što je napao mostove koje su Nemci izgradili za prelazak svojih trupa preko reke. De Gol je tražio i dobio pojačanja za svoju diviziju, uglavnom artiljeriju, ali kasnije je dobio i dve grupe tenkova S-35(oko 40 komada) . 4. oklopna divizija je uspela da se probije do mostova, ali tamo se ponovo pokazalo koliko je francuska vojska bila nemoćna da nanese Nemcima bilo kakav ozbiljniji udarac. Francuski lovci su dobili zadatak da štite francusku 4. oklopnu diviziju od napada Ju-87, ali kada je došlo vreme za napad, francuski lovci se nisu pojavili da pruže zaštitu svojim tenkovima. Nemačke Štuke su napale 4. oklopnu diviziju i naterale je da se povuče. Tek kada su se tenkovi povukli, pojavili su se francuski lovci, ali tada je sve već bilo gotovo.

Sve do kraja nemačke ofanzive, S-35 je pokazivao svoju superiornost u odnosu na nemačke Pancer III (PzKpfw III) i IV (PzKpfw IV) u gotovo svim borbenim osobinama. Ako bi S-35 bio pravilno postavljen na bojištu, i ako bi bio pravilno vođen od strane komandira i posade tenka, izlazio bi kao pobednik u skoro svim okršajima sa nemačkim tenkovima. Da je francuska vojska malo bolje koristila ovaj tenk, sigurno da bi i njegov borbeni efekat bio mnogo veći.

ISTORIJAT

Tridesetih godina tim sovjetskih stručnjaka iz fabrike „Kominterna“ u Harkovu, pod vođstvom M.I. Koškina radio je na razvoju novog sovjetskog tenka T-32 koji je bio naoružan topom od 45 mm i bio predstavljen vrhu sovjetske armije početkom 1939. godine. Generali su bili zadovoljni onime što su videli, ali su sugerisali da bi bilo dobro kada bi se tenk opremio još jačim topom. Nastavljen je rad na usavršavanju, ali je zategnuta situacija u Evropi naterala sovjetsku Vrhovnu komandu da tenk usvoji u naoružanje znatno ranije nego što je bilo planirano. Sa ekipom sovojetskih stručnjaka Koškin je stvorio konačnu verziju T-34.

U januaru 1940. proizvedena je prva serija tenkova, nazvana T-34 06 1940, a već u junu bila je gotova konstrukcijska dokumentacija za serijsku proizvodnju. Ispitivanjima dva tenka T-34, na relaciji Harkov-Moskva-Smolensk-Kiev-Harkov, rukovodio je glavni konstruktor. Tenkovi su bili prikazani i na Crvenom trgu najvišem rukovodstvu zemlje. U međuvremenu, Koškin se razboleo i posle kraće bolesti umro septembra 1940. godine.Poslove na realizaciji preuzeo je njegov pomoćnik A.Morozov.

T-34 je dobio odličan oklop koji je predstavljao dobru zaštitu za posadu tenka, njegov top od 76,2 mm je bio top najvećeg kalibra u to vreme u upotrebi.Pokretao ga je dizel motor od 500 KS koji je predstavljao dosta dobro rešenje jer je dizel manje zapaljiv od benzina.U poređenju sa glavnim nemačkim tenkovima T-34 je imao dosta veći radijus kretanja.Sa punim rezervoarom mogao je da pređe oko 300 km, dok je nemački Panter mogao da pređe 177 km, a Tigar I jedva nekih 100 km.

Prve serije tenka T-34 bile su naoružane topom 76,2 mm M1939. Sredinom 1941. T-34 je dobio novi top koji je nosio oznaku M1940, još uvek istog kalibra, ali duže cevi čime je postignuta veća brzina i probojnost granate.

Krajem 1940. proizvedeno je 115 tenkova T-34, a u trenutku kada je Nemačka napala SSSR juna 1941, u sovjetskom naoružanju je bilo 1225 tridesetčetvorki.U vreme borbi oko Moskve taj broj se popeo na 1853 tenka.

Nakon evakuacije fabrike „Kominterna“ proizvodnja je nastavljena u fabrici „Uralmaš“ i u nekim drugim fabrikama.U toku proizvodnje sprovedeno je više modifikacija i poboljšanja, ali su najznačajnija prelazak na livenu kupolu i ugradnja novog topa 215 S-53, kalibra 85 mm ujesen 1943, tako da je tenk dobio novu oznaku T-34/85 (raniji modeli su bili poznati kao T-34/76). Iste godine proizvedena su 283 tenka T-34/85, a sledeće godine još 11000 tenkova. Proizvodnja je nastavljena sve do sredine 1950. godine, kada je otpočela serijska proizvodnja tenka T-54.Smatra se da je u periodu 1940-1945 proizvedeno ukupno 53000 tenkova T-34 i da se taj tenk nalazio u naoružanju više od 30 zemalja širom sveta.

Prema tehničkoj koncepciji taj tenk je bio znatno ispred tenkova toga vremena.Tehničku konceptciju tenka T-34 karakterišu sledeći pokazatelji: velika specifična snaga (11,6 kW/t), dobar raspored odeljenja, racionalno korišćenje unutrašnjeg prostora, izuzetan (i u to vreme sasvim nov) spoljni oblik, povoljne balistički oblikovane ploče, primena topa 76,2 mm dugačke cevi i veoma povoljnih karakteristika (za tu kategoriju tenkova to je bila novina), primena snažnog dizel motora veoma dobrih performansi, jednostavan hodni uređaj, niski specifični pritisak na tlo, velika autonomija kretanja i jednostavna tehnička rešenja pogodna za proizvodnju i održavanje.

Nemci su veoma detaljno izučili ovaj tenk.Postoji analiza koju su obavili, na primer, za motor V-2.Smatra se da su želeli da proizvedu kopiju tog tenka, ali da to nije bilo moguće u tadašnjim uslovima.Da bi mogli da se suprotstave tenku T-34 proizveli su poznati nemački tenk „Panter“, čija je koncepcija bila pod izraženim uticajem koncepcije tenka T-34.Stručnjaci na Zapadu naglašavaju kvalitet nemačkog Pantera uz konstataciju da je za uništenje jednog Pantera bilo potrebno pet američkih Šermana, pa iz toga izvlače zaključak kako je nemački Panter najbolji tenk Drugog svetskog rata.Međutim, pri tim upoređivanjima moralo bi se voditi računa o tome da se ne radi o tenkovima iste kategorije, da su im se cene proizvodnje i održavanja znatno razlikovale i o mnoštvu drugih parametra obuhvaćenih kompleksom cena/kvalitet.

Još u toku rata Sovjeti su radili na rešenju koje je trebalo da zameni uspeli tenk T34/85. Malo ima podataka o tome, ali se navodi da je trebalo u okviru koncepcije postojećeg tenka T34/85 ugraditi top od 100 mm, rešiti nepovoljan položaj otvora za vozača i poboljšati hodni uređaj. Tenk koji je na osnovu tih zahteva urađen (T-44) nije, prema njihovim kriterijumima, bio uspelo rešenje, a završetak rata je, verovatno, uticao da se istraži rešenje koje bi obezbedilo perspektivniju proizvodnju.

Neki podaci ukazuju na to da je koncepcija tog sredstva detaljno proučavana: poprečnim postavljanjem motora smanjeno je motorno-transmisiono odeljenje za 650 mm, odnosno pri istoj dužini oklopnog tela kao i kod T34 mogla se povećati dužina borbenog odeljenja za 35 odsto, a povećanje prstena kupole za samo 250 mm omogućilo je ugradnju (prvi put na tu kategoriju tenkova) topa kalibra 100 mm. Luk vozača postavljen je na pogodno ravno mesto pored kupole. Zbog rasporeda i kompozicije, smanjenja visine motora, povoljnijeg izbora mesta za ventilator motora i drugih konstrukcijskih rešenja, taj tenk je niži od svog prethodnika (T-34).

U RATU

T-34 je debitovao u borbi 22. juna 1941. u blizini grada Grdna u Belorusiji gde se sukobio sa nemačkim pancerima III i IV.On je predstavljao veliko iznenađenje za Nemce.Nemci nisu imali adekvatan tenk koji bi mogao da se suprotstavi Tridesetčetvorci, i samo zahvaljujući sovjetskoj smušenosti i slabom poznavanju vođenja modernog rata Nemci dobijaju jednu bitku za drugom.

Nemačka armija je zahtevala da se u najskorije vreme napravi tenk koji bi mogao da se suprotstavi T-34.Kao rezultat tog zahteva nastao je tenk koji su Nemci nazvali Panter i koji je predstavljao nemačku verziju tenka T-34.U međuvremenu, dok se prvi Panteri nisu pojavili na Istočnom frontu, nemačka armija je u velikoj meri koristila zarobljene Tridesetčetvorke.

Crvena Armija je izvukla dosta pouka iz Španskog građanskog rata i rata sa Japanom (1939), tako da je Generalštab Crvene Armije pravilno i mnogo ranije nego države na Zapadu, uočio da su dani lakih tenkova odbrojani.Glavno naoružanje tenka je činio top od 76 mm koji se takođe nalazio i na tenku T-34 i bio je mnogo bolji od topova na nemačkim tenkovima Pancer III i Pancer IV.Tenk je kao zaštitu imao dva mitraljeza.Prvi mitraljez se nalazio u kupoli pored topa, dok je drugi mitraljez bio u telu tenka, a iz njega je pucao vezista.Kasnije verzije KV-1 su dobile i treći mitraljez koji je bio je smešten u zadnjem delu kupole.To je bio pokušaj da se reši problem nemačkih protivtenkovskih timova koji bi čekali da tenk prođe, a zatim bi ga gađali od pozadi.

Sovjetski inženjeri su takođe prvi shvatili važnost dizela, koji je manje zapaljiv nego benzin.Motor V-2K koji se nalazio na tenku KV-1 je bio značajno jači nego ostali tenkovski motori koji su bili u to vreme u upotrebi.Ipak, najveća mana tenka bila je, da je i pored jakog motora, bio dosta spor.

Imao je petočlanu posadu.Vozač je sedeo u centru tenka, a levo od njega se nalazio vezista\mitraljezac.Obojica su bila zaštićena čeličnom pločom od 75 mm.U kupoli su se nalazili komandir tenka, nišandžija i punilac.

Kada je Nemačka napala Sovjetski Savez, juna 1941, Crvena Armija je imala više od hiljadu tenkova KV-1 i T-34 u svom sastavu.Međutim, ti tenkovi su bili razbacani svuda širom zemlje, i uglavnom su se nalazili u malim grupama.Nakon dve nedelje od početka nemačke invazije, iz nemačkog 56. Korpusa (fon Manštajn) je poslat izveštaj u kome se kaže da nemačke jedinice nailaze na nepoznati tenk koji je gotovo nemoguće uništiti.Dalje se u izveštaju kaže da su pokušali da ga unište topom od 88 mm, ali ga je nepoznati tenk na vreme opazio i uništio.Taj tenk je bio KV-1, a to je bilo njegovo prvo predstavljanje u Drugom svetskom ratu.Oklop koji su Nemci teškom mukom probijali i vrlo dobar top su odigrali veoma važnu ulogu u usporavanju nemačkog napredovanja.Da su Sovjeti na početku rata imali više ovih tenkova, sigurno da bi i tok „Velikog otadžbinskog rata“ tekao mnogo drugačije.

U to vreme nemačka brodogradilišta su završila bojni brod Bizmark (Bismarck), remek delo ondašnje brodogradnje. On je već nedeljama vršio probne vožnje i uvežbavanje posade u Baltičkom moru, pa je ubrzo bio spreman za akciju.

Već 19. aprila 1941. britanski flota je dobila obaveštenje da je Bizmark, u pratnji lakih snaga, primećen na plovidbi prema severu. Odmah su znatni delovi britanske flote poslati u progon, ali nisu ništa pronašli. Zapravo, ovaj izveštaj je bio pogrešan, jer Bizmark tada još nije isplovio. Ali, u strahu i brizi „velike su oči“.

Nemačka komanda brižljivo je spremala novi napad na Atlantiku. Uveče 18. maja 1941. isplovili su iz Gdanjska bojni brod Bizmark i teška krstarica Princ Eugen. Na Bizmarku se nalazio komadant operativne flote admiral Litjens (Lutjens). Već ranije isplovilo je sedam brodova za snabdevanje, koji su zauzeli određene položaje u norveškim zalivima i na pučini Atlantika. Manji izviđački brodovi poslati su napred da bi preko radija izveštavali o kretanju britanskih brodova. O svemu je vođeno računa i sve je dobro pripremljeno. Već 20. maja prošli su nemački brodovi u pratnji tri razarača kroz Kategat (Kattegat), ploveći prema severu. To je bilo istog dana kada su nemački padobranci počeli napad u Sredozemlju na ostrvo Krit. Narednog dana britanski admiralitet je bio obavešten da su neki nemački ratni brodovi prošli Kategat.

Odmah je obavešten admiral Touvi (Tovey) koji se nalazio na položaju komadanta domovinske flote, zamenivši od 1. decembra admirala Forbsa koji je preuzeo drugu dužnost. Ova vest o prolazu nemačkih brodova teško je zabrinula komadanta flote.

Koji su to nemački brodovi koji plove prema severu i koja je njihova namera, to Britanci nisu znali. Admiral Touvi je odmah zatražio podatke od šefa obaveštajne službe i dobio izveštaj, da je, najverovatnije, jedan od primećenih brodova zapravo Bizmark. Admiral Touvi je sazvao sastanak sa višim oficirima flote koji je trajao dva sata. Na prostranim stolovima bile su raspoređene velike karte severnog Atlantika i sve moguće kombinacije su detaljno razmotrene. Od razmotrenih pretpostavki najopasnija im se činila ona o pokušaju proboja nemačkih brodova na Atlantik. Zato je odlučeno da se postupi kao da neprijatelj želi da izvrši baš ovu nameru. Slučaj je hteo da je to baš i bila namera nemačkih brodova.

Kao što su Nemci i očekivali, vreme je naglo počelo da se menja. Vetar je postajao sve jači, a teški, gusti oblaci prekrili su nebo. Vrhovi norveških planina zavili su se u gustu maglu. Vidljivost je bila sve slabija. To je bilo baš ono, što su nemački komandanti i želeli, nadajući se da će pod zaštitom lošeg vremena brodovi uspeti da prodru na Atlantik. Sledećeg dana žurili su se prema severu. Taj dan je prošao mirno, a i sledeća noć. Zatim su obišli Island sa severa i 23. maja prošli su kroz tzv. Danski prolaz, to jest područje između Islanda i Grenlanda. Razarači i transportni brodovi ostali su u Norveškoj, a veliki brodovi probijali su se sami prema Atlantiku. Primili su radio-depešu od admirala Karlsa, nemačkog obalnog komandanta severne zone, o uspešnim nemačkim borbama za Krit, s namerom da se to saopšti posadama radi podizanja duha na početku ove vratolomne akcije.

Dok su nemački brodovi nastavljali plovidbu, vreme se i dalje stalno pogoršavalo. Oblaci su se spustili posve nisko, a vetar je počeo da duva još jače. Do sada je sve išlo dobro i po planu. Zaštićeni ovako lošim vremenom, nemački brodovi još uvek nisu bili opaženi. Britanska komanda je još uvek mislila da se Bizmark nalazi u Norveškoj, a on je već bio nadomak pučine Atlantika.

Izviđački avioni, koji su bili razaslani iz britanskih aerodroma nad ugroženo područje, nisu mogli ništa da primete. Zato je komandant aerodroma Hatston na Orknejskim ostrvima, koji je bio iskusan oficir, odlučio da lično izvidi norveške zalive. Uz najveću opasnost, po veoma vetrovitom vremenu, uzleteo je i dokopao se norveške obale gde je našao lepo vreme. Nadletio je Korstfjord i, na svoje zaprepaštenje, opazio da je zaliv prazan. To je značilo da su nemački brodovi isplovili.

Nemačka je eskadra nesmetano nastavljala svoj put prema pučini Atlantika. U zoru 23. maja 1941. oba velika nemačka broda zaobišla su Island sa severa i nastavila vožnju brzinom od 25 milja na sat. Vetar je još uviek bio jak, a oblaci su postali još gušći. Vidljivost je bila vrlo slaba, a pučinu je pokrivala jaka magla, tako da se videlo jedva na 200 metara. Nemci su bili oduševljeni, jer bolje vreme nisu mogli ni poželeti.

U britanskoj floti, koja je prošlu noć isplovila, grozničavo su očekivali vesti. Ali nikakvi podaci nisu dolazili. Prošlo je pre podne, a još uvek nikakvih vesti. Popodnevni sati vukli su se u beskonačnost, a još uvek ništa. Spustila se i večer. Prošlo je već 24 sata otkada je britanski izviđački avion otkrio da je norveški zaliv prazan.

Situacija je bila sve lošija što je vreme više odmicalo, jer je time opadala verovatnoća da će se pronaći neprijateljski brodovi. Oni su se mogli kretati u stotinu raznih pravaca, ploveći raznim brzinama, mogli su biti na toliko raznih mesta da se nije moglo unapred pretpostaviti područje gde ih treba tražiti. Vreme je i dalje prolazilo i već je 30 sati bilo od njihovog odlaska. Oni su već mogli prevaliti i 700 milja.

Preostala je još nada da se uhvate pri prodoru u Atlantik. Tu su oni morali ipak proći kroz određena područja i premda su i ta bila velika, onde su postojale jake patrolne linije. Britanske krstarice, određene da čuvaju ove prolaze, popunile su svoje zalihe goriva na Islandu i već su bile na svojim položajima. Svaka od njih trebala je da nadzirate širinu od oko 80 nautičkih milja. To nije bilo lako, jer su čak i pri dobroj vidljivosti mogle videti na svaku stranu 10 milja. Pri slaboj vidljivosti i s malo sreće nemački brodovi imali su mnogo izgleda da se probiju.

Kada se spuštalo veče 23. maja, nemačka eskadra bila je već u Danskom prolazu, nastojeći da se između Islanda i Grenlanda probije u Atlantik. Do sada je sve išlo dobro. Bilo im je jasno da su još uvek neotkriveni, a to je bilo najvažnije. Veći deo puta prošli su u maglovitom vremenu, sa slabom vidljivošću. Sada se, doduše, razvedrilo, ali su se opet videli oblaci koji se približavaju. Nemački brodovi plovili su što su mogli više prema severu, svega nekoliko milja udaljeni od granice večnog leda. Taj im je led smetao, jer je širinu Danskog prolaza, koja je inače bila oko 200 milja, smanjio na polovinu; druga polovina bila je zaleđena. Nemačka eskadra je mislila da se provuče uz samu granicu leda i nadala se da će neopaženo stići u Atlantik. Na komandnom mostu Bizmarka stajao je komandant, kapetan bojnog broda Ernest Lindeman (Ernest Lindermann), i njegov šef štaba, kapetan bojnog broda Netzband (Netzband), zabrinuto i nezadovoljno promatrajući vedro vreme koje je vladalo na horizontu u pravcu plovidbe niz Danski prolaz. Ali tu se nije moglo ništa promeniti. Sve su se više približavali području koje su nadzirale britanske krstarice.

U čitavom Danskom prolazu su se nalazile samo dva britanska broda, i to krstarice Safok (Suffolk) na severnom delu, i Norfok (Norfolk) oko 15 nautičkih milja južnije. Sunce je počelo da se spušta prema zapadu i bilo je već 19:00. Osmatranje na Safoku koje je i do tada bilo jako, pojačano je još više. U svim pravicima brojni osmatrači napeto su promatrali pučinu. U 19:22 mornar koji je osmatrao u pravcu krme, povikao je: „Brod na vidiku pod uglom od 140 stepeni!“ Odmah nakon toga mornar se ispravio: „Dva broda na vidiku“. Ova vest je naelektrisala komandni most. Dvogledi oficira usmereni su u tom pravcu. Nije bilo sumnje, to su bili oni. Sve su se jasnije ocrtavali obrisi velikih nemačkih ratnih brodova.

Komadant Safoka, kapetan bojnog broda Elis, odmah je uvideo da se nalazi u nepovoljnom položaju, jer je krstarica Safok od 10 000 tona pred sobom imala nemački bojni brod od 45 000 tona i tešku krstaricu od 15 000 tona. Tri minuta kasnije izdato je naređenje da se Safok sakrije iza gustog pokrivača magle. Istovremeno je radio stanica krstarice emitovala depešu, javljajući o pojavi i kretanju neprijateljskih brodova.

Potom je krstarica Safok lukavo propustila nemačke brodove i sakrivena u magli neprimetno je krenula za protivnikom. Teška krstarica Norfok je primila radio signale sa Safoka. Njen komadant, kapetan bojnog broda Filips odmah je naredio borbenu uzbunu i punom brzinom krenuo prema označenom položaju neprijatelja. Negde oko 20:30 britanska teška krstarica je izašla iz magle na čistinu, ali u zao čas.

Nemački brodovi žurili su ka Atlantiku kada je iz magle izronila krstarica Norfok. Njen položaj postao je jako kritičan. Na tako maloj udaljenosti, od oko 6 nautičkih milja, samo jedan plotun teških topova mogao bi zauvek da zapečati njenu sudbinu. Snašavši se brzo, komadant Filips je naredio da se kormilo odmah okrene u krajnji položaj i, nagnuvši se u stranu, krstarica je krenula natrag u pravcu magle. Da se nekako zaštiti, komadant je naredio puštanje dimne zavese.

Šta se u to vreme događalo na nemačkoj eskadri? Nemački brodovi plovili su velikom brzinom kroz Danski prolaz. Bilo je jasno da su sada u najopasnijoj zoni britanske patrolne linije i ako nju prođu, put na Atlantik im je otvoren. More pred njima bilo je čisto i vidljivost dobra, ali se prema severu jasno ocrtavala bela granica večnog leda, a prema jugu se uzdizao zid guste magle. Iznenađuje da se nemački brodovi, kojima je bilo od životne važnosti da ne budu otkriveni, nisu koristili tom maglom i, skrenuvši samo nekoliko milja južnije, nisu se koristili barem rubom malog područja da plove u zaklonu i da svakog trenutka mogu skrenuti prema još gušćoj magli. Naprotiv, oni su plovili kroz najčišći deo kao kroz neku svetlu ulicu, široku svega nekoliko milja.

Na komandnom mostu Bizmarka još uvek su stajali komandant i načelnik štaba. Ovaj poslednji je i upozorio komandanta na opasnost od maglene zavese, ističući sumnju da će britanski brodovi, ako su ovde, verovatno biti odmah iza početka zida magle, zaklonjeni njenim pokrivačem. Nekoliko koraka iza njih stajao je inženjer eskadre, kapetan bojnog broda Taneman, držeći u ruci tablicu na kojoj je proučavao brojke dosadašnje potrošnje goriva oba broda. Skrenuo je pažnju da nakon sretnog prolaza kroz ovo usko područje treba pomišljati na skoru popunu zaliha goriva.

No to nije bila nikakva teškoća, jer je na pučini čekalo, u raznim delovima Atlantika, 9 brodova sa zalihama za nemačku eskadru. Svaki od njih imao je ne samo gorivo, nego i municiju za topove, torpeda i sve ostalo što je ratnim brodovima trebalo. Ove opsežne i temeljite pripreme stvarale su osećaj sigunosti na eskadri, zato što nisu bili prepušteni sami sebi. Operacija je imala mnogo izgleda na uspeh, jer su nemački brodovi bili ne samo posve novi, već i vrlo jaki, a opremljeni odlično izvežbanim posadama.

Plovidba se nastavljala. Na površini sivozelenog mora, obasjanog suncem, plivale su sante leda. To je zahtevalo pažnju pri plovidbi. More je bilo lagano valovito i teški brodovi polako su se nadizali i spuštali. Zid magle s juga pokrivao je svojom nečistom sivo-žutom bojom čitav taj deo horizonta. Ta magla stalno je privlačila pažnju nemačkih osmatrača, kao da su predosećali da se iza te magle nešto miče i da sa te strane preti opasnost.

Iznenada se začuo glas osmatrača: „Veliki brod na vidiku!“ Nekoliko sekundi kasnije ispravka: „Konvoj na vidiku!“ No to je bila varka. Osmatrač je primetio dim iz tri dimnjaka, ali nije zbog magle primetio da sva tri pripadaju istom brodu. Bila je to teška krstarica Safok koja je prva opazila nemačku eskadru.

Na nemačkim brodovima je oživelo. Odjeknule su komande, kratki zvukovi zvonca ili jaki glas zvučnika, i čitav artiljerijski aparat stavljen je u pogon. Na nišanskim spravama već su očitavali udaljenost i već se začuo glas s telemetra: „Udaljenost 124 stotine!“ To je značilo da je protivnički brod udaljen 12 400 metara. Još uvek je tanki sloj magle pokrivao protivnički brod, a njegovi obrisi nisu se još jasno razaznavali. Drugi artiljerijski oficir, koji je pažljivo promatrao s dvogledom okrenuo se komandantu: „Verovatno teška krstarica klase London!“

To je bilo tačno. Ali pre nego što su nemački topovi otvorili vatru, sene su nestale. Kao što je poznato, Safok se brzo povukao u maglu, da ne bi postao žrtva nemačkih topova. Njegova radio-stanica već je slala poznatu vest koju je jedini primio Norfok.

Prošao je sat vremena bez događaja. Nemački brodovi plovili su dalje s napregnutom pažnjom, naročito u pravcu magle, a onda se oko 8:30 iznenada pojavila nova senka iz maglene, i to ovog puta mnogo bliže. Kao avet izronila je teška krstarica Norfok. Njena tri dimnjaka jasno su se isticala. Opet su oficiri na mostu nemačkih brodova konstatovali: „Teška britanska krstarica klase London“. Bilo je to tačno, ali ovoga puta događaji su tekli drugačije.

Dok je Norfok nastojao najvećom brzinom da nestane u magli i izbegne kritičnu opasnost, teški topovi Bizmarka otvorili su vatru. Ogromni stubovi vode od granata kalibra 381 mm digli su se uvis u neposrednoj blizini britanske krstarice. Za kratko vreme novi plotun, ispaljen je s Bizmarka, a stubovi vode bili su još bliže. Sledeći plotun prebacio je preko krstarice. Na njenom mostu znali su šta to znači.

Trup krstarice još je podrhtavao od poslednjih eksplozija koje su bile u neposrednoj blizini njenog trupa. Brod je bio posve nagnut od brzog skretanja, ali krug okreta bio je prevelik zbog velike brzine s kojom je želela da što pre nestane u magli. Iz teških topova Bizmarka prasnuo je četvrti plotun. Norfok je imao veliku sreću.Teške granate pale su neposredno iza krme broda u penušavi trag. Nekoliko sekundi ranije krstarica se nalazila na tom mestu. Pre nego što je Bizmark uspeo da ispali i peti plotun Norfoku je pošlo za rukom da nestane u gustoj magli. Norfok je prošao bez ikakvih oštećenja i odmah je preko radija poslao radio depešu o ovom sukobu. Glave britanske snage nalazile su se na 600 nautičkih milja južnije i ova depeša je bila prva vest koju su primili o pojavi nemačkih brodova.

Teške krstarice Norfok i Safok, pod komandom kontraadmirala Volkera, su nastavile svoj zadatak. Bizmarka je trebalo pratiti na takvoj udaljenosti, da ne budu uništene od strane njegovih topova, a da ipak mogu javljati njegovo kretanje.

Na nemačkoj eskadri nisu se mnogo zabrinjavali zbog pojave britanskih krstarica. Bilo je jasno, da ih one ne mogu napasti, nego da se moraju držati izvan dometa nemačkih topova. Nisu se bojali ni toga da će neprijateljske krstarice navući na njih jače britanske snage. Približavali su se već izlazu iz Danskog prolaza i za kratko vreme pred njima će se otvoriti široka pučina Atlantika. Onda će moći potpuno da razviju svoju punu brzinu koju britanski brodovi neće moći da slede i tako će im se izgubiti iz vida. Na pučini Atlantika neće ih više niko pronaći, a oni će nesmetano uništavati britanske konvoje.

Čini se da je sreća bila na strani Nemaca. Noć se sve brže približavala i već se spuštao sumrak, a na horizontu su se videle tamne vertikalne pruge kiše ili snežne vejavice prema kojoj su njemački brodovi plovili. Prema tome, za kratko vreme oni će se otresti i svojih goniča i nestati iz vida britanskih brodova.

Sve je išlo baš kako su Nemci očekivali. S britanskih aerodroma uzletili su, doduše, četveromotomi hidroplani velikog akcionog radijusa radi izviđanja. Isto to radili su i avioni sa Islanda. Ali vreme je u tom području bilo previše maglovito da bi ovi avioni bilo što primetili. Kada je počela da se spušta noć, avioni su postali nemoćni. Sa britanskih krstarica na svetlom delu mora još uvek su videli Bizmarka, sada na udaljenosti oko 13 milja. On se već približio području kiše. Za kratko vreme njegova je sena počela da bledi, jer je počela da ga prekriva kiša.

Pljusak je zahvatio i britanske krstarice, a vidljivost je pala na 2 milje. Kiša je pomalo prešla u sneg i gusta vejavica je zahvatila pučinu. Vidljivost je bila sve slabija i slabija u mračnoj noći punoj oluje. Napetost je na britanskim krstaricama porasla. Ni po koju cenu nisu smeli da izgube iz vida nemačke brodove. Pojačano je osmatranje, a sa ekrana radara nisu se skidale oči. Ali vreme je postajalo sve gore. Samo su povremeno videli nemačke brodovi, a onda su oni opet nestali iza slapova kiše i snega.

Iznenada se dogodila nagla promena. Bizmark se neočekivano okrenuo i počeo da plovi pravo na krstaricu Safok. Očigledno je bilo da je želeo da je napadne. Na Safoku nisu gubili vreme. Kormilo je odmah okrenuto u krajnji položaj pa je krstarica počela da plovi u kontra smeru. Nešto pre ponoći Bizmark je uspeo da nestane u snežnoj oluji. Satima i satim su se trudile britanske krstarice, ploveći punom snagom kroz artičku ledenu noć, da pronađu protivnika.

Nemačkim brodovima je uspela varka.

BITKA KOD GRENLANDA I UNIŠTENjE HUDA

Ali ipak, iznenada u 2:47 je došlo do promene. Depeša sa krstarice Safok javlja da su konačno opet otkriveni nemački brodovi. Viceadmiral Holand naređuje svojoj eskadri (bojna krstaric Hud, bojni brod Prin of Vels i 6 razarača) da brzinom od 28 čvorova odmah krene u područje koje je Safok označio kao mesto gde je ponovo primećen Bizmark. Nešto iza 5:30 izjutra, 24. maja 1941, daleko na severu, pojavile su se sene nemačkih brodova.

Tog jutra nemačka eskadra je žurno grabila ka pučini Atlantika. Nisu ni slutili da se približavaju jakoj britanskoj floti. Ali neznanje nije dugo trajalo. Oko 5:30 teška krstarica Princ Eugen signalizirala je Bizmarku: „Dim na vidiku pod uglom od 15 stepeni, vidi se i jedan jarbol, udaljenost 176 stotina!“ Dakle samo 17 600 metara delilo je protivnike. Na nemačkim brodovim počela su da odjekuju zvona za uzbunu. Još uvek se nije raspoznavalo koji se to brodovi približavaju pa su na nemačkim mostovim napeto promatrali dolazeće brodove. Nemci su prvo na čelu prepoznali Huda. Nije se smelo gubiti vreme i oficiri su se povukli na svoja mesta. Sve je bilo spremno za početak bitke.Zastavni brod viceadmirala Holanda, bojna krstarica Hud, prva otvara vatru. Nekoliko trenutaka kasnije bljesnuli su topovi sa Prins of Velsa. Sa nemačkih brodova u to vreme poslata je depeša: „U borbi sam sa dva bojna broda, komadant eskadre“. Tako je i bilo. Bitka koja će ući u istorijske anale upravo je počela.

Komadant nemačke eskadre, admiral Litjens, naredio je da se sva nemačka vatra usmeri na jedan britanski brod. To je bio Hud. Udaljenost je bila znatno manja od dometa topova tako da je gađanje bilo veoma tačno. To se moglo videti po ogromnim stubovima vode koji su se dizali oko jednih i drugih brodova. Sevali su najteži topovi i granate od preko 1000 kg i stvarale prave vulkane vode koji su se dizali i preko 60 m. Sa Norfoka i Safoka napeto su pratili borbu. Krstarica Princ Eugen imala je topove kalibra 203 mm, što joj je omogućilo četiri puta bržu vatru nego topovima kalibra 381 mm na Bizmarku. Ta je brzina omogućila Princu Eugenu i veću i bržu korekturu vatre. Zahvaljujući tome Princ Eugen prvi pogađa Huda oko krmenog jarbola. Nekoliko trenutaka kasnije tu je izbio požar. Iako se požar brzo širio to nije omelo Huda da nastavi borbu. Otprilike tri minuta kasnije i Bizmark je dobio jedan pogodak. A nedugo zatim strašna lavina nemačkih granata se srušila na Huda.

Bio je to strašan prizor. Snažna eksplozija ogromnih razmera potresla je brod. Paluba ovog ogromnog čeličnog gorostasa rastrgana je i komadi konstrukcije leteli su vazduhom. Topovske kule, teške nekoliko stotina tona, rastrgane su kao igračke i odbačene daleko. Plamen eksplozije sinuo je preko 300 metara uvis. Razneseni delovi čelične konstrukcije raznih oblika i veličina leteli su vazduhom, zadržali su se trenutak kao da lebde na mestu, a onda su sa velikim treskom padali daleko oko broda. Delovi jarbola, dimnjaka, komadi nadgrađa, čelični limovi, čamci za spasavanje, reflektori, nameštaj i drugi delovi, sve je to letelo u svim pravcima. Bila je to posledica teške granate sa Bizmarka, koja je zbog tehničke greške u konstrukcije Huda prodrla u komore sa municijom i izazvala silovite eksplozije municije. Eksplozija je bila toliko jaka da je ovaj golemi brod od 44 000 tona bio prelomljnjn na dva dela. Oba dela su vrlo brzo tonula i za dve minute brod je nestao u dubinama Atlantika. Od posade koju su brojila 95 oficira i blizu 1 400 mornara, samo su trojica spašena: jedan kadet, jedan radiotelegrafista i jedan mornar. Svi ostali, uključujući i viceadmirala Holanda nestali su na dnu mora.

Nemačka artiljerija je pokazala već u ovom kratkom sukobu da je izvanredna. Kao i u prvom svetskom ratu, bila je daleko nadmoćnija nad britanskom artiljerijom. Sada je sva snaga nemačkih topova prenesena na Prins of Vels kome je posle samo dva minuta pogođen komandni most, tako da je svo osoblje koje se tamo nalazilo poginulo ili bilo ranjeno, izuzev komadanta, kapetana bojnog broda Liča. To se desilo malo posle 6:00. Prins of Vels je ispalio do sada 18 plotuna teške artiljerije posle čega je krenuo u povlačenje. Bitka je trajala 24 minute. Britanski brod se povlačio zavijen u jaki dim požara. Bizmark ga nije sledio. I on je pretrpeo dosta teška oštećenja, a brzina mu je pala na 20 čvorova. Imao je prodor vode u trup i pramac mu je, zbog toga, nešto dublje zaronio, a kroz oštećenu oplatu iz broda je počela da curi nafta koja je ostavljala dugačak trag na pučini iza broda.

Iza Bizmarka još su se videli stubovi vode. Bili su od topova britanskih krstarica, ali su im granate pali oko 4 000 metara od cilja. Domet im je još uvek bio premali. Krstarice nisu ni sada ispuštale iz vida nemačku eskadru i tako su nastavile progon. Pošto se izvukao iz bitke, učinivši veliki krug, pridružio im se Prins of Vels i sada su britanski brodovi sa sigurne udaljenosti nastavili da prate nemačku eskadru.

Dok je u britanskim štabovima vladala panika, nemačka eskadra je nastavljala plovidbu. Bizmark je na trenutak uspeo da povrati brzinu od 28 čvorova. Ipak, nakon jednog sata brzina nemačkih brodova je smanjna na 22 čvora, a na pučini se još uvek video debeli trag nafte koja je curila iz oštećenih rezervora Bizmarka. Daleko iza nemačke eskadre videle su se britanske krstarice koje su neumorno sledile i javljale kretanje nemačkih brodova. Nemcima je bilo najvažnije da se otresu svojih goniča. Hoće li Nemci uspeti? Sreća je ponovo počela da se smeši Nemcima. Vreme je naglo počelo da se pogoršava. To je bilo kao naručeno. Još ujutro admiral Litjens je obavestio preko radija nemačku komandu o sukobu, a sada je obavestio o oštećenjima kotlova i druge teškoće, kao i odluku da uplovi u Sen Nazer (Saint Nazaire). Potrebno je bilo da se na brodu obave popravke, pre nego što ponovo krene u operacije. O tome u britanskim štabovima nisu ništa znali.

U međuvremenu krstarica London, koja je pratila jedan konvoj, dobila je zadatak da napusti konvoj i najvećom brzinom krene ka severozapadu i da tamo pronađe nemačke brodove za snabdevanje i potopi ih. Sledećeg dana ona je uspela da pronađe nekolko brodova i da ih potopi. Ali to su bili samo oni brodovi u području Azora, a za ostale se nije znalo.

Britanski admiralitet je bio prinuđen da za kratko vreme organizuje najveći pomorski lov u istoriji. Sa raznih strana dovlačeni su brodovi i upućivani u područje gde se očekivalo da se pojavi Bizmark.

Na Bizmarku su razmatrali dalje mogućnosti svoje plovidbe. Donešen je zaključak da se pravac plovidbe promeni i da se iz jugozapadnog skrene na južni pravac, više prema sredini Atlanskog okeana. U međuvremenu je admiral Litjens preko radija dao poziv svim podmornicama: „Podmornice neka se sakupe približno 54 stepena i 10 minuta severno i 42 stepena i 10 minuta zapadno sutra u zoru. Dolazeći sa severa, pokušaću da teške brodove, koji progone Bizmarka navučem u to područje radi torpednog napada. Komadant eskadre“. Nekoliko sati kasnije dobio je potvrdu da će se podmornice biti u određenom području. Britanski brodovi nisu ni slutili da im se sprema zamka.

Oko 18:30 Bizmark je naglo skrenuo u područje prekriveno maglom i nestao iza zavese od magle. Na radaru su Britanci primetili da je Bizmark ponovo naglo skrenuo. Ali komadant Safoka je ponovo bio oprezan i odmah je naredio skretanje uz istovremeno povećanje brzine do krajnih granica. Međutim, bilo je već prekasno. Bizmark je ispalio devet plotuna na Safok ali ga nije pogodio. Očekivalo se da to uradi svakog trenutka.

Iznenada je došlo do promene. Pučinom su odjeknuli novi plotuni teških topova, ali ovog puta to nisu bili topovi sa Bizmarka. Teške granate su počele da padaju oko nemačkog broda. To su bili topovi sa bojnog broda Prins of Vels koji je sa daljine od 27 000 metara pokušao da pogodi Bizmarka. Nakon još nekoliko ispaljenih plotuna Bizmark se okrenuo i vratio na prvobitan pravac.

Na britanskim brodovima nisu još ni slutili koja je bila prava svrha ovog Bizmarkovog ispada. Ovaj vešti manevar nije imao svrhu da uništi Safok, nego da stvori utisak kao da će tako biti, i da se sva pažnja britanskih brodova skrene na međusobnu artiljerijsku vatru. Time duže vreme nisu pogledi pratili tešku nemačku krstaricu Princ Eugen. A to je bila i prava svrha. Zadržavši britanske brodove, Bizmark je omogućio krstarici da neprimećeno napusti područje i nestane na širokoj pučini. Nemački manevar je potpuno uspeo i Princ Eugen je nestao iz vida britanskih brodova.

Oko 7 sati uveče admiral Litjens poslao je depešu nemačkoj komandi: „Kratka bezusešna bitka s britanskim bojnim brodom. Princ Eugen je uspeo da pobegne radi popune goriva. Neprijateljski brodovi nas i dalje prate. Komadant eskadre“. Dva sata kasnije radio-stanica na Bizmarku je uputila sledeću depešu: „Zbog radara ne možemo izbeći progon protivnika. Istrošili smo gorivo, skrećem direktno za Brest. Komadant eskadre“.

Bizmark se već nalazio na oko 300 milja jugoistočno od južnog vrha Grenlanda, i sve se više udaljavao ka velikim prostranstvima Atlantika.

Vest da je Bizmark ponovo uspeo da pobegne bila je novi „grom iz vedra neba“. Sa svih strana avioni velikog akcionog radijusa su pretraživali morsku površinu, ali bez uspeha. Prošlo je već trideset sati od njegovog poslednjeg poznatog položaja. On je za to vreme mogao prevaliti preko 700 milja u bilo kom smeru.

Na samom Bizmarku dugo nisu znali da su uspeli da izbegnu poteru. Stanje nemačkog broda nije bilo najbolje i kvarovi koji su bili posledica bitke, zahtevali su da budu otklonjeni. Zbog toga je trebalo stići u neku luku. Najteže se osećao gubitak nafte, jer su oštećenja u tankovima ne samo propuštala naftu u more, nego je bilo onemogućeno da se koristi 1 000 litara nafte iz skladišta goriva zbog oštećenog spojnog cevovoda. To je moglo imati teške posledice jer je svaka tona nafte dragocena.

Tek iznenada, 26. maja 1941. u 10:30 izjutra hidroplan Katalina spazio je Bizmarka. Odmah je poslao radio depešu. U britanskom admiralitetu su bili veoma zabrinuti. Bizmark se nalazio 690 milja zapadno od Bresta, i ako nastavi istom brzinom, on će se dočepati te velike francuske baze već idućeg dana uveče. Još mnogo ranije stići će u područje koje će biti u dometu nemačke avijacije. U to područje britanski brodovi nisu smeli da zalaze. To je značilo da preostaju još samo 24 časa ili će Bizmark pobeći.

Naređeno je nosaču aviona Ark Rojal da odmah spremi avione za torpedni napad. U 14:40 su poleteli prvi britanski avioni ka Bizmarku. Ukupno je poletelo 14 torpednih aviona. Na moru je vladala oluja. Oblaci su bili gusti i prilično niski, dok su jaki talas šumili ispod njih. Avioni su se žurili prema odredištu, a piloti su smatrali da im neće biti teško da prepoznaju neprijatelja, jer su u uputama pre poletanja dobili informaciju da u čitavom području pred njima nema nijednog britanskog broda. Prema tome svaki brod, koji nađu, biće Bizmark. Nisu ni slutili kakvo ih teško iznenađenje čeka.

Bilo je već 16:00. Britanski avioni su već trebali da izvrše napad u to vreme, ali nisu stizale nikakve informacije. Napetost je sve više rasla. Tek u 18:30 je stigla radio-depeša koja je izazvala veliko razočarenje. Avioni su javljali da nisu postigli nijedan pogodak. Zapravo, događaji su bili mnogo gori nego što se to moglo iz depeše naslutiti. Britanski piloti su greškom napali svoj brod, krstaricu Šefild, koja je bila udaljena oko 20 milja od pravog cilja. Na sreću nijedano torpedo nije pogodilo krstaricu Šefild.

Oko 19:00 avioni su ponovo uzleteli u napad. Bilo ih je 15. Leteli su prema Bizmarku i čim su ga ugledali prešli su u napad. Dva torpeda su pogodila nemački brod od kojih je jedan pogodak bio sudbonosan. Torpedo je udarilo iza propelera i eksplozija je raznela kormilo. Bizmarkom više nije moglo da se upravlja. Dva puta se okrenuo u krug, a brzina mu je naglo opala.

U nemačkoj komandi brzo su doznali za nepovoljne vesti. Već u 20:45 sa Bizmarka je poslata radio-depeša: „Napadaju nas avioni sa nosača, komadant eskadre“. Svega dvadeset minuta kasnije nova radio-depeša: „Približan položaj broda 47 stepeni i 40 minuta severno, a 40 stepeni i 50 minuta zapadno, primili torpedni pogodak u trup i krmu, komadant eskadre“. Odmah zatim je usledila depeša: „Brod nesposoban za upravljanje, komadant eskadre“.Iza toga u etru je nastupila tišina.

Na Bizmarku je admiral Litjens prelistavao primljene depeše od prošlog dana. Držao je u ruci depešu koja je glasila: „U pripremi su jake snage avijacije radi zaštite vašeg povratka. Poslato je pet podmornica i tri razarača u susret. Možete slobodno nastaviti putem za Brest i Sen Nazer. Ako bude potrebno možete uploviti i u La Palis. Javite kada dođete na 10 stepaeni zapadno. Komanda Zapad“. Uz to je admiral uzeo drugu depešu koja je glasila: „Loše vreme onemogućuje da vam pružimo vazdušnu zaštitu. Komanda Zapad“. Admiral se gorko nasmejao i okrenuo svom načelniku štaba i pruživši mu depešu rekao: „Pogledajte ovo! A engleski avioni lete pri svakom vremenu i na svakoj udaljenosti“.

Ali Litjens nije popuštao. Po svaku cenu je hteo da se probije do Bresta. Noć se spuštala, a oluja je i dalje vitlala Atlantikom. U međuvremenu, kasno uveče, privremeno osposobljeni Bizmark je iznenada promenio pravac i otvorio vatru na krstaricu Šefild. Ali je gađanje bilo dosta slabo i granate su padale daleko od krstarice. Malo kasnije, sledeći plotuni od 381 mm su počeli da padaju u neposrednoj blizini krstarice. Nakon kratke bitke Bizmark je naglo skrenuo. Komadant krstarice Šefild je bio prisiljen da javi admiralitetu da je ponovo izgubljen kontakt sa Bizmarkom jer mu je pri poslednjem bizmarkovom napadu oštećen radar.

U međuvremenu su na nemačkom brodu vršili grozničave napore. Ekipe mehaničara nastojale su da sa najvećom brzinom postave drugi dimnjak, da bi potpuno promenili izgled broda. Opravdano su računali na to, da je na pučini velik broj britanskih brodova koji plove pojedinačno i u grupama, i da postoji mogućnost da se izgledom zbuni protivnik, naročito pri slaboj vidljivosti i jakoj oluji. Nije isključeno da bi ta ideja i uspela, da se priroda nije umešala. Oluja je bila tako jaka, da je uz veliki prasak polomila i odnela tek izgrađen ali slabo i na brzu ruku uređen dimnjak. Bizmark je dobio raniji izgled. Da stvar bude još gora Šefild je nekoliko trenutaka kasnije ponovo primetio Bizmarka.

Zatim su Britanci u 10:38 pokušali da sa pet razarača iznenade Bizmarka. Međutim, na Bizmarku je na vreme data komanda: „Razarači sa leve strane“. Počela je teška i krvava bitka koja je trajala gotovo do sedam sati izjutra. U jednom trenutku su se razarači udaljili i na pučini je privremeno zavladao mir. Ali to nije dugo trajalo, razarači su se vratili i ponovo prešli u napad. Razarači Cossak, Zulu, Maori, Sikh i Plorun su pokazali te noći izvanrednu hrabrost i požrtvovanje. Razarač Zulu je uspeo da sa 4 500 metara ispali 4 torpeda. Nažalost, nijedan torpedo nije pogodilo cilj.

Koristeći Bizmarkovu borbu sa razaračem Maori, razarač Cossak je sa druge strane zauzeo povoljan položaj i sa udaljenosti od 5 500 metara lansirao je tri torpeda prema Bizmarku. Nešto kasnije jaki plamen je bljesnuo na Bizmarkovom boku. Veliki brod je dobio još jedan pogodak torpedom. Javljeno je da je Bizmark stao. Zatim je razarač Sikh lansirao još četiri torpeda sa udaljenosti od 6 000 metara. Nešto kasnije odjeknula je još jedna eksplozija što je značilo da je Bizmark dobio još jedan pogodak. Zatim su razarači na kratko, usled mraka, izgubili Bizmarka iz vida.

Kada je svanulo, Bizmark se ponovo ukazao pred razaračima. Razarači su izveli još jedan napad ali bez uspeha, pa su nastavili da prate nemački brod sa sigurne udaljenosti. Bizmark već nije imao nikakve šanse da pobegne. Daleko na horizontu približavala se krstarica Šefild, dok su jake britanske snage trebale da se pojave svakog trenutka. Istorijski dan, 27. maj 1941, donosio je nove i dramatične događaje.

Bizmark je nastavio plovidbu, a na sigurnoj daljini su ga pratili britanski razarači. Borbe od prethodne noći ostavile su na njemu krupne tragove. Još u toku noći Bizmark je uputio sledeću depešu: „Brod nesposoban za manevar. Borićemo se do zadnjeg metka. Živeo Firer. Komadant eskadre“. Oko 2 sata kasnije na Bizmarku je primljena sledeća depeša: „Posadi bojnog broda Bizmark.Čitava Nemačka je sa vama. Sve što bude moglo da se uradi, biće urađeno. Vaše uzorno držanje na vršenju dužnosti ojačaće naš narod u borbi za opstanak. Adolf Hitler“. Kada je bledo svetlo zore obasjalo istočni horizont, poslao je admiral Litjens sledeću depešu: „Pošaljite podmornicu da preuzme ratni dnevnik. Komadant eskadre“. Mreža oko Bizmarka se sve više stezala.

Sat je pokazivao 8:47 kada je britanski bojni brod Rodni konačno sustigao Bizmarka i okrenuo svoje topove kalibra 406 mm prema njemu. Počela je konačna bitka. Nekoliko sekundi kasnije prsnuo je plotun i sa bojnog broda King Džordž V. Visoki stubovi vode su pokazivali da britanske granate padaju blizu Bizmarka.

Bizmark nije odmah odgovorio. Dve minute kasnije sevnuli su topovi sa Bizmarka. Nemačko gađanje je i ovog puta bilo izvanredno. Koristeći se gužvom koja je nastala i krstarica Norfok je otvorila vatru iz svojih topova od 203 mm. Sad su oko Bizmarka padale britanske granate iz svih pravaca. Granate su počele da pogađaju razne delove broda. Svaka eksplozija nanosila je veća ili manja oštećenja. Posle jednog plotuna sa Rodnija, eksplozija je opesposobila uređaj za upravljanje vatrom na Bizmarku. Bilo je 9:12 kada se to dogodilo. U borbu se uključila i britanska krstarica Dorsetshire. Krstarica Norfok je uspela da se namesti i da lansira 4 torpeda ali bez posledica.

Bizmark je bio sve teže razaran, a njegova topovska vatra postajala je sve slabija. Njegove dve topovske kule već su ćutale. Ostala je još samo jedna topovska kula i samo bi još njena dva topa od 381 mm povremeno sevnula. U 10:00 ućutali su i poslednji njegovi topovi. Britanski brodovi su nastavili da ga tuku artiljerijom. Britanci su ga pogađali čitav sat, ali se brod još uvek držao na površini mora. Unutrašnja konstrukcija je bila tako vešto i tako čvrsto napravljena da su svi motori još uvek radili, da su turbine i pomoćne mašine bile u besprekornom stanju i sve donje prostorije nisu osećale ništa od oštećenja.

Britanci su postali nestrpljivi. Bojni brod Rodni se približio na samo 2 700 metara i lansirao poslednja dva torpeda od kojih je jedno torpedo pogodilo Bizmarka. Krstarica Norfok je sa iste udaljenosti lansirala još 4 torpeda od kojih je samo jedan pogodio trup Bizmarka. Ali on još uvek nije hteo da potone. Nije se čak ni nešto osetnije naguno na neku stranu. Bilo je to skoro neverovatno. Tako nešto do tada nije bilo poznato u istoriji pomorskih ratova.

U 10:20 krstarica Dorsetshire je ispalila dva torpeda koja su pogodila nemački brod, nakon čega je lansirala još jedan torpedo sa druge strane nemačkog broda koji je takođe pogodio. Tek sad je Bizmark počeo da se postepeno naginje. Nagib je postao sve veći, tako da se paluba približila površini vode, a onda se trup broda okrenu sve dok se dno nije pojavilo na površini. U 10:40 Bizmark je nestao u dubinama Atlanskog okeana.

Do poslednjeg trenutka Bizmark se hrabro i požrtvovno borio protiv višestruke premoći. Prema jednodušnom mišljenju u izvještajima svih komandanata britanskih brodova, koji su učestvovali u ovoj operaciji, artiljerijsko gađanje Bizmarka je bilo izvanredno. Upravljanje vatrom bilo je odlično, a rasipanje plotuna vrlo malo. Kvalitet topova i uređaja za upravljanje vatrom, jednako kao i uvežbanost osoblja, bila je po mišljenju britanskih komandanata daleko iznad stanja u britanskoj mornarici.

Za uništenje Bizmarka morali su Britanci da upotrebe ogromne pomorske snage: 8 bojnih brodova, 2 nosača aviona, 4 teške i 7 lakih krstarica, 21 razarač i 6 podmornica. Gotovo polovina od svih ovih snaga stvarno je i stupila u borbu i uložila je velike napore da pošalje na dno grdosiju čelika od 52 000 tona. S Bizmarkom je nestala i većina njegove posade: od 2 000 ljudi uspelo je da se spasi samo 108. Gotovo svi su bili samo mornari, među njima dva niža oficira ali nijedan viši oficir. Spasili su ih krstarica Dorsetshire i razarač Maori.

Podmornica U-74 koja je poslata da preuzeme ratni dnevnik Bizmarka uspela je da spasi još četiri preživela. Puna dva dana tražila je podmornica preživele, ali je jaka oluja otežavala potragu. Na površini Atlantika plivale su samo brojne lešine i olupine Bizmarka. Poslednji čin tragedije bio je završen.

Na račun nemačke Luftvafe čule su se tih dana mnoge gorke reči. Držanje nemačkog vazduhoplovstva i nemačkih štabova naišlo je na veliku osudiu u svim krugovima nemačke flote. S pravom je mornarica optuživala vazduhoplovstvo kao velikog krivca za tešku sudbinu Bizmarka.

Tokom 1934. godine rad na “kratkom metku” 7,9×46 započela je “Rhciniseh-Westfalische Spreng-stoff AG” (RWS). Istovremeno, direktor “Waffen und Munitionhersteller Gustav Gencchow” (GECO). inž. Vinter (Winter), konstruisao je uspešniji metak 7,75×39,5 M35. Ukupna dužina metka, koja je u početnoj fazi iznosila 55 mm, 1938. je povećana na 58 mm, a 1942. kalibar je redukovan na 7,62 mm. Bez ikakvih želja za insinuacijama, napominjemo da je kasniji sovjetski “kratki metak” 7,62×33 mm M.43 (polaznica za razvoj “kalašnjikova”) imao identičan oblik i slične karakteristike. U svakom slučaju, oko Vinterovog metka M35 razvijen je “Vollirner-Maschinen-Karabiner M.35″ ili “Aparat 35″ (stariji Folmerov poluautomatski karabin 7,9×57 SG29, prilagođen novom metku i automatskom režimu vatre). Vermaht je testirao A35 sve do 22. avgusta 1939. kada je zaključeno da početak rata ne dozvoljava dalje “gubljenje vremena, energije i novca”.

Pred sam rat, najpragmatičnijom se pokazala firma “Polte” iz Magdeburga. Ona je standardni pešadijski metak 7,9×57 mm jednostavno “skratila” (čaura je najpre skraćena na 35, pa na 33 mm), opremila ga šiljatim zrnom sa gvozdenim jezgrom mase 6,95 g, i barutno punjenje redukovala na 1,4 g (od 1943. 2 g); ovim je postignuta V0 od 650 do 685 m/s. Iako je Hitlerovo mišljenje bilo neprikosnoveno, nemački vojni stručnjaci tog vremena, i pored Firerovog otpora, ipak su radili na projektima za koje su bili sigurni da imaju perspektivu. Tako se i “Ured za oružje Vermahta” (WaA) opredelio upravo za “Pelteovo” rešenje. Da bi svoju odluku uspeo zvanično da verifikuje. “Ured” je metak 7,9×33 nazvao “pištoljskim” (“Pistolenpatrone 43 m.E”). O dalekosežnosti ove odluke najbolje govori podatak da je februara 1943. “pištoljski metak 43″ usvojen kao osnovica za razvoj famozne Stg-44.

HITLERU IZA LEĐA

Mimikrija oko metka prenela se i na samo oružje: razvijajući novu pešadijsku pušku velike vatrene moći, stručnjaci su je sve vreme nazivali “automatom” ili “karabinom”. Vermahtov “Ured za oružje” je, još 1938. godine, poverio fabrici “C.G. Haenel Waffen – und Fahrradfabrik” da ili razvije novi automatski “karabin”, ili da usavrši “Aparat 35″. Kako se ubrzo odustalo od Folmerovog “Karabina M35″, direktor fabrike, inž. Pelte, naložio je Hugu Šmajseru da započne rad na novom oružju, zasnovanom na Pelteovom “kratkom metku”. Uz to, WaA je postavio i uslov prelaska na proizvodnju “štampanjem limova”. Za razvoj ove tehnologije angažovana je “Buromaschinenfabrik mit Blech-Ehrfa-hrung” fabrike “Merz-Weken” iz Frankfurta. Naravno, ova limarska firma nije bilu u stanju da ispoštuje oštre tolerancije i standarde vojne industrije, pa su prvi prototipovi zahtevali naknadnu doradu i ručno padešavanje.

Šmajser je, tokom razvoja novog “mašinskog karabina 1942 Henel” – Mkb-42 (H), iskoristio ideju o pozajmici barutnih gasova sa usta cevi (Vermaht je u to vreme još uvek bio protiv “bušenja” samog kanala cevi), “padajućem” blok-zatvaraču (rešenje slično Brauningovim idejama), udaraču i udarnoj igli na telu zatvarača. Konačno, oružje je dejstvovalo automatskom i jedinačnom vatrom, pri čemu je tokom rafalne paljbe zatvarač bio u “otvorenom” položaju (kako bi se izbeglo pregrevanje cevi i samoopaljenje municije).

Pomno prateći rad konkurencije čuvena firma “Carl Walther” iz Cela Melisa rešila je da se uključi u trku za dobijanje milionskog posla. Vlasnik firme, Fric Valter, pokušao je da “proturi” svoje staro rešenje, poluautomatski karabin A-115, takođe zasnovan na Pelteovoj municiji 7,9×33. Usavršavanje oružja pod novim nazivom Mkb-42 (W) povereno je Erihu Valteru, koji je cev “presvukao” limenom cilindričnom oblogom, koja je imala dvostruku funkciju: prednjeg kundaka i gasnog cilindra. Cev je na polovini dužine obostrano izbušena, a iza otvora, oko cevi, bio je montiran klizni zaptivni prsten. Nakon opaljenja, barutni gasovi prodirali su kroz otvore, ekspandirali u komori i potiskivali “šajbnu” u smeru završetka cevi. Ovde je prsten prenosio impuls klipu plasiranom u specijalnom cilindru iznad cevi. Klip je bio povezan sa nosačem zatvarača i usled primljenog impulsa, zajedno sa njim se pokretao unazad. Helikoidne vodice “primoravale” su zatvarač da rotira za 20 stepeni, i tako omogući izlaz bradavica iz specijalnih ležišta. Karabin je za razliku od Mkb-42(H) dejstvovao sa “zatvorenim” zatvaračem, a imao je tu prednost što je opaljenje vršio separatni udarac, smešten u rukohvatu.

USPEŠAN BORBENI TEST

Nemački “Ured za oružje” je, jula 1942, u Kumersdorfu testirao oba rešenja i, što je iznenađujuće – bio je zadovoljan i Henelovom i Valterovom konstrukcijom. Da bi lakše razrešio dilemu. Vermaht je konačnu odluku odgodio do dobijanja rezultata trupnih ispitivanja. Prema natporučniku dr Kudolfu Forenbaheru, 400 Mkb-42 oba tipa, predato je “kopnenoj grupi Šerer” koja se tokom sovjetske zimske ofanzive 1942-1943. našla u “kotlu” kod Holma.
Kako je oružje sa uspehom položilo borbeni test, Vermaht se konačno odlučio da uđe u serijsku proizvodnju “automatskog karabina”. Međutim, odlučeno je da novo oružje predstavlja sintezu najboljih ideja preuzetih sa Mkb-42(H) i Mkb-42(W). Sa Henelovog (bolje reći:Šmajserovog) oružja preuzet je sanduk od presovanih limova po “Mercovoj” tehnologiji, usavršeni sistem pozajmice barutnih gasova, kao i sistem bravljenja (sa “padajućim” zatvaračima) dok je od Valtera “pozajmljen” samo separatni udarac, smešten u rukohvatu. Kako je preovlađivao Henelov broj rešenja, Valter se povukao iz dalje konkurecije.

DODATNO USAVRŠAVANjE

Ovim nije bio završen razvoj oružja. Gasni cilindar, koji se pružao duž cele gornje širane cevi (uslovljeno mestom pozajmice gasova), skraćen je za 1/3 (znači, WaA je konačno prihvatio ideju bušenju vodištata zrna), a sa prednje strane zatvoren je zavrtnjem na kome se nalazio trn za slaganje pušaka u kupu. Zadnji nišan bio je klasičnog tipa, sa gajkom i preklapačom, dok je prednji bio izdignut na visokom postolju. Oružje se punilo odozdo, nepraktično dugim (260 mm) okvirom kapaciteta 30 metaka. Šina za montažu optičkog nišana “Zielfernrohr 41″, koja se kod Mkb-42 nalazila na postolju zadnjeg nišana, premeštena je na desnu stranu sanduka, neposredno iza otvora za izbacivanje čaura. Uz minimalne modifikacije, šina je mogla da “primi” IC noćni nišan “1229 Vampir” firme “Leitz”. koji je omogućavao dejstvo na distancama do 70 m. “Vampir” je imao masu od 2270 g što ne bi bilo tako strašno da uz njega nije išla i baterija, mase 13.600 grama! Konačno, “Ured za oružje” je ovo rešenje oficijelno usvojio pod oznakom “automat 43″ (MP43), što je opet predstavljalo svojevrsnu mimikriju, da bi se zavarali visoki vojni krugovi, ova oznaka je trebalo da insinuira kako se radi samo o usavršenom automatu MP40.

Vojnici na frontu prve primerke MP43 i MP43/I (neznatna modifikacija na ustima cevi) počeli su da dobijaju sredinom 1943. godine. O njihovom oduševljenju zbog povećanja vatrene moći (MP43 imao je kadencu od 500 metaka u minuti) verovatno ni ne treba govoriti. Svaki borac nosio je po 6 punih okvira, odnosno borbeni komplet od 180 metaka. Ovo je značilo da je vojnik morao da “tegli” čitavih 10 180 g (MP43 imala je masu od 4600, a pun okvir 930 g). Dalje, uvođenje MP43 značilo je i pojeftinjenje proizvodnje; za jedan MP43 bilo je potrebno 10 900 g, a za K.98k – 12 200 g sirovog materijala. Jedina primedba koja je stizala sa fronta odnosila se na dužinu i položaj okvira, koji je otežavao gađanje iz ležećeg stava, i činio vojnika uočljivom metom.

ZVANIČNO PRIZNANjE

Na hvalospeve koji su stizali sa Istočnog fronta nije mogao da se ogluši ni sam Hitler: septembra 1943. godine dozvolio je da se sa MP43 naoruža i njegova telesna straža, a da ne bi izgubio “glavnu ulogu” u nastanku revolucionarnog oružja, 6. aprila 1944. izdao je naređenje da se ono i oficijelno usvoji u naoružanje, pod nazivom MP44. Konačno, decembra iste godine, “zbačene su sve maske” i oružje je nazvano pravim imenom: “jurišna puška 44″ (Stg-44). Trebalo bi imati u vidu da između MP43, MP43/I, MP44 i Stg-44 nije bilo nikakve razlike. Ovde ne računamo pojednostavljenja i pojeftinjenja koja su diktirala sve veća kriza vojne industrije: zamenu punog, drvenog, kundakom od grubo profilisane drvene ploče, uvođenje plastičnih koricu rukohvata i prelazak na površinsku zaštitu fosfatizacijom.

Do danas nije otkriven tačan broj proizvedenih jurišnih pušaka; kretao se između 425 977 i 552 593. U svakom slučaju, nemački koncept novog pešadijskog oružja u vidu “jurišne” automatske puške sa slabijom municijom presudno će uticati na budućnost pešadijskog NVO.  Još tokom samog rata, Rusi su sa posebnim zadovoljstvom koristili zaplenjene Stg-44, a od ne malog značaja je i to što su Huga Šmajsera “odveli” u Iževsk i odmah uključili u Tehničku komisiju Crvene armije. Iako se to nigde ne spominje, sasvim je moguće da je upravo on “pozajmio” Mihailu Klašnjikovu tajnu “štampanja” limova prilikom stvaranja Ak-47.

Nakon Stg-44, Nemci su razvili još nekoliko prototipova jurišnih pušaka, od kojih je najpoznatiji “Uređaj 06 H” (Gerat 06 H, koji je konstruisao Ludvig Forgmiler). Forgmiler je posle rata prešao u Španiju, gde je razvijena puška CETME – rodonačelnika Hekler-Kohove G-3.

ZAKRIVLjENE CEVI

U razvoju ove puške, bilo je i apsurdnih modifikacija, kao što je Stg-44 sa krivom cevi, za gađanje iza ugla. Naime, Nemci su izvestan broj pušaka opremili cevima zakrivljenim za 30, 45 i 90 stepeni. Da bi ovim oružjem moglo da se nišani, ono je opremano periskopskim nišanom, sa sistemom ogledala. Međutim, ova ekstravagantna rešenja nisu bila praktična; cev zakrivljena za 90 stepeni, mogla je da izdrži samo 300 hitaca (“život” normalne cevi iznosio je 10 000 hitaca). Ovde vredi napomenuti da je, svojevremeno, i kragujevačka “Zastava” napravila automatsku pušku sa krivom cevi, koja nije imala bolju sudbinu od nemačkog uzora.

Rešenjem Saveznog sekretara za N.O. od 10. februara 1983. (pov. Br. 163-1/83). “Automat 7,9 mm M43, padobranski (nemački)” oglašen je “zastarelim i nepodobnim” za operativnu upotrebu. Da ne bude zabune: Uprava pešadije GŠ JNA, koja se, ko zna zbog čega, vodila kao “proizvođač” ovog oružja, pod “padobranskim automatom M43″ podrazumevala je nemački 7,9 mm “Maschinenpistole MP43″, alias jurišnu pušku Stg-44. Pridev “padobranski” ovom trofejnom oružju dodat je iz jednostavnog razloga, što je ono do tada činilo okosnicu naoružanja 46. i 63. padobranskog bataljona, odnosno, od 5. februara 1953. – 63. padobranske brigade JNA.

1931. godine general-major Osvald Luts (Oswald Lutz) je postavljen za “Inspektora Moto-transporta” pri nemačkoj armiji (Reichswehr) zajedno sa Hajncom Guderijanom (Heinz Guderian). Zadatak im je bio da stvore nemačke oklopne jedinice, kao i laki tenk koji bi bio okosnica pancer divizija. U 1933. godini proizvedeno je oklopno vozilo La.S (La.S-Landwirtschaftlicher Schlepper / LaS – agricultural tractor), nazvano tako da bi se sakrila njegova prava namena od potpisnika Versajskog ugovora. Posle izvršenih testova i ispitivanja februara 1934, unapređeni LKA (LaS) nazvan je Pancer I A (PzKpfw I Ausf A), i ušao je u proizvodnju aprila iste godine. Pre nego što će ući u proizvodnju, Guderijan je 15 Pancera I A predstavio Adolfu Hitleru. 

Pancer I je proizveden u dve osnovne, veoma slične varijante. Varijanta A je proizvedena od jula 1934. do juna 1936. godine, dok je varijanta B, sklapana od avgusta 1935. do juna 1937. godine. Obe verzije su proizvodile fabrike Henšel, MAN, Krup-Gruson i Dajmler Benc. Razlika im je bila u motoru. Verzija A je imala motor Krup 57 KS, dok je verzija B imala motor Majbah 100 KS. Obe varijante su imale dva člana posade, vozač i komandir/nišandžija. Osnovno naoružanje su činila dva 7.92 mm MG 13 mitraljeza čija je brzina gađanja bila oko 650 metaka u minuti.

1935/1936. u Pz I A je eksperimentalo ugrađen dizel motor Krup M601 (Krupp M601), ali na žalost on je davao samo 45 KS, i ta ideja sa dizel motorom je odbačena.

Pz I A je testiran u ratnim uslovima u Španskom građanskom ratu (1936-1938). Prva 32 Pz I A su stigla u Španiju oktobra 1936. Tokom rata neki Panceri su eksperimentalno naoružani italijanskim 20 mm topovima Breda. Nemačka vrhovna komanda je iskoristila rat da proveri svoje novo oružje kao i taktiku “Blickrig”. Njegov veoma tanak oklop predstavljao je zaštitu samo od lakog naoružanja tako da ovaj tenk nije imao nekog naročitog uspeha u Španiji.

Krajem 1938. godine Pz I je već bio zastareo tenk i već tada nije predstavljao nikakav borbeni potencijal. Potrebna su bila unapređena. Tako su nastale verzije C i F sa kompletno novim dizajnom. Verzija C je proizvedena u samo 40(46) primerka. Verzija D kao unapređena verzija verzije C proizvedena je u veoma malom broju. I na kraju Pz I F (ojačan oklop) je proizveden u samo 30 primerka. Pancer I se u nemačkom naoružanju zadržao sve do kraja rata. Prošao je sva ratišta Istočnog fronta, bio u Jugoslaviji i Grčkoj pa sve do Normandije i iskrcavanja saveznika. Jedan primerak Pz I F iz 1. Pancer divizije se nalazi na Kalemegdanu u Vojnom muzeju.

Veoma je zanimljiva ideja da se od Pz I A napravi protiv-avionsko oruđe, flakpancer (Flakpanzer I Sd.Kfz.101) naoružan sa 20 mm Flak 38L/112.5 topom. Na mesu gde se nalazila kupola namontiran je ovaj top. Poslednji primerak ovog flakpancera uništen je kod Staljingrada januara 1943. godine.

Pancer I se dosta koristio u propagandne svrhe, kao i u predratnim vojnim manevrima. Takođe je odigrao i svoju ulogu u Poljskoj, Francuskoj i Severnoj Africi. On je bio osnovin nemački tenk tokom poljske kampanje sa oko 1445 primerka, što je bilo oko 50% svih tenkova koji su se nalazili u upotrebi u nemačkoj armiji. Pz I je poslat u Afriku gde se borio sa velikim filterima, a bio je opremljen i sa unapređenim ventilacionim sistemom. Neki od Pz I A koji su služili u Africi su bili prepravljeni od strane svojih posada, pa im je ugrađen bacač plamena koji je imao domet i do 25 m.

Pancer I je bio mali tenk koji je dizajniran za popunu predratnih Pancer divizija. Bio je veoma jeftin za proizvodnju, brz i veoma pokretan, ali su njegov oklop i naoružanje bili više nego skromni. On je bio prvo oklopno nemačko vozilo koje je ušlo u masovnu proizvodnju. Početkom 1942. Pz I je povučen iz službe u armiji i prebačen na službu u jedinice Policije i jedinice za Anti-partizansku borbu.