Rođen u Valjevu 16. aprila 1907. godine. Završio je Vazduhoplovnu izviđačku školu u Novom Sadu 1932. godine u 11. klasi, a 1934. godine je dobio zvanje vojnog izviđača: Pilotsku školu Prvog vazduhoplovnog puka u Novom Sadu završava 1935., a 1937. Pilotsku lovačku školu Šestog vazduhoplovnog puka u Zemunu i 1938. završava Vazduhoplovnu školu gađanja u Beloj Crkvi. Rat 1941. godine ga zatiče na dužnosti komandira 102. eskadrile 6. lovačkog avijacijskog puka na zemunskom aerodromu.

Prvog dana rata, 6. aprila 1941. godine, kapetan Žunjić je na avionu Meseršmit Me-109E poleteo na čelu svoje eskadrile, da se suprotstavi daleko nadmoćnijem i modernije opremljenom neprijatelju, čija je formacija od 468 aviona besomučno napadala Beograd. U neravnopravnoj borbi Žunjić uspeva da obori jedan nemački bombarder, a zatim i sam biva oboren od lovaca iz pratnje hrabro se boreći do smrti. Uspevši da padobranom iskoči iz zapaljenog aviona biva pogođen i teško ranjen i ne mogavši da upravlja padobranom pada u reku Tamiš, blizu Pančeva, gde je kasnije pronađen i sahranjen, a u toku okupacije su njegovi posmrtni ostaci preneseni u Beograd. Nemci su prekršili kodeks viteškog ratovanja u vazduhu ubivši bespomoćnog pilota, koji je visio na gurtnama padobrana. Kao i mnogi vazduhoplovci i Žunjić predstavlja svetao primer i putokaz budućim pokolenjima kako se biva pravi čovek i vojnik, kako se čuva patriotska, vojnička i ljudska čast prinoseći na oltar otadžbine najveće bogatstvo – sopstveni život.

AM: Znamo, da se o Aprilskom ratu 1941. godine jako mnogo pisalo i da je on detaljno istorijski i dokumentovano obrađen više puta. Glavni povod za ovaj naš razgovor je poređenje i povlačenje paralele početka rata 6. aprila 1941. i 24. marta 1999. godine. Želeli bismo da nam iznesete Vaš doživljaj početka rata 6. aprila 1941. godine, kako ste leteli, kao i neke Vaše impresije i interesantne događaje.
Nikolić: Za mene je rat počeo mnogo pre, još 7. novembra 1940. godine kada su Italijani bombardovali Bitolj. To je bila provokacija da se Jugoslavija uvuče u rat. Naša 102. eskadrila je bila stacionirana na zemunskom aerodromu, ali je 8. novembra određena da leti za Mostar, kako bismo pružali zaštitu primorskog pojasa, uglavnom Boke Kotorske, pa duž obale sve do Splita. To je bio naš prvi ratni zadatak. Zašto je baš naša eskadrila bila određena za taj zadatak? Verovatno zato, što je velika većina nas pilota bila neoženjena pa nije bilo problema oko odvajanja od porodica, a bili smo zaista i kompaktna celina. U tom našem odlasku za Mostar bilo je nekoliko interesantnih situacija i u vazduhoplovnom smislu i u pogledu cele organizacije našeg preleta s aerodroma “Zemun” na aerodrom “Mostar” , a nju je preuzela Komanda Vazduhoplovstva iz već pomenutih razloga. Toga dana je meteorološka situacija bila veoma složena i Mostar je bio pokriven niskim oblacima. Kao i kod svakog preleta određen je alternativni aerodrom – a to je bio aerodrom “Rajlovac” kod Sarajeva. Cele te jeseni 1940. godine sa beogradskog i novosadskog aerodroma su vršeni preleti na druge aerodrome i obavljani važni zadaci. Leteli smo na avionima Meseršmit Me-109 i nadali se da će se vreme poboljšati. Očekivali smo, da će nas na aerodromu “Mostar” pre sletanja dočekati sva obaveštenja potrebna za prelet, pa i meteorološka. Ali, zbog lošeg vremena nismo mogli sleteti na aerodrom “Mostar”. Naš komandir Miloš Žunić je pokušavao da s aerodromom uspostavi radio-vezu, dok smo kružili nad aerodromom očekujući odobrenje da se spustimo. Ali, s aerodroma se niko nije odazivao. Izvesno vreme smo kružili i čekali i bili u veoma nezavidnoj situaciji. Komandir je naredio da se uputimo ka alternativnom aerodromu “Rajlovac”, koji je bio najbliži Mostaru. U poretku kako smo leteli pripremali smo se da sletimo i u trenutku završnih priprema za sletanje ispred sebe smo umesto aerodroma ugledali vodenu površinu. Bili smo zapanjeni. To je za nas bio dosta težak i isključiv momenat: na matični aerodrom “Zemun” više nismo mogli da se vratimo, na “Mostar” nismo uspeli da sletimo jer nema radioveze, a alternativni aerodrom “Rajlovac” se nalazio pod vodom. Suv je bio samo jedan uski travnati pojas između hangara i ostalog dela piste. Nismo imali izbora i komandir je naredio da se spustimo na taj suvi deo piste ili smo mogli da zaronimo u vodu. Sa svih 10 naših aviona smo bezbedno, bez oštećenja i bez povreda, sleteli na uski deo piste, jer su svi piloti bili dobro utrenirani. Osetili smo olakšanje. Ali, nikada nismo saznali, kako to i zašto da najviša Komanda Vazduhoplovstva napravi tako krupna dva previda, niti da li je bilo slučajno ili ne. Kasnije smo saznali, da u Rajlovcu nisu čak ni znali da su određeni za alternativni aerodrom. Čak se moglo dogoditi da sa Rajlovca otvore na nas vatru, jer su Italijani dan ranije bombardovali Bitolj, pa su oni mislili daje sad Rajlovac na redu. Ali, srećom, to se nije dogodilo. Tako smo mi iz 102. eskadrile uspešno ali teško obavili svoj prvi ratni zadatak. Sutradan smo odleteli za Mostar.

AM: 6. aprila su poletela dva para u izviđanje. Sa kim ste Vi leteli i kako je to izvedeno ?
Nikolić: Ujutro u 4 sata i 30 minuta 6. aprila 1941. godine u izviđanje je poletela prva para: komandir naše eskadrile, kapetan II klase – Miloš Žunić i narednik Vukadin Jelić. U 5 sati i 30 minuta smo, kao druga dva para, poleteli: potporučnik Miodrag Bošković i ja – tada kapetan II klase. Patrolirali smo u rejonu Vršac – Bela Crkva prema rumunskoj granici, odakle su se očekivali Nemci sa tenkovskim jedinicama. Samo da naglasim, da smo mi – 102. eskadrila prethodnog dana (5.aprila) doleteli iz Mostara na aerodrom “Beograd” u Zemunu, gde je stacionirala 51. grupa 6. lovačkog puka koja je raspolagala sa tri eskadrile, ali je samo naša eskadrila imala 10 aviona meseršmit Me-109E, dok su druge dve eskadrile imale samo 6 domaćih lovačkih aviona IK-3 i dva već zastarela francuska razarača tipa potez-63. Tako je organizovano da se u patroliranje poleti u parama. Kada smo Bošković i ja završili izviđanje, nakon 50 minuta smo se vratili na matični aerodrom i izvestili pretpostavljene da nismo primetili ništa sumnjivo niti neuobičajeno. Nakon sletanja doručkovali smo na krilu našeg aviona, dok je sledeća para odlazila u izviđanje. Naš komandir se pojavio sa komandnog mesta trčeći prema nama i pokazujući rukama da poletimo. Dok smo sedali u avion i pripremali se za poletanje, radiom nam je javio da su nemački avioni iz pravca Mađarske kod Subotice preleteli našu granicu i da se kreću u pravcu juga, ka Beogradu. Nismo poleteli po određenom redosledu, već onako kako je ko pre stigao, jedan za drugim. Mi smo krenuli u njihovo presretanje. Kada smo zauzeli pravac zapadno od Pančeva primetili smo toliku masu aviona, kakvu nikada do tada nismo videli, nebo se crnelo od aviona. Mi smo praktično uleteli u taj roj aviona i faktički se izgubili.

AM: Koji je to, po Vašoj proceni, bio odnos snaga naše i neprijateljske avijacije ?
Nikolić: Stvarni odnos snaga između neprijateljske i naše avijacije je bio 6:1. Ali, ako se računaju samo moderni lovci, koji su sa jednakim tehničko-taktičkim osobinama mogli da se suprotstave Nemcima, onda je taj odnos još nepovoljniji po našu lovačku avijaciju. Samo da napomenem, da smo mi piloti-lovci bili dobro obučeni za borbu u parovima, ali ne i za borbe u većim formacijama, što je predstavljalo veliki nedostatak, jer su Nemci bili majstori upravo u taktici grupne borbe, koju su usavršili i utrenirali u okršajima od Poljske do bitke za Britaniju. Nemci su napad na Beograd izveli u prvom talasu sa 234 bombardera Ju-87 “Štuka” i 160 dvomotornih bombardera različitih tipova oko 6 časova i 50 minuta. Sa manjim pauzama napad je trajao sve do 8 časova. Nas 10 meseršmita Me-109E je poletelo u susret toj masi neprijateljskih aviona i 8 aviona IK-3. Jedan naš avion je otkazao u preletu, dva su bila u izviđanju, tako da je naša eskadrila poletela sa 7 aviona, a ove druge eskadrile sa 7 aviona IK-3, znači ukupno 14 aviona. U tom naletu Nemci su leteli na avionima meseršmit Me-109F, znači dosta modernijim od naših aviona. Mi smo bez dvoumljenja uleteli u taj roj aviona, uopšte ne razmišljajući koji je to neravnopravan odnos snaga. Međutim, naši piloti su se u moralu i želji za otporom pokazali kao ravnopravni protivnici iskusnijem, brojčano nadmoćnijem i savremenije opremljenom neprijatelju, što u vazdušnim okršajima ima važnu, često i presudnu ulogu.

AM: Na kojim ste sve tipovima aviona leteli u Vašoj dugoj i bogatoj letačkoj karijeri?
Nikolić: Školovao sam se na francuskom avionu anrio, zatim sam leteo na našem avionu fiziru; od borbenih aviona to su bili: potez-25 i brege-19 (najviše), a od lovačkih aviona to su bili: avija bH-33, hoker fjuri i meseršmit Me-109E

AM: Koji je bio Vaš omiljeni avion?
Nikolić: Najviše sam voleo poljske jedrilice cegling (zogling), a u svim avionima sam se osećao lepo i sigurno, kako to i priliči pilotu. Ipak jedrilice su ostale moja najveća ljubav.

AM: Gospodine Nikoliću, kako Vi kao pilot vidite podudarnost situacije 6. aprila 1941. godine i napad tako brojnih nemačkih snaga i agresiju 19 zemalja NATO-pakta 24. marta 1999. godine na našu zemlju?
Nikolić: Sadašnji naši mladi piloti rade i dejstvuju upravo onako kako smo se i mi poneli daleke 1941. godine. Ti divni momci su neustrašivo i nesebično jurnuli u roj, u masu neprijateljskih daleko modernijih, savremenijih i opremljenijih aviona. Može se reći, da je odnos snaga i tada i sada bio neravnopravan i u korist neprijatelja, s tim što su avioni koje mi sada imamo u našem RV moderniji i veća su sigurnost za pilote. Kad slušam o podvizima ovih mladih ljudi, ja ih doživljavam duboko i kao da sam se vratio u mladost. Oni su pravi profesionalci i na visini su svojih teških borbenih zadataka i moraju pobediti. Neprijatelja su već porazili – vojnički, moralno, profesionalno, jer oni znaju da brane svoj narod i slobodu i čast svoje otadžbine.

AM: Kada ste nam pričali o svom oslobađanju iz zarobljeništva i napuštanju Osnabrika rekli ste, da ste bili srećni i sigurni što je sloboda blizu, jer su Vas oslobađali saveznici. Da li Vi kao čovek i kao pilot možete da prihvatite činjenjicu da nas upravo nekadašnji saveznici sada bombarduju, da uništavaju našu lepu zemlju, civile, vojsku, a zajedno smo se borili protiv fašizma i Hitlera?
Nikolić: Izgleda mi prosto neverovatno da se tako nešto moglo desiti, to je užasna transformacija. Da se nekadašnji naši saveznici mogu ponašati tako nerazumno, zločinački i izdajnički – moj mozak ne može da prihvati. Oni su izdali, razumete, mi smo im verovali. Ali, istovremeno sam zadivljen našim RV i PVO, jer se bore kao da su ravnopravni sa protivnikom i zadivljen sam njihovim rezultatima koje postižu iz krajnje inferiornog položaja u odnosu na nadmoćnijeg neprijatelja u svakom smislu. Tu je u pitanju visok moral naše vojske i ljubav prema domovini. To agresori ne razumeju.

AM: Da li su i Nemci kršili kodeks viteškog ratovanja u vazduhu, kako to sada rade NATO-piloti otvarajući vatru na pilota koji se katapultira?
Nikolić: Dešavalo se kršenje kodeksa viteškog ratovanja da protivnički pilot bude napadnut, dok se nalazio u potpuno bezizlaznom položaju viseći na gurtnama padobrana. Upravo tako je stradao naš komandir Miloš Žunić, kada ga je nemački pilot-lovac pokosio nakon iskakanja.

AM: Kakva je Vaša poruka kao iskusnog pilota mladim pilotima našeg RV i PVO?
Nikolić: Ja želim da mladim pilotima čestitam na junačkoj i viteškoj borbi i da izdrže i nastave kako su i počeli i tako daju konkretan učinak na dejstvo neprijatelja. Opravdali su moral i veličinu profesije koja se zove pilot i u svemu su sledili primer svojih predaka. Oni poput orlova brane svoju otadžbinu od najezde neprijatelja. Nije nimalo slučajno da su oni većinom pripadnici 204. lovačkog avijacijskog puka, koji sa ponosom nastaviše tradicije nas branilaca Beograda iz nekadašnjeg 6. lovačkog puka Jugoslovenskog Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva i po srčanosti i junaštvu zauzeše mesto naših nebeskih vitezova.

Tekst objavljen 1999. godine, u vreme rata između Vojske Jugoslavija (VSCG) i NATO-pakta.

Mora se priznati da su žene dale mnogo za Titovu pobedu. Komunisti su ih maksimalno koristili za svoje potrebe. Mnoge su bile aktivno angažovane u jedinicama kao borci, komesari ili komadanti odreda. Bile su i junaci i veoma krvolične, krvoločnije i od muškaraca.

Poznat je primer partizanke Kike, svešteničke ćerke i školske nastavnice. Ona je za sve vreme rata bila komadant partizanskog odreda, uglavnom na Kosmaju. Kika je bezbroj puta dolazila u vrlo kritične situacije i na čudan način joj je uvek polazilo za rukom da izbegne smrt. U odredu su u njoj gledali nezamenljivog i hrabrog komadanta.

Petar Martinović, koji je bio major JVuO, svedoči da je januara 1945. godine njegova grupa branila položaje kod Tuzle i da ih je napala partizanska jedinica u kojoj je broj partizanki bio ravnopravan broju partizana. Partizanke su jurišale na četničke položaje uz glasne povike: „Napred drugarice. Hoćemo izdajničke krvi“. Padale su kao snoplje. Pred mrak, četnicima je ponestalo municije tako da su partizanke zauzele položaj jednog četničkog odreda koji je bio primoran da se povuče i da ostavi za sobom svu komoru i 600 ranjenika, koje su to isto veče poklali i poubijali.

VERA PEŠIĆ

Sigurno jedna od najkorisnijih, ako ne i najkorisnija žena u komunističkom pokretu bila je Vera Pešić, član CK KPJ, svemoćna Gestapovka, veoma uticajna ličnost na srpsku vladu, rušilac Ravnogorskog pokreta, tajni agent.

Vera Pešić je rodom iz Sijerinske Banje. U Leskovcu završava osnovnu školu i pohađa gimnaziju. Bila je udata za Nemca od koga se kasnije razvela. U Komunističku partiju ulazi 1938. godine. Žena manjeg rasta, mršava, vitke linije. Lepe spoljašnosti, sanjalačkih očiju iz kojih ne izbija zlo koje je u njoj sakriveno. Veoma vesele prirode. Načitana i inteligentna. Volela je mnogo da priča. Političke probleme poznavala je odlično. Ideološki izgrađena komunistkinja. Imala je tu sposobnost da svakog može da prevede „žednog preko vode“.

Iskusni kontraobaveštajac Generalštaba vojske major Slavko Radović je upoznao i stekao utisak da je “rođena” za obaveštajca: jako inteligentna i lepa. Primljena je da radi u kontraobaveštajnom odeljenju i stručno školovana. Uoči Drugog svetskog rata, vešto vođenu prihvataju obaveštajne službe Nemačke, Britanije i Francuske. Kao četvorostruki agent pretežno radi za Generalštab i Šesto odeljenje Uprave bezbednosti Nemačke. Da bi se prikrio njen tajni rad i da je podmetnuta, otpuštena je iz službe Generalštaba ali zadržana na vezi.

Zbog špijunaže uhapšena je od beogradske policije. Na intervenciju vlade Nemačke, namesnik knez Pavle Karađorđević naredio je da se pusti. Pošto je u zatvoru tučena, odlazi na lečenje u Beč gde završava stručni kurs, a zatim postaje dopisnik jednog nemačkog lista i rezident za više agenata Šestog odeljenja za Balkan. U vreme martovskog puča 1941. novi predsednik vlade general Simović naredio je da se uhapsi i deportuje u Lebane.

Kao proverenog agenta 14. aprila 1941. godine Nemci je odvode u Beograd da radi u centrali Gestapoa za Srbiju.

Vera Pešić je bila svemoćni faktor u Beogradu, kako kod okupatorskih vlasti, tako i kod ministra unutrašnjih dela Tanasija Dinića. Pričalo se da je ona ljubavnica nemačkog generala Badera. Govorilo se u Beogradu da jedna Pešićeva može kod Nemaca sve učiniti, i zaista je mogla.

Za sve vreme bila je saradnica i ministra unutrašnjih dela u Nedićevoj vladi, Tanasija Dinića. Pričalo se da je i njegova ljubavnica.

U to vreme sprijateljila se sa Živojinom Đurićem, okružnim načelnikom u Leskovcu, jer joj je i on trebao za račun komunista kojih je u leskovačkom okrugu uvek bilo.

Tih dana (proleće 1943) u leskovačkom zatvoru nalazila se jedna grupa zatvorenika, među kojima oko 120 najopasnijih komunista na čelu sa braćom Perović i Vuksanović. Vera Pešić je doputovala u Leskovac i odmah otišla u nemačku Ors-komandu. Zahtevala je da se po jednom spisku pusti 120 zatvorenika, jer su ti ljudi „oklevetani“, tvrdila je Pešićeva. Ovome se suprotstavio Ors-komadant koji je imao dokaze o aktivnom radu tih ljudi za račun komunista. Vera je drsko rekla: „To nije istina“ i zahtevala da se telefonom pozove general Bader. Ors komadant, kome se nije išlo na Istočni front, pozvao je telefonom generala Badera, sa kojim je Vera kratko razgovarala. Potom je Bader naredio Ors komadantu da se svim zahtevima Pešićeve izađe u susret, jer je ona njihov pouzdani obaveštajac i ima njihovo puno poverenje. Svemu ovome bio je prisutan tadašnji komadant Srpske državne straže u Leskovcu, major Aleksandar Stikić, koji je o tome obavestio oblasnu komandu u Nišu strogo poverljivim dopisom.

Vera je tog istog dana pošla u zatvor sa okružnim načelnikom Živojinom Đurićem odakle su svi komunisti pušteni iz zatvora, a Dražini izdvojeni i upućeni u logor na Banjicu.

Oblasna komanda iz Niša, obavestila je nadležne u Beogradu, ali se niko nije usudio da menja odluku Vere Pešić i da dokazuje da Vera radi za komuniste.

U rukama Vere Pešić bile su hiljade srpskih života po raznim logorima, na Banjici, po Srbiji i na zemunskom sajmištu. Ona je hiljade i hiljade komunista i njihovih saradnika pustila iz logora po nalogu šefa Gestapoa, a sa druge strane hiljade nacionalista poslala na večni počinak u Jajincima i u drugim velikim zajedničkim srpskim grobnicama po Srbiji.

I ne samo to. Po Verinom zahtevu, ministar unutrašnjih dela Tanasije Dinić, izdao je dva fatalna naređenja. Prvo krajem maja 1941. godine u kome se naređuje da se svim Crnogorcima u Srbiji ima postupati kao sa ciganima i Jevrejima, a drugo polovinim 1942. godine, da se sa svih važnijih mesta uklone svi Crnogorci kao nepouzdani i da se na njihova mesta dovedu čisti Srbi. Nedić je oba ova naređenja opozvao.

Cilj Pešićeve je bio da se Crnogrci osete nesigurnim i da odu kod Tita u šumu. Delimično je u tome uspela.

U drugoj polovini 1943. godine Pešićeva odlazi kod majke u Sijerinsku Banju. Tamo je 11. septembra 1943. zarobljena od strane četnika majora Radoslava Đurića. Tu je ona svršila jedan veoma važan posao za komuniste. Ona je prevela čitavu grupu majora Đurića kod komunista. Tito je posle nagradio majora Đurića generalskim činom i vrlo važnim i poverljivim položajem u komunističkoj Jugoslaviji. Za Dražu je odmetanje jednje njegove grupe predstavljao težak udarac.

Vera je nastavila da radi svoj posao za račun komunista na prostoru Toplice i Jablanice.

Jednoj četničkoj grupi, sastavljenoj pretežno od bivših četnika majora Đurića, koji su pobegli iz partizanskih redova, polazi za rukom da avgusta 1944. uhvate Veru. Saslušali su Veru i njenu majku Anđu koja je bila saučesnik u Verinom špijunskom radu. Onda su doneli smrtnu presudu i obe streljali. Tom prilikom kod Vere je pronaćen njen lični dnevnik iz koga se saznalo o mnogim Verinim aktivnostima za račun komunista

Rođen je 1921. kao sin diplomata u Brazavilu u tadašnjem Francuskom Kongu i ubrzo nakon kapitulacije Francuske prešao je u Veliku Britaniju. Primljen je u pilotsku školu u Kranvelu, a 1942. u 61. operativno-trenažnu jedinicu u Rendalu, da bi 21. januara 1943. u činu narednika bio raspoređen u 341. eskadrilu (Alzas) Slobodne Francuske. Pod komandom Rene Mušota (Rene Mouchotte) eskadrila je tada bila u Škotskoj, ali je uskoro bila prebačena za Bigin Hil, da bi izvršavala zadatke leteći na lovcima supermarin spitfajer IX.

Klosterman je stekao korisna iskustva na svojim prvim letovima iznad Francuske u proleće 1943. i tada je prvi put izvestio o vazdušnoj pobedi, 17. juna, kada je pogodio i oštetio nemački meseršmit Bf-109. Potom, na dan 27. jula, njegov lovački puk je pratio američke dnevne bombardere tipa martin maroder u napadu na Trikvil. Kada su bombarderi okrenuli za povratak kući posle izvršenog napada, neprijateljski avioni su se pojavili približavajući se sa jugoistoka. Piloti 341. eskadrile okrenuli su ulevo da pođu u penjanje, „ka suncu“ no odmah zatim morali su da priskoče u pomoć 485. eskadrili jer je ona napadnuta. Počelo je preganjanje po nebu i borba na visini od 6 400 m sa Mušotom na čelu, koji je poveo svoje pilote protiv 14 nemačkih lovaca Foke vulf Fw-190. Kapetan L. C. Martel (Martell) i njegov pratilac Klosterman oborili su svaki po dva foke vulfa. Tačno mesec dana kasnije, 341. eskadrila je pratila američke bombardere leteće tvrđave B-17 u napad na brodogradilišta u Sen Omeru. Tokom borbi spitfajeri su se raspršili a Klostermana je napalo osam nemačkih Foke vulfova. Uspeo je da jednoga obori a potom da umakne svojim goniocima. Ali se Mušot nije vratio sa te akcije. Klostermanova poslednja vazdušna pobeda u 341. eskadrili, bio je meseršmit Bf-109 kojeg je oborio 26. oktobra. Pri napadima na ciljeve na zemlji, on je uništio dva železnička voza i pet kamiona, a i kasnije se posebno istakao u napadima na slične ciljeve.

ISKRCAVANjE U NORMANDIJI

Na dan 28. oktobra 1943. Klosterman je prešao na dužnost u 602. eskadrilu, i izvršio je nekoliko letova u napadima protiv neprijateljskih lansirnih rampi i stanica sa letećim bombama Fau-1 koje su Nemci ubrzano gradili u području Pa de Kalea. Klosterman je izvršio 22 takva napada na lansirne rampe letećih bombi, a u drugim napadima iz niskog leta pogodio je jedan patrolni brod i železnički voz, kao i nekoliko kamiona. Potom, u januaru 1944. njegova 602. eskadrila je prebazirana za Orknej, gde je jedino uzbuđenje predstavljao lov na nemačke izviđačke avione koji su leteli na velikim visinama. Međutim, 602. eskadrila se vratila nazad upravo na vreme da bi uzela učešća u operacijama iskrcavanja u Normandiji, 6.juna 1944. godine.

Devetog dana invazije, Klosterman i njegov prijatelj Žak Remlinže (Jacques Remlinger), leteli su blizu aerodroma Droa, kada su se sukobili sa nekoliko neprijateljskih aviona. Klostermanje uništio jedan Bf-109 a Remlinžeje pogodio drugoga a trećega „verovatno uništio“. Te večeri Pjer Klosterman je sleteo svojim spitfajerom u rodnu Francusku, jer je 602. eskadrila prebazirana u novu vazduhoplovnu bazu na mostobranu u Normandiji. Devet dana kasnije, kada je nekoliko Fw-190 izvršilo brzi napad na mostobran, Klosterman je uništio jednog a verovatno i drugog Bf-109B. Dva dana kasnije on je zasuo vatrom tri kamiona, jedan štabni automobil i zgradu nemačke komande za vreme oružanog izviđanja između Kana i Faleza. Sledeće večeri, on je oborio jedan foke vulf Fw-190, a dva dana kasnije prijavio je još jedan verovatno uništen neprijateljski avion. Leteći u jednoj misiji blizu Briuza, popodne 30. juna, on je primetio izvestan broj aviona Bf-109 u niskom letu; odmah je izvršio napad i jednoga od njih verovatno uništio. U toku tog perioda napada na zemaljske ciljeve, 602. eskadrila je postigla brojne pogotke u nemačke tenkove, motorne transportere i trupe.

Sedam pilota iz 602. eskadrile poletelo je 2. jula, u nedelju, ali ih je dočekalo 40 lovaca Fw-190 i Bf-109 jugoistočno od Kana. U ogorčenoj vazdušnoj borbi Klosterman je uništio dva foke vulfa. Uskoro posle toga Klosterman je bio odlikovan Avijatičarskim krstom za zasluge u borbi i vratio se u Englesku na odmor.

U Engleskoj se upoznao sa avionima hoker tajfjun i novim tipom aviona tempest V. Posle nekoliko zahteva za premeštaj bio je prekomandovan u 274. eskadrilu 122. puka tempesta, koji su bazirali na aerodromu Volkel u Holandiji. U to vreme, dok je bilo potrebno još samo nekoliko nedelja do završetka rata, aktivnosti poručnika pilota Klostermana su bile gotovo nepoznate, ali u toku ovih poslednjih dana rata to se izmenilo.

OPERACIJE NA TEMPESTIMA

Klosterman je u svoju prvu operaciju na tempestu krenuo 2. marta 1945, a njegova skoro neverovatna serija vazdušnih pobeda počela je 5. marta, kada je poleteo da isproba vatrenu moć svojih avionskih topova. Blizu Hengeloa on je otkrio četiri meseršmita koji su bili u niskom letu i obrušio se na njih i otvorio vatru, a potom uronio u oblake. Izronivši napolje sa druge strane on je primetio jedan Bf-109 kako gori na zemlji. Na dan 14. marta uništio je još jedan Bf-109, a drugoga je tukao vatrom iz topova i verovatno uništio, dok je trećeg oštetio. Potom je Klosterman prekomandovan u 56. eskadrilu i 28. marta, kada je leteo na 13 km jugozapadno od grada Minstera, na oružano izviđanje, primetio je jedan mali avion fizeler Fi-156 štorh (roda) na stajanki. Avion se nalazio između dve zgrade na ivici velike travnate poljane, dok je u blizini aviona stajalo troje štabnih kola i izvestan broj Nemaca. Klosterman je preveo svoga tempesta u blago poniranje i otvorio vatru; nemački avion je buknuo u plamenu, zapaljeni benzin je zapalio i jednu od zgrada. Kada je avion izvukao iz napada, primetio je da se Fi-156 ruši.

Za vreme leta iznad područja Bremen-Hanover na dan 2. aprila, zapalio je nekoliko nemačkih kamiona, a onda je primetio dva Fw-190 kako poleću sa obližnjeg aerodroma Alhorn. Napravio je zaokret i našao se iza jednog od Nemaca, približio mu se sa zadnje strane i otvorio vatru gađajući dugim rafalom od tri sekunde Njegovi pogoci, su prvo prštali po pisti a onda su počeli da se penju prema lovcu koji je poletao i oborili ga. Ulje pogođenog Fw-190 je poprskalo staklo vetrobana Klostermanove kabine, što ga je omelo da pođe u napad na drugi foke vulf. Kasnije je primetio nekoliko bombardera junkersa Ju-88 na zemlji, otvorio vatru i tom prilikom u prolazu oštetio dva nemačka aviona. Na putu ka bazi, on je napao železnički voz i još neke kamione.

Sledećeg dana, njegova eskadrila je napala vozove i nemačke vojne transporte, a ujutro 5. aprila Klosterman je oborio jedan junkers Ju-88. Zatim, popodne je 56. eskadrila bila angažovana u borbi sa 16 neprijateljskih lovaca iznad jezera Dimer, kada je Klosterman učestvovao u uništavanju dva nemačka aviona i sam oštetio još dva. Lenta za orden Avijatičarski krst za zasluge u borbi bila mu je uručena nekoliko dana kasnije.

NAPADI IZNAD NEMAČKE

Klosterman je ponovo bio postavljen, ali ovoga puta za komandanta „A“ eskadrile 3. grupe. Na dan 19. marta on je napadao vozove i vojni transport blizu Hamburga, a u toku popodneva je vodio svoje pilote u napad na aerodrom Rotenburg. Nailazeći u niskom letu, napao je nekoliko aviona hajnkel He-177, verovatno uništio dva, i dobro izrešetao još dva druga aviona. Kada je sutradan poveo osam tempesta u napad iznad Šverina, pomogao je u obaranju velikog junkersa Ju-290 iznad moreuza Skageraka. Do sumraka toga dana on je leteo na još jedan zadatak. No, u pljusku kiše izgubio je svoje avione, a jugozapadno od Hamburga primetio je neku protivavionsku vatru koja je dolazila od savezničke oklopne kolone, jer je jedan od nervoznih artiljeraca opalio po njemu i delimično zakačio njegov avion, tako da mu je parče granate okrznulo nogu. Gotovo istog trenutka on je primetio šest Fw-190 u niskom letu, koji su napadali tu kolonu — što je bilo objašnjenje za savezničku paljbu. Klosterman ih je napao i sam pao pod paljbu novih šest foke vulfa koji su mu se u obrušavanju približavali. Francuz je napravio zaokret za najbližim Fw-190, opalio dva duga rafala sa daljine od 230 m. Veliki trag plamena je izbio iz nemačkog aviona, koji se okrenuo na leđa i pao na zemlju. Povukao se sa tog vrućeg terena ka bremenskoj luci i u niskom letu najednom je bio poteran od šest Fw-190. Izbegavajući njihove pogotke, naišao je na žestoku vatru nemačke lake protivavionske artiljerije. Sledećih nekoliko minuta je proteklo u konfuznom preganjanju sa nemačkim Fw-190, njegov tempest je bio pogođen, i konačno je Klosterman uspeo da pogodi jednog neprijatelja severno od Bremena. Nemac je sigurno mislio da mu ne preti nikakva opasnost, jer je mirno leteo u ravnoj liniji, ali Klosterman mu se primakao s repa i otvorio vatru sa daljine od tek 365 m. Nemački pilot je u međuvremenu krenuo na prinudno sletanje, ali da bi Klosterman bio siguran u pun pogodak, ponovo ga je napao i zapalio ga.

Uskoro po svanuću 3. maja 1945. Klosterman je poveo odeljenje pod nadimskom „Blek“ (crno) radi oružanog izviđanja u području grada Kila. Osam kilometara istočno od Oldenburga primetio je nekoliko aviona na aerodromu i ustremio se da to i proveri. Tada je prebrojao osam Fw-190 koji su bili crno obojeni a nosili su podvešene žuto obojene bombe, Prišao im je bliže da bi ih napao i jedan od ovih lovaca bombardera je buknuo u plamenu, dok je druga dva teško oštetio. Toga popodneva Klosterman je poveo svoje avione u napad u području Plema, a onda je krenuo da izvrši izviđanje uz dansku obalu. U Ager fjordu otkrio je i izvršio napad na podmornicu od 500 BRT, koju su gađali sve dok nije potonula. Kasnije su poleteli u napad na aerodrom i hidrobazu u Grosemborde, blizu Helgenhafena. Posmatrajući cilj sa visine od 1 220 m, Klosterman je nabrojao gotovo stotinu aviona različitih tipova, od kojih su neki bili na navozu pred spuštanje u vodu, a drugi na kopnenom delu aerodroma. On se obrušio predvodeći svoje tempeste u napad leteći pravcem od severa prema jugu, rafalima pogodio dva hidroaviona tipa blom i vos Bv-138 koji su se nalazili na površini vode, i jedan dornije Do-24 koji se nalazio na navozu. Dornije se uzdrmao pod udarima tempestovih topovskih pogodaka, pao u odu i prelomio se na dvoje. Svojim rafalima potopio je i sledeći dornije Do-24 koji se nalazio na sidrištu. Okrećući avion nazad, on je utvrdio da protivavionci ne deluju i odlučio da se ponovi napad, međutim, ovoga puta pravcem od severa prema jugu. Sada je odabrao ciljeve na aerodromu i njegova topovska vatra je pogodila dva aviona tipa arado Ar-234 i junkers Ju-352. Ovaj poslednji se prelomio nadvoje a njegovo levo krilo se iskrivilo i prelomilo. Još uvek nije bilo protivavionske vatre, međutim, umešali su se nemački lovci i piloti tempesta su se boli sa ono malo municije koja im je preostala. Klosterman je uništio lovce Fw-190 i Bf-109.

KOMADANT PUKA

Posle ove uspešne operacije Klosterman je sledećeg dana poveo ceo puk u napade na području Kila. Međutim, nisu otkrili neke naročite ciljeve. Posle podne je ponovo vodio svoje pilote, ovoga puta do danske granice, do aerodroma i hidrobaza u pokrajini Šlezvig-Holštajn. Tada je Klosterman primetio dva hidroaviona dornije Do-18, koji su bili na površini vode i napao ih; jednoga je potopio dok je drugi bio zahvaćen požarom, a još dva aviona je oštetio.

Rat se završio četiri dana kasnije. Klosterman je dobio orden za izuzetne zasluge u službi, kao i francuska odlikovanja Legiju časti, Krst slobode i Ratni krst sa 27 palmi. Sva ova odlikovanja učinila su ga jednim od najviše odlikovanih Francuza u drugom svetskom ratu. Klostermanovi borbeni rezultati su zaista impresivni. Uništio je 19 neprijateljskih aviona i učestvovao u uništavanju još 14 drugih aviona, sa ukupno 33 priznate vazdušne pobede. Ovome treba dodati da je imao još pet „verovatno uništenih“ aviona i osam oštećenih. Učestvovao je u razaranju još tri aviona, verovatno uništio još tri, a oštetio 13 aviona. U napadima na druge ciljeve na zemlji on je zasipao topovskom vatrom 72 železničke kompozicije, 225 motornih vozila, pet tenkova, dva patrolna broda, jednu rafineriju nafte i učestvovao u uništavanju jedne podmornice. Sve je to bilo obuhvaćeno u 432 borbena poletanja.

Prilikom svečanog vazdušnog defilea, 12. maja 1945. u Bremerhafenu, on je pilotirao jednim od četiri tempesta koji su se tom prilikom sudarili u vazduhu, i bio je jedini koji je preživeo ovaj tragični događaj. Njegov puk je potom prebaziran u Kopenhagen. Tada je Klosterman još jednom izbegao smrt, 1. jula 1945. kada je otkazao njegov motor. Iz RAF-a je izašao u avgustu 1945. i vratio se u svoju domovinu. Kasnije je napisao svoje dve knjige, „Veliki cirkus“ i „Ognjevi sa neba“.

Umro je 22. marta 2006. godine.

Dik Bong, rođen u mestu Poplar, u Viskonsinu 1920, završio je državni koledž za nastavnike u Superioru, ali juna 1941. dobrovoljno je stupio u američko ratno vazduhoplovstvo kopnenih snaga na obuku kao kadet. Završio je obuku i stekao pilotski znak „krila“ u januaru 1942. Ostao je u Sjedinjenim Državama kao instruktor letenja u Lejk Fildu u Arizoni i na Hamilton Fildu u Kaliforniji, jer nije bio određen ni za jednu operativnu jedinicu. Potom je jednog dana odlučio da isproba nekoliko akrobacija na maloj visini jureći iznad zaliva San Franciska, napravivši uobičajeni luping oko srednjeg dela čuvenog mosta Golden Gejt. Morao je zbog toga da se javi na raport kod generala Džordža C. Kinija (Georg G. Kenney), i bio je disciplinski kažnjen, međutim, general je njime bio toliko impresioniran da je, kada je kasnije primio komandu nad lovačkom grupom, zahtevao da se Bong nađe među 50 pilota lovaca izabranih iz sastava vazduhoplovne baze u Hamiltonu.

Bong je bio raspoređen u 39. lovačku grupu, 35. lovačkog puka, i stigao je na Tihi okean u novembru 1942. Tada je 35. lovački puk leteo na dvomotornim dvotrupcima lokid P-38 lajtning.

JUŽNO PACIFIČKO RATIŠTE

Dik Bong je uništio prve japanske avione 27. decembra 1942. kada je pogodio jedan bombarder za obrušavanje aiči i jedan zero iz pratnje. Izvršavajući zadatke iznad ostrva i voda na južnom Tihom okeanu u području Nove Gvineje, leteći u „slobodan lov“ ili kao pratnja bombardera, on je postepeno produžavao spisak svojih pobeda. Početkom 1943, Bong je uništio dva lovca nakadžima (oskara) 1. januara, a idućeg dana još jednog, što je bila njegova peta pobeda. Potom je bio prekomandovan u 9. grupu 49. lovačkog puka. Trećeg marta je „dodao“ još jednog oskara svom zbiru vazdušnih pobeda, a usledile su još dve pobede 11. marta. Na dan 29. marta oborio je jedan bombarder, a 14. aprila zapalio jedan bombarder micubiši. Do 12. juna je tako postigao 11 vazdušnih pobeda, kojima je dodao još četiri nad japanskim lovcima 26. jula 1943. Sa jednim oborenim japanskim izviđačkim avionom, 6. oktobra, i dvostrukom pobedom nad lovcima zero, 29. oktobra i 5. novembra, on je završio svoju prvu godinu u vazdušnim borbama na južnom delu Tihog okeana sa spiskom od 21 vazdušne pobede i bio je poslat kući na odsustvo i oporavak.

U akciju je ponovo stupio početkom 1944. Naime, bila je dešifrovana jedna japanska depeša 27. februara i tako je otkriveno tačno vreme letenja jednog japanskog transportera iz Rabaula do japanske baze na ostrvu Vivak. U tom su avionu putovali štabni oficiri. Bong je krenuo na presretanje neprijateljskog transportera, međutim, kada su stigli nad Vivak, japanski avion je već bio sleteo. Bong se obrusio na avion, otvorio vatru i mašina je buknula u plamenu i eksplodirala. Dvojica pilota su onda okrenuli da mitraljiraju počasnu četu japanskih vojnika koji su bili postrojeni za doček štabnih oficira. Međutim, uništenje ovog aviona nije priznato kao pobeda Bongu pošto 5. vazduhoplovna komanda nije priznavala pobede pilotima ako se radilo o uništavanju aviona na zemlji.

LETEĆI VITEZOVI

Za vreme lovačkih akcija iznad Tadžija, na Novoj Gvineji, Bong je 3. marta 1944. oborio dva bombardera miucbiši. Potom je Bong bio povučen iz borbe i poslat u Australiju na odsustvo i oporavak, međutim, vratio se tačno u vreme borbi iznad Holandije i već 3. aprilaje sa svojom 9. lovačkom grupom zvanom „Leteći vitezovi“, pratio leteće tvrđave, oborivši tom prilikom jednog lovca, što je bila njegova 25. vazdušna pobeda.

Bong je oborio sledećeg japanskog lovca 11. aprila a sutradan, kada je 188 američkih bombardera napadalo ostrvo Holandiju, Bong je pilotirao na jednom od 67 lovačkih aviona u zaštiti bombardera i tada je oborio dva lovca postavši tako prvi američki pilot-lovac na Tihom okeanu koji je dostigao apsolutni rekord u broju pobeda čuvenog asa Edija Rikenbekera (Eddie Rickenbacker) iz prvog svetskog rata. U stvari, jedna od njegovih vazdušnih pobeda je tada bila priznata samo kao „verovatno uništen“ neprijateljski avion. Zato je vođstvo 5. vazdušne komande, kome je do te pobede bilo stalo i više no Bongu, poslalo ronioca u zaliv Tamenerah, gde je Bong prijavio da je pao sporan neprijateljski avion, i da ga je pogodio u levo krilo i kabinu.Ronilac je pronašao taj japanski avion i uskoro javio da je pogođen upravo kako je Bong izvestio. Bongova 28. vazdušna pobeda je tako konačno priznata.

Unapređen u čin majora, Bong je bio ponovo poslat na odsustvo, ali se vralio na Filipine u oktobru, gde je 49. puk već učestvovao u operacijama. Oborio je dva japanska lovca 10. oktobra, iako je zvanično sada bio pukovski oficir za naoružanje i više nije morao da leti na borbene zadatke. Međutim, on je i dalje leteo obično na specijalne zadatke za koje je smatrao da mogu da budu zanimljivi. Tako je 27. oktobra bio jedan od pilota u lovačkoj grupi koja je poletela da presretne pet japanskih lovaca u napadu. Četiri su oborili, od toga jednoga Bong. Idućeg dana on je bio određen da leti na izviđanje kako bi potražio podesna mesta za pomoćna letelišta. Umesto toga, on je pronašao dva japanska lovačka aviona i oborio ih, a čitava akcija je bila potvrđen brojnim svedocima sa aerodroma Takloban. Ove pobede su kod generala „Hap“ Arnolda pobudile neku zabrinutost, jer se uplašio da će izgubiti svoga proslavljenog vrhunskog asa pilota. Međutim, Bongov komandant lovačke grupe, general Kini uspeo je da ubedi Arnolda da je Bong ovo učinio u samoodbrani jer ga Japanci stalno napadaju u obavljanju njegovih instruktorskih zadataka. Pri tome Bong je izgradio svoju filozofiju kojom je tvrdio da je „očigledna demonstracija najboljinačin učenja“.

POSLEDNjI BORBENI ZADATAK

Bong je postigao svoju 40. vazdušnu pobedu 10. novembra, dok je bio u pratnji bombardera koji su napaduli japanski konvoj brodova u zalivu Ormok ostrva Lejte. Toga predvečerja bilo je i drugih vazdušnih borbi tokom kojih je Bong uništio još dva japanska lovca.

Američke jedinice su se iskrcale na Ormok 7. decembra 1944. tačno na trogodišnjicu japanskog napada na Per Harbor. Za vreme ove operacije, Bong je oborio jedar bombarder za obrušavanje i još jednog lovca. U nastavku ovih akcija, Bong je počeo da leti sa Tomijem Mekgirom (Tommy McGuire), iz 475. lovačkog puka, jer su piloti 49. počeli da se bune zbog Bongovog učešća U njihovim akcijama i „oduzimanja“ mnogih pobeda. Tomi Mekgir sa 30 vazdušnih pobeda bio je glavn Bongov rival na Pacifiku i među njima se razvilo prijateljsko takmičenje. Bong i Mekgir su jednom poleteli da potraže neprijateljske avione, bilo je to 15. decembra 1944. i vratili su se u bazu sa po jednom postignutom vazdušnom pobedom. Dva dana kasnije. Bong se priključio Mekgirovoj grupi radi patroliranja iznad San Žozea, i kada su okrenuli da se vrate kući, spazili su dva japanska lovca kako nailaze prema njima iz pravca severa. Bong je odabrao jednoga a Mekgir drugog. i oba japanska aviona su oborena. Ova akcija je označila Bongovo 40. priznatu vazdušnu pobedu, dok je Mekgirov broj pobeda narastao na ukupno 32.

UDES NA TRENAŽI NA MLAZNOM AVIONU

Bong je u međuvremenu bio povučen iz borbe: on je dao od sebe mnogo više nego što je iznosila uobičajena kvota borbenih letova, i za njega je rat praktično bio završen Za vreme svojih borbenih perioda na Tihom okeanu, on je učestvovao u izvršavanju 146 borbenih zadataka, postigao ukupana nalet od 365 časova.

Krenuo je kući kao jedan od najviše odlikovanih vazduhoplovaca u drugom svetskom ratu, dobivši orden DSO (Orden za zasluge), dve Srebrne zvezde, sedam avijatičarskih krstova za zasluge u borbi i 15 vazduhoplovnih medalja, a 8. decembra 1944. primio je najviše američko odlikovanje za hrabrost, Kongresnu medalju časti.

Dik Bong se vratio u svoj rodni grad 6. januara 1945. a 10. februara se oženio svojom verenicom Marje. Posle provedenog medenog meseca, javio se u bazu Rajt Filc blizu Los Anđelosa, da bi započeo sa trenažom na novom američkom mlaznom lovačkom avionu F-80 suline star. Na dan 6. avgusta njegov mlazni motor je, uskoro nakon poletenja, otkazao i avion je prešao u obrušavanje Bong je pokušao da iskoči padobranom, ali je bio prenisko da bi se padobran potpuno otvorio i poginuo je. Tako se samo mesec dana pre njegovog 25. rođendana završio život jednog od najvećih američkih asova pilota, čoveka koga Japanci nisu mogli da ubiju.

Razume se, na obe strane bilo je slučajeva da su neosnovani izveštaji pilota doveli do preteranih rezultata. Ipak, treba da se prizna da su Nemci broj vazdušnih pobeda proveravali barem isto onoliko temeljno kao što se to radilo u savezničkim ratnim vazduhoplovstvima. Istina je i to da je proveravanje dokumenata za nekolicinu vrhunskih pilota potvrdilo te pobede. Daleko najbolji pilot lovac Luftvafe, bio je Erih Hartman (Hartmann), mladić koji je tek završio školu u vreme minhenske krize 1938. Rođen je u Vajsahu, u bivšoj kraljevini Virtembergu 19. aprila 1922. Bio je u lovačkoj pilotskoj školi kada su Hitlerove armije umarširale u Sovjetski Savez 1941, tako da nije ni učestvovao u prvim ratnim danima operacije Barborosa, kada su mnogi već čuveni piloti Luftvafe sakupljali nečuveno mnogo vazdušnih pobeda protiv grupa zastarelih sovjetskih lovačkih aviona i bombardera.

PUK ASOVA

Hartman je tek oktobra 1942. stigao na front, kada je upućen u 9. eskadrilu 52. lovačkog puka kao podoficir, na južnom krilu istočnog fronta. Tada je tim pukom komandovao Hanes Trautloft, a dobili su nove lovačke avione tipa meseršmit Bf-109 G, „gustav“ kako su ih zvali piloti koji su na početku ratovanja leteli sa Bf-109 E, tada već zastarelim „emilima“. Kako je JG-52 bio lovački puk „asova“ Hartman se našao okružen brojnim pilotima koji su postigli veliki broj vazdušnih pobeda, ali nije mogao ni da zamisli kakvu će tek slavu dostići njegova 9. eskadrila. Njegov prvi komandant grupe bio je kapetan Hubertus fon Bonin, kome je odlikovanje Viteškog krsta bilo dodeljeno samo šest nedelja posle Hartmanovog dolaska na istočni front. Štaviše, 9. eskadrila je dala i prvog podoficira koji je osvojio mačeve uz svoj Viteški krst – Leopolda Stajnbaca (Steinbatza), pobednika u 99 vazdušnih borbi, međutim, on je prilikom Hartmanovog dolaska na istočni front već bio oboren od sovjetske protivavionske artiljerije kod Volčanska. Neiskusnom Hartmanu bilo je potrebno izvesno vreme kako bi stekao rutinu u lovačkim operacijama. Zima 1942/43 bila je period relativnog zatišja u Ukrajini, tako da je tokom stotinu izvršenih borbemh letova za pet meseci uspeo da obori sedam sovjetskih aviona. Nakon toga počeo je da leti kao pratilac komandira eskadrile kapetana Hermana Grafa, kada je stekao samopouzdanje, koje je uskoro donelo rezultate u vazdušnim borbama, premda su se tehnike ove dvojice pilota veoma razlikovale. Tridesetogodišnji Graf je vodio borbu sa malih odstojanja i uvek nastojao da iz neposredne blizine obezbedi pogodak i tako je nagomilao veliki broj vazdušnih pobeda, završivši tako rat sa 212 priznatih. Hartman se, međutim iskazao kao strelac sa većih udaljenosti, i često je obarao neprijateljske avione sa daljine od preko 400 m, i to začuđujuće kratkim rafalima. Njegova sposobnost za takozvani „otklonjeni rafal“ na toj udaljenosti mora da je bila prosto zapanjujuća i, naravno, činila ga takoreći nedostupnim u odnosu na odbrambenu vatru bombardera koje je napadao. U čitavoj svojoj letačkoj karijeri, samo je dvaput oboren.

Međutim, broj Hartmanovih pobeda počeo je munjevito da raste u vreme odlučujuće bitke kod Kurska, na centralnom frontu, koja je započela 5. jula 1943. U roku od jedne nedelje dana on je poleteo na svoj 200. bobeni zadatak i postigao 34. pobedu. U naredna dva meseca on je izvršio još sto borbenih zadataka, i oborio još 61 sovjetski avion, dok je na dan 20. avgusta njegov avion bio pogođen i oštećen pa je bio prinuđen da izvrši prinudno sletanje iza sovjetskih linija, međutim, uspeo je da već nakon četiri časa pobegne iz zarobljeništva. Otprilike u to vreme on je bio unapređen u čin potporučnika.

MAČEVI I BRILIJANTI

Hartman je odlikovan Viteškim krstom 1943. kada je njegov ukupan broj pobeda dostigao 148 oborenih aviona. Tada je 9. eskadrila bila svakako najuspešnija jedinica Luftvafe. Među njima dvanaestoncom osmorica su već dobili ovo odlikovanje.

Kada je Luftvafe počela da povlači izvestan broj lovačkih jedinica radi odbrane od sve snažnijih napada savezničke avijacije na nemačke gradove početkom 1944. godine, JG-52 je ipak ostala netaknuta na istočnom frontu. Hartmanov ukupan broj pobeda dostigao je brojku od 200, 2. marta, što mu je donelo Hrastovo lišće uz Viteški krst. U to vreme on je bio vođa para aviona.

Juli i avgust 1944. doneli su Hartmanu, sada već unapređenom u čin poručnika, pravu bujicu pobeda. Tokom četvoronedeljnog perioda oborio je 78 sovjetskih aviona, od toga je oborio osam 23. avgusta i jedanaest sledećeg dana. Mačeve uz Viteški krst dobio je kada je postigao broj od 239 vazdušnih pobeda, a Brilijante kada je ukupan broj pobeda dostigao brojku od 301. Posle postignute 250 pobede snašla ga je slična sudbina koja je snašla i druge nemačke asove koji su stekli veliku popularost u nemačkoj javnosti. Plašeći se da bi njeogova pogibija imala negativan uticaj na moral nemačkog naroda, Herman Gering ga je povukao sa linije fronta. Nezadovoljan ovakvom odlukom Hartman je, koristeći svoj ugled vrlo brzo izdejstvovao da ponovo bude vraćen u svoju jedinicu.

Oktobra je postao kapetan, a njegov pratilac Birkner postigaoje 96 pobeda i postao komandir 9. eskadrile pre nego što je poginuo. Hartmanov drugi pratilac, Evald, preživeo je drugi svetski rat sa 84 vazdušne pobede. Hartman je potom preuzeo komandu nad 4. eskadrilom JG-52 i postao zamenik komandanta Druge grupe. Do završetka rata, on je postigao još 51 novu pobedu, tako da je njegov ukupan zbir narastao na 352 vazdušne pobede. Od svih ovih pobeda 260 su postignute nad protivničkim lovcima, uključujući i sedam američkih, koje je oborio u završnim danima rata. Njegova poslednja pobeda bila je kada je oborio američki P-51 mastang, poslednjeg dana rata iznad Brna u Čehoslovačkoj.

Februara 1945. postavljen je za komandanta JG-52 i čitava njegova jedinica u strahu da ne padne u ruke Sovjeta, preletela je na područje koje su držali Amerikanci i predala se 90. pešadijskoj diviziji, ali je po sporazumu među saveznicima morala da bude izručena onoj strani protiv koje se borila. Tako su u sovjetsko ratno zarobljeništvo predati svi pripadnici JG-52. Erih Hartman je deset narednih godina proveo u sovjetskom vojnom zarobljeništvu, pre nego što je bio repatriran u Zapadnu Nemačku 1955. godine.

Po povratku u Nemačku postao je oficir u Ratnom vazduhoplvstvu Zapadne Nemačke u kojem je komandovao prvom lovačkom jedinicom naoružanom mlaznim avionima Lokid F-104 Starfajter. U više navrata putovao je u SAD gde je obučavao američke pilote lovce. Penzionisao se 1970. god.

Erih Hartman je preminuo 20. septembra 1993. god. u 71. godini života. Rusija je 1997. god. pomilovala Eriha Hartmana uz objašnjenje da optužbe protiv njega nisu bile zakonite.

Za vreme rata predsednik Ruzvelt je obično srdačno govorio o Staljinu kao „dobrom starom čika Džou. “Čak i 1959. godine, kada je ceo svet polako otkrivao tajnu strahovlade dobrog starog čika Džoa, Čerčil je u Donjem domu povodom osamdesete godišnjice Staljinovog rođenja rekao: „Rusija je imala ogromnu sreću što je u godinama velikih patnji imala na svom čelu genija i beskompromisnog vojskovođu Staljina“.

Josif Visarionovič (Džungašvili) Staljin je rođen 21. decembra (9. decembra po starom kalendaru) 1879. godine. To je zvaničan datum. Međutim, Radzinski u svojoj knjizi o Staljinu svedoči da je držao fotokopiju krštenice J.V. Staljina izdatoj u Vaznesenskoj crkvi u mestu Gori, u kojoj piše da je rođen 1878. godine, 6. decembra, i da je kršten. U istoj arhivi je pronašao i svedočanstvo izdato po završetku Bogoslovije. Tu je takođe navedeno da je „rođen šestog dana meseca decembra 1878“. Pretpostavlja se da je lažni datum postao zvanični negde oko 1922. godine kada je Staljin počeo da se penje na partijskoj lestvici.

MALI SOSO

Staljinov otac Visarion oženio se 1874. godine sa šesnaestogodišnjom Jekatarinom i sa njom dobio Staljina, odnosno Sosa kako mu je majka u mladosti tepala. Visarion je bio crnomanjast, srednje visine, mršav, namršten, sa brkovima i bradom. Staljin je mnogo ličio na njega. Keke (Jekatarinin nadimak) je bila zgodna, svetle puti i pegava. Ona je bila pobožna i pismena, volela je muziku.

Kao što je već rečeno, Staljin je rođen 6. decembra 1878. godine, kao treće dete u porodici. Dve bebe pre njega, Staljinova braća, Mihail i Grigorij su umrli ubrzo posle rođenja.

Godine 1888. majčin san se ostvario. Soso je upisao seminariju u Gori. Otac je želeo da mu sin bude obućar, kao i on, dok je majka sanjala da mali Soso postane sveštenik. I majka je pobedila.

Soso je završio školu 1894. godine sa najboljim ocenama i počeo je prvu godinu Bogoslovskog fakulteta u Tiflisu. S obzirom da je Tiflis bio stecište ruskih revolucionara, tu se Soso prvi put upoznaje sa idejama revolucije. Od revolucionara je dobio knjigu „Katahizis revolucionara“ koju tajno čita u spavaćoj sobi kada se svetsla ugase. Staljin je prišao revoluciji u svojoj petnaestoj godini.

Ubrzo ga izbacuju sa Bogoslovije, što Sosou pruža mogućnost da se još više posveti revolucionarnom radu. Poslednjih dana stoleća osnovana je ruska socijal-demokratska radniča partija (RSDRP). Na zalagnje Kobe (Stljinovo revolucionarno ime) jedan odbor je osnovan u Tiflisu.

Prvi put je uhapšen 5. aprila 1902. i zatvoren u strašni batumski zatvor. Krenuo je u svoje prvo progonstvo, u sibirsko selo Nižnjaja uda u Irkutskoj gubrerniji. Tu je prvi put dobio pismo od „boga“ Lenjina. Nekoliko godina kasnije u Tamerforsu je prvi put sreo Lenjina.

Koba je živeo kao revolucionar, siromašno, ali je ipak sanjao da ima pravu porodicu. Takvu porodicu je jedino mogao da zasnuje sa pobožnom devojkom. Slobodne „drugarice“ koje se večno seljakaju po ilegalnim stanovima i posteljama revolucionara, nisu bile dobre za njega. Ona se zvala Jekatarina, baš kao i njegova majka. Bila je sestra revolucionara Aleksandra Svanidzea. Iako joj je brat bio revolucionar, ona je bila pobožna devojka. Venčali su se u crkvi, što je bila prava bruka za revolucionara. Posle nekog vremena rodio im se sin Jakov. Ali, Jekatarina se razbolela i ubrzo je umrla. O bebi se brinula majčina sestra. Jakov je živeo u tetkinoj porodici sve do 1921. Tek tada je Koba, tada Staljin, pozvao sina u Moskvu.

Do 1917. godine zatvaran je i proganjan u Sibir osam puta, a sedam puta je bežao. Negde piše da je zatvaran sedam puta, a negde šest. Šta god da je tačno imao je popriličan zatvorski staž.

REVOLUCIJA

Iznenada kao i uvek u Rusiji, ono što niko nije mogao da zamisli pre godinu dana desilo se. Izbila je revolucija u Petrogradu. Car je abdicirao, a Duma je formirala Privremenu vladu koja je preuzela vlast. Koba je žurio u revolucionarnu prestonicu. Za samo dve nedelje boravka u Petrovgradu Koba se dočepao novina, postao je jedano od glavnih petrogradskih boljševika, ušao je u rukovodstvo Sovjeta, u vrh vlasti.

Voz sa Lenjinom i tridesetak ruskih revolucionara prošao je rusku granicu 3. aprila. Kompozicija se neometano kretala kroz Nemačku, koja je ratovala sa Rusijom. General Hofman je kasnije zapisao: „dosetili smo se da iskoristimo ove Ruse da ubrzamo demoralizaciju ruske vojske“. A Ludendorf je u svojim memoarima zabeležio: „Ovo putovanje je sa vojničkog stanovišta bilo sasvim opravdano“.

Maja 1917. Koba je već bio član četvoročlanog partijskog rukovodstva. Spremali su se za novu revoluciju. „Sva vlast Sovjetima“, „Dole privremena vlada“ vikali su po ulicama.

Selo je odbijalo da preda žito boljševicima. „Siromašni“, najlenjiji, najozlojađeniji seljaci dobijaju vlast. Naoružane grupe radnika šalju se iz gradova u sela. Zajedno sa seoskom „sirotinjom“ oni konfiskuju žito kulaka. Stanovnici Petrograda i Moskve umirali su od gladi. Lenjin je poslao Trockog na front, a sada je poslao svoju drugu uzdanicu Kobu, da nabavi žito. Koba je postavljen na dužnost snabdevača na jugu Rusije. Krenuo je u Caricin kako bi ubrzao isporuke žita u centar. Lenjin je poslao Kobu sa najširim mogućim ovlašćenjima. I Koba je rešio problem na revolucionaran način. Ni jedan dan nije prošao bez streljanja u lokalnoj Čeki.

Krajem avgusta 1918. godine Lenjin je ranjen posle jednog obraćanja radnicima. Sišao je niz stepenice i krenuo preko dvorišta ka automobilu koji ga je čekao. Začula su se tri revolverska pucnja. Lenjin je pao pored kola pogođen sa dva metka. Mlada žena u crnoj haljini uhvaćena je par blokova dalje od mesta atentata. To je bila Fani Kaplan, revolucionarka, zatvarana za vreme cara zbog pripreme terorističkog napada. U svom pismenom svedočenju navela je: „Pucala sam u Lenjina jer smatram da on udaljava ideju socijalizma za više decenija…“ Istraga je brzo završena. Komadant Kremlja Malkov je 3. septembra izveo Kaplanovu u dvorište Kremlja i ubio je metkom u potiljak.

Početkom 1920. godine boljševici su pobedili u građanskom ratu. Lenjin je odlučio da 150.000 vojnika pod komandom dvadesetsedmogodišnjeg Tuhačevskog pošalje na Varšavu. Koba se borio protiv Poljaka na jugu. Dok je Tuhačevski pokušavao da zauzem Varšavu, Koba je planirao da zauzme Lvov i odatle napadne Varšavu i zatim kao munja proleti kroz Austriju i uleti u Nemačku da pomogne njihovu revoluciju. Međutim obe armije, i Tuhačevskog i Kobina, biće poražene i potisnute nazad u Rusiju.

Krajem 1922. godine Lenjinovo stanje postajalo je sve teže i teže. Teško govori i jedva se kreće. Znalo se da je dolazak novog gazde na pomolu. Na Lenjinovo mesto oko su bacili i Trocki i Koba. 13. decembra dva napada obaraju Lenjina u postelju. Lekari zahtevaju potpun odmor. Stoga je Koba doneo rezoluciju, sredinom decembra, na plenarnom sastanku CK da je gensek (Koba) lično odgovoran za izolaciju Lenjina. Rezolucijom su zabranjeni sastanci sa Lenjinom. Ni prijatelji ni članovi domaćinstva nisu smeli ništa da govore Iliču o političkim zbivanjima, da ga ne bi „uznemirili“. Sam Lenjin nije bio obavešten o ovoj partijskoj odluci. Vođa je nestao, ostao je samo bolesnik. Koba je takođe nestao, on više nije bio Lenjinova senka. Jer nije bilo ni vođe. Verni Koba je umro. Pojavi se Josif Staljin. Sa odličnim uspehom je završio lenjinske univerzitete.

Kada je Kamenjev obavestio Staljina da je Trocki dobio poruku od Lenjina, Staljin je cinično prokomentarisao: „Druže Kamenjev, kako je starac (Lenjin) mogao da organizuje dopisivanje kad je doktor Ferster to apsolutno zabranio?“ Zatim je Staljin telefonirao Krupskoj (Lenjinovoj ženi) i izdrao se na nju. Lenjin je pobesneo i napisao da prekida sve odnose sa njim. Krupska i Lenjin još uvek nisu razumeli šta se desilo. Tada su oni prvi put upoznali Staljina. Do tada su poznavali samo vernog Kobu.

LENjINOV TESTAMENT

Krajem decembra Lenjin je počeo da diktira svoje „Pismo Kongresu“, dokument koji je u istoriji poznat kao „Lenjinov testamet“. U tom dokumentu za Staljina je napisao: „Staljin je suviše grub. Tu manu lako možemo toleristati u našem krugu komunista, ali to postaje nepodnošljivo na položaju genseka. Stoga ja predlažem da se pronađe način da se Staljin sa tog položaja ukloni i da se tu postavi neko drugi …“

U oktobru je Lenjin napustio borbu i brzo se približavao smrti. Staljin, nekada briljantni bogoslov, smislio je neviđenu propagandnu akciju nazvanu: Odlazak Mesije. On je odlučio da narodu da novog boga, umesto onog kojeg su boljševici odbacili. Još od jeseni je planirao „vaznesenje“ Lenjina. Stalno šalje delegacije kod Lenjina u Gorke. Počinje ritualni oproštaj od Mesije: predstavnici radnika zaklinju se odlazećem bogu da će nastaviti njegov besmrtni rad. Predstavnici herojske Crvene armije su se opraštali. Upisuju umirujućeg Lenjina u počasne Crvenoarmejce i poklanjaju mu uniformu. Drugog novembra polumrtvi Lenjin je morao da primi delegaciju radnika fabrike Glukovo …

Lenjinu je ostalo još nekoliko meseci života kada je gensek u Politbirou prvi put govorio o njegovoj sahrani. Staljin se nadao da će se on lično naći pored postelje umirujućeg kako bi čuo njegove poslednje reči. Ali desilo se upravo ono čega se bojao. Buharin se našao pored Lenjinove postelje kada je ovaj izdisao. Staljin je prepravio istoriju pa je Zinovjev u svom članku naveo: „Ilič je umro, sat kasnije bili smo na putu za Gorke. Buharin, Tomski, Kalinjin, Staljin, Kamenjev i ja…“ Tako je Staljin, uz pomoć Zinovjeva, preselio Buharina u Moskvu.

Staljin je smislio grandiozan plan za sahranu „boga“. Dolazak kovčega pretvoren je u svečanu ceremoniju. Leš je balsamovan ujutro 22. januara. Na „zahtev“ radnika Petrovgrada, prestonica carstva Romanovih je preimenovana u Lenjingrad. Pred kraj januara iznd kovčega je podignut drveni mauzolej. U međuvremenu Staljin je izradio detaljni plan novog kulta.

Odmah posle Lenjinove smrti, Staljin je počeo da čisti partiju i da postavlja svoje ljude. Prvo je iskoristio Zinovjeva i Kamenjeva za napad na Trockog, koga je smenio sa mesta predsednika Revolucionarnog vojnog saveta, ali ga je ostavio u Politbirou. Vrhovnki komadant armije je postao Kliment Vorošilov, verni Staljinov sluga, koji je mrzeo Trockog. Pravi čovek da očisti Crvenu armiju od trockista.

Na red su zatim došli Zinovjev i Kamenjev. Protiv njih je Staljin uperio Buharina, preostalog vođu revolucije. Buharin je u „Pravdi“ 14. aprila 1925. godine objavio jedan članak u kome je pozvao seljake da se slobodno bogate. Zinovjev i Kamenjev su napali Buharina zbog njegovog „skretanja u desno“. Staljin je to jedva dočekao. Odlučio je da „brani“ Buharina: „Vi hoćete Buharinovu krv. Nećemo vam je dati!“ (aplauz). Buharin će se setiti ove „odbrane“ kada trinaest godina kasnije bude išao na streljanje.

U međuvremenu, istorija se ponavlja veoma zabavno. Nemilosrdne represije koje su Zinovjev i Kamenjev tražili protiv Trockog, sad je Buharin tražio protiv njih. Međutim Staljin je nastavio da glumi mirotvorca: „Metode amputacije i puštanja krvi su zarazne. Ako danas odrubimo jednog, sutra drugog… šta će ostati od naše partije?“ 14. Kongres je osudio Zinovjeva i Kamenjeva. Bio je to njihov totalni poraz. Staljinov sistem biranja deputata je odlično funkcionisao.

Na ovom kongresu Staljin se prvi put izdigao nad ostalim članovima Politbiroa. Njegovo ime se više nije pojavljivalo na spisku po azbučnom redu. Novi članovi Politbiroa Vorošilov, Molotov i Kalinjin bili su njegove poslušne sluge. U to vreme Molotov je postao Staljinova verna senka, baš kao što je nekad Koba bio Lenjinova.

Iako ranije nepomirljivi neprijatelji, Zinovjev i Kamenjev su odlučili da se udruže sa Trockim i napadnu Staljina. Trocki je pokušao da održi govor na plenumu CK. Prekidali su ga psovkama i pogrdama. Vikali su: „Dole!“, „Napolje!“ Isto tako je prošao i Zinovjev. Staljin je mogao da se ponosi. Sistem koji je stvorio funkcionisao je savršeno.

Zatim je opozicija organizovala 7. novembra proteste u Moskvi i Petrogradu. To su bile poslednje otvorene demonstracije prtiv Staljina. Opozicija je potpisala svoju smrtnu presudu. Trocki i Zinovjev su bili izbačeni iz partije 14. novembra. Kamenjev je izbačen iz CK. Te godine Staljin je iz partije izbacio skoro sve sledbenike bogolenjina.

Živi simbol svetske revolucije Lav Trocki bio je prognan iz svog stana. Dok je tražio novi smeštaj bio je kod svog prijatelja Belobardova, ubice Carske porodice. Progon Trockog je izvršen na tradicionalni način. Trocki se zaključao u sobu, ali su ga izneli iz stana. Dvojica su ga nosila. „Iznose Trockog!“ uzalud je vikao njegov sin i zvonio na vrata svih stanara. Niko u zgradi nije otvorio vrata. Prošlo je vreme Trockog.

POVRATAK REVOLUCIJI

Dekreti o prinudnoj konfiskaciji žita, kao ranijih godina, ponovo su stupili na snagu. Buharin i njegova grupa su bili užasnuti. Staljin se jednostavno vratio na ratni komunizam. U stvari otišao je još dalje, počeo je da govori o kolektivizaciji sela.

Krajem 1929. godine, malo pre svog rođendana, Staljin je objavio članak pod naslovom „Godine velikog zaokreta“ u kome je definisao predstojeći zadatak: uništenje kulaka. Imućnij seljaci, kulaci, prirodno to neće hteti. Zato je odlučio da deluje revolucionarno, da ih uništi. Odredio je vernog Molotova za šefa komisije koja će ovo da obavi.

Februara su Molotov i njegova komisija podelili kulake u tri grupe. Prva, kontarevolucionarni kulaci. Njih poslati u logore ili streljati, a njihove porodice deportovati u najudaljenije krajeve. Druga, preostali najbogatiji kulaci biće deportovani u najudaljenije i neplodne krajeve. Treća, oni sa siromašnim posedima biće deportovani izvan kolhoza.

Nesrećni uspešni seljak ostavljn je u potpunosti na nemilost GPU, partijskih vlasti, a pre svega zlonamerne „seoske sirotinje“. Bogati seljaci su dobrovoljno predavali svoja imanja u kolhoze preklinjući odgovorne drugove da ih ne klasifikuju kao kulake. Ali lenji i nesposobni seoski „siromasi“ su se svetili, novi gospodari su bili neumoljivi. Svuda po zemlji, uz viku i plač žena, nesrećnike su tovarili u kola, i vozili izvan sela pod stražom GPU. Ljudi su se osvrtali da vide svoje prazne kuće, u kojim su vekovima živele njihove porodice. Ostavljali su život kojem se više nikada neće vratiti.

Komisija je dobro obavila posao. Molotov se sećao u svojoj devedesetoj godini da je oko četiri stotine hiljada ljudi deportovano. Kolhoz je nastao na krvavoj pljački tuđe imovine. Bilo je i pobuna. Poznata krvava pobuna je izbila u Rjzanju. Ustanak je surovo ugušen.

Zatim je Staljin objavio članak pod nazivom „Vrtoglavica od uspeha“. On je u tom članku objavio da su „izvesni drugovi“ postali suviše revnosni. Ti „određeni drugovi“ su ponekad nasilno vršili kolektivizaciju. Svi ovi „drugovi“ će uskoro biti proglašeni kripto trockistima koji namerno sabotiraju kolektivizaciju.

Ali i pored toga progon kulaka je nastavljen sve do 1933. godine. Džinovski revolucionarni eksperiment je bio uspešan. Klasa koju je Lenjin torliko mrzeo, klasa imućnih ruskih seljaka, više nije postojala.

Kolektivizacija i uništenje kulaka, najboljih poljoprivrednika, morala je da dovede do nečuvene gladi. Najveća glad je vladala u Ukrajini, u dolini Volge, na Kavkazu u u Kazahstanu. Milioni ljudi koji su umirali od gladi pokušavali su da pobegnu u gradove. Milioni su umirali od gladi ali narod je pevao pohvale kolektivizaciji. Niko ne zna koliko je ljudi umrlo od gladi. Procene se kreću od pet do osam miliona. Uprkos gladi, izvoz žita u zapadnu Evropu se nastavljao. Staljinu je bio potreban novac za nove fabrike u izgradnji.

Godine 1933. Hitler je došao na vlst u Nemačkoj.

Svakodnevno se održavaju „sudski“ procesi pod Staljljinovom dirigentskom palicom. Mnogi bivši članovi partije nalaze se na optuženičkoj klupi pod optužbom da su po instrukcijama Trockog radili u cilju vršenja atentata na vođe partije i države. Nabedili su ih da su krivi za ubistvo Kirova i da su planirali da ubiju i samog Staljina.

Državni tužilac je tražio da ovi „besni psi“ (šesnaest optuženih) budu streljani. Posle toga optuženi, sve čuveni boljševici, revnosno su priznavali svoju krivicu i kajali se. Zinovjev: „Moj izopačeni boljševizam postao je antiboljševizam. I kroz trockizam sam došao do fašizma. Trockizam je podvrsta fašizma“. Kamenjev: „Stojim pred proleterskim sudom treći put. Dva puta mi je život pošteđen, ali i velikodušnost proleterijata ima svoje granice“. Optuženi su jednoglasno molili da budu streljani.

Bivše vođe su osuđivane na smrt streljanjem. Komadant Staljinove telesne garde Pauker voleo je da imitira Gazdine omiljene scene – izraz Zinovjeva na putu za egzekuciju: Zinovjev se bespomoćno hvata za ramena stražara, vuče noge, žalosno cvili, zatim pada na kolena i urla „Molim, drugovi, molim, Boga radi zovite Josifa Visarionoviča“. Staljin se „neobuzdano smejao“ ovoj imitaciji. Međutim, i sam Pauker je pripadao staroj gardi, tako da će i on završti kao Zinovjev, moliće za milost svoje ubice.

Godine 1937. pripremajući konačno uništenje lenjinističke stare garde, Staljin je pretvorio NKVD u ogromnu armiju organizovanu u divizije, koja je brojala stotine hiljada radnika obezbeđenja.

Sve vreme NKVD je negovao mit da Staljin ništa ne zna o teroru: mnogobrojni špijuni koji su se uvukli u NKVD, skrivali su teror od Staljina. Inteligencija se veoma trudila da poveruje u ovaj mit. Poasternek je jednom prilikom rekao Erenburgu: „Kad bi samo neko rekao Staljinu o ovome“, a Mejerhold je često govorio „sve ovo kriju od Staljina“. Tu su i reči narodnog komesara F. Stebnjeva: „Izgleda da oni namerno uništavaju partijske kadrove. Glavu dajem da Josif Visarionovič ne zna ništa o tome“.

Došlo je vreme da taj mit postane stvarnost. Krajem 1939. godine uhapšen je Ježov. Baš kao što je nekad Ježov ocenjivao rad na smrt osuđeno Jagode, tako je sad Lavrentije Berija pozvan iz Gruzija da ispita Ježova. Aprila 1939. godine Ježov je nestao. Počela je rehabilitacija ljudi nevino osuđenih. Milostivi Gazda je oslobodio 327.000 ljudi uključujući i mnoga vojna lica. Kada je Konstantin Rokosovski, budući maršal, izašao iz zatvora, svi zubi su mu bili izbijeni. Konstruktori aviona Tupoljev i Polikarpov, mikrobiolog A. Zibler i drugi ugledni inženjeri i naučnici, takođe su oslobođeni.

RIBENTROP U KREMLjU

„Dosta smo se svađali, zar ne?“ Tim rečima je Staljin dočekao Ribentropa u Kremlju. On i Staljin su proveli tri sata crtajući nove granice u Istočnoj Evropi. Sporazum o nenapadanju potpisao je Molotov. Posle potpisivanja sporazuma, organizovan je svečani prijem, jedna od onih veličanstvenih gozbi sa raskošnim zdravicama.

Staljin je digao čašu da nazdravi Hitleru, a ministar Rajha je nazdravio Staljinu. Posle toga je nemačka delegacija morala da pije za sporazum i za novu etapu u nemačko-sovjetskim odnosima. Međutim, gazda nije izgubio smisao za humor. Predložio je zdravicu za Kaganoviča, koji je bio prisutan, i Ribentrop je nazdravio jednom Jevrejinu. Ipak i Kaganovič je morao da pije za Hitlerovo zdravlje.

DRUGI SVETSKI RAT

Hitler je napao Poljsku, a Engelska i Francuska su objavile rat Nemačkoj. Staljinova taktika se pokazala ispravnom. 17. septembra Crvena armija je ušla u Poljsku, i tako je Staljin vratio delove teritorije Romanovih izgubljene posle Revolucije.

Kada se Ribentrop, krajem septembra, ponovo pojavio u Moskvi, Staljin mu je tražio ceo Pribaltik. On je tražio i dobio naftonosna polja oko Borislava i Dragobiča, koja su Nemačkoj siromašnoj naftom bila veoma potrebna. A za uzvrat, Staljni je obećao da će tu naftu da prodaje Nemačkoj. Hitler je morao da se zadovolji. I ponovo je organizovan veliki banket u Kremlju, i ponovo je ministar Rajha morao da otrpi beskrajne zdravice „za prijateljstvo naroda i mir u svetu“.

Usledio je Zimski rat. Na veliko Hitlerovo olakšanje, malena Finska je izdržala, a Sovjetska vojna komanda na čelu sa Vorišolvom je pokazala svoju totalnu nesposobnost. Ali uprkos herojske odbrane, Finska je bila primorana da potpiše primirje i ustupi deo svoje teritorije. Staljin je zato oterao Vorošilova i na njegovo mesto postavio Timošenka.

Zatim su na red dšle Litvanija, Letonija i Estonija koje su se „na zahtev svojih naroda“ vratile u Rusko carstvo. U leto 1940. godine usledio je ultimatum Rumuniji da se odrekne Besarabije, koju je Rumunije okupirala 1918. godine. Na pritisak Nemačke, Rumunija je popustila i ustupila deo svoje teritorije SSSR-u.

Pred rat 1940. godine, Staljin je primio poklon. Berija je uspeo da organizuje ubistvo Trockog. Staljinov emisar R. Merkader, bivši poručnik u Španskoj republikanskoj armiji, razbio je Trockom lobanju i prosuo mozak kojim se on tako ponosio. Od svih boljševičkih vođa, počev od Lenjina, Staljin je sada bio jedini preživeli.

RAT JE POČEO

22. juna 1941. godine počeo je rat na istoku, Nemačka je napala SSSR. Rat je nazvan Velikim Otadžbinskim, Svetim ratom protiv agresora, kao kada se car Aleksandar I borio protiv Napoleona. I 1812 Rusi su se povlačili, čak su i Moskvu predali neprijatlju, ali su ipk pobedili. Hrišćanski pozdrav „Braćo i sestre!“ ponov je isplivao na površinu.

Kada je izgledalo da je propast na pomolu, Staljin je odlučio da u pomoć pozove Boga. On je već čuo da je Antiohijski patrijarh molio sve hrišćane da pomognu Rusiji. Ilija, mitropolit iz Libana, zatvorio se u podzemnu ćeliju i bez hrane i sna na kolenima molio Bogorodicu za spas Rusije. I imao je čudnu viziju, koju je opisau u pismu poglavarima Ruske pravoslavne crkve. Trećeg dana mu se javila Bogorodica u vatrenom stubu i prenela mu Božju zapovest: „Crkve i manastiri moraju se ponovo otvoriti svuda u zemlji. Sveštenike moraju vratiti iz zatvora. Lenjingrad se ne sme predati, ali sveta ikona Kazanjske Bogorodice treba da se u litiji nosi kroz grad, zatim kroz Moskvu, gde treba da se održi služba, a posle i kroz Staljingrad …“

Po Staljinovom nalogu mnogi sveštenici su vraćeni iz logora. U opkoljenom Lenjingradu stanovnici su bili zapanjeni i ohrabreni kada su videli čudotvornu Kazanjsku Bogorodicu kako se nosi ulicama u litiji. Ikonu su iz Lenjingrada odneli u Moskvu, a zatim poslali u opkoljeni Staljingrad. Bila je izložena u tri velika grada, koja se nisu predala neprijatelju.

Ponovo je otvoreno dvadeset hiljada crkava, uključujući Trojicko-Sergejevsku i Kijevsko-Pečersku Lavru. On i njegovi generali su ispraćali vojsku u borbu rečima: „Bog je sa vama!“ 17. oktobra „Pravda“ je pisala da se šef boljševičke partije sastao sa mitropolitom Sergijem, starešinom patrijaršije, prvi put od oktobra 1917. godine.

19. jula 1941. godine preneta mu je neprijatna vest direktno sa radio Berlina. Nemci su zarobili njegovog starijeg sina Jakova. Jakov je završio artiljerijsku školu samo 42 dana pred rat, i nije imao vremena da se pozdravi sa ocem. Prilikom nemačkog ispitivanja Jakov je izjavio: „dvadeset drugog juna otac mi je preko telefona rekao: Idi i bori se“.

Nemci su se brzo probijali ka Moskvi. Sa prvim snegom ofanziva je zaustavljena, a u decembru Rusi su krenuli u veliku kontraofanzivu. U leto 1942. usledila je nemačka ofanziva u pravcu Staljingrada, da bi, slično kao i kod Moskve, Rusi pred samim gradom organizovali kontranapad i porazili neprijatelja. Za sve vreme rata Staljin je tražio od Čerčila da otvori drugi front na zapadu.

U Teheranu 1943. godine Staljin je prvi put sreo Ruzvelta. Za vreme teheranskog medenog meseca, oni su izmenjivali zakletve u večnu ljubav. Čerčil je poklonio Gazdi Staljingradski mač. „Maršal Staljin“ rekao je Čerčil, „može da zauzem mesto pored najvećih ličnosti u ruskoj istoriji i zaslužuje da ga zovu Staljin Veliki. Gazda je skromno odgovorio: „lako je biti heroj kada imate narod kao što je ruski“.

1944. godine Zapadni saveznici su se iskrcali u Normandiji, dok su Staljinove armije prešle sovjetsku granicu i brzo počele da teraju Nemce iz Poljske, Mađarske, Rumunije, Jugoslavije, Čehoslovačke … Bugarska i Finska su se povukle iz rata.

9. okobra 1944. godine Čerčil je sa Idnom ponovo doputovao u Moskvu. Tih dana su Čečil i Staljin pravili zone uticaja u Evropi posle propasti Hitlerove Nemačke.

Trećem Rajhu preostalo je samo još nekoliko meseci. Kada su se Saveznici sastali na Jalti, Ruzvelt i Čerčil su bili Staljinovi gosti u dvorcu Livadija, omiljenom domu carske porodice.

POBEDA

Sovjetske armije su se sastale sa Savezničkim na Elbi. Posle rata objavljena je brojka da je stradalo oko 7 miliona ljudi, da bi ta brojka posle Staljinove smrti sve više rasla. 1994. godine u Ruskoj akademiji nauka većina prisutnih eksperata se složila oko sledećih brojki: armija je izgubila oko 8,6 miliona vojnika, a civilno stanovništvo je imalo 18 miliona poginulih – ukupno 26 miliona mrtvih.

Nastupila je 1950. godina. Njegov život se obavljao po ustaljenoj rutini, isti noćni banketi, nekada do zore.

U oktobru 1952. godine sazvan je Devetnaesti partijski kongres posle pauze od trinaest godina. Staljin je govorio tek na kraju. Svi su znali da je bolestan.

Josif Visarionovič Staljin je umro 5. marta 1953. godine. Njegovo telo je položeno na odru u Dvorani stubova i hiljade ožalošćenih je izašlo na ulice. Prepuni vozovi su pristizali iz svih gradova da se oproste od „boga“. Odlučeno je da mu se telo balsamuje i da se postavi u mauzolej pored Lenjina. Tek posle osam godina, 31. oktobra 1961. godine, odlučeno je da se Staljinovo telo ukloni iz mauzoleja. Telo je preneto u grob pored kremaljskog zida. U 22,00 stigla je komisija za ponovnu sahranu. Posle minuta ćutanja spustili su ga u grob. Imali su naređenje da ga pokriju sa dve betonske ploče, ali su ga pokrili samo zemljom.

Usledila je perestrojka i doba Gorbačova. Dvojica Staljinovih vernih saradnika, Molotov i Kaganovič, dugo su poživeli. Molotov je umro 1986. godine. Kaganovič je doživeo do devedesetih. Njegov rođak je kasnije govorio: „Umro je jula 1991. godine. Na Tv su emitovali najnovije vesti o perestrojki, prikazali su Gorbačova i Jeljcina. Devojka je čula kako je rekao: To je katastrofa. Kada ga je pogledala sedeo je ispred televizora mrtav“.

Posle tri nedelje, avgusta 1991. godine, masa je srušila spomenik boga Lenjina i razbila prozore na svetoj zgradi CK njegove partije. SSSR najveće carstvo koje je Staljin sagradio, raspalo se začuđujućom brzinom.

Kada je Žukov napunio pet godina, a njegova starija sestra već je bila u sedmoj, majka je rodila još jednog dečaka, koji je dobio ime Aleksej. Bio je vrlo mršav i svi su se bojali da neće preživeti. Dok je majka radila, Žukov i njegova starija sestra su se brinuli o malom Aljoši. Međutim, on nije dugo živeo, ni godinu dana. U jesen te godine sahranjen je u Ugodskom zavodu. Cela porodica Žukov je veoma tugovala za Aljošom i često mu odlazila na grob.

Te iste godine snašla ih je i druga nevolja. Srušio se oronuli krov njihove kuće. Morali su da pređu u šupu i da tamo nastave život. Otac je napravio malu peć za kuvanje dok se ostatak porodice navikavao na novi dom. Posle izvesnog vremena otac je ipak uspeo da kupi malo građe na otplatu. Susedi su ima pomogli oko prevoza građe, tako da je nova kuća bila gotova do novembra. Pokrili su je slamom.

Nastavili su teško da žive. U jesen 1903. morao je Žukov da pođe u školu. Trebalo je da pohađa parohijsku školu u selu Veličkovu, udaljenu kilometar i po od svog sela.

Često mu se dešavalo da ga otac žestoko istuče zahtevajući da ga moli za oproštaj. Ali je on bio veoma tvrdoglav i jogunast tako da nikada nije molio za milost ma kolike batine dobijao. Jednom prilikom je dobio tolike batine da je pobegao od kuće i tri dana se skrivao u suedovom konopljištu. Osim sestre niko nije znao gde je. Ona mu je donosila hranu. Slučajno ga je otkrila susetka i odvela kući. Od oca je dobio dopunsku porciju batina, ali se on zatim sažalio i oprostio mu.

Kada je napunio osam godina otac mu je rekao: „E, pa Jegore, ti si već veliki; osma ti je godina, vreme je da se latiš posla. U tvojim godinama radio sam kao odrastao. Uzmi grabulje i sutra ćemo krenuti na kosidbu; razbacivaćeš sa sestrom seno, sušićeš ga i sakupljati u plastove“. Žukov se osetio ponosnim što će konačno postati koristan porodici. Radio je veoma marljivo i voleo da čuje pohvalu od starijih. Ali sobzirom da je još uvek bio mali, na rukama su mu se ubrzo pojavili žuljevi. Bilo ga je sramota da to prizna pa je trpeo velike bolove.

1906. je završio parohijsku školu. Sve razrede sa odličnim uspehom i dobio je pohvalnicu. Povodom uspešnog završetka školovanja od oca je dobio nove čizme, a od majke novu košulju.

U jesen je napunio 10 godina. Znao je da je to njegova poslednja jesen u roditeljskoj kući. Proći će zima, a zatim treba ići u svet. Zimi kad nije bio zauzet domaćim poslovima, najčešće je išao u ribolov ili se klizao klizaljkama, koje je sam napravio, po ledu na reci Ogubljanki, ili se spuštao skijama sa Mihajljevskih brda.

U leto 1907. godine primljen je na krznarski zanat kod svog ujaka, majčinog brata. Morao je da otpuje u Moskvu. Spremanje nije dugo trajalo. Majka je spakovala u zavežljaj par rubalja, nešto stvari i malo hrane. Pošto su se pomolili Bogu, seli su po starom ruskom običaju na klupu ispred kuće: “E, pa zbogom sine!“, rekla je majka i gorko zaplakala.

U Moskvi je u radnji svog ujaka radio kao šegrt. Ustajalo se ujutro u 6:00 a odlazilo na spavanje u 11:00 uveče. Spavao je, zajedno sa ostalim šegrtima, u samoj radionici na patosu, a kada je bilo hladno u drvenim ležaljkama u hodniku.Svake subote išli su na večernju, a nedeljom na jutrenje i na popodnevnu službu. U početku se dosta teško navikavao na nove uslove, tugovao je za kućom, mislio je da više nikada neće videti majku, oca, sestru i drugove.

Prolazilo je vreme. Žukov je prilično dobro savladao početni kurs krznarskog zanata. Već je napunio 13 godina. Bez obzira na veliku preopterećenost poslom, uspevao je da nađe vremena da čita i da uči. Najviše je voleo da čita avanturističke romane među kojima se najviše isticale „Avanture Šerloka Holmsa“ od Konana Dojla. Voleo je takođe da proučava ruski jezik, matematiku, geografiju … Odlučio je da se upiše na večernji opšteobrazovni kurs, koji je pružao obrazovanje u rangu građanske škole.

Godine 1911. je najzad dobio dozvolu da otputuje u svoje selo. Iz sela je otišao kao dete, a vratio se kao „odrastao“ čovek. Bila mu je petnesta godina. Na železničkoj stanici dočekala ga je majka. Dugo je plakala, stiskala ga je rukama i stalno ponavljala: „Mili moj! Sine! Mislila sam da ću umreti i da te više neću videti!“ Otac i sestra su ga pozdravili ispred kuće. Međutim, nije bilo vremena za odmor. Već sutradan krenuo je na kosidbu.

Krajem 1911. Žukov je završio sa šegrtovanjem. Odlučio je da ostane kod ujaka na poslu kao mlađi majstor (kalfa).

U tom periodu od 1910. do 1912. godine primetno su oživela revolucionarna raspoloženja. Sve češće su izbijali štrajkovi u Moskvi, Petrogradu i drugim industrijskim rejonima. Učestali su zborovi i štrajkovi studenata. U selu je oskudica došla do krajnjih granica zbog gladi koja je nastupila 1911. godine.

U julu 1915. godine u armiju je pre roka pozvano njegovo godište. Dobio je dozvolu od ujaka da otputuje u selo i da pomogne svojima oko žetve, a zatim se javio na odsluženje vojnog roka.

PRVI SVETSKI RAT

Regrutovan je u gradu Malojaroslavcu, 7. avgusta 1915. godine. Dobio je konjicu i bilo mu je veoma drago što će služiti u tom rodu vojske.

Prva jedinica mu je bila 189. rezervni pešadijski bataljon. Tu je trebalo da se formira komanda 5. rezervnog konjičkog puka. Počela je strojeva obuka koja nije bila ni malo laka. Dani su prolazili jedan za drugim.

U septembru 1915. cela jedinica je premeštena u Ukrajinu, u 5. rezervni konjički puk. Služba u konjici mu je bila mnogo interesantnija nego u pešadiji, ali i znatno teža. Osim opšte obuke, dodata je još i obuka jahanja, rukovanja hladnim oružjem i trokratno čišćenje konja. Trebalo je ustajati, ne u 6:00, kao u pešadiji, već u 5 stati. Takođe je trebalo legati sat kasnije.

U proleće 1916. obuka se privodila kraju. Saopšteno im je da će uskoro biti poslati na front. Iz redova najobučenijih vojnika odabrano je 30 ljudi koji su trebali da završe podoficirski kurs. Među njima se našao i Žukov. Iako je želeo da se što pre nađe na frontu, na insistiranje svog komandira voda, Žukov je ipak odlučio da ode na kurs za podoficire.

Evo kako je Žukov kasnije opisivao podoficirski kur u staroj ruskoj armiji: „Kada danas ocenjujem kurseve za podoficire u staroj armiji, moram reći da je obuka u njima, uopšte uzev, bila dobra, a naročito se to odnosi na strojevu obuku. Svaki svršeni polaznik savršeno je vladao jahačkom veštinom, oružjem i metodikom obučavanja vojnika. Nije ni malo slučajno što su mnogi podoficiri stare armije postali posle oktobarske revolucije kvalifikovane visoke starešine Crvene armije“.

Avgusta meseca završava se kurs, i Žukov dobija prekomandu u rejon grada Kamenjec-Podoljski gde ostavruje svoje „vatreno krštenje“ i to tako što je jedan nemački avion napao železničku stanicu, na koju je Žukov upravo doputovao, izbacio nekoliko bombi i pri tom napadu ubio jednog vojnika a ranio pet konja.

Početkom septembra Žukov se nalazio u Bistričkom planinsko-šumovitom rejonu gde je njegova divizija uzimala neposredno učešće u borbama, uglavnom u pešadijskom stroju, pošto terenski uslovi nisu dozvoljavali konjičke juriše.

Sve češće su počele da stižu uznemirujuće vesti. Ruske trupe su trpele velike gubitke. Ofanziva je izgubila dah i front se stabilizovao.

U oktobru 1916. godine nije imao sreće. Patrola u kojoj se nalazio naletela je na minu pri čemu su dva vojnika teško povređena, dok je Žukova talas izbacio iz sedla. Došao je svesti tek posle 24 časa. Zbog teške kontuzije evakuisan je u Harkov, gde se nalazio na lečenju sve do decembra meseca.

Po izlasku iz bolnice dobio je raspored u marševski eskadron u selu Lageri. U to vreme on je već imao dva krsta sv. Đorđa na grudima. Jedan je zaradio tako što je zarobio nemačkog oficira, a drugi je dobio jer je bio teško ranjen.

Po izbijanju revolucije 1917. godine, Žukov se svrstao na stranu boljševika. Decembra 1917. i januara 1918. godine nalazio se u rodnom selu kod oca i majke. Zbog bolesti, svoju želju da se bori u redovima Crvene armije, ostvaro je tek avgusta meseca 1918. godine kada je stupio u 4. konjički puk Prve moskovske konjičke divizije.

UČEŠĆE U GRAĐANSKOM RATU

Njegova Prva moskovska konjička divizija nalazila se pod komandom M.V.Frunzea. Bila je stacionirana na Uralu i iščekivala početak borbi protiv belih kozaka. Prvi okršaj sa belim kozacima imao je na prilazu stanice Šipovo. Beli su se uporno branili, čas napuštajući, čas ponovo povraćajući svoje položaje.

Naročito žestoke borbe rasplamsale su se početkom juna 1919. godine. Jedinice Crvene armije su lagano napredovale prema Uraljsku i posle ogorčenih borbi uspele da zauzmu ovaj grad proteravši Kolčakove bele kozake daleko na istok. Za vreme borbi oko Urljska Žukov je imao zadovoljstvo da sretne Mihaila Vasiljeviča Frunzea, koji se jedno kraće vreme zadržao u razgovoru sa vojnicima puka u kome je služio Žukov.

U septembru se rasplamsale žestoke borbe za Caricin. U bitkama oko Zaplavnog i Ahtube Žukov je vodio borbe prsa u prsa protiv belogardejskih kalmičkih jedinica i bio ranjen parčićima ručne bombe. Ti parčići su duboko prodreli u levu nogu i levu slabinu. Bio je evakuisan u bolnicu. Iz bolnice je izašao krajnje iscrpljen dobivši jednomesečno odustvo za oporavak. Odustvo je proveo u selu kod roditelja.

Odsustvo je brzo prošlo. Sobzirom da je još uvek bio slab, poslat je u grad Tver, u rezervni bataljon. Zatim je upućen na kurs za crveni starešinski kadar. Prvi konjički kurs na koji je bio upućen bio je u gradu Rjzanju, januara meseca 1920. godine. Na kurseve su uglavnom slati konjanici koji su se istakli u borbama.

Sredinom jula pitomci su hitno ukrcani u transporte i upućeni u pravcu Moskve. U Moskvi im je saopšteno da se pitomci svih kurseva slivaju u kombinovanu brigadu i upućuju na front u borbu protiv generala Vrangela. Dobili su oružje i neophodnu opremu.

U avgustu je njegov kombinovani puk bio skoncentrisan u Krasnodaru, odakle je krenuo protiv Vrangelovih trupa. Tog meseca Žukov je prvo učestvovao u borbama protiv jedinica generala Ulagaja, a zatim protiv jedinica Fostikova i Križanovskog. Crvena armija je uspešno razbila neprijateljske jedinicie, ali su ipak ostaci poraženih belih armija uspeli da pobegnu pod zaštitom menjševičke vlade Gruzije.

Žukov je proizveden u oficira u gradu Armaviru, u kome se u to vreme nalazio štab 9. armije. Dobio je prekomandu u 1. konjički puk, kojim je komandovao stari donski kozak Andrejev. Pošto se javio u štab i podneo dokumenta na uvid, preuzeo je komandu 2. voda. Nekoliko dana kasnije učestvovao je sa svojim vodom u čišćenju terena od zaostalih belih jedinica.

Uskoro je bio postavljen za komadanta 2. eskadrona 1. konjičkog puka. Krajem decembra 1920. cela brigada je bila prebačena u voronješku guberniju da bi učestvovala u likvidaciji kulačkog ustanka. U toku jedne borbe, prsa u prsa, umalo nije poginuo. Neprijateljski karabin je pogodio konja ispod njega. Padajući konj ga je pritisnuo na zemlju, i Žukov bi bio neminovno isečen sabljom da ga nije spasio saborac Nočevka, koji je stigao u zadnji čas. Snažnim udarcem sablje Nočevka je ubio neprijateljskog vojnika. Do kraja leta 1921. završene su borbe u ovoj guberniji.

IZGRADNjA NOVE ARMIJE

Posle pobede u građanskom ratu, nova Sovjetska Republika je imala zadatak da stvori novu armiju. Krajem 1924. godine brojno stanje oružanih snaga smanjeno je demobilizacijom sa pet i po miliona na 562 hiljade ljudi.

Od juna 1922. do marta 1923. godine Žukov se nalazio na dužnosti komadanta eskadrona 38. konjičkog puka, a zatim je unapređen za zamenika komadanta 40. konjičkog puka 7. Samarske konjičke divizije, a nedugo zatim i za komadanta 39. Buzulukskog konjičkog puka. Komandu nad pukom preuzima aprila meseca 1923. godine.

Krajem jula 1924. dobija naređenje da se javi u Visoku konjičku školu u Lenjingradu, kako bi upotpunio svoje vojno znanje. Počeo je da se sprema za prijemne ispite koje je sa lakoćom položio. U to vreme na kurs su stupili i K.K. Rokosovski, I.H. Bagramjan, A.I. Jerjomenko i mnogi drugi, kasnije mnogo poznatiji komadanti jedinica na Istočnom frontu.To je Žukovu bio prvi dolazak u Lenjingrad.

Školovanje je završeno ujesen 1925. godine. Po povratku u svoju jedincu, u Minsk, dobio je kratkotrajno odsustvo. Otputovao je u selo da se vidi sa sestrom i majkom. Sestra je već imala dvoje dece sa kojima se Žukov veoma brzo sprijateljio.

Krajem 1930. godine Žukov je u svojoj jedinici dobio obaveštenje da je postavljen na položaj pomoćnika inspektora konjice Crvene armije. Uskoro je sa ženom i dvogodišnjom ćerkom Erom otputovao u Moskvu.

Sa mesta pomoćnika inspektora konjice Crvene armije, Žukov je 1931. postavljen za komadanta 4. konjičke divizije koja je bila stacionirana u Belorusiji. Više od četiri godine Žukov se nalazio na mestu komadanta 4. konjičke divizije i u toku tih godina imao je samo jednu misao; učiniti sve da poverena mu divivizija postane najbolja u redovima Crvene armije. Obuci divizije poklonio je veliku pažnju. Uložio je mnogo snage, energije i rada da bi postigao zacrtani cilj. Na mnogim vojnim manevrima, u beloruskom vojnom okrugu, na kojima je učestvovao sa svojom divizijom izlazio je kao „pobednik“.

KOMANDOVANjE KORPUSOM

Naređenjem narodnog komesara odbrane, naimenovan je 1937. godine na položaj komadanta 3. konjičkog korpusa, na čijem se čelu zadržao samo sedam meseci, posle čega je prekomandovan na položaj komadanta 6. kozačkog korpusa u čijem sastavu se nalazila bivša Žukova jedinica, 4. konjička divizija.

U toku 1938. godine ratna obuka trupa izvođena je uglavnom normalno, i kraj te godine jedinice 6. kozačkog korpusa su dočekale sa dobrim ocenama. Krajem 1938. godine Žukov dobija predlog da pređe na novu dužnost. Trebalo je da postane zamenik komadanta beloruskog vojnog okruga. Nije želeo da ode iz korpusa na koji se već bio navikao, ali je ipak na kraju dao svoj pristanak za novu dužnost.

Oprostivši se sa starešinama i političkim radnicima divizija i ostalih jedinica korpusa, otputovao je za Smolensk, gde se u to vreme nalazio štab beloruskog vojnog okruga. Komadant okruga bio je M.P. Kovaljov.

RAT NA HALHIN-GOLU

Krajem maja 1939. godine izvođene su vojne vežbe u rejonu Minska kada je Žukov iznenada dobio naređenje da se javi u Moskvu. Prvim vozom je otputovao i javio se, izjutra 2. juna, narodnom komesaru odbrane K.J. Vorošilovu. Od Vorošilova je Žukov dobio obaveštenje da se Japan sprema da prodre na teritoriju Mongolije, i da je Žukov postavljen za komadanta sovjetskih trupa na mongolskoj granici.

Sutradan u 16:00, sa grupom oficira, Žukov se uputio u pravcu Mongolije. Po dolasku u u štab sovjetske vojske dobio je informaciju da japanska avijacija prodire duboko u vazdušni prostor Mongolije pri čemu napada sovjetska vozila i sovjetske vojne položaje.

Izjutra 5. juna stigao je u štab 57. samostalnog korpusa. S obzirom da u štabu korpusa nije mogao da dobije detaljnije podatke, Žukov je odlučio da lično obiđe liniju fronta i da se upozna sa situacijom. Sve je pokazivalo da se ne radi o pograničnom konfliktu, već o tome da se Japanci spremaju za nova osvajanja na Dalekom istoku.

Vrativši se na komandno mesto, Žukov je podneo izveštaj narodnom komesaru odbrane u kome se kaže, da u slučaju japanskog napada 57. samostalni korpus u Mongolskoj NR neće imati dovoljno snage da zaustavi napadače. Žukov je zbog toga zatražio da mu se kao pojačanje pošalju najmanje tri streljačke divizije, jedna oklopna brigada, kao i da se pojačaju vazduhoplovne snage.

Već 22. juna došlo je do prvih masovnih borbi između japanskih i sovjetskih lovaca pri čemu su Japanci izvukli deblji kraj. U vazdušnim bitkama od 22 – 26. juna Japanci su izgubili 64 aviona.

I pored osetnih gubitaka, Japanci su odlučili da nastave sa ofanizivom, tako da su u rejonu reke Halhin-Gol koncentrisali svoje trupe spremajući se za operaciju pod nazivom „Drugi period namonhanskog incidenta“. Japanska armija je toliko bila sigurna u pobedu da je čak u rejon borbenih dejstava pozvla neke inostrane dopisnike i vojne atašee da prate njene pobedničke akcije.

Koristeći nadmoćnost svojih snaga, Japanci su pre zore 3. jula zaposeli planinu Bain-Cagan i okolni teren. Jedinice 6. mongolske konjičke divizije povukle su se na severozapadni sektor planine Bain-Cagan. Pretilo je da japanske trupe udare u pozadinu glavnine sovjetskih jedinica. Zbog toga su sve rezervne sovjetske jedinice dobile zadatak da krenu u pravcu planine Bain-Cagan i tamo napadnu neprijatelja.

Borbe su nastavljene i u toku noći 4. jula, i tek oko 3 sata izjutra 5. jula protivnički otpor je bio definitivno slomljen i japanske trupe su krenule žurno da odstupaju prema prelazu preko reke. Ali prelaz su digli u vazduh njihovi inženjerci bojeći se prodora sovjetskih tenkova. Japanci su počeli sa punom opremom da skaču pravo u vodu, a nemali broj se udavio na oči sovjetskih vojnika. Bitka je završena potpunim porazom japanske armije.

Međutim, na istočnoj obali reke Halhin-Gol bitka je nastavljena nesmanjenom žestinom. Jedan pešadijski puk japanske armije napao je, uz podršku 22 bombardera, 22. mongolski konjički puk, zauzevši pri tom napadu Boljšije Peski. To se sve odigralo 12. avgusta.

Komanda sovjetsko-mongolskih trupa brižljivo je pripremala ofanzivu za 20. avgust. Za njeno sprovođenje iz SSSR-a brzo su prebačene nove sovjetske jedinice koje su sačinjavale dve streljačke divizije, jedna tenkovska brigada, dva artiljerijska puka i druge jedinice. Pojačana je i bombarderska i lovačka avijacija.

Koncentracija trupa i njihovo dovođenje na položaje bili su previđeni za 19. i 20. avgust. Bila je nedelja. Vreme je bilo tiho i toplo. U 5:45 sovjtska artiljerija je otvorila iznenadnu vatru na protivavionske mitraljeze i topove protivnika. Zatim je udar na japanske položaje izvršila avijacija.

Tačno u 8:45, dok je sovjetska avijacija još uvek bombardovala japanske položaje, u vazduhu se izvile crvene rakete, signal da kopnene jedinice krenu u napad. Razbivši bočne grupacije neprijatelja, sovjetske oklopne i mehanizovane jedinice završile su 26. avgusta opkoljavanje kompletne Šeste japanske armije. Zatim se krenulo u razbijanje na manje delove i uništenje opkoljene neprijateljske grupacije. 30.avgusta 1939. godine potpuno je uništena 6. japanska armija.

Početkom maja 1940. Žukov dobija naređenje da se javi u Narodni komeserijat, da bi bio naimenovan na drugu dužnost. Po povratku u Moskvu biva unapređen u čin generala armije. Nekoliko dana kasnije, na prijemu kod J.V. Staljina, saznaje da je postavljen za komadanta Kijevskog vojnog okruga.

KOMANDOVANjE KIJEVSKIM VOJNIM OKRUGOM

U to vreme načelnik štaba kijevskog vojnog okruga bio je general-potpukovnik M.A. Purkajev. To je bio iskusan general koji je svestrano poznavao svoj posao, čovek visoke kulture i štabni oficir velikog kalibra. Komadant artiljerije okruga bio je general N.D. Jakovljev. Dvema armijama su komandovali generali I.N. Muzičenko i F.J. Kostenko s kojima je Žukov još radio u 4. donskoj kozačkoj diviziji. Načelnik operativnog odeljenja Štaba kijevskog vojnog okruga bio je pukovnik P.N. Rubcov koga je uskoro zamenio pukovnik Ivan Hristiforovič Bagramjan.

U toku leta i jeseni 1940. godine u trupama kijevskog vojnog okruga vršena je naporna ratna obuka. Usvajano je taktičko iskustvo koje je Crvena armija stekla u ratu protiv Finske i u borbama protiv Japanaca u rejonu reke Halhin-Gol. U to vreme drugi svetski rat je već bio u jeku.

Evo ukratko kako je izgledala organizacija kopnene vojske Crvene armije. Streljačka pešadijska divizija je u svom sastavu imala 3 streljačka puka i 2 artiljerijska puka. Brojno stanje divizije u ratu, po planu, bi trebalo da dostigne 19 hiljada ljudi. Korpus se sastoji od 3 divizije i raspolaže sopstvenom artiljerijom – 2 puka. Armije u svom sastavu imaju različit broj korpusa, od 5 do 8. One raspolažu sopstvenom avijacijom, artiljerijom i tenkovima.

S okončanjem zimskog rata sa Finskom, sprovedena je reorganizacija u Crvenoj armiji. Između ostalog, ponovno su uvedeni činovi generala i admirala. Tada je Žukovu dodeljen čin generala. U to se doba Žukov ohrabrio te se počeo pojavljivati u sovjetskim medijima. Napadao je dotadašnji sistem političkih komesara u vojnim jednicama; suprostavio se sistemu koji dopušta predstavniku komunističke stranke da neprestano nadzire vojne komadante, da preinačuje njegove naredbe i da ulaže veto. Optuživao je više oficire da loše obučavaju niže oficire; zalagao se za pomnije proučavanje vojne istorije te je upozoravao da se trebati pripremiti na moguće trikove koje bi mogla doneti tada kompleksna svetska pozornica. Pri tome je mislio na Nemačku. I pored toga njegova karijera je i dalje bila u usponu. U junu 1940. Žukovljeve trupe ušle su u Besarbiju i Severnu Bukovinu (Rumunija). Za taj uspeh je nagrađen – postao je delegat u Vrhovnom sovjetu Sovjetskog Saveza.

Žukov se nije dugo zadržao na mestu komadanta Kijevskog vojnog okruga. Početkom 1941. godine dobio je naređenje lično od Staljina da preda dužnost komadanta i da se javi u Moskvu na mesto načelnika generalštaba Crvene armije. Žukovu se nije dopalo novo naimenovanje. Zavoleo je Ukrajninu a posebno grad Kijev. 31. januara 1941. otputovao je iz Kijeva za Moskvu, a već sutradan je stupio na novu dužnost načelnika Generalštaba, primivši dužnost od K.A. Mercekova.

UOČI VELIKOG OTADžBINSKOG RATA

Čitav februar protekao je u brižljivom izvršavanju poslova koji su se nalazili u nadležnosti Generalštaba. Radio je često i po 15 – 16 sati dnevno, često ostajući da prenoći u službenom kabinetu. Industrija Sovjetskog saveza još uvek je bila u razvoju što je zadavalo velike muke vrhu Crvene armije u naoružavanju vojske.

Polako su počele da stižu vesti o gomilanju nemačkih trupa na zapadnim granicama SSSR-a i u Finskoj.

13. juna 1941. u prisustvu generala Žukova, S.K.Timošenko je telefonirao Staljinu i zatražio dozvolu da izda nalog za stavljanje trupa pograničnih oblasti u stanje bojne gotovosti. “Porazmislićemo o tome”, odgovorio je Staljin. Sutradan su Žukov i Timošenko bili ponovo kod Staljina i raportirali mu o nemirnoj situaciji u pograničnim oblastima.”Vi predlažete da izvršimo mobilizaciju u zemlji i da sad odmah pokrenemo trupe prema zapadnim granicama? Pa to je rat! Da li vas dvojca to shvatate, ili ne!?” Iz Kremlja je Žukov otišao u teškom raspoloženju.

Uveče 21. juna Žukov je dobio telefonski poziv od načelnika štaba Kijevskog vojnog okruga, general-potpukovnika M.A.Purkajeva koji ga je izvestio da je na teritoriju SSSR-a prebegao jedan nemački narednik koji tvrde da će nemačke trupe zauzeti polazne položaje 22. juna izjutra. Staljin je bio odmah obavešten o ovom događaju.

Iako su sovjetski generali zahtevali da se trupe stave u stanje borbene pripravnosti, Staljin je i dalje oklevao, verovao je da su to samo provokacije kako bi se iscenirao rat između Sovjetskog Saveza i Nemčke, nosio se mislima da je još uvek moguće rešiti novonastalu situaciju mirnim putem.

ŽUKOV U RATU

Posle nemačke invazije na Sovjetski Savez u junu 1941, Žukov je poslat u Lenjingrad da organizujue odbranu grada. Zaustavlja nemačko napredovanje ka južnoj periferiji grada u jesen 1941.

U oktobru 1941, kada su se Nemci približili Moskvi, Žukov zamenjuje generala Timošenka na dužnosti komandanta i biva zadužen da upravlja odbranom Moskve. Uspešna sovjetska protivofanziva 1941. naterala je Nemce da se povuku, van domašaja sovjetske prestonice. Žukovljevi podvizi u zaključivanju neprijatevih poteza se smatraju jednim od njegovih najvećih dostignuća.

U 1942. Žukov je postao zamenik vrhovnog komandanta i poslat na jugozapadni front da bi komandovao odbranom Staljingrada. Pod sveobuhvatnom komandom Vasiljevskog, nadgledao je opkoljavanje i zarobljavanje nemačke šeste armije godine 1943. po ceni od oko milion mrtvih.Tokom staljingradskih operacija Žukov je proveo najveći deo vremena u bezuspešnim napadima na pravcu Ržev-Vjazma, poznata kao “Rževska klanica”, bez obzira na činjenice, proglasio je pobedu kod Staljingrada kao svoju, što je nateralo Staljina da potpiše objavu o Žukovljevom nepropisnom ponašanju: “Suprotno Žukovljevim tvrdnjama, on nema nikakve veze sa planom likvidacije grupe nemačkih trupa kod Staljingrada; poznato je da je plan razvijan i pokrenut u jesen 1942, dok je Žukov bio na drugom frontu, daleko od Staljingrada”.

U januaru 1943. organizovao je prvi proboj nemačke blokade Lenjingrada. Osamnaestog januara, na dan proboja blokade, Ukazom Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR, dodeljeno mu je zvanje maršala Sovjetskog Saveza. Sledeći neuspeh maršala Vorošilova, uspešno je uništio opsadu Lenjingrada u januaru 1944.

Žukov je predvodio sovjetsku ofanzivu 1944. i konačni napad na Nemačku u 1945. kao i okupaciju Berlina u aprilu. Postao je prvi komandant sovjetske okupacione zone u Nemačkoj. Kao najčuveniji sovjetski vojni komandant u Velikom otadžbinskom ratu, Žukov je vršio inspekciju Pobedničke parade na Crvenom trgu u Moskvi godine 1945.

Žukov je zatim komandovao operacijom Avgustovska oluja, u kampanji protiv Japana pred kraj drugog svetskog rata.

POSLERATNA KARIJERA

Posle nemačke kapitulacije Žukov je postavljen za vrhovnog komadanta sovjetskih okupacionih snaga u Nemačkoj. Nekoliko nedelja kasnije imenovan je i sovjetskim članom Savezničkog kontrolonog veća. Na tim je dužnostima ostao do 10. aprila 1946. kada je napustio Berlin kako bi preuzeo dužnost komadanta svih sovjetskih kopnenih snaga.

Ratni vođa i heroj naročito popularan u vojsci, Žukov je predstavljao najozbiljniju potencijalnu pretnju Staljinovoj diktaturi. Ali u julu iste godine partijski list “Pravda” iznenada je objavioa vest da je Žukov premešten u Vojni okrug Odese, relativno nevažan položaj. Nešto kasnije premešten je na još nevažnije mesto – komadanta Uralskog vojnog okruga.

Ali, posle Staljinove smrti, Žukov biva vraćen u milost i postaje zamenik ministra odbrane (1953), zatim ministar odbrane.

Nakon Staljinove smrti Žukov staje na stranu antistaljinističke struje i lično hapsi šefa tajne policije Beriju kada je ovaj pokošao da dođe na Staljinovo mesto. No, nakon novog raskola u kojoj su na jednoj strani bili Hruščov i Buglanjin, a na drugoj Maljenkov, Žukov staje na stranu prvih. I to zato što su oni podupirali veće izdatke za tešku industriju i odbranu, dok je Maljenkov bio za veću proizvodnju potrošnih dobara. Stoga je u martu 1956. postao ministar odbrane.

Žukov, kao sovjetski ministar odbrane, je odgovoran za invaziju na Mađarsku u oktobru 1956. On je to od Hruščova i zahtevao.

I pored svega, 3. novembra je optužen za narušavanje “lenjinskih principa”, pokušaja da ograniči rad partijskih organizacija u oružanim snagama i nastojanjem da ukloni rukovodeću ulogu i kontrolu komunističke stranke nad vojskom.

Godine 1957. Žukov je podržao Hruščova u borbi protiv konzervativnih struja unutar partije, takozvana “antipartijska grupa” koju je predvodio Vjačeslav Molotov. Žukovljev govor na plenumu Centralnog komiteta je bio veoma značajan – direktno optužujući neostaljiniste za njihovo saučesništvo u Staljinovim zločinima.

U junu iste godine postao je punopravni član Prezidijuma Centralnog Komiteta komunističke partije. Imao je, međutim, značajne političke nesuglasice sa Hruščovim po pitanjima vojne politike. Hruščov je smanjivao broj konvencionalnih snaga i mornarice, i u isto vreme razvijao strateško nuklearno naoružanje kao primarnu silu koja je trebala da odvrati neprijatelje od sukoba sa Sovjetskim Savezom, stoga oslobađajući ljudstvo i resurse koji su mogli služiti razvoju civilne ekonomije.

Žukov je podržao interese vojske i usprotivio se Hruščovljevoj politici. Hruščov, da bi demonstrirao dominaciju partije nad vojskom, smenio je Žukova sa ministarske dužnosti i protero ga iz Centralnog komiteta (oktobra 1957). U svojim memoarima, Hruščov tvrdi da je verovao da Žukov planira državni udar protiv njega i optužuje Žukova za ovo kao osnovu za isterivanje na sastanku Centralnog komiteta.

Krajem leta 1961, kada je berlinska kriza bila na vrhuncu, Hruščov je od Žukova zatražio da se vrati u aktivnu službu, ali je ovaj to odbio. Stari ratnik delomično paralizovan, mirno je živeo u svojoj seoskoj kući nedaleko Moskve. Njegova druga supruga – Galina, mlađa od njega oko 25 godina, po zanimanju lekarka, s ljubavlju se brinula o svom mužu. Njihova kćerka Maša kao i njegove dve kćerke iz prvog braka Ela i Era, bile su radost straome ocu.

Posle Hruščovljeve smene u oktobru 1964. novo rukovodstvo Leonida Brežnjeva i Alekseja Kosigina vraća Žukova u milost, ali ne i na vlast. Ostao je popularna ličnost u Sovjetskom Savezu sve do smrti, 18. aprila 1974. Sahranjen je sa svim vojnim počastima.

ODLIKOVANjA

Žukov je nosilac brojnih odlikovanja. Između ostalog, četiri puta je bio proglašen herojem Sovjetskog Saveza; pored njega, samo je još Leonid Brežnjev bio četiri puta heroj. Žukov je jedan od tri nosioca dupla Ordena Pobede. Za zasluge u toku Staljingradske operacije dobio je Orden Suvorova prvog reda. Žukov je između ostaloga odlikovan i američkom Legijom za zasluge.