Odmah posle bitke kod Midveja, general Mekartur je predložio zauzimanje Rabaula sa mornaričko-desantnom divizijom podržanom pomorskim snagama u koje bi bila uključena i 2 nosača aviona. Admiral King nije obraćao mnogo pažnje ovom planu. Kao prvo, nije nameravao da nosače aviona izloži eventualnim napadima japanske avijacije sa Solomonovih ostrva, a zatim, nije hteo da te brodove stavi pod Mekarturovu komandu.

Viceadmiral Robert L. Gormli naimenovan je 17. maja 1942. za komandanta Južnog pacifičnog područja, dela ogranka Pacifičke okeanske oblasti koja je bila pod komandom admirala Nimica. Gormlijev štab se prvo nalazio u Numeji na Novoj Kaledoniji, ali je ubrzo premešten u Oklend na Novom Zelandu. Gormli je 2. jula primio direktivu za ofanzivu na Rabaul (operacija „Vočtauer“). Pre toga je trebalo zauzeti Solomonova ostrva, Novu Britaniju, Novu Irsku i severoistočni deo Nove Gvineje. U prvoj etapi trebalo je da se zauzmu ostrva Santa Krus, Tulagi i okolne oblasti. Kasnije će se, međutim, ispostaviti da ostrva Santa Krus nisu predstavljala baš najbolju bazu, tako da njihovo osvajanje, u suštini, nije predstavljalo neku naročitu prednost.

Tri dana pošto su primljena naređenja za ofanzivu na Rabaul, pristigao je izveštaj izviđačkih aviona da se blizu Rta Lunga, na severnoj obali Gvadalkanala, gradi aerodrom. Ovo mesto, nasuprot Tulagiju, bilo je jedno od retkih u Solomonovom arhipelagu koje je bilo pogodno za izgradnju aerodroma. Saveznicima je sada bilo jasno da im je Gvadalkanal postao najvažniji cilj. Kada bi, naime, jednom taj novi aerodrom bio gotov, Japanci bi mogli da napadaju savezničke baze u južnom Pacifiku i da ih neutrališu. S tim u vezi napad na Rabaul je izmenjen. S obzirom da je trebalo brzo dejstvovati. Gormli je 10. jula dobio naređenje da zauzme Tulagi i Gvadalkanal. Za dan napada je, prvo, određen 4. avgust, zatim 7. avgust 1942.

Gvadalkanal je jedno od Solomonovih ostrva, ostrvske grupe koja se u vidu dvostrukog lanca, dugog 600, širokog 100 nautičkih milja, prostire u smeru severozapad-jugoistok, od Bizmarkovog arhipelaga do ostrva Santa Krus. Smeštena severoistočno od Nove Gvineje, ova ostrva su 1942. predstavljala važnu stratešku poziciju za obe strane. Gvadalkanal je, sa površinom od 6600 kvadratnih kilometara posle Bugenvila, najveće ostrvo ovog brdovitog lanca. Vlažan, topao i obrastao prašumama, Gvadalkanal je, kao i sva druga ostrva ovog lanca, bio teško zaražen malarijom. Nijedno od Solomonovih ostrva nije predstavljalo prijatno boravište za bele koloniste. Samo na nekim mestima ostrva bilo je plantaža kokosa. Kada je izbio rat, Gvadalkanal je brojao oko devet hiljada stanovnika.

Pošto su Japanci u maju 1942. zauzeli Tulagi, Saveznici su imali puno koristi od jedne organizacije koju je još pre rata izgradila australijska ratna mornarica. To su bili „obalski osmatrači“, opremljeni malim ralio-stanicama, raspoređeni na Bizmarkovom arhipelagu i Solomonovnm ostrvima. Uz pomoć domorodaca, ovi ljudi su Saveznicima slali dragocene informacije o japanskim kretanjima i pojačanjima, a pogotovu o plimi i oseki, topografiji, hidrografnji, dubinama i drugim faktorima važnim za iskrcavanje, koji su većim delom bili nepoznati. Pored svega, ovi odvažni ljudi su mnoge oborene saveznnčke avijatičare uspeli da dovedu na sigurno mesto.

Planirano je da se amernčke trupe iskrcaju na raznim mestima Solomonovih ostrva. Od 1898. kada su vodili špansko-američki rat, ovo je bila prva američka amfibijska operacija. Konvoji s trupama iz Novog Zelanda i San Dijega sreli su se 26. jula na jednoj tački, otprilike, 400 nautičkih milja jugoistočno od Fidži ostrva. Četiri dana vojnici su vežbali na ostrvu Korou, koje je bilo slično Tulagiju. Pri tom se naročito poklanjala pažnja na veze između brodova, aviona i kopnene vojske i artiljerijske pripreme ratnih brodova. Rezultat vežbi nije pružao optimistička očekivanja za ishod operacije, a bilo je govora i o „potpunom promašaju“.

Gormlijeve snage Južnog Painfika sastojale su se od Združenog desantnog odreda kontraadmirala Ričmonda K. Tarnsra i Operativne eskadrile pod komandom kontraadmirala Lija Nojiza, koja je trebalo da obezbedi potrebnu vazdušnu zaštitu. Operativnu komandu nad celom ekspedicijom imao je viceadmiral Frenk Flečer. Nojizova eskadra sastojala se od tri nosača aviona, novog bojnog broda „Nort Karolina“, šest krstarica, šesnaest razarača i pet tankera. Amfibijske snage su se sastojale od dvadeset i tri broda za transport trupa, koje su štitile četiri krstarice i devet razarača.

Kad je flota krenula sa ostrva Fidži ka Solomonovim ostrvima, magla i jake kiše pomogle su da je Japanci ne primete. U brodovima za transport trupa nalazilo se ukupno 19.500 ljudi iz sastava Prve pomorsko-desantne divizije, pod komandom general-majora Vendegrnfta.

U 1.30 časova 7. avgusta Gvadalkanal je bio na vidiku, a čas i po kasnije konvoj se podelio u dva dela. Jedan deo je plovio za Tulagi, a drugi za Rt Lunga. Na osnovu dobijenih informacija, u području Tulagija bilo je stacionirano, otprilike, 1850 Japanaca, a procenjivalo se da ih na Gvadalkanalu ima oko 5200. Amerikancima je pošlo za rukom da potpuno iznenade neprijatelja. Iskrcavanje na Gvadalkanalu teklo je gotovo bez teškoća. Na Tulagiju, ostrvu Floridi, Gavutuu i Tanambogu situacija je bila znatno nepovoljnija. Ipak su Amerikanci uspeli da zakorače na Tulagi pre podne, ali je otpor Japanaca bio tako žestok da ostrvo više nije moglo da čitavo bude zauzeto istog dana. Tokom noći Japanci su izveli brojne protivnapade pri čemu su se štitili lakim haubicama, minobacačima i mitraljezima. Većina ih je poginula u tim napadima, koji su odbijani i po četiri puta. Najzad. 8. avgusta, preživeli su savladani.

Na Gavutuu su Japanci pružili još žešći otpor. Ukopali su se u rovove i pećine tako da ih prethodna bombardovanja nisu mnogo uzdrmala. Desantnim trupama nije bilo nimalo lako i tek posle teških gubitaka uspele su da se učvrste na ostrvu. Najžešći otpor je bio na Tanambogu, gde su desantni brodovi potopljeni pre nego što su dospeli do obale. Osmog avgusta stiglo je pojačanje, tako da zauzimanje Gavutua posle toga više nije predstavljalo problem. Jedan američki razarač kasnije je bombardovao Tanambogo, tako da nije dugo potrajalo pa je i ovo ostrvo palo u američke ruke. Američki gubici iznosili su 108 poginulih i 140 ranjenih. Japanski garnizon je uništen gotovo do poslednjeg čoveka.

Mada je iskrcavanje na Gvadalkanalu izvršeno brzo, zauzimanje aerodroma, koji su Amerikanci nazvali „Henderson Fild“ („Henderson polje“), trajalo je nešto duže nego što se očekivalo. Početak napada bio je još poprilično žestok, ali bilo je malo zakašnjenja i nedovoljno dnevnog svetla (iskrcavanje je izvršeno u sumrak). Sreća što je Japance uhvatila panika, jer inače bi se i iskrcavanja na Gvadalkanalu krvavo završila. Branioci su se doduše brzo oporavili. Admiral Guniči Mikava je iz Rabaula odmah preduzeo energične mere, tako da je Amerikancima trebalo šest meseci da zauzmu celo ostrvo. Privremeno su Amerikanci postigli svoj cilj jer su sprečili Japance da izgrade bazu iz koje bi mogli da ugrožavaju veze između Sjedinjenih Država i Australije. U tom trenutku je trebalo da budu zadovoljni postigautim.

1) Glavnina Kombinovane flote, pod ličnom komandom admirala Isorokua Jamamota, koja se između ostalog sastojala od 7 bojnih brodova, lakog nosača aviona „Hošo“ i 2 nosača hidroaviona.

2) Udarna eskadra nosača aviona pod viceadmiralom Nagumom, jednim od najsposobnijih komandanata japanske mornarice, koji je vodio napad na Perl Harbor. Njegova eskadra sastojala se od Prve divizije nosača aviona („Akagi“ i „Kaga“) koja je bila pod njegovom ličnom komandom, i druge divizije nosača aviona („Hiriju“ i „Soriju“) pod kontraadmiralom Jamagučijem, o kojem se pričalo kao o verovatnom nasledniku slavnog Jamamota. Osim toga. Nagumovoj eskadri pripadao je deo Treće divizije sastavljene od bojnih brodova, krstarica, razarača i pet brzih tankera.

3) Združeni desantni odred za osvajanje Midveja pod viceadmiralom Nobutake Kondom. Ovaj odred bio je podeljen na nekoliko grupa i raspolagao je, između ostalog, sa 8 teških krstarica, 2 lake krstarice, lakim nosačem aviona, 2 nosača hidro-aviona, 24 razarača, 6 tankera, 16 brodova za transport trupa sa ukupio 5000 ljudi i grupom minolovaca.

4) Eskadra severnog područja viceadmirala Bošira Hosogaje, podeljena u tri grupe, sastojala se od 2 laka nosača aviona, 3 teške krstarice, 3 lake krstarice, 1 pomoćne krstarnce, 12 razarača, 6 podmornica, i više brodova za transport trupa, tankera, teretnih brodova i minolovaca.

5) Isturene podmorničke snage pod komandom viceadmirala Komacua, koji je bio na svom komandnom brodu lakoj krstarici „Katori“ i komandovao sa ukupno 16 podmornica. I na kraju, vazduhoplovnim snagama baziranim na kopnenim aerodromima komandovao je viceadmiral Cukahara.

Zašto se čuveni admiral Jamamoto tako loše pridržavao starog pravila „odvojeno marširati, zajedno napasti“, ne može se više ustanoviti. Jedini razlog je, možda, bio što je računao na slab neprijateljski otpor i što je, pored toga, precenio element iznenađenja. Ovaj element jedva da je i postojao, jer je odlična američka obaveštajna služba na Havajima potpuno prozrela njegove planove. Još pre bitke u Koralnom moru američki admiral Nimic imao je dokaze da se priprema velika pomorska japanska ofanziva.

Nimic, komandant američke Pacifičke flote i Pacifičkog okeanskog područja nije mogao da se naročito suprotstavi ogromnoj japanskoj nadmoći koju je prikupio Jamamoto. On je raspolagao 16. i 17. operativnom eskadrom. Prva se sastojala od nosača aviona „Enterprajz“ i „Hornet“, šest krstarica, 9 razarača, 4 tankera, dok je 17. eskadra imala nosač aviona „Jorktaun“, 2 teške krstarice i 6 razarača. Dalje, Amerikanci su u vodama centralnog Pacifika imali 19 podmornica i avione koji su bili bazirani na Midveju, koji je smatran kao „nepotopljivi nosač aviona“. Iako je poslednjih nedelja odbrana Midveja pojačana koliko je bilo moguće, Nimic je morao ne samo da odbije japanski napad na Midvej i zaustavi nastupanje neprijatelja u centralnom Pacifiku, već je istovremeno trebalo da se stara o zaštiti Aleuta. Zato je 17. maja odlučio da formira Eskadru severnog Pacifika, koja se sastojala od 2 teške i 3 lake krstarice kao i 10 razarača pod komandom kontraadmirala Roberta Tiobalda.

Udarna grupa lakih nosača iz japanske Eskadre severnog područja pod komandom kontraadmirala Kakute, isplovila je 6. maja prva iz Ominatoa prema Aleutima. Dva dana kasnije isplovila je grupa viceadmirala Hosogaje, a dan potom napustila je Hirošimu Nagumova ponosna eskadra nosača aviona. Još jedan dan kasnije krenuli su transportni brodovi iz Sajpana. Gotovo istovremeno isplovila je i grupa za podršku admirala Kurite da bi ubrzo zauzela poziciju na 75 do 100 nautičkih milja ispred transportne flote. Japanske podmornice, koje su u međuvremenu bile poslate u izvidnicu, nisu opazile neprijatelja. Jamamoto tada još nije ni slutio da je njegov američki protivnik već otkrio japanske namere.

Na dane 28. i 30. maja isplovile su američka Šesnaesta, odnosno Sedamnaesta operativna eskadra i, posle krcanja goriva, sastale se u podne 2. juna na oko 325 nautičkih milja severoistočno od Midveja. Ali prvi susret sa neprijateljima imali su avioni sa Midveja. Ujutro 3. juna, izviđački avion „katalina“ primetio je neprijatelja na gotovo 700 nautičkih milja od Midveja. On je javio Midveju da 11 brodova plovi u istočnom pravcu. Bili su to transportni brodovi admirala Tanake iz Združenog desantnog odreda. Na ovu vest komandant ostrva je odmah poslao 9 bombardera B-17. Oko pola pet popodne, ove leteće tvrđave (B-17) pronašle su japansku transportnu flotu i prešle naglo u napad sa velikih visina, ali nisu uspele da postignu nijedan direktni pogodak. Više uspeha imala su 4 hidroaviona tipa „katalina“, koji su uveče poslani u novi napad. Avioni, provizorno naoružani torpedima, našli su rano izjutra japansku flotu, lansirali tri torpeda i pogodili 1 tanker koji je ipak nastavio da plovi. Taj dan, 4. juni, ostaće zabeležen kao istorijski dan, zapravo prekretnica u ratu na Pacifiku. U 04.30 časova pošlo je u patrolu desetak aviona sa „Jorktauna“. U tom momentu Nagumo je plovio 215 nautičkih milja zapadnije i poslao je svoje avione u prvi vazdušni napad na Midvej. Posle više od jednog časa, „Enterprajz“ je iz jednog slučajno uhvaćenog telegrama, saznao da se japanski nosači aviona nalaze na oko dve stotine milja u smeru zapad i jugozapad od Šesnaeste operativne eskadre. U 06.07 časova kontraadmiral Rejmond Spruens, komandant Šesnaeste eskadre, izdao je naređenje svojim brodovima da okrenu u jugozapadni pravac i napadnu neprijatelja. Američki radari s Midveja otkrili su na putu prema ostrvu ukupno 108 aviona, koje je pre sat i po poslao u napad admiral Nagumo sa svojih nosača. Na ovu vest uzleteli su svi raspoloživi američki avioni sa ostrva. Na 30 nautičkih milja od Midveja susreli su se sa neprijateljem, koji je uprkos svemu, uspeo da od 6.30 časova u toku dvadeset minuta napadne u više mahova na ostrvo.

Kako je izgledalo da je potreban i drugi napad na Midvej, Nagumo je naredio da 93 aviona zamene svoja torpeda bombama, zbog čega su bili zaposleni više od jednog časa. Inače, ovi avioni su služili kao rezerva za napad na brodove koji su mogli da se pojave. Ovaj čas utrošen na zamenu torpeda bombama Nagumo će skupo da plati. Kada je četvrt časa kasnije jedan japanski izviđački avion sa krstarice „Tone“ javio da 10 neprijateljskih površinskih brodova, udaljenih 240 nautičkih milja u smeru severoistoka, plovi prema Midveju, Nagumo je čitavih petnaest minuta razmišljao šta treba da radi i izgubio dragoceno vreme. Potom je izdao naređenje da oni avioni koji su još opremljeni torpedima zadrže torpeda za napad na neprijateljsku flotu, za koju je u međuvremenu saznao da ima i nosač aviona. Ali, kako se očekivalo da se vrate avioni koji su napali Midvej, palube nosača morale su da ostanu slobodne. U međuvremenu su Amerikanci ponovo napali. Šesnaest bombardera za obrušavanje nisu pogodili nijednom „Hiriju“ kao uostalom ni petnaest letećih tvrđava B-17 četvrt časa kasnije, odnosno 11 bombardera tipa „vindiketor“ koji su pet minuta kasnije napali bojni brod „Harunu“.

Kada je admiral Spruens izvešten o napadu na Midvej, odlučio je da pokuša iznenaditi Japance, i to u trenutku kada avioni koji su napadali Midvej budu stajali na palubi snabdevajući se gorivom i municijom. U 07.02 časova izdao je komandu: „Avijatičari, u vaše aparate“. Malo zatim letelo je u susret neprijatelju oko 20 lovaca tipa „vildket“, 67 bombardera za obrušavanje „dauntles“ i 29 torpednih aviona „devaststor“. Spruens js zadržao 18 lovaca „vildket“ radi najnužnije vazdušie zaštite njegove eskadre. U 09.25 časova. kada su se svi japanski avioni spustili da bi se snabdeli gorivom i municijom, američki torpedni avioni napali su Nagumove brodove. Žestoka japanska protivavnonska vatra, dejstvo lovaca tipa “zero” i nedostatak sopstvene zaštite, bili su za Amerikance katastrofalni. Od tridesetoro ljudi iz skvadrona torpednih aviona s „Horista“ koji je napao, preživeo je napad samo jedan čovek. Gotovo ista sudbina zadesila je avione sa nosača „Enterprajz“, koji su nalali pet minuta kasnije. Oboreno je 10 od 14 aviona, a da nnsu postigli nijedan pogodak. Jedva nešto bolje prošao je skvadron torpednih aviona sa nosača „Jorktaun“, koji se neposredno posle toga, zaštićen sa 6 lovaca približio „Soriju“. Ipak, napadi relativno starnh američkih aparata nisu bili uzaludni. Japanski lovci koji su vršiln zaštitu nosača aviona, stupili su u borbu sa torpednim avnonima koji su leteli nisko iznad mora. U tom trenutku je naišla grupa bombardera za obrušavanje sa „Enterprajza“. Nalet američkih bombardera bio je tako iznenadan da japanski lovci, koji su dotad proganjali torpedne avione, nisu uopšte imali vremena za manevar. Trideset i sedam „dauntlesa“, najuspešnijih i najomiljenijih ukrcanih američkih bombardera u toku rata, izvršilo je uspešno svoj zadatak. Nosač aviona „Akagi“ sa četrdeset aparata na palubi, u 10.26 časova primio je tri puna pogotka, i za dvadesetak minuta admiral Nagumo je morao da napusti svoj komandni brod. Nosač aviona „Kaga“ dobio je četiri pogotka i za nekoliko časova nestao u okeanskim dubinama. Gotovo istog momenta kada je pogođen „Akagi“, bombarderi za obrušavanjs sa „Jorktauna“ uspeli su tri puta da pogode „Soriju“, posle čega je komandant morao da naredi napuštanje broda. Ali „Soriju“, jedan od modernih nosača aviona, bio js izuzetno žilav, jer je tek u toku noći nestao u talasima okeana. Tako su potopljena tri od četiri japanska nosača aviona, dok su američke glavne snage ostale nedirnute. Ipak, američki gubici u avionima i ljudstvu bili su teški.

Kada su japanski avijatičari javili da Flečer raspolaže samo sa 2 nosača aviona, kontraadmiral Jamaguči, koji se nalazno na neoštećenom nosaču aviona „Hiriju“, dobio je naređenje da napadne protivinkovu eskadru. Američki radari su registrovali približavanje neprijatelja. Na „Jorktaunu“ je bilo sve spremno za borbu. Iako su većinu ovih japanskih aviona oborili američki lovci „vildket“ i protivavionska artiljerija, ipak je 8 aviona uspelo da prođe kroz vatrenu zavesu i pogodi „Jorktaun“ sa 3 bombe. Mada je brod bio ozbiljno oštećen., uspeo je uskoro da poveća brzinu tako da su ga avioni mogli ponovo koristiti za popunu gorivom. Ali oko 14.30 časova doleteo je drugi talas japanskih aviona. Četeri torpedna avioia uspela su da prođu kroz američku vatrenu zavesu i da izbace svoja torpeda. Dva su pogodila cilj: oštećeni su tankovn s gorivom, kormilo je blokirano, a brod se nagnuo za 26 stepeni. Pre 15.00 časova brod je bio u takvom stanju da je posada morala da pređe na 4 razarača. U međuvremenu su američki izviđački avioii otkrili japanske pomorske snage sa poslednjim nosačem aviona. Oko 17.00 časova 24 bombardera za obrušavanje napali su „Hiriju“ i pogodili ga sa 4 bombe. Admiral Jamaguči je poginuo. U ranim jutarnjim časovima 5. juna, posada je morala da napusti brod koji je tonuo.

To je bio kraj jednog sudbonosnog dana, 4. juna, dana kad su Amerikanci uništili jezgro, odnosno udarnu snagu japanske armade. I pored tešknh gubitaka, Jamamoto je ostao optimista. Naredio je da se transportna flota povuče, a admiralu Kuriti je saopštio da sa četiri teške krstarice bombarduje artiljerijom Midvej i da se zatim priključi glavnim snagama. Admiralima Takasu i Kakuti iz Hosogavine eskadre za Aleute, naredio je takođe da se spoje sa ostacima Nagumove eskadre i podmornicama istočno od Midveja i da napadnu američke brodove koji su se vraćali. Jamamotova zamisao je bila da u noćnoj akciji napadne i tuče američku flotu. Kada je nzvršenje ove operacije izgledalo neizvodljivo, on je naredio Kuriti, koji je sa svoje 4 krstarnce bio na putu za Midvej, da okrene u suprotni pravac. To se i desilo. Malo zatim, u 03.42 časa Kuritin komandni brod, krstarica „Kumano“, nznenada je otkrila američku podmornicu „Tambor“. Zbog naglog okreta, da bi nzbegla podmornicu, krstarica „Mogami“, poslednja u koloni sudarila se sa „Mikumom“, koja je plovila ispred nje. „Mogamiju“ je teže oštećen pramac te je morao da smanjn brzinu na 16 čvorova, dok su „Mikumi“ probijeni tankovi s gorivom pa je ostavljala jak trag nafte. Kurita je ostavio dva razarača sa ovim krstaricama a sam je nastavio plovidbu sa dve neoštećene krstarice. Šesnaest američkih bombardera za obrušavanje koji su tražili oštećene neprijateljske brodove, pronašli su u 07.45 časova izjutra trag ulja, pratili ga i napali „Mogami“ i „Mikumu“, ali bez uspeha. Pri ovome je mornaričkn vazduhoplovni kapetan Ričard E. Fleming zajedno sa svojim avionom bio oboren ali je pri padu usmerio svoj bombarder na zadnji deo „Mikume“, ali bez većih posledica po brod.

Iako napad nije bio previše srećan, Amerikanci se nisu predavali. 6. juna ponovo su napadnute japanske krstarice. U 14.15 časova „Mikuma“ je potopljena. Teško oštećena krstarica „Mogami“ je ipak uspela da si izvuče i da se domogne Truka, ali je tek posle godinu dana mogla da se vrati u borbu.

Amerikanci su se nadali da će uspeti da spasu nosač „Jorktaun“. Kada je naime, popodne 4. juna 2270 članova posade napustilo ovaj teško oštećeni brod, izgledalo je da on neće da potone. Tada su priskočili u pomoć mornari i brodovi. Prvo je došla na brod jedna grupa za spasavanje, onda su ga uzeli u tegalj jedan flotni tegljač i minolovac. Sutradan je grupa za spasavanje pojačana, te su požari ugašeni, brod je vraćen u horizontalni položaj, a uništeni avioni su bačeni u more. Ali, sve muke bile su uzaludne. Jedan japanski izviđački avion je, naime, primetio „Jorktaun“ u plamenu, na šta je Jamamoto izdao naređenje podmornici I-168, koja se nalazila u blizini „Jorktauna“, da ga potopi. Šestog juna u 13.30 časova japanska podmorniia je lansirala 4 torpeda. Jedan od njih pogodio je razarač „Haman“ koji je osiguravao desni bok „Jorktauna“. „Haman“ se raspao na dva dela i za četiri minuta nestao u morskim dubinama sa 81 od 241 člana posade. Druga dva torpeda pogodila su „Jorktaun“ koje je 7. juna u ranu zoru, nestao u talasima.

ALEUTSKA OSTRVA

Japanci su imali više sreće u severnom Pacifiku, ali uspesi tamo postignuti, umanjeni su gubicima u bici kod Midveja. Dvadeset i petog, 26. i 28. maja otplovila je japanska Druga udarna eskadra nosača aviona, odnosno grupa za zauzimanje Aleutskih ostrva – Kisks, Ejdeka i Etua. U ranu zoru, 3. juna, avioni sa nosača „Riujo“, koji se nalazio 165 nautičkih milja južno od Dač Harbora, napaln su američke snage na ostrvima. Uprkos jakoj protivavionskoj vatri, Amerikancn su imali osetne gubitke, a 25 ljudi je izgubilo živote. Novi japanski napad na američke razarače kapetana fregate Krejga u Zalivu Makušin nije uspeo, jer je bilo jako oblačno. Nasuprot tome, jedan američki izviđački avion primetio je japansku flotu, ali je poslao pogrešnu poziciju, pa avioni koji su ubrzo uzleteli nisu mogli da pronađu neprijatelja. Pošto su se Kakutini lovci noću snabdeli novom rezervom goriva, on je rešio da ponovo napadne Dač Harbor, jer je okolinu Ejdska prekrila gusta magla. U četiri časa popodne uzletela su 32 aviona sa nosača „Riujo“ i „Junijo“. Njima je takođe pošlo za rukom da nanesu Amerikancima velike štete. Iako su u međuvremenu Amerikanci ušli u trag neprijateljskim nosačima aviona, poslati bombarderi uspeli su da postignu samo manje pogotke. Potom je Jamamoto, kad je došlo do krize kod Midveja, naredno Kakuti da pođe u južnom pravcu i da se pridruži Nagumi. Zauzimanje zapadnih Aleuta i Midveja je „privremeno odloženo“, bar je to tako objašnjeno. Jamamoto je dalje naredio snagama podrške kod Aleuta da se ponovo pripoje glavnim snagama. Ali nekoliko časova kasnije, japanski admiral je povukao svoje naređenje i naredio da se osvajanje Aleuta produži po planu. Pošto je već tada napad na Midvej propao, mislio je da će možda na dalekom severu imati više sreće. Grupa za zauzimanje Ejdska i Etua, dobila je tada, u zoru 5. juna, naređenje da zauzme Etu.

Dva dana kasnije iskrcalo se po magli 1200 ljudi u Zalivu Holc. Trupe su kroz sneg marširale ka mestu Čičagof i zauzele ga. Odred koji je trebalo da zauzme Kisku takođe je izvršio svoj zadatak pri čemu Japanci uopšte nisu naišli otpor. Bilo je zamišljeno da ostrvo Kiska služi kao stub za novi Jamamotov odbrambeni obruč. Sada, kada Japanci nisu mogli da zauzmu Midvej, ostrvo Kiska bilo je bez značaja. Ipak su odlučili da ga izgrade kao vazduhoplovnu bazu, makar samo radi podizanja morala.

Bilans bitke za Midvej pokazao je da su Amernkanci bili u velikoj prednosti. Oni su izgubili nosač aviona „Jorktaun“ i razarač „Haman“. 109 avioia s nosača i još 38 aviona sa kopna iz sastava Korpusa mornaričke pešadije. Poginulo je ukupno oko 550 Amerikanaca. Japanci su izgubili 4 nosača aviona i 1 tešku krstaricu dok su teško oštećeni 1 teška krstarnca, 2 razarača i 1 bojni brod, a 1 tanker je lakše oštećen. Povrh toga, izgubili su 322 avioia i 3500 ljudi, među kojima su bili mnogi njihovi najbolji piloti. Japanska komanda nije htela da prizna da je flota pretrpela težak poraz. Baš zbog toga su činjenice izvrnute. Napad na Midvej, oko koga je sve i počelo, predstavljen je kao manevar odvraćanja pažnje od osvajanja Etua i Kiske, dok je, prvobitao, napad na Aleute bio zamišljen kao manevar odvraćanja pažnje. Ali, ma kakva bila objašnjenja za javnost, nije mogla da se pobije čnnjenica da japanska flota nikada više nije uspela da se oporavn od gubitaka i da je japanski osvajački pohod zaustavljen. Japanci su napravili krupne greške u planiranju ove velike ofanzive, bazirajući uspeh na iznenađenju kada to gotovo nije bilo potrebno. Prosto je neverovatno, čak da se računalo i na prethodno upozorenje, da bi 3 američka nosača aviona i 13 krstarica, pa i uz maksimum sreće i veštine, uspeli da poraze i primoraju na povlačenje japanskih 8 nosača aviona, 11 bojnih brodova i 23 krstarice, da su te snage bile koncentrisane na jednom mestu. Očito je za Japance bila katastrofalna greška što su prvog dana bitke, 3. juna, njihove snage bile podeljene u deset odreda razbacanih na ogromnom prostranstvu severnog n srednjeg Pacifika.

Pomorsko-vazdušia bitka kod Midveja ostaje kao jedinstven primer odlučne bitke koja je uticala na dalji tok rata. To je bio prvi teški poraz japanske flote od 1592. godnne, kad ju je porazila korejska flota pod komandom čuvenog Ji-Sun Sina. Japanski generalštab zabranio je svako pominjanje imena Midvej, sakrivajući poraz ne samo pred širom javnošću već i pred odgovornim političkim i vojnim ličnostima, ali se poslednce katastrofe insu mogle sakriti. Napušteni su ambiciozni ofanzivni planovi protiv Port Morezbija, Nove Kaledonije i Samoa ostrva, a japanska flota je uskoro osuđena na neočekivaiu n nepopularnu defanzivu. S druge strane, za Amerikance se završila defanzivna faza rata na Pacifiku i nastupio je period u kojem su njihove snage bile spremne da ispolje odgovarajuću inicijativu.

Amerikanci su odlučili da izvrše protivnapad. Viceadmiral Vilson Braun je dobio zadatak da organizuje napad na Rabul. Istovremeno, cilj ovog napada je bio i želja da se odvrati pažnja Japanaca od konvoja koji je trebalo da prebaci američke trupe u Numeu na Novoj Kaledoniji, da bi služile kao zaštita tamošnje industrije fosfata.

Dok su dva nosača aviona provila prema poziciji sa koje je trebalo da njihovi avioni polete u napad na Rabul, stigla je vest da su Japanci zauzeli Laj i Salamauu. Amerikanci su odlučili da iznenade protivnika pre nego što učvrsti svoje položaje. Pored toga odlučeno je da avioni polete iz Zaliva Papua, sa juga Nove Gvineje. To je značilo da će avioni morati da lete sa velikim rizikom preko planinskog venca Oven Stenli.

Sva 104 aviona iz grupe koja je pošla u napad stigla su do određenih ciljeva, i izuzev jednog, svi se mirno vratili u svoje baze sa uobičajenim izveštajem o „velikom broju potopljenih i oštećenih brodova“. Kada su američki avioni tipa „liberator“, sutradan ponovo krenuli u napad, poletevši iz Taunsvila u Australiji, da bi takođe bombardovali ove ciljeve, uverili su se da su avioni ratne mornarice strašno precenili gubitke koje su naneli i prijavili: „Svi potopljeni brodovi još plove“, glasio je njihov izveštaj.

19. februara 1942. godine Japanci su izveli napad na Darvin, grad u severnoj Australiji. Dva američka transportna broda bila su zauzeta iskrcavanjem jedinica, jedan teretni brod istovarao je municiju, a veliki broj drugih ratnih i trgovačkih brodova ležao je u pristaništu. Jedan broj japanskih aviona poleteo je sa aerodroma Kendari na Celebesu. Druga grupa japanskih aviona poletela je sa četiri nosača aviona koji su predstavljali jezgro udarne grupe viceadmirala Čuiči Nagumoa. Oni su primećeni u Darvinu tek kada su se pojavili na horizontu. Deset američkih lovaca P-40, koji su se vraćali u bazu, pokušali su da osujete osamnaest japanskih četvoromotornih bombardera koji su se ustremili na instalacije u luci, ali im to nije uspelo. Instalacije u luci bile su teško oštećene, a brod sa municijom odleteo je u vazduh, pri čemu je uništen i jedan australijski brod za prevoz trupa. Drugi japanski talas, koji se takođe sastojao od osamnaest aviona, izabrao je za svoj cilj aerodrom, i sasvim ga izbacio iz upotrebe zajedno sa sedamnaest aviona koji su tu stajali. Zatim su se Japanci ustremili na grad, i u brušućem letu mitraljirali i zapalili brojne brodove i drvene zgrade. U trećem talasu su doleteli bombarderi za obrušavanje. Napali su brod za hidroavione „Preston“ koji je uspeo da izbegne bombe, i razarač „Piri“ koj je pogoćen sa pet bombe, brod je potpuno prepolovljen potonuo.

Posle više od dve nedelje, 3. marta, na red je došla luka Brum u zalivu Rubak, na severozapadnoj obali Australije. Tu je Australijska ratna mornarica imala vazduhoplovnu bazu. Nešto posle devet časova izjutra pojavilo se iznad zaliva osam japanskih mornaričkih lovaca u besprekornoj formaciji. Zatim je svaki u brišućem letu zapalio po jedan hidroavion. Za pet minuta petnaest hidroavina je gorelo u luci. Zatim su Japanci pkrenuli prema aerodromu gde su zapalili još šest aviona. Japanci su izgubili dva lovca. Na savezničkij strani bilo je mnogo ljudskih žrtava.

Razuljivo je da su napadi kao ovi na Darvin i Brum u području Nove Gvineje izazivali uznemirenost u Australiji. Dr H.V. Ivat, australijski ministar spoljnih poslova, za vreme posete Vašingtonu, sredinom marta, nazvao je stanje u svojoj zemlji „očajnim“, što su naredni meseci i potvrdili. Australijska, a i novozelandska vlada, tražile su neprestano hitnu pomoć. Pomoć je stizala i to prvenstveno iz SAD.

Sredinom marta rešeno je da će ratište u oblasti Tihog okeana biti pod američkom vrhovnom komandom. Snabdevanje je takođe trebalo da bude prvenstveno zadatak Amerikanaca. Posledica ove odluke je bilo imenovanje generala Mekartura za komadanta Jugozapadnog pacifičkog područja 17. marta 1942. godine. Sutradan, 18. marta, upućena je jedna pešadijska divizija kao pojačanje odbrane Australije.

U Japanu su se ozbiljno bavili mišlju da napadnu Australiju. Kao posledica brojnih uspeha japanske vojske, u Tokiju je postojalo shvatanje koje je kontraadmiral Tadaiči Hara nazvao „pobednička bolest“. Smatralo se, naime, da ne postoji zadatak koji je suviše težak za japansku vojsku. U takvoj atmosferi stvaran je plan za osvajanje Australije. Time bi se Amerikancima oduzela mogućnost da Australiju koriste kao odskočnu dasku za osvajanje jugoistočne Azije. Prevagnulo je, međutim, gledište kopnene vojske da za ovo osvajanje nema dovoljno jedinica i da je malo brodskih kapaciteta za njihovo prebacivanje i snabdevanje. Zato je odlučeno da se ne napadne Australija, već da se odbrambeni obruč oko Japana proširi sa Fidži i Samoa ostrvima i Novom Kaledonijom.

Ali pre nego što bi se prešlo na ove operacije bilo je potrebno osvojiti luku Port Morezbi sa obližnjim aerodromima. Ona je ležala u Zalivu Papua na jugoistočnoj obali Nove Gvineje. Odlučeno je da se to ostvari početkom maja, odmah posle zauzeća luke i ostrva Tulagi u blizini ostrva Florida (Solomonova ostrva), gde su Japanci želeli da organizuju bazu za hidroavione.

Snage za izvršenje ovog plana bile su ograničene zbog istovremenih dejstava u području Midveja, u centralnom delu Tihog okeana. Ipak, odobrena je znatna pomoć. Invaziona grupa za Port Morezbi sastojala se od jedanaest transportnih brodova, u pratnji jedne lake krstarice kao komandnog broda, šest razarača i nekoliko manjih ratnih brodova. Za napad na Tulagi bila je organizovana invaziona grupa manjeg obima. Rukovođenje čitavom operacijom povereno je viceadmiralu Šigejoši Inouju, komadantu Četvrte flote (Flota Južnog mora), čije je komandno mesto bilo u Rabaulu, na krstarici „Kašima“.

Pokret ovih snaga nije dugo ostao skriven Amerikancima. Oko 20. aprila Amerikacni su već bili sigurni da će Post Morezbi biti glavni cilj japanskog napada. Njima je, međutim, bilo teško da prikutpe blagovremeno dovoljno snaga da bi se suprotstavili japanskom napadu. Jezgoro američkih snaga sastojalo se od dve operativne grupe koje su operisale oko flotnih nosača aviona „Leksington“ i „Jorktaun“. Ove jedinice su se sastale rano ujutro 1. maja na otprilike 250 morskih milja zapadno od južnog rta ostvra Espiritu Santo u Novim Herbidima, i zatim su počeli da krcaju naftu iz tankera. Predveče, 3. maja, je stigla vest da su se Japanci iskrcali kod Tulagija. Viceadmiral Frenk J. Flečer, koji je bio komadant svih američkih snaga, odmah je naredio pokret u severnom pravcu da bi bombardere i torpedne avione sa „Jorktauna“ doveo na daljinu dovoljnu za napad na Tulagi.

Prva grupa aviona poletela je 4. maja rano ujutro. Američki vazdušni napadi trajali su do otprilike dva časa posle podne. Japanci su izgubuli jedan razarač, 3 minolovca, 4 desantno-jurišna čamca i nekoliko hidroaviona. Na sreću Amerikanaca, japanski nosači aviona su bili suviše daleko da bi mogli da pruže pomoć svojim trupama. Oni su mogli samo da nastave plovidu u pravcu juga, kako je to učinila i invaziona grupa za Port Morezbi i grupa „Šoho“. Dve poslednje grupe uzele su kurs prema prolazu Džomard.

7. maja su izviđački avioni sa „Jorktauna“ otkrili japanske brodove u tom području. Admiral Flečer je uputio u napad 93 aviona i oba nosača aviona. Japanski laki nosač aviona „Šoho“ je pogođen i potopljen u roku od deset minuta. U međuvremenu su avioni sa „Šokakua“ i „Zuikakua“ tražili amričke glavne snage, ali ih nisu našli. Opazili su jedino tanker „Neošo“ i razarač „Sims“ i oba tako oštetili da su ubrzo potonulu. Popodne su japanski avioni ponovo pošli u potragu za američkim nosačima aviona. Umesto nosača aviona, pronašli su američke lovce koji su na račun svoja dva izgubljena aviona oborili devet japanskih. Pri zalasku sunca nekoliko japanskih aviona opazilo je „Jorktaun“, i učinilo im se da je to njihov sopstveni brod te su probali da se spuste na njega.Protivavionska odbrana s „Jorktauna“ oborila je jedna avion, a ostale oterala.

Jedan avion koji je rano ujutro 8.maja poleteo sa „Leksingtona“ primetio je „Šokaku“ i „Zuikaku“ i javio „Leksingtonu“ njihove pozicije, kurs i udaljenost. Čim je Flečer dobio ova obaveštenja, odmah je naredio da uzlete napadne grupe, sa dva nosača aviona. Grupa sa „Jorktauna“, ukupno 41 avion, promašila je „Zuikaku“, koji je nestao u kišnom oblaku, ali je oko 11 časova bez muke pronašla „Šokaku“ i napala ga bombama i torpedima. Japanac je uspeo da izbegne spora američka torpeda, ali je pogođen dvema bombama, koje su izazvale eksploziju benzina i tako oštetile pistu da na nju nije moglo više da se sleće.

Napadna grupa aviona sa „Leksingtona“ naišla je na „Šokaku“ iznad kojeg su bili gusti oblaci dima. Japanski nosač je ponovo uspeo da izbegne torpeda, ali je bio pogođen jednom bombom. Ni ovo nije bilo fatalno. Vatra je ubrzo ugašena i veći deo aviona je mogao da preleti na nosač aviona „Zuikaku“. Sam brod je upravljen prema Truku kako bi se popravio. Tamo je neometano stigao iako se umalo nije prevrnuo.

U međuvremenu i Japanci su uspeli da napadnu američke nosače aviona. U napadu su oba pogođena: „Jorktaun“ jednom bombom, a „Leksington“ je bio pogođen bombama i sa dva torpeda. Japanski avioni su odleteli a na američkim brodovima je izgledalo da su preživeli napad. Međutim, na „Leksingtonu“ je napravljen krupan propust jer je posada zaboravila da isključi jedan generator u odeljenju gde su prodirale benzinske pare. Ova zaboravnost dovela je do lančanih eksplozija koje su teško oštetile brod. Oko pet časova popodne doneto je naređenje da se brod napusti. Brod je poslednji napustio komadant broda, kapetan bojnog broda Šerman. Torpedo sa razarača „Felips“ bio je poslenji udarac „Leksingtonu“, koji se posle još jedne snažne eksplozije prevrnuo i potonuo.

Tako se završila bitka u Koralnom moru. Amerikanci su izgubili flotni nosač aviona „Leksington“ od 33.000 tona, razarač „Sims“ i tanker „Neošo“, a Japanci laki nosač aviona „Šoho“ od 12.000 tona, jedan razarač i nekoliko manjih brodova. Iako su amrički gubici bili veći, može se reći da je bitka zavrešena japanskim porazom jer osnovni cilj operacije „Mo“ (kako su je nazvali Japanci), desant kod Port Morezbija, nije izvršen. Prvi put od početka rata na Pacifiku japanska ofanziva je zaustavljena. Osim toga, japanski flotni nosači aviona „Šokaku“ i „Zuikaku“, prvi zbog oštećenja a drugi zbog izgubljenih aviona, nisu mogli učestvovati u operacijama kod Midveja.

U situaciji kad je japanska ofaiziva na Pacifiku bila u punom zamahu, bilo je krajnje vreme da se savezničkim trupama podigne moral, i pokuša da se bar u izvesnoj meri uzvrata za katasgrofu u Perl Harboru. Tako je u Sjedinjenim Državama stvoren plan za iznenadno bombardovanje Tokija. Ne zna se više sigurno ko je prvi dao ovu ideju, ali je izvesno da ju je predsednik Ruzvelt od početka podsticao. Ruzvelt je pitao komandanta američke flote, admirala Ernesta Kinga da li je moguće izvesti takvo bombardovanje, jer su baze koje su bile u savezničkim rukama ležale tako daleko od Tokija da avioni ne bi mogli da se posle napada vrate u svoje baze. Ni avioni mornaričkog vazduhoplovstva, koji su operisali sa nosača aviona, nisu dolazili u obzir; njihov radijus dejstva bio je takav da bi nosači aviona morali da zađu duboko u vode pod japanskom kontrolom, što bi za američku flotu predstavljalo rizik da pretrpi nove, velike gubitke. Admiral King naredio je tada svom vazduhoplovnom operativnom oficiru Donaldu B. Dankanu, da prouči problem i izradi plan operacije u kojoj bi bili upotrebljeni bombarderi kopnenog vazduhoplovstva, s tim da polete s nosača aviona. Istovremeno, King je s tom idejom upoznao komandanta vazduhoplovstva, generala Henrija „Hepa“ Arnolda, koji ju je pozdravio s oduševljenjem i prihvatio se organizacije i opremanja vazduhoplovnih jedinica. Januara 1942. godine predsedniku Ruzveltu je predložen koncept po kome bi, prvi put u istoriji vazduhoplovstva, avioni kopnene vojske poletali sa nosača aviona čim bi ovaj stigao blizu Japana. Pošto je sletanje na palubu nosača bilo neizvodljivo, avioni se posle izbacivanja svog tovara bombi iznad Japana ne bi vratili na brod, već bi odleteli prema Kini. Tamo bi pod komandom generala Džozefa Stilvela, načelnika Čang Kaj-Šekovog štaba i komandanta svih američkih snaga u Kini, ovi avioni učestvovali u daljim borbama na Dalekom istoku. Iako je plan izgledao rizičan, predsednik se odmah saglasio sa tim. Pošto se Ruzvelt složio, počelo se sa razradom detalja i temeljnim pripremama. Najpre se pristupilo rešavanju problema razdaljina. Potpukovnik „Džimi“ Dulitl – kasnije general Džems X. Dulitl – koji je trebalo da rukovodi operacijom, smatrao je da nosači aviona sa bombarderima mogu da se približe na 700 kilometara od japanske obale. Po njemu, ako je potrebno, avioni bi mogli da polete već na odstojanju od 900 kilometara, a smatrao je da je krajnja granica za uspešno poletanje i dolet odstojanje od 1000 kilometara od Japana. Avioni bi, naime, pošto izbace bombe iznad Tokija i drugih velikih japanskih gradova, morali da lete još nešto više od 1900 kilometara preko Istočnog kineskog mora do svojih odredišta na teritoriji Kine. Za ovaj poduhvat došla su u obzir tri tipa aviona. Posle dužeg razmatranja, Dulitl je na kraju izabrao srednji bombarder B-25 mičel.

Na njegovo traženje, u Mineapolisu su sa donjeg dela trupa bombardera odstranjene mitraljeske kupole koje nisu bile najfunkcionalnije, a umesto njih je svaki avion dobio tri dodatna tanka za gorivo. Sem toga, u svaki avion je stavljeno po deset kanti od pet galona (ukupno 220 litara) goriva i još po jedan gumeni balon kapaciteta od oko 720 litara. Tako je rezerva goriva povećana do gotovo 5200 litara, a time i dolet aviona B-25, koji je normalno iznosio 2800 km. Na avionima su izvršene još neke izmene. Da 6i se isključila svaka mogućnost da nišanska sprava za bombardovanje tipa „Norden“, najuspeliji tip do pojave radara, ne padne neprijatelju u ruke, skinuta je sa svakog aviona, a na njeno mesto postavljena je mnogo jednostavnija sprava koju je za kratko vreme izradio kapetan C.R. Grining i nazvao „Mark Tven“. Materijal za ovu izmenu koštao je neznatno. Međutim, za bacanje bombi sa malih visina, kako je moralo da se uradi iznad Japana, ova jednostavna sprava je više odgovarala od one tipa „Norden“. Da bi ostavili na japanske lovce utisak teško naoružanih bombardera, na repu svakog aviona montirane su drvene makete mitraljeza. Tovar bombi, bio je, međutim, malen za datu situaciju. Gotovo svi avioni dobili su po tri bombe od 225 kilograma (normalno je „B-25“ nosio 1,6 tona bombi) i još po jednu zapaljivu bombu rasejavajućeg dejstva, sastavljenu od većeg broja malih zapaljivih bombi. Na kraju, svaki avion snabdeven je jednim foto-aparatom ili kamerom da bi se utvrdio let i rezultat napada.

Sa posadama nije bilo problema. Iz 95, 34. i 89. skvadrona 17. bombarderske grupe armijskog vazduhoplovstva na poziv se javilo dve stotine dobrovoljaca. Od ovih je Dulitl izabrao 24 posade sa po petoro ljudi. Oni su sakupljeni krajem februara na aerodromu Eglin pored Pensakole a da nisu imali ni pojma za koji su zadatak izabrani. Odmah se počelo sa napornim treningom pod rukovodstvom poručnika Henrija Milera, iskusnog mornaričkog pilota. Bele linije i zastave označavale su na zemlji kolika će biti „startna pista“ kojom će moći da se koriste. Prosečna dužina je iznosila 220 metara, kako bi se bombarderi privikli na poletno-sletnu palubu nosača aviona „Hornet“ čija je maksimalna dužina iznosila 246 m a to je bilo vrlo malo za ove maksimalno natovarene avione. Ipak je svim pilotima uspelo da svoje mašine podignu na vreme u vazduh. Ovo je stručnjacima dokazalo da avioni kopnene vojske mogu da polete i sa nosača aviona, premda normalno poleću sa svojih baza na kopnu. Za izbacivanje bombi prvenstveno su se držali visine od 500 metara. Avnoni su, međutim, morali da lete što niže prema svojim ciljevima da bi smanjili mogućnost da ih otkrije neprijateljski radar. Ujedno, ovako, teško da je mogla da ih pogodi protivavionska artiljernja. Odmah po izbacivanju bombi, avnoni bi morali naglo da se dignu u vazduh da bi izbegli udarni talas eksplozija. Zbog vrlo teškog programa obuke i uvežbavanja, ostalo je malo vremena da se ispita naoružanje aviona. Ovo je jedva moglo da se nazove nedostatkom, jer ne samo da je sa svake mašine uklonjena po jedna mitraljeska kupola, već se takođe ispostavilo da i ostale funkcionišu vrlo loše. Povrh toga je tadašnje naoružanje aviona B-25 bilo nedovoljno. Grozničavo se radilo na poboljšanjima bombardera i kada je svaka mašina dobila nove propelere, posadama je 24. marta izdata naredba da lete za mornaričku vazduhoplovnu bazu Alameda u zalivu San Franciska. Kada su tamo stigli, 16 od 20 aviona koji su učestvovali u pripremama postavljeni su na palubu nosača aviona „Hornet“ i pričvršćeni, jer zbog širine svojih krila nisu mogli da stanu u hangare. Sledećeg dana Dulitl je prvi put zvanično saopštio osamdesetorici avijatičara da treba da bombarduju Tokio, Jokohamu, Osaku, Kobe i Nagoju. Dalje im je rekao da će ih „Hornet“ odneti što je moguće bliže Japanu, te da će uzleteti jednog kasnog popodneva kako bi mogli da uveče izvrše svoj zadatak. U izvršenju ovog samog po sebi rizičnog zadatka poseban problem predstavljali su zaprečni baloni iznad Tokija i drugih gradova. Posade su dobile i detaljne instrukcije na koji kineski aerodrom moraju da slete. Ovo je u početku zadavalo velike teškoće. Trebalo je, naime, da se kineski aerodromi na vreme pripreme za dolazak bombardera, ali budući da je ceo plan morao da ostane u strogoj tajnosti, vojni rukovodilac kuomintanške Kine, i u to vreme vrhovni komandant savezni-kih snaga na kineskom ratištu, Čang Kaj-Šek, dobijao je vrlo škrta obaveštenja.

Bilo je potrebno dosta napora da se Čang Kaj-Šek ubedi da za sletanje određeni aerodromi moraju da budu snabdeveni sa dovoljno baklji i goriva. Bombarderi B-25 nisu mogli da skrenu ka Sibiru, jer je Sovjetski Savez striktno čuvao svoju neutralnost u odnosu na Japan.

Takva je bila situacija kada je 2. aprila „Hornet“ napustio San Francisko i zaplovio ka Japanu, u pratnji 2 krstarice, 4 razarača i jednog tankera sa rezervnim gorivom. Posle jedanaestodnevne plovidbe po nemirnom moru, ovaj sastav se u vodama između zapadnih Aleuta i Midveja sjedinio sa flotnim odredom viceadmira- la Viljema Holzija. Njegov komandni brod bio je nosač aviona „Enterprajz“. Holzijev flotni odred, koji je stigao iz Perl Harbura, pridružio se „Hornetu“ i pratnji. Ovako ojačana eskadra u sastavu: nosač, aviona „Enterprajz“ i „Hornet“, krstarice „Nortempton“, „Solt Lek Siti“, „Vinsen“ i „Nešvil“, 8 razarača i 2 tankera nastavila je plovidbu ka Japanu.

Holzi, koji je komandovao ovom eskadrom, i Dulitl, kao komandant udarne bombarderske grupe, nadali su se da će Šesnaesta operativna eskadra moći da se neprimećeno približi Japanu na otprilike 700 kilometara. Ovo bi trebalo da bude 18. aprila popodne. Bombarderi bi tada uzleteli, izvršili svoj zadatak, i ako bi se sve ovo dobro završilo, sledećeg jutra sleteli bi na aerodrome u oblasti Dže-Cjanga u Kini.

Kako je flota apsolutno zahtevala da se ne saobraća putem radija, još uvek se nije tačno znalo da li su već spremne poletno-sletne staze u Kini. Holzijeva i Dulitlova nada da se približe Japanu 18. aprila pala je u vodu. U 07.38 časova primećen je japanski patrolni brod. Pošto je bilo gotovo sigurno da je Japanac takođe primetio i njih i dao uzbunu, Holzi i Dulitl su odlučili da akciju izvedu brzo, inače bi cela operacija. kao i eskadra, bile u velikoj opasnosti. Dok je japanski brod „Nagato Maru“, težak 70 tona, napadnut i potopljen, Holzi je u 08.00 časova izdao naredbu da 16 Dulitlovih bombardera odmah uzleti. To je bilo otprilike deset sati ranije nego što je bilo predviđeno, pa je, tako, napad trebalo da bude izveden danju a ne noću, što je u svakom pogledu povećavalo rizik. Mnogo gore je bilo što su avioni morali da uzleću sa mesta koje je bilo gotovo 1300 kilometara udaljeno od cilja, a zna se da je Dulitl računao da to rastojanje treba da iznosi 1000 kilometara. Pošto je napad počeo ranije, Amerikandi su bili u raskoraku sa planom koji je dat i Kinezima i sa kojim se generalisimus Čang Kaj-Šek složio posle mnogo razmišljanja. Ali drugog izlaza nije bilo. U nadi da će avioni moći da stignu bar do kineske obale, posade su žurio zauzele svoja mesta u avionima koji su stajali zbijeni na palubi. Prvi je trebalo da startuje sam Dulitl. Za uzletanje mu je ostalo na raspolaganju 140 metara, u stvari minimum. U 08.18 časova jedan mornar je sa zastavicom dao znak da se zagreju motori. Olujni vetar je brzinom od 40 čvorova bacao talase mora na palubu broda. Baš kada je pramac nosača ponovo počeo da se diže, dobio je Dulitl signal za poletanje. Dok su ljudi sa „Horneta“ i drugih brodova bez daha posmatrali, avion je povećao brzinu i bez greške se uzdigao sa palube. Ispostavilo se da je nemoguće – moguće. Sada je poleteo jedan avion za drugim i u 09.21 časova je i poslednji bombarder bio na putu za Japan. Šesnaesta operativna eskadra je posle toga odmah okrenula u protivkurs i ploveći brzinom od 25 čvorova uspela da se povuče na sigurnije mesto, iako je kod Tajvana alarmiran deo japanske flote od pet nosača aviona koji je pokušao da je u tome spreči.

Dok se Holzijeva eskadra nesmetano povlačila, avioni sa „Enterprajza“ napali su ukupno 16 japanskih patrolnih brolova i nekoliko potopili; jedan se predao krstarici „Nešvil“. Jedan od zarobljenih članova japanske posade ispričao je tragikomičnu priču. On je bio na straži kad su se pojavili američki brodovn i pozvao je svog komandanta, koji je spavao, da dođe na palubu i vidi „dva divna nosača aviona“. Komandant je izašao i, pažljnvo proučavajući „Enterprajz“ i „Hornet“ kroz svoj durbin, primetio: “Da, oni su stvarno divii, ali nisu naši”. Potom se razočarani komandant spustio u potpalublje i izvršio samoubistvo.

Uprkos tome što su bili opomenuti, Japanci ipak nisu pretpostavljali da će sa tako velikog rastojanja američki avioni poleteti na Japan. Oni su očekivali da će eventualni napad na Tokio da se odigra tek sledećeg dana. Ovo je bila neočekivana i važna prednost za Amerikance, jer kad su nisko leteći iznad mora stigli do Japana, nisu naišli ni na kakav otpor. Japansko stanovništvo radosno je mahalo jer je mislilo da su oznake na avionima japanske. Čak i japanski lovci, na koje su Amerikanci usput naišli, nisu napadali. Ovim srećnim okolnostima priključio se još jedan srećan događaj.

Ovim srećnim okolnostima priključio se još i drugi srećan događaj. Naime, u momentu kada su bombarderi prilazili Tokiju, u gradu se upravo završavala vežba protivavionske zaštite velikih brodova koji su boravili u luci. Pri ovome su japanski avioni fingirali prave napade. Tako su, na svoju nesreću, Japanci smatrali neprijateljske avione svojim. Znak za uzbunu dat je tek kada je u 12.15 časova Dulitl izbacio svoj tovar zapaljivih bombi na Tokio. Ali, iako je protivavionska vatra brzo otvorena i bila vrlo jaka, svi avioni, koji su određeni da bombarduju Tokio, uspeli su da bace svoje bombe na skladišta goriva, fabričke instalacije i vojne objekte i da ih istovremeno tuku mitraljeskom vatrom. Gotovo podjednako uspešno bilo je i bombardovanje Kobea, Nagoje, Jokohame. Avion poručnika Edgara E. Mekelroja direktno je pogodio nosač aviona „Rijuho“ koji je ležao na suvom doku mornaričke baze Jokosuke kod Jokohame. Samo je jedan bombarder lako oštećen. Avion određen za Osaku zalutao je i verovatno bombardovao Nagoju. Američki bombarderi su uspeli da stignu do Istočnog Kineskog mora i da krenu na razne aerodrome potpomognuti povoljnim vetrom koji je duvao u pravcu kopna. Kada su stigli do obale, vreme se jako pogoršalo. Po mraku, usred pljuska i guste magle, jedan po jedan avion morao je prinudno da se spušta. Od pedesetoro ljudi koji su iskočili padobranima, 49 ih se spustilo neozleđeno. Kinesko stanovništvo i partizani smestili su američke avijatičare na sigurno mesto. Poginuo je samo jedan vazduhoplovni podoficir. Jedan avion je pao u more blizu obale, dok je drugi B-25 sleteo na pirinčano polje. Posade oba aviona prošle su bez ijedne ogrebotine. Samo je avion poručnika Teda V. Losona vrlo nesrećno pao u more kada je ovaj pokušao da ga spusti na malu usku plažu. Cela posada je teško povređena. Losonu je morala da se amputira jedna noga. Kasnije, on je napisao knjigu po kojoj je snimljen i film. U njemu se priča kako su kineski partizani spasili pet ranjenih Amerikanaca. On je ovo prenošenje na nosilima, u čamcima i kolima smatrao prvenstveno avanturističkim.

B-25 kapetana Edvarda J. Jorka spustio se 40 kilometara severno od Vladivostoka i Sovjeti su celu posadu internirali. Tek posle godinu dana, američki piloti stigli su u Iran. Dva bombardera su sletela u oblast koja je bila pod kontrolom Japanaca. Dva člana jedne od posada su se udavili kada su pokušali da se izvuku iz svog B-25. Dva poručnika i jedan podnarednik su 15. oktobra 1942. godine pogubljeni, posle procesa na kome su okrivljeni da su učestvovali u teroristačkom bombardovanju. Četiri avijatičara su tek po svršetku rata oslobođena iz japanskog zarobljeništva, dok su desetorica umrli od bolesti i iscrpljenosti u japanskom logoru, godine 1943.

Teško je oceniti vrednost ovog čuvenog prepada na Tokio. Zbog niza neočekivanih okolnosti, na kraju je svih šesnaest bombardera bilo izgubljeno, ali ipak je 14 posada uspelo da spase svoje živote; od ukupno 80 pilota i članova posada 71 je preživeo ovaj prepad. Osam aviona je bombardovalo najvažnije ciljeve i time Japancima nanelo ne malu štetu. Pet aviona je uspelo da baci bombe tek na sporedne ciljeve, dok se iz japanskih vesti saznalo da su i dva aviona koja su zalutala, uspela da bombarduju njima određene ciljeve. Prepad je dokazao da maksimalno opterećen srednji bombarder, može i pod tim okolnostima da poleti sa nosača aviona.

Ipak, ovaj metod se više nikad neće koristiti. Važniji od svega bio je psihički efekat izazvan bombardovanjem Japana. Pokazalo se da neprijatelj može da prodre i u srce Japana. Koliko je poznato, ovo je navelo japansko vojno vođstvo da u toku 1942. i 1943. godine drži za zaštitu metropole četiri vazduhoplovne grupe sa više stotina lovaca, iako su ovi bili nužno potrebni za borbe u području Solomonovih ostrva. I Kina je morala da podnese posledice ovog bombardovanja. Ne samo da su bili izgubljeni svi bombarderi potrebni da pomognu Kinezima u borbi protiv Japana, već su pored toga ubrzo posle napada, Japanci zauzeli sve kineske aerodrome na istočnoj obali, tako da se ovi u buduće nisu mogli koristiti.

Zbog svih pozitivnih i negativnih momenata, teško je proceniti konačan efekat „prepada na Tokio“. Jedno je, međutim, sigurno: napad je bio značajna injekcija za moral Saveznika koji su do tada znali samo za neuspehe. Posle ovog napada pojavila se američka uzrečica „Učini to Dulitl“, koja se posle dosta koristila da bi se Japancima dalo na znanje da će dobro platiti za iznenadni napad na Perl Harbor.

Prepad na Tokio, koji se u američkoj javnosti tumačio kao „revanš za Perl Harbor“, nije doneo značajnije materijalne rezultate, ali je njime postignuto približno isto iznenađenje kao u Perl Harboru, iako nisu bili isti efekti. Japanci nisu uspeli saznati odakle su američki avioni došli, a verovali su čak da su poleteli s Midveja. Što je najvažnije, napad na Tokio pridoneo je, čini se, konačnoj pobeda stava japanske mornarice da operacije protiv ostrva Midvej treba započeti što skorije. Japanski carski generalštab je zbog toga izmenio redosled operacija i odobrio da se Midvej osvoji pre Nove Kaledonije, i ostrva Fidži i Samoa.

11. novembar 1942. U tulonskoj luci nalazio se ukupno 171 brod, što ratni što trgovački. Admiral de Labord komandovao je eskadrom ratnih brodova, dok je admiral Marki bio komandant pomorske oblasti i ratne luke.

Ministarstvo mornarice izdalo je admnralima de Labordu i Markiju sledeća uputstva:
1) Bez krvoprolića, ne dozvoliti da u bilo koju pomorsku bazu dođu neprijateljske trupe.
2) Na isti način, ne dozvoliti da strane trupe zauzmu brodove, i, ako je potrebno, doći do sporazuma sa pregovaračima.
3) Ako je ovo isključeno, potopiti flotu.

12. novembar 1942. Labord i Marki izložili su uputstva svojim oficirima i zatražili njihovu zakletvu na vernost. Samo dvojica su to odbila.

13. i 14. novembar 1942. Nemački i italijanski oficiri došli su u Tulon.

23. novembar 1942. Novi ministar mornarice posetio je Tulon i naredio da se potope brodovi otvaranjem ventila a da nije rekao razlog.

24. i 25. novembar 1942. Neobična aktivnost u nemačkoj bazi.
26. novembar 1942. Bez saošitenja razloga, nestali su nemački oficirn iz Tulona. Kod baze su utvrđeni veliki pokreti grupa. Labord je ostao uveče na palubi „Strazbura“, a nekoliko poverljivih ljudi dobili su noćni izlazak.

27. novembar 1942. 4:25 h. Kod utvrđenja Lamalk pojavljuju se prvi tenkovi. Admirala Markija su digli iz kreveta i zarobili.

4:40 h. Obavešten je Labord. On izdaje naređenje da se dignu svi lučki sizovi odnosno sizni mostovi. Pošto još uvek nije hteo da veruje u narušavanje Hitlerovog obećanja, njegovo prvo naređenje glasilo je: “Spremiti se za potapanje”. Smatrao je da vreme za stvarno potapanje još nije došlo. De Labord je pre svega bio disciplinovan i vladi odan oficir. Pored toga mrzeo je Engleze. Zbog toga mu i nije palo na pamet da beži ka severnoj Africi.

4:50 h. De Labord je telefonirao načelniku Markijevog štaba, admiralu Robenu. Iz slušalice je čuo: “Roben ovde. Spusti i ne zovi više… Ulaze u moju kancelariju”. Sa “ulaze”, Roben je mislio na Nemce, koji su upravo stigli. Zatim je de Labord razgovarao s admiralom Dornonom, koji se nalazio u skladištu oružja na obali. On je bio Markijev zamenik. Dornon upita: „Hoćete li potopiti brodove?“ De Labord: „Upravo vršim pripreme pa i tebi savetujem da to činiš. Obaveštavaću te; javi mi ako napadnu skladište“.

5:20 h. De Labord saznaje da je skladište oružja Murijon zauzeto i da Nemci pokušavaju da osvoje kapiju Kastinjo na ulau u luku. De Labord: „Dajem naredbu za potapanje, uradi isto“.

De Labord je objasnio situaciju svojim oficirima. Zatim je poruka išla od broda do broda.Sirene su zavijale, eksplozije odjekivale, dizali su se ogromni plameni vatre i sa gotovo svih brodova izvršena je evakuacija.

Akcija potapanja sadržavala je dva dela: prvo se rastavljaju dizalice na gornjoj palubi, a zatim se granatama onesposobljavaju turbine i ostali vitalni delovi brodskog pogona.Svi su bili tako zauzeti da panici nije bilo mesta.

U Višiju je u međuvremenu, u 4:30, predato Hitlerovo pismo, u kojem kaže da kani razoružati francusku flotu i armiju. Kada je u 5:30 počela vanredna sednica vlade, flota je već naveliko tonula.

5:45: Nemački vojnici, čiji je zadatak bio da zauzmu brodove, stižu u pristanište. Još je bio mrak pa im je trebalo vremena da se snađu. Tek oko šest stižu kod većih brodova, oko 7:20 kod velikih brodova, a u 7:30 kod malih brodova. Kod „Strazbura“ je, namerno ili nesrećnim slučajem, eksplodirala jedna nemačka granata 88 mm koja je ubila francuskog pukovnika Feja.

On je bio jedina žrtva ove akcije, jer je de Labord sprečio da se uzvrati paljbom. Još uvek je bio mrak kada je jedan glas povikao u pravcu „Strazbura“: „Admirale, moj komandant vas obaveštava da brod morate predati neoštećen“. „Već ga potapamo“ bio je odgovor. Za ratno doba veoma čudan nastavak glasio je: „Admirale, moj komandant vam saopštava da možete računati na njegovo najveće poštovanje“.

Nije to bio jedini neobični razgovor te noći. Kod admiralskog broda, krstarice „Alžeri“ razgovor između komandanta Lakroa i nemačkog oficira tekao je ovako:

- „Dolazimo da zauzmemo vaš brod“
- „Malo ste zakasnili. Tone“
- „Hoće li da eksplodira?“
- „Ne“
- „Onda se penjemo na palubu“
- „U tom slučaju ipak će da eksplodira“
- „Municijom?“
- „Da“
- „Vi ćete se popeti sa nama na palubu“
- „Kako god hoćete, ali zaista će eksplodirati.“
I kao potvrda Lakroaovih reči, „Alžeri“ je već sav u plamenu koji obasjava celu luku.
- „3aista tone!“
- „Da, voda već lepo nadire i brzo tone“
- „Kakva šteta, kakva grozna šteta!“
- „Kasnite, sada je već gotovo.“
- „Onda ste vi moj zarobljenik.“
- „Izvrsno“, odgovorio je Lakroa.

9.30 h. De Labord je pravio izveštaj o događajima. Istakao je nepoverenje prema Hitleru. Odbio je da napusti “Strazbur” ukoliko mu Peten to izričito ne naredi.
11.20 h: Nemci su uhvatili sledeći telegram: “Pretpostavljam da vaš brod tone. Naređujem vam da ga napustite. Peten.” Kako je sa “Strazbura” izostala svaka reakcija, Nemci su zaključili da je brod prekinuo sve veze s obalom.

14.00 h: Jedan nemački major naredio je de Labordu da napusti svoj brod. “Ne. Isključivo po naređenju maršala.” Nemci mu potom šalju radio-vest u kojoj oni, na nemačkom, prenose Petenov telegram de Labordu, koji u njega ne veruje. Zašto na nemačkom? Ipak, ova vest ima svoj značaj. Tek tada su snage u severnoj Africi saznale šta se dešava u Tulonu. Znale su da se radi o reči datoj Saveznicima 18. juna 1940, “Nemcima nikada ne predati brodove”.

U međuvremenu je de Labord i dalje odbijao da napusti svoj tonući brod, pa su Nemci poslali Markija do “Strazbura”. Tek kada ga je Marki ubedio da je primio isti telegram od Petena, francuski admiral pristade da napusti brod.

Nemaca je bilo svuda, ali praznih ruku. De Labord nije pomišljao da se brani od njihovih optužbi. Na palubi “Strazbura” hteo je da sazna zašto je Nemačka prekršila zadanu reč. Zahtevao je slobodu za svoje oficire. Zahvaljujući Petenovoj intervenciji, oni su zaista oslobođeni 4. i 5. decembra. I pored katastrofe, u Tulonu je zabeležena moralna pobeda. Francuska se iskupila u očima Saveznika. Potapanjem flote u Tulonu spašena je koliko-toliko čast Francuske.

Na osnovu izveštaja svojih konzula, Amerikanci su došli do zaključka da bi iskrcavanje uspelo kada bi se Britanci držali u drugom planu i kada bi se de Golov pokret Slobodna Francuska držao izvan te operacije. Pristalice generala de Gola u severnoj Africi su, naime, mogli da se prebroje na prste.Zato su Amerikanci uspostavili kontakt sa grupom visokih vojnih i političkih ličnosti, takozvanom grupom Petorice, koja je, inače, po držanju bila provišijska, ali je u Sjedinjenim Državama videla verovatnog pobednika u ratu i glavnu barijeru protiv komunizma. Radi pregovora o prelasku francuskih trupa na stranu Saveznika, Ajzenhauerov izaslanik, general Mark Klark, otputovao je u Šeršel da bi se sastao sa francuskim generalom Šarlrm Mastom. General Anri Žiro, koji je, aprila 1942, pobegao iz nemačkog zarobljeništva, izjasnio se u Višiju spremnim da rukovodi akcijom. Grupa Petorice priznala je za svog vođu Žiroa, koji je učestvovao u borbi protiv rifskih plemena u Maroku (1925-26) i 1940. godine komandovao armijom na francuskom severoistočnom frontu. Smatralo se da je on čovek koji će imati dovoljno uticaja da pridobije trupe u severnoj Africi, tako da ove ne bi istupile protiv američkih invazionih trupa.

Tako je došlo do veoma složene desantne operacije (prva ovakve vrste koju su preduzeli Amerikanci) a uz to i do veoma rizičnog „puča“, kojim su svi francuski komandanti koji su se neprijateljski držali prema iskrcavanju, bili odstranjeni ili zamenjeni. Da bi obe operacije uspele morale su da se detaljno isplaniraju. Radi predostrožnosti, Amerikanci su prećutali svojim francuskim saradnicima mesto i vreme iskrcavanja, a istovremeno su se ogradili od francuskih političkih odnosa koji ih nisu interesovali. Hteli su Francuze samo da iskoriste da bi uspeli u svom planu, a da se posle više ne osećaju vezanim.

Kako pod tim uslovima „puč“ nije propao, pravo je čudo. O nekoj izjednačenosti snaga ne može biti reči. Nasuprot nekoliko stotina ljudi (što znači nešto oficira i činovnika u Maroku i grupa omladine, većinom alžirskih Jevreja), stajali su: desetine hiljada vojnika, većina vojnih i civilnih vođa i naoružane grupe „Službe reda“. Prvobitno je faktor iznenađenja korišćen na strani zaverenika. U Rabatu je general Betuar u noći između 7. i 8. novembra naredio da se opkoli rezidencija francuskog guvernera u Maroku generala Ogista Nogea. Zatim je pozvao Nogea da naredi trupama da ne pruže otpor iskrcavanju Amerikanaca. U Alžiru su male, odvažne grupe, uprkos nedovoljnom naoružanju, uspele da zauzmu sve važnije položaje u gradu: policijsku stanicu, prefekturu, guvernerovu palatu i radio-stanicu.

Oni koji su tamo rukovodili, bili su zatvoreni u sopstvenim zgradama. Da su se Amerikanci tog trenutka iskrcali igra bi bila dobivena. Međutim, nesretnim razvojem okolnosti do toga nije došlo. Uostalom, tu je i drugi niz nepovoljnih faktora odigrao svoju ulogu. Žiro, koji je trebalo da sve preuzme na sebe, proigrao je svoju šansu ostavši suviše dugo u Gibraltaru pričajući sa Ajzenhauerom. U odsudnom momentu nije se našao na pravom mestu. Osim toga, bio je još jedan čovek velikog kalibra na kojeg se nije računalo, admiral Darlan. On uostalom nije bio službeno u severnoj Africi, jer je imao predosećanje šta će se desiti, već se našao u poseti svom teško bolesnom sinu. I mada više nije bio u Višijskoj vladi, Darlan je i dalje bio Petenov „prestolonaslednik“, a osim toga i vrhovni komandant višijskih oružanih snaga. Uza sve to, desantne snage nisu se pridržavale vremenske šeme, pa je iskrcavanje vršeno sa zakašnjenjem. Zbog evega toga je došlo do preokreta. Nogea su spasle njemu odane trupe, pa je sada on zatvorio Betuara. U Alžiru su razoružani svi zaverenici. Amerikanci su svuda gde su se iskrcali, kod Kazablanke, Orana i Alžira, naišli na žestok otpor. Dakle potpun promašaj. Da bi se situacija nekako spasla, Amerikanci su smatrali razumnim da naprave sporazum sa Darlanom, koji je bio najstariji po rangu u tom području, a francuske snage su u njemu gledale jedinog legitimnog predstavnika. Admiral je preko specijalne pomorske veze ostao u kontaktu sa Višijem. Telegrafisao je Petenu, ali zbog brzine događaja ti su telegrami već po prispeću zastarevali. Spretnim objašnjenjima Darlan je uspeo da se stekne ubeđenje da je radio sa tajnim odobrenjem maršala. Time je uspeo da isključi i poslednja dvoumljenja vojnih vođa u severnoj Africi. Darlan je sa generalom Klarkom uspeo da zaključi sporazum o prekidu vatre, a zatim je zaključio i političko-vojni sporazum po kome mu je osim titule visokog komesara Francuske Severne Afrike pripala i komanda nad francuskim pomorskim snagama. Žiro je postao komandant kopnenih i vazduhoplovnih snaga. Tada je situacija postala tragikomična. Dok je Darlan tvrdio da radi u ime Petena, ovaj je to zvanično porekao. Kada su nemačke trupe nekoliko dana kasnije, 11. novembra 1942, ušle u južnu „neokupiranu“ zonu Francuske, Darlanovo naređenje da flota iz Tulona isplovi za severnu Afriku, nije izvršeno. Komandant u Tulonu, admiral de Labord je svoju neposlušnost povezao sa Petenovim stavom. On nije predao flotu Nemcima, već je potopio svoje brodove kada su ovi pokušali da ih preotmu. Tako je, na veliku štetu Francuske, bez ijednog pucnja pao u vodu veliki ratni potencijal. U Alžiru je u međuvremenu zbrka bila potpuna. Amerikanci, ne samo da su priznali jednu od najznačajnijih ličnosti višijskog režima, već su mu praktično dali svu vlast u ruke. Darlan je bio taj koji je u decembru 1940. preklinjao Hitlera da sarađuje sa Francuskom; on je prelaskom svoje zemlje na stranu Nemaca hteo da zarati sa Velikom Britanijom i „pregovarao“ sa Hitlerom o ulasku osovinskih snaga u Tunis. Darlanova prva briga u Alžiru bila je interniranje onih koji su bili na čelu prosavezničkog „puča“ i, prema tome, njemu otkazali poslušnost. To znači da su baš oni, koji su poneli najveći rizik da bi pomogli Amerikancima, bili sada od tih istih Amerikanaca izručeni osvetoljubivosti zajedničkog neprijatelj.

Ono što se dalje događalo bilo je i moralno i logički nesuvislo. Amerikanci, koji se nisu smatrali dovoljno jakim da bi iskrcavanje proširili do Tunisa, počinili su time, s obzirom na važnost Bizerte, nesumnjivo krupnu stratešku pogrešku. Da bi izbegao da bivši Romelov Afrički korpus upadne u klopku, Hitler je odlučio da organizuje mostobran u severnom Tunisu. To je mogao uraditi korišćenjem slabijih snaga, koje bi višiske trupe, iako slabo naoružane, bez sumnje potukle. Kako one, međutim, nisu primile nikakvo naređenje za protivakciju, nisu pružile ni najmanji otpor. Povukle su se iz Tunisa do alžirske granice, što je opet stvaralo utisak da će se suprotstaviti pohodu Amerikanaca. Još gore je bilo što je francuska eskadra u Bizerti tek tako dopustila da je savladaju Nemci. Dakle, višijske oružane snage ne samo što su u Maroku i Alžiru otvorile vatru na Amerikance, već su pustile Nemce u Tunis i dozvolile im da ojačaju. Inače, Darlanov ugled nije baš bio potvrđen kod njegovih potčinjenih u ratnoj mornarici. Admiral Rene Godfroa, komandant eskadre „H“ u Aleksandriji, odbio je da stupi u borbu sa svojim brodovima jer za to nije dobio naređenje od Petena. U međuvremenu je Francuska Zapadna Afrika stala na Darlanovu stranu, što je samo po sebi bio lep uspeh. To je značilo da se celo francusko kolonijalno carstvo ponovo podiglo na oružje protiv Osovine. Stanje je, međutim, ostalo paradoksalno. Darlan je, u suštini, zadržao na snazi sve zakone koje je proglasila Višijska vlada. Tako je, istog momenta kada je Višijska vlada zbog potpunog gubitka suvereniteta, u stvari, prestala da postoji (zauzeli su je Nemci, raspuštena je vojska, flota tako reći nestala, država rascepkana) ova ista vlada oživela u Africi zahvaljujući Amerikancima. U stvari, ovi borci za demokratiju i nosioci rata protiv Trećeg Rajha, dali su moć jednom kvislingu.

U savezničkom taboru zbog svega toga vladalo je veliko uzbuđenje. Staljin je doduše razvoj događaja cinično ocenio napisavši Ruzveltu da „treba sklopiti pakt sa đavolom“, ali je Čerčil bio mnogo uzdržaniji u ocenjivanju američkih postupaka. Osim toga, Ruzvelt je naišao na kritike i u sopetvenoj zemlji. Zato je počeo da tretira Darlana samo kao pogodno sredstvo, što je ostavljalo otvorenu mogućnost da se admiral zameni kad za to dođe vreme. Međutim, zbog dovođenja Darlana na vlast bili su pogotovo besni Francuzi u Londonu i samoj Francuskoj. Istina je da pristalice Slobodne Francuske nisu baš bili brojni u severnoj Africi, ali ipak su oni izveli „puč“ od 8. novembra. Što je de Gol sa svojim Slobodnim Francuzima ostao van priprema i izvođenja iskrcavanja, moglo se smatrati izvesnim oportunizmom. Za Francuze koji su se najiskrenije borili za savezničko pitanje i koji su se u najiritičnijim trenucima borili rame uz rame sa Britancima, ovakav razvoj događaja izgledao je, međutim, kao kazna za njihovo rodoljublje i vernost.

General de Gol se koliko god je to bilo moguće prilagodio takvom stanju. Predložio je, 9. novembra, Čerčilu da pošalje misiju u Alžir. De Gol je žalio što savezničke desantne trupe nisu prodrle do Bizerte. Predložio je da se brigada „Kenig“, koja se tog momenta borila u Libiji i kod Bir-Hakejma postigla veliku slavu, pošalje u Bizertu i ponovo se izjasnio da Slobodna Francuska mora da predvodi borbu u severnoj Africi. Međutim, odbio je svaki kontakt sa Darlanom. Čerčilu je objasnio da je strateška greška u borbi igrati se sa moralnim karakterom rata. Za njega je „epizoda Darlan“ ukaljala čast nacionalnog oslobođenja.

U Francuskoj, ljudi iz Pokreta otpora nisu bili ništa manje zabrinuti od Francuza u Londonu. Bili su protiv višijske politike, kao što su bili i protiv okupatorske politike. Zar Laval nije u proleće 1942. u neokupirane krajeve pustio Nemce sa svojim izviđačkim kolima za radio-lokaciju, koja su imala zadatak da otkriju ilegalne radio-stanice i koja su hapsila ljude na delu? Prva reakcija Pokreta otpora bila je usmerena protiv priznavanja Darlana i saradnje s njim, a onda i protiv potapanja flote u Tulonu. Sledeća reakcija bila je sve veće zbližavanje s de Golom, koji je do tada više smatran simbolom nego vođom Pokreta otpora.

U međuvremenu je u Alžiru još uvek vladala velika konfuzija. Svi guverneri, prefekti i vojni komandanti priznali su Darlana za šefa. Čak i Žiro, koji je potcenjivao unutrašnju politiku (a o njoj nije ništa ni razumeo) i koji je, osim toga, bio ushićen činjenicom da mu je poverena komanda nad trupama, prihvatio je Darlana kao vođu. Posle prvobitne nesigurnosti, snage u Tunisu stvorile su front protiv Nemaca, koji su u međuvremenu ojačali. Žiroovi sledbenici, takođe zbunjeni držanjem svog šefa, stali su uz Darlana. Admiral je neke od njih uzeo u vladu, koju je sastavljao. Tako je Anri d’ Astje de la Vižeri dobio upravu nad policijom.

Svi degolisti ipak nisu bili likvidirani. Jedan mali deo krio se i pokrenuo ilegalni list „Komba“ (Borba) u kome je žestoko napadan Darlan. Pretili su mu da će ga ubiti. Vladala je tolika pometnja, da su čak rojalisti smatrali da je došao trenutak za obnavljanje monarhije. Kada je zbog toga konsultovan grof od Pariza, ispostavilo se da bi mu se prilično svidela titula „general-pukovnik“ Francuske, titula koju je i njegov deda Luj Filip nosio 1848. Kada je de Gol došao k sebi, uspeo je da pošalje u Alžir kao špijuna generala d’ Astjea de la Vižerija (Anrijevog brata). Ovaj se 20. decembra sastao sa admiralom Darlanom. Razgovor se odnosio samo na sporne tačke gledišta. Tri dana kasnije Darlana je ubio mladi degolista, Bonje de la Šapel, koji je ujedno bio i rojalista. Verovatno je računao na podršku jednog broja visokih ličnosti iz Darlanove sredine. Ali Žiro kojeg su kolege, na kraju, priznale za šefa, odmah ga je streljao.

Nestankom Darlana nestala je i velika prepreka na putu ka jedinstvu Francuza, koji su se ponovo digli na oružje. Ipak, proći će još meseci i doći će do duge borbe za vlast između de Gola i Žiroa, pre nego što će zaista doći do jedinstva. Najzad je 3. juna 1943. formiran Komitet nacionalnog oslobođenja, na čelu sa de Golom i Žiroom kao ravnopravnim predsednicima (Žiro se povukao sa tog položaja u proleće 1944).

U takvoj situaciji je vlada Vinstona Čerčila tražila neki izlaz. Napad na centar Nemačke izgledao je, privremeno, samo prihvatljiv kao prinudna mera da bi se olakšao položaj Sovjetskog Saveza. Ipak je bila moguća akcija na boku nemačkih položaja u Norveškoj ili iskrcavanje u severnoj Africi, ali to bi zahtevalo velike pripreme. U međuvremenu nije se smelo mirovati. Osim blokade, Britanija je odavno u borbi protiv nemačkih kopnenih snaga znala samo za strategiju „uboda iglom“; to su samo mali napadi na obalu da bi se uznemirio neprijatelj. Organ koji se time bavio, Štab kombinovanih operacija, a za čijeg šefa je određen lord Mauntbaten, bio je odgovoran i za velike invazije. Sledilo je spajanje oba zadatka koje je dovelo do plana „Dijep“ koji je, u stvari, predstavljao sintezu komandoskog napada i pokušaja iskrcavanja na obalu. Prvi veći napad izveden na Sen Nazer, 27. marta 1942, baziran je na iznenađenju i doveo je do potpunog uspeha. Iznenađenje je i sada bilo primarno, optimistička polazna tačka, jer je bilo jasno da će se Hitler lično angažovati za ojačanje obalske odbrane i za veću budnost.

Dijep se nalazi u zoni pogodnoj za invaziju, samo nekoliko časova plovidbe od britanske obale i u dometu lovačke avijacije. Sa mora je prilaz kopnu bio zatvoren šiljatim stenama, koje su branile brojna artiljerijska oružja, i žičanim preprekama. Levo i desno, grad i luku štitili su molovi i kameni zidovi, a na obali su bile postavljene dve obalske baterije usmerene prema pučini. Komandovanje u zoni Dijepa bilo je povereno komandantu 302. nemačke divizije. Vazdušnu odbranu vršilo je vazduhoplovstvo. U blizini Dijepa bio je aerodrom. U Lamanšu, ispod obale, bilo je minsko polje. Jedna nemačka oklopna divizija otišla je u Amjen. Kada je britanska propaganda govorila o novom napadu, Nemci nisu mnogo verovali, ali su ipak požurili da popune svoje jedinice. I uvek su povećavali svoju spremnost kada bi njihove vazdušne izvidnice primetile neku koncentraciju aviona iznad britanske obale, pogotovo onda kada su prilike (mesec, vremenska progoza, plima i oseka) izgledale pogodne za desant.

Zbog slabosti obaveštajne službe, Mauntbaten je samo delimično znao situaciju nemačke odbrane kod Dijepa, kada je s punom Čerčilovom podrškom izabrao Dijep kao sledeći cilj. Napad na Dijep, mislili su, ublažiće kritiku na račun Britanije i rešiće neke od velikih problema vezanih za naredno iskrcavanje u Francuskoj. Osim ovih postojali su i drugi razlozi. Smatralo se da će se time vezati nemačko vazduhoplovstvo na Atlantskom bedemu i tako rasteretiti sovjetsko-nemački front. Steći će se i dragocena iskustva za buduću invaziju. U ta iskustva spadalo je, na primer, istovarivanje brodova noću bez upotrebe svetla na unapred određenom mestu i vremenu; juriš na obalska utvrđenja, zarobljavanje i uništavanje neprijatelja, itd.

Iz psiholoških razloga bilo je poželjno da se angažuje 2. kanadska divizija, čiji je moral zbog neangažovanosti bio prilično načet. Mornarica je tražila da se iskrcavanje izvrši bočno od Dijepa, ali se kopnena vojska bojala teškoća marša do grada. Zato je zahtevala da se izvrši frontalni napad, sa prethodnim bombardovanjem, čime ni mornarica ni vazduhoplovstvo nisu bili zadovoljni. Time bi i prilaz gradu bio zakrčen ruševinama, a i Čerčil je smatrao da će bombardovanje ostaviti neugodan utisak na stanovništvo u Francuskoj. Rešeno je da se ostane samo pri podršci artiljerije tokom desanta, a da avijacija i mornarica postave dimnu zavesu u vreme vazdušnog desanta iza linije fronta. Ipak se ispostavilo da vazdušni desant zavisi od vremenskih prilika, pa je odlučeno da se i od njega odustane. Zadatak grupe komandosa bio je da onemogući dejstvo obalskih baterija, dok bi položaji sa obe strane Dijepa bili zauzeti posle iskrcavanja kod Purvila i Pijia. Bio je to suviše veliki zadatak da se ostvari u ograničenom vremenu od 5:40 do 11 sati. Veza između admiralskog i ostalih brodova bila je komplikovana i ranjiva. Istina, u Britaniji se često vežbalo, ali se i pored najvećeg entuzijazma nije postigao krajnji cilj.

Ipak, početak je bio ohrabrujući. Kako se pošlo u sumrak 18. avgusta iz pet različitih luka u Engleskoj, flotu nisu primetili nemački večernji izviđački avioni. Svih 240 brodova prošlo je bez ikakvih teškoća kroz minsko polje, i veliki transportni brodovi su se neprimećeno usidrili kraj francuske obale. Poslednjih dana pre iskrcavanja, Nemci više nisu očekivali napad. Većini pilota su dali slobodno, iako je vojska ostala na svojim stražama. I kada su oko 2:30 posle ponoći njihovi izviđački radari primetili brodove, pomislili su da je to nemački konvoj koji se kretao iz Bulonje za Dijep. Čak kada je konvoj naišao na levo krilo britanskog rasporeda, usled čega je došlo do otvaranja vatre (3:50 h) nije data velika uzbuna, s obzirom na to da je pucnjava na moru tamo bila česta pojava. Tako je jedna grupa komandosa i uspela da se nesmetano iskrca kod Varenžvila (4.50 h) i onemogući obalnu bateriju i da se potom ponovo sigurno ukrca. Grupa određena za Bernval je zbog zbrke koja je nastala posle sukoba sa nemačkim konvojem, zakasnila i savladana je. Od 23 desantna čamca, svega 7 je uspelo da iskrca trupe čija se glavnina, primorana jakom nemačkom vatrom na obali, predala oko 10 časova. Manji deo je plovio na nekoliko stotina metra od baterije, ali pošto nije imao municije morao se povući.

Usled grešaka u navigaciji, Kraljevski kanadski puk stigao je kasno ili na pogrešno mesto. Kod Pijia se to pretvorilo u pokolj, a da trupe nisu imale priliku da zauzmu ovaj stenoviti kraj. Pokušaj evakuacije je propao i svi preživeli su pali u ruke neprijatelju. Nešto bolje je bilo kod Purvila, gde se desant probijao prema aerodromu, ali do njega nije stigao. Za vreme borbi zaštitnice protiv nemačkog protivnapada, oko 60% jedinica uspelo je da se ponovo ukrca u brodove.

Frontalni napad na Dijep posle svih neuspeha mogao je samo rđavo da se završi. Uprkos savezničkoj vatri sa mora i iz vazduha, Nemci su unakrsnom vatrom zadržali desantne trupe. Osim nekoliko patrola niko nije uspeo da se probije u grad, čak ni posle 28 tenkova određenih da prate pešadiju. Ovi tenkovi su izgubili gusenice ili su zapali u tenkovske prepreke. Tako su predstavljali zaklon Kanađanima, koji su se još tu ili tamo na plaži borili. Zbog loših veza, o svim tim događajima se na admiralskom brodu nije znalo, tako da je odatle u 8:30 poslato pojačanje, iz rezerve. Kada su Kanađani, na kraju, na centralnom sektoru počeli sa evakuacijom (između 11 i 12:30), samo je jedan deo uspeo da se povuče. Dok je borba u vazduhu još trajala, invaziona flota je krenula natrag, puna ranjenika. Od uništavajućeg udarca koji su Saveznici hteli da zadaju neprijatelju nije bilo ništa. Nasuprot nemačkom gubitku od 50 aviona i 600 mrtvih i ranjenih, Britanci su izgubili 108 aviona, 34 broda i 4300 ljudi. Čerčil je događaj kod Dijepa obrazložio kao “odmeravanje snaga“, ali skupu i neponovljivu probu. To je kod nekih savezničkih rukovodilaca izazvalo nesuglasice, jer se i za manju cenu moglo doći do istog zaključka. Nemačka propagandna govorila je kako je odbila invaziju, mada je francusko stanovništvo bilo direktno obavešteno proglasima i Čerčilovim govorom preko radija, da akcija nije imala za cilj invaziju. Delom i zbog toga, Francuzi su se ograničili na civilnu zaštitu i humanitarnu pomoć. Hitler ih je za njihovo držanje nagradio puštanjem na slobodu zarobljenika iz Dijepa i okoline, dok je Peten poslao svoje čestitke. Ujedno se i višijevska vlada zahvalila za „brzo čišćenje francuskog tla“. Bio je to izraz bontona poslat u Petenovo ime ali bez njegovog znanja. Važnije su bile izmene koje je Hitler učinio ubrzanom izgradnjom Atlantskog bedema, sa jačanjem luka i premeštanjem oklopnih jedinica više u unutrašnjost.

Pravi smisao i značaj desantnog prepada na Dijep različito se ocenjuje. Britanci ističu da je osnovni cilj operacije bio u skretanju pažnje Nemaca na Zapad u teškoj situaciji na sovjetsko-nemačkom frontu, i u sticanju iskustava za buduće desantne operacije većeg stila. U Sovjetskom Savezu se stoji na stanovištu da je Britanija desantom želela da dokaže nemogućnost otvaranja drugog fronta. Američka teza, međutim, priznaje vrednost desantnog prepada u smislu britanskog tumačenja. SAD ujedno zameraju Britancima što su neuspeh operacije obilato eksploatisali kao protivargument američkoj težnji da se invaziji Evrope pristupi već 1942. ili 1943. godine.

Formalno gledano, glavni komadant nemačko-italijanskih snaga u severnoj Africi bio je italijanski general Etore Bastiko.Ali suprotno Romelu, koji se neprestano nalazio na frontu, Bastiko se uglavnom nalazio u svom komfornom stanu u Tripoliju.U suštini trupama je komandovao Romel.Njegov Afrički korpus pomagale su dve italijanske armije, kojima je komandovao general Gambara.Pri svojoj poseti jedinicama na frontu, 4. novembra 1941. godine, Romel je izrazio svoje zadovoljstvo njihovom pripremljenošću i borbenošću.

Britanci su ipak bili u prednosti.Osma armija se potpuno neočekivano pojavila u pustinji.Iz Madalene kretale su se britanske trupe u širokom frontu da bi se postepeno lepezasto širile.Jedna grupa vezala je neprijateljske snage za njene pozicije kod Soluma i Halfaje.Glavne snage su skoro nesmetano nastupile ka Gar Salehu, gde su obrazovane dve udarne grupe.Levokrilna grupa krenula je ka zapadu i došla u žestok sukob kod Bir el Gobija sa jednom oklopnom italijanskom divizijom, koja je uspela da odbije napad.Desnokrilnu grupu odbila je jedna nemačka oklopna divizija i nanela joj teške gubitke.

Težiše borbi bilo je ipak kod Sidi Rezega.Zahvaljujući boljem kvalitetu tenkova, ova složena bitka je rešena u nemačku korist.Britanci su bili primorani da povuku svoje preostale tenkove, što je Romel znao da iskoristi tako što je sprečio da se njegove jedinice kod Soluka i Halfaje nađu u obruču i što je preduzeo smeli i neočekivani tenkovski napad na britanski centar za snabdevanje kraj egipatske granice.

Ovaj iznenadni napad izazvao je paniku među Britancima, a general Kaningem je bio spreman na potpuno povlačenje.Okinlek je ipak ostao hladnokrvan i pokušao da spase situaciju.Kaningem je bio smenjen i na njegovo mesto je postavljen general Riči.Saveznici su se opet ohrabrili.Počeli su napad u pravcu Sidi Rezegea i ponovo ga zauzeli.Trupe u Tobruku su u međuvremenu primetile da je obruč oko grada oslabio pa su preduzele neke napade.U toku sledećih borbi, Sidi Rezege je nekoliko puta menjao osvajača, ali je Romel na kraju bio primoran da se povuče ka jugu i nije imao snage da podrži svoje trupe kod Soluma i Bardije.Romel je 7. decembra prekinuo borbe i povukao svoje trupe ka zapadu.Opkoljene jedinice kod Soluma, pod komandom energičnog italijanskog generala de Đeorđisa izdržale su sve do januara. Romel se povukao na svoju staru poziciju kod Al Gazale, ali je i tamo 16. decembra bio ugrožen opkoljavanjem.Tada je bio prisiljen da se još više povuče do pozicija kod Adžedabije.

Kada su se Britanci najmanje nadali, Romel je žestokim tenkovskim napadom svoje protivnike potisnuo ka oblasti koju je tukla nemačka artiljerija, tako da je ovaj napad Saveznike stavao više od stotinu tenkova.I pored ovog veliko uspeha, Romel je smatrao da je bolje da se povuče na pozicije kod mesta Al Agajle, koje su sa taktičkog gledišta bile povoljnije.Obostrani gubici u navedenim borbama bili su veliki.Na nemačkoj strani poginulo je 13.000 ljudi.Italijani su izgubili 20.000, a saveznici 17.700.

Romel je 21. januara 1942. krenuo u novi napad.Na Romelovo iznenađenje, njegove jedinice su prošle kroz britanske gardijske jedinice.Nemci su iskoristili ovu iznenadnu šansu pa su brzo napredovali do Adžedabije.Za nekoliko dana uspeo je da povrati Bengazi i Derne.General Okinlek je kao razlog neuspeha naveo bolji kvalitet nemačke opreme kao i umešnije komandovanje.Tek 7. februara nemačko nastupanje je zapadno od Al Gazale zaustavljeno.

Za Saveznike a pogotovu za Čerčila poslednji događaji su predstavljali gorko razočarenje.Veliki deo područja koji je Britance koštao toliko krvi i napora sada je ponovo bio u nemačkim rukama.Negde u to vreme Britancima na front stižu američki tenkovi tipa „Grant“ u koje su oni imali veliko poverenje.Položaj im je bio obezbeđen gustim minskim poljem.Na frontu su se zajedno sa Britancima borile i snage Slobodne Francuske, dok je Tobruk branila 1. južnoafrička divizija.

Romel je 26. maja ponovo krenuo u napad u pravcu Al Gazele.Savezniče jedinice su se tamo održale jer je to bio samo nemači manevar radi varanja.Glavnina Romelovih snaga zaobišla je ojačana uporišta severoistočno od Bir Hakejma tako da su nemačke oklone snage stigle sve do Sidi Rezega.Činilo se da Nemcima odlično ide, sve dok Romel nije naišao na problem snabdevanja svojih trupa.Na njegovu sreću, Italijani su u međuvremenu prokrčili put kroz minska polja i opkolili Bir Hakejm.Uz velike gubitke delovi snaga Slobodnih Francuza uspeli su da se povuku na istok.Tobruk je ostao odsečen i neposredno izložen nemačkim napadima.

General Okinlek je optimistički tvrdio da Nemci neće imati dovoljno snaga da zauzmu Tobruk.Ali u noći izneđu 19. i 20. juna počeli su napadi nemačkih bobombardera Ju-87 „Štuka“.Napadi avijacije i precizna artiljerijska vatra omogućili su pešadiji i pionirima da naprave prolaze u minskim poljima, nateraju branioce u skloništa i otvore put za tenkove i motorizovanu artiljeriju.Kako je stanje u gradu bivalo sve teže, komadant britanskog garnizona je rešio da kapitulira i 21. juna se predao sa 32.220 vojnika.Ujedno su zaplenjene velike količine benzina i hrane.Romel je unapređen u čin feldmaršala.Njegovi vojnici su ga prozvali maršal „Napred“.

Romel je nastavio sa napredovanjem.Afrički korpus se našao nadomak egipatske granice.Na dan 28. juna Britanci su predali položaj kod Marsa Matruha, a 30. juna Romel je izbio pred britanske položaje kod El Alamejna tako da je u tom trenutku bio nešto više od sto kilometra udaljen od Kaira.Ali tu je oštrica nemačkog napada ponovo otupela.Mnogi tenkovi su bili oštećeni, nestalo je municije pa su Britanci uspeli da zaustave prodor.Uz to je i britanska avijacija mogla da operiše bliže svojih aerodroma što je predstavljalo veliku pogodnost.

Saveznici su ponovo počeli da vraćaju čvrstinu u svoje redove.U takvoj situaciji je 13. avgusta 1942. za novog komadanta britanske 8. armije u severnoj Africi postavljen Bernard Lo Montgomeri.

LOV NA PUSTINjSKU LISICU

Nekoliko dana pošto je Montgomeri preuzeo komandu nad 8. armijom primetno se vratio duh optimizma i samopouzdanja među britanske vojnike.Kao i njegov protivnik Romel, i Montgomeri se neprestano nalazio među svojim jedinicama i pokušavao da im podigne moral.Britancima su neprestano stizala nova pojačanja.

Borba kod grebena Alam al Halfe bila je prvo odmeravanje snaga između Mongomerija i Romela.Montgomeri je pažljivo odabrao svoj novi polaožaj.Sa severne strane graničio se sa morem a na jugu se prostirao do pustinje koja je bila neprohodna za tenkove.Romel, dakle, nije bio u mogućnosti da izvede jedno od svojih poznatih obilazaka savezničkog rasporeda.

Romel je došao do zaključaka da se odnos snaga menja na njegovu štetu, pa je stoga odlučio da ponovo krene u napad.Njegova ofanziva je počela 31. avgusta.Prvo je napao na severu, ali tamo nije ništa postigao.Italijani su pretrpeli teške gubitke tražeći put kroz minska polja, a i Nemci koji su isto pokušali noću, slabo su napredovali.Osim toga, britansko vazduhoplovstvo preduzelo je žestoke napade na Romelove trupe, koje su zbog toga bile prikovane u mestu.Napad na greben Alam al Halfa potpuno je propao.Pustinja je bila puna stena i skrivenih artiljerijskih baterija, kao i tenkova.Montgomeri je u ovim borbama izgubio 1750 ljudi.Mada je bio u stanju da goni protivnika koji se povlačio, zaključio je da za to još nije vreme.Nastavio je da pojačava svoje jedinice, i istovremeno naredio avijaciji da što više ometa neprijatelja.Saveznici su uspeli da izbore prevlast u vazduhu što je imalo veliki značaj za dalje operacije u severnoj Africi.Zalihe koje je Romel očajnički čuvao, bile su sve manje, a još pre bitke kod Alam al Halfe pokrivale su jedva petinu njegovih potreba.U svoj dnevnik Romel je pribeležio da mu se vojska topi.Sva pojačanja koja su bila upućivana u pravcu Romelovih trupa, britanska avijacija i mornarica je uspevala na vreme da otkrija i uništi.

Dakle, Romelu je bilo onemogućeno da pojača svoje jedinice pre nego što počne nova bitka koju je svako očekivao.Brojni odnos svaga bio je u korist Mongomerija.Počev od pešadije obe strane su raspolagale sa po sedam divizija, ali italijanske jedinice u sastavu Romelovih snaga, mirne duše, su se mogle smatrati inferiornim i po borbenoj sposobnosti i po moralu.Britanska artiljerija je sa 2.200 oruđa bila znatno nadmoćnija od nemačke koja je imala oko 1.500 cevi.Romelu je ostalo samo 475 tenkova nasuprot 600 britanskih.Montogomeri je mogao da angažuje 1.200 aviona, dok je Romel imao jedva 700.Obe strane su u prve redove stavljale pešadiju, a tenkove držale u rezervi.Ukupno brojno stanje, što se tiče ljudstva je iznosilo; oko 80 hiljada Nemaca i Italijana, i 230 hiljada Britanaca.

U noći 23. oktobra 1942, kada Romel nije bio u Africi već u Nemačkoj u bolnici, počeo je iznenadni saveznički napad.Nemci su bili hendikepirani Romelovim odsustvom, mada je njegov zamenik general Štume činio sve što je mogao.Štume je doduše, već dva dana kasnije poginuo i Romel koji se na Hitlerov zahtev vratio na front i ponovo preuzeo komandu.

Montgomeri je na lukav način razglasio da svoj glavni napad planira na jugu.Pri tome je majstorski vršio kamufliranje svojih trupa i postavljanje lažnih tenkova i topova.A baš na severu napadala je glavnina britanske 8. armije.Napred je išla pešadija.Inženjerija je uklanjala mine da bi otvorila prolaze za tenkove koji su nastupali.

Montgomeri je prvu etapu bitke ocenio kao „borbu iznurivanja“.Tada su u borbu bačene rezerve, naročito oklopne.Obe strane su očekivale da će poslednjim rezervama zadati odlučujući udarac.Naročito oštra i iscrpljujuća bitaka vodila se kod grebena Kindij, gde su 27. i 28. oktobra u borbu bili uključeni svi raspoloživi nemački i italijanski tenkovi.Ceo greben bio je u dimu.Svuda naokolo bila su razbacana oklopna kola i tenkovi, neki razoreni a neki napušteni od svoje posade pošto su im gusenice bile pokidane.Usred ovog pakla od vatre, peska, dima i vrućine, čekali su pripijeni uz vrelo tle vojnici da krenu u joj jedan juriš.

Besomučni nemačko-italijanski protivnapadi, kojih je bilo pet, nisu urodili plodom.Gubici su bili ogromni.Posle El Alamejna tenkovi Osovine nisu više prestavljali ozbiljniju opasnost.Još dok su Nemci vršili napade na britanske položaje, Montgomeri je smislio novi potez.Primetio je da nemački napadi nemaju siline udara pa je zato povukao je deo svojih jedinica u rezervu kako bi za nekiko dana izvršio odlučujući udar.Novi plan za napad dobio je šifrovani naziv „Superčardž“.Do kraja oktobra završio je pripreme.Prvo je pokušao proboj blizu obale mora.Tamo su australijanci odsekli nekoliko nemačkih bataljona, ali je Romel brzo reagovao i doveo svoje poslednje divizije na samu obalu.

Glani napad je počeo noću 3. novembra posle snažen artiljerijske i avijacijske pripreme.Saveznicima je uspelo da izvrše proboj i da nastave nastupanje kroz nastalu brešu u nemačkom rasporedu.Još jedna očajnička mera preostala je Romelu.Užurbano je duž puta kod Sidi Abd al Rahmana organizovao nov polaožaj za borbu protiv savezničkih oklopnih jedinica, čime je britanskim brigadama naneo velike gubitke.Ipak su britanski tenkovi nastavili napredovanje kroz još uvek otvoren prolaz i na tom mestu su vođene poslednje žestoke tenkovske borbe.Izviđanje iz vazduha je potvrdilo sledećeg dana: Romel je u potpunom povlačenju.Spasao je samo svoje sopstvene trupe jer više nije imao motorizacije da povede i četiri italijanske divizije.Saveznici su se dali u gonjenje protivnika u povlačenju.Ali Romel se kretao brže od svojih gonilaca.Bila je to izvrsna pobeda.Romel je izgubi na stotine tenkova, 60.000 ljudi, što mrtvih što ranjenih, što zarobljenih, i najveći deo svog ionako oskudnog materijala.Njegov najugledniji komadant, general Riter fon Toma bio je među zarobljenima kao i devet italijaskih genrala.Čerčil je prvi put dopustio da u Britaniji zvone zvona u znak pobede.

Tempo savezničke ofanzive nije usporen.Tobruk je pao 12. novembra, Bengazi 20. novembra a tri dana kasnije saveznici su bili ispred Al Agajle, gde je Romel još jednom pokušao da organizuje odbranu.Ko Al Agajle Montgomeri je malo zastao da bi bolje organizovao i poboljšao snabdevanje, a 13. decembra prešao ponovo u napad.Romel je brzo napusti položaj kod Al Agajle i povukao se za daljih 400 km, do Buerta, gde si i zadržao.Bio je samo 300 km udaljen od Tripolija.

Montgomeri je planirao da se u sledećem napadu probije do utvrđene linije Maret, koja se nalazila iza tuniske granice.Ukupno je trebalo da pređe 800 km. Montgomeri je sva motorna vozila X korpusa prebacio u XXX korpus koji je imao da izvede ovaj dugi marš.S obzirom da je XXX korpus sada raspolagao velikom pokretljivošću, očekivalo se da bio on taj put trebao da pređe za deset dana.I ovaj riskantni plan u potpunosti je uspeo.Nemački položaji kod Buerta napadnuti su 15. januara 1943, a 23. januara teško oštećeni Tripolis pao je u britanske ruke.Četvrtog februara jedinice 8. armije izbile su na tunisku granicu, pošto su za tri meseca prevalile 2.000 kilometara. General Aleksander, komadant britanskih snaga na Bliskom istoku bio je zadovoljan postignutim rezultatima.

Otprilike u to vreme, krajem januara 1943. prijavila se Mongomeriju, u Tripoliju, jedna odrpana ali ponosna grupa Slobodnih Francuza pod komandom generala Leklerka. Energični genral Leklerk je mesecima ranije krenuo sa svojim ljudima iz rejona jezera Čad i uz strahovitu oskudicu prokrstario Saharu.Ova grupa boraca ušla je u sastav 8. armije i pod Montgomerijevom komandom aktivno je učestvovala u daljim borbama za oslobođenje Tunisa.

Već 8. decembra oba broda su učestvovala u borbama na Malaji ali su posledice bile katastrofalne po oba broda.Napadi Japanaca na severni deo Malaje počeli su 8. decembra (dok je na Havajima još uvek bio 7. decembar)Japanci su još uspeli da se iskrcaju kod Singore (južni Tajland) i Kota Barua (severoistočni deo Malaje). Na ovu vest admiral Filips je odmah sazvao sastanak kome su prisustvovali komadanti i nekoliko oficira sa brodova „Prins of Vels“ i „Ripals“. Filips je odlučio da izvrši iznenadni napad na japanski konvoj koji su prevozili vojsku i ratni materijal.Prema planu trebalo je da se otvori vatra iz 52 topa teškog i srednjeg kalibra sa dva glavna broda koja bi raznela japanske transportne brodove. Planom je bilo predviđeno da se kod Singore i Kota Barua u praskozorje 10. decembra izvrši iznenadni napad na Japance koji to uopšte nisu očekivali. 8. decembra Singapur je napustila ser Filipsova mala eskadra koja se sastojala od dva velika broda i četiri razarača (dva razarača su bila još iz prvog svetskog rata).

Predveče 9. decembra iznad britanske eskadre preletela su tri japanska izviđačka aviona. Filips je mislio da su ih Japanci otkrili i da zbog toga neće moći da izvrši iznenadni napad, pa je zato naredio da se brodovi vrate nazad u Singapur. Dok se vraćao ka Singapuru admiral Filips je doznao da je došlo do novih japanskih iskrcavanja kod Kuantana. Pošto je to predstavljalo veliku opasnost za glavnu britansku bazu u Singapuru, Filips je odlučio da ovde napadne neprijatelja.

Oko 7 časova ujutro, 10. decembra 1941, britanski brodovi su se približavali Kuantanu. Datle su japanski avioni leteli daleko prema jugu bezuspešno tražeći svoj plen.Napokon su japanski avioni ugledali „Ripals“ tako da su sad znali gde da traže svoj plen.

U 9:15 počeo je napad iz vazduha na oba broda koji će potrajati gotovo dva sata. Prvi na redu bio je „Ripals“. Njega su sa velike visine napali bombarderi i brod je dobio jedan pun pogodak, dok je drugi za dlaku izbegao.Nešto kasnije Japanci su izvršili torpedni napad na oba broda. “Ripals“ je uspeo da izbegne sva torpeda, ali „Prins of Vels“ je dobio dva sudbonosna pogodka, jedan do drugog u levi bok.Uređaji na brodu su prestali da funkcionišu. Od tog trenutka svaka kontrola nad brodom bila je nemoguća.

Novi napad na oba broda usledio je oko 12:15.Ovog puta napad je bio sudbonosan i za „Ripals“. Jedan torpedo mu je uništio uređaj za kormilarenje, a sledeća tri su odlučila njegovu sudbinu.Komadant „Ripalsa“, kapetan bojnog broda Tenent shvatio je da je brod izgubljen pa je naredio da se posada evakuiše sa broda.Za samo nekoliko minuta brod se nakrivio za 70 stepeni, ostao da tako visi neko vreme, da bi zatim nestao u talasima.Dva razarača su uspela da spasu 769 od 1329 ljudi, a u toku akcije spasavanja japanski avioni se više nisu vraćali.

U međuvremenu „Prins of Vels“ je pogođen još četiri puta tako da je bespomoćno plovio unaokoli.Kada ga je još jednom pogodila bomba, prišao mu je jedan razarač da preuzme ranjene i jedan deo posade. “Prins of Vels“ se polako prevrnuo a zatim potonuo.Spaslo se 1285 od 1621 ljudi, ali među njima nisu bili ni admiral Filips, niti komadant broda „Prins of Vels“, kapetan bojnog broda Lič.

Potapanje oba britanska broda vazdušnim napadima izazvalo je snažan utisak.Pri tom napadu oborena su samo tri japanska aviona.Kada je 10. decembra Čerčil obavešten da su Japanci potopili britanske brodove, a da je admiral Filips poginuo, isprva nije mogao da poveruje.U svojim memoarima zapisao je da je to bio „najveći i najneočekivaniji šok u toku celog rata“.Sad su Japaci nadmoćno vladali u Indijskom i Tihom okeanu jer u blizini nije bilo drugih velikih, ni američkih ni britanskih brodova.

PLIMA JAPANSKE EKSPANZIJE

U isto vreme kada je otpočeo napad na Perl Harbor, Japanci su otvorili vatru na Hongkong.Uništeni su aerodromi, hangari i stari avioni za vršenje vežbi od kojih se sastojala hongkonška vazdušna flota.Posle toga je sam grad bio laka meta za japanske vojnike.Artiljerija se prvo dokopala citadele Kaulun – kopnenog predgrađa Hongkonga.U ovom delu Hongkonga Britanci su 18. decembra bili prinuđeni da se predaju.Odmah posle toga Japanci su bombardovali rezervoare vode za piće tako da je 24. decembra ostalo svega za još jedan dan.Posle uporne odbrane garnizon se predao prvog dana Božića.

Japanci su se 8. decembra iskrcali na južnu obalu ostrva Malaje.Odmah zatim su bez borbe zauzeli lučki grad Penang koji su predhodno Britanci napustili bez borbe.Odatle se nadiranje Japanaca duž zapadne obale nastavilo ka jugu. 29. decembra japanska vojska je došla do Džohora i tako se približila Singapuru na svega stotinak kilometara.U međuvremenu, kao što je već rečeno, 10. decembra su japanski torpedni avioni uništili britanske brodove „Prins of Vels“ i „Ripals“.

Iako su saveznici izvršili reorganizaciju komandovanja stvorivši tzv. ABDA (američko-britansko-holansko-australijsku) komandu, to nije usporilo napredovanje Japana.Prvo su britanske snage potučene 7. januara 1942. kod reke Slim posle čega su bile prinuđene da se povuku dalje prema Singapuru.14. decembra 1941. Japanci su upali u južnu Burmu da poruše aerodrome sa kojih su britanski avioni i američki „leteći tigrovi“ pružali podršku braniocima Malaje.

S obzirom da je 1934. američki kongres rešio da Filipinima vrati nezavisnost, to je nešto jedva bilo preduzeto za odbranu ovog arhipelaga.

Početkom januara 1942. nastaje nova etapa japanskog prodiranja na glavna ostrva Holandske Indije.Najznačajnije holandsko ostrvo (sa koga su Holanđani eksploatisali naftu), Tarakan, istočno od Bornea, napadnuto je 11. januara 1942.Istovremno, neprijatelj se iskrcao na severni Celebes, i grad Manado je pao u njihove ruke.

Japanske operacije osvajanja počele su 8. decembra i na najistočnijem delu njihove aktivnosti na Pacifiku.Tamo su Japanci osvojili dva važna američka ostrva između Havaja i Filipina. Na jugu ostrvo Guam na koga su se Japanci iskrcali sa ostrva Rote.Američki garnizon na Guamu je brojao oko 500 ljudi i uspeo je da pruža otpor samo četiri dana.Ostrvo Vejk, oko hiljadu kilometara bliže Perl Harboru, držalo se šesnaest dana.Amerikanci su se hrabro borili tako da su Japanci imali velike gubitke prilikom zauzimanja ovog ostrva.Izgubili su jednu krstaricu, četiri razarača i jednu podmornicu.Padom Guama i Vejka američkim trupama bio je presečen najbliži put do Filipina.Međutim, Amerika je i dalje držala Midvej.U danima posle Perl Harbora, mornarička posada na Midveju dva puta je odbijala napad japanske flote i uspela da zadrži ostrvo u svojim rukama.

Istočno od Nove Gvineje japanski bombarderi su napali bazu Rabul na Novoj Britaniji.Ovaj napad trajao je čitavih sedamnaest dana, od 3. do 20. januara 1942.Tokom bombardovanja potpuno je desetkovan australijski garnizon.23. januara Japanci su zauzeli Rabul.

FILIPINI

U 02:30 časova 8. decembra 1941. (u 08:00 časova 7. decembra po vremenu Perl Harbora) američki dežurni pomorski oficir u Manili primio je dramatičnu poruku: “Vazdušni napad na Perl Harbor. Ovo nije vežba” .Pola sata kasnije vest je bila u rukama admirala Tomasa C. Harta, komandanta američke Azijske flote. Brzo ju je prosledio svojim pomorskim jedinicama, a zatim požurio u svoju kancelariju. Propustio je, iz danas još uvek nepoznatih razloga, da o tome obavesti kopnenu vojsku i avijaciju. Bilo kako bilo, načelnik štaba Komande američkih trupa na Filipinima, general Saterlend čuo je ovu vest tek posle 03:30 časova preko jedne civilne radio-stanice. Odmah je pozvao svog komandanta generala Mekartura u njegovom apartmanu u hotelu „Manila“, a potom je obavestio sve komandante da je Amerika u ratu sa Japanom. Jedinice su dobile naređenje da zaposednu borbene položaje.

U međuvremenu je i u vazduhoplovnoj bazi Klark Fild general Luis Brereton, komandant američkih vazduhoplovnih snaga na Filipinima, vest o Perl Harboru čuo preko jedne civilne radio-emisije. Uspeo je, međutim, tek u 5 časova ujutro da dobije Mekartura. Prema njegovom dnevniku (koji je kasnije doživeo izvesne promene), Brereton je tog jutra čak tri puta preko Saterlenda od Mekartura tražio dozvolu da bombarduje južni deo ostrva Formoze, udaljeno 800 km ka severu. Tamo je, naime, 11. japanska vazduhoplovna armija od ranog jutra držala u pripravnosti 192 bombardera i ostale avione većeg akcionog radijusa koji bi leteli ka Luzonu čim bi bila primljen vest o napadu na Perl Harbor. Međutim, zbog guste magle ovi avioni nisu poleteli po planu. Japanci su se zaista ozbiljno zabrinuli zbog eventualnog američkog vazdušnog napada na njihove avione na zemlji. O tome da li je Brereton tog fatalnog jutra zaista tri puta uzaludno preko generala Saterlenda tražio od Mekarture dozvolu za bombardovanje Formoze, kasije su vođenje žestoke diskusije, u kojima su pale teške optužbe i poricanja. Međutim, ma šta da se stvarno dogodilo, tog jutra Brereton je od generala Arnolda iz Amerike telefonski dobio striktno naređenje da se postara da njegovi avioni ne budu na isti način (što znači iznenada) uništeni kao ratni brodovi u luci Perl Harbora. Zato je već oko osam časova hitno poslao svoje bombardere, čak i bez bombi, u patrolu. Otprilike u isto vreme došlo je upozorenje da japanski bombarderi lete u pravcu Manile iznad Luzona, najvećeg Filipinskog ostrva. Ovi vojni avioni su, međutim, skrenuli i napali nešto kasnije neke sporedne ciljeve, ne naišavši ni na kakav otpor u vazduhu. Kad je nešto posle toga Brereton od Mekartura dobio dozvolu da bombarduje južnu Formozu, odlučio je da pred zalazak sunca sa dve eskadrile letećih tvrđava (B-17) napadne japanske vazduhoplovne snage na ostrvu. Čim su se japanski bombarderi izgubili iz vazdušnog prostora iznad Luzona, dat je signal „sve bezbedno“, posle čega su oko 11:30 časova svi bombarderi sleteli. Odmah se počelo sa punjenjem goriva i utovarivanjem bombi od 45 i 135 kg.

Ali Amerikanci nisu znali da je sa zapadne Formoze oko 09:15 časova poletelo sto osam bombardera sa najboljim pilotima, pod pratnjom osamdeset i četiri lovca tipa „zero“ u pravcu Klark Filda i Iba. Mada su u osmatrački centar na severnom Luzonu oko 11:30 časova sa svih strana pristizali radarski izveštaji, telefonska obaveštenja i telegrami o kretanju strahovite japanske vazdušne flote na velikoj visini iznad Luzona verovatno u pravcu Klark Filda, ova baza, usled niza nikad objašnjenih grešaka i nesporazuma, nije na vreme obaveštena. U 12:15 časova pojavila se prva formacija japanskih bombardera nad bazom. Piloti, koji više nisu računali na faktor iznenađenja, videli su pod sobom nepomičan plen, bombardere i lovce, uredno postrojene na pisti. U momentu kada je na zemlji odjeknuo prvi alarmni signal, dvadeset i sedam japanskih bombardera već je bacilo svoje bombe na bespomoćne avione. Pošto su oni izbacili svoj smrtonosni tovar sa visine od 6500 do 7500 m, na istu visinu je došla druga formacija bombardera. I ona je neometano sejala smrt i uništenje, jer američke protavavionske granate su eksplodirale 700 do 1200 m ispod neprijateljskih letilica. I pored svega toga, kako je procenjeno, samo jedna od šest ispaljenih granata je zaista eksplodirala, pošto su detonatori ovih granata (koje su poticale iz 1932. ili ranije) bili korozirani. Posle dva talasa bombardera naišli su japanski avioni tipa „zero“ koji su jedan sat u brišućem letu na maloj visini vatrom obasipali bombama, gorivom i municijom natovarene američke avione, među kojima i lovce P-40.

I na bazu Iba Japanci su skoro istovremeno izveli žestok napad. Efekat oba napada je bio uništavajući. Nasuprot sedam srušenih japanskih lovaca bilo je oko sto uništenih američkih aviona, među kojima osamnaest letećih tvrđava i pedeset i tri P-40 lovca. Izvestan broj drugih aviona je takođe uništen, mnoge instalacije na Klarku i Ibu sravnjene su sa zemljom, osamdeset ljudi je ubijeno a sto pedeset ranjeno. Jednim udarcem Japanci su američkom vazduhoplovstvu na Filipinima slomili oba krila. Japanski Carski generalštab međutim nije dopustio da Amerikanci dođu sebi. Sledećeg dana, 9. decembra, bombardovan je Nikols Fild kod Manile, a 10. decembra uništavanje je nastavljeno novim napadom na baze Nikols, Nilson i Del Karmen. Pedeset i četiri bombardera su, dalje, napala luku i pomorsku bazu Kavite na južnoj obali Manilskog zaliva. Puni pogoci i vatra uništili su dobar deo opreme, velika podmornica „Silajon“ bila je teško oštećena, izgubljeno je gotovo dve stotine torpeda, a poginulo ili ranjeno je oko pet stotina ljudi. Admiral Hart, koji Kavite više nije smatrao upotrebljivom bazom, uputio je brodove u pravcu juga, da bi se priključili mornaričkoj borbenoj grupi „Task Fors 5“. Trgovački brodovi uspeli su pod zaštitom noći da pobegnu svi do poslednjeg, čime je Japancima propala zlatna prilika da i trgovačkoj floti nanesu ozbiljni udarac. Posle jednog dana odmora, bukvalno, stotine japanskih aviona napalo je 12. i 13. decembra ciljeve duž celog Luzona, ne naišavšv na neki pomena vredan otpor. Sedamnaestog decembra su svi još upotrebljivi američki bombarderi na Filipinima dobili naređenje da lete u Darvin, u severnoj Australiji, tako da je na prostranom filipinskom ostrvlju ostala samo šačica avona-lovaca. Uništavajući udarci koje je Japan istovremeno zadao Perl Harboru i Filipinima, onesposobili su ova ostrva više nego ikada. Kopnene snage na Filipinima od tog trenutka nisu mogle više da računaju na neku efikasnu podršku i snabdevanje sa strane.

U međuvremenu su Japanci već 8. decembra izveli prvo iskrcavanje na malom filipinskom ostrvu Batanu koje se nalazi 2151 km severno od Luzona. Dva dana kasnije, nove japanske jedinice iskrcale su se kod Vigana, na zapadnoj obali, i kod Aparija na severnoj obali Luzona. Dvanaestog decembra usledilo je iskrcavanje kod Legaspija na južnoj tačci Luzona, dok su se 20. decembra jedinice iskrcale kod Davaoa na Mindanaou.

Ipak, najveća japanska iskrcavanja izvršena su 22. decembra kod San Fernanda i Agua u zalivu Lingajen i Lamon, na istočnoj obali Luzona. Odatle su Japanci počeli svoj marš na Manilu, tokom kojeg su naišli na slab otpor. Na osnovu prispelih obaveštenja, između ostalog od japanske pete kolone na Filipinima, japanski Carski generalštab u Tokiju je procenio da će Luzon u potpunosti biti zauzet za pedeset dana, a Filipini u celini za tri meseca. Osim toga ratno rukovodstvo u Japanu procenilo je da je odbrana na Filipinima slaba, tako da su generalu Homi, komandantu japanskih invazionih trupa, stavili na raspolaganje samo dve divizije — 16. i 48. — dva pešadijska puka, jednu bateriju poluteške artiljerije i pet diviziona protivavionske artiljerije.

Japanski proračuni su ipak bili tačni, barem što se tiče početka borbe, i to porazno tačni. Amerikanci su i po naoružanju i po spremnosti bili suviše slabi da bi uspešno branili vrlo duge obale Luzona, i pretilo im je da upadnu u obruč Japanaca. Njihov položaj bio je naročito nepovoljan s obzirom da filipinske snage, izuzevši elitni korpus Filipinskih izviđača, ni u kom pogledu nisu zadovoljavale. Zato je i mnogo filipinskih jedinica nestalo u brdima odmah posle prvih čarki. Samo jedan njihov deo nastavio je da se bori kao gerilci; ostatak se vratio kućama.

General Mekartur, koji je bio razočaran slabim moralom Filipinaca, nad kojima je ujedno imao i komandu, uvideo je da neće moći držati Manilu. Da bi sprečio nepotrebno krvoproliće stanovnika, proglasio je 23. decembra ovaj glavni grad otvorenim gradom i naredio svim trupama da se povuku na ostrvo Batan. Uprkos tome, Japanci su Manilu 27. i 28. decembra nemilosrdno bombardovali. Već 2. januara ušli su u razrušeni grad. Povlačenje na Batan je uprkos velikoj zabuni postalo uspeh, pogotovo što su Japanci most preko reke Kulo srušili tek pošto ga je vojska u povlačenju prešla. Kako se prvobitno računalo da će na Batanu biti oko 43 000 ljudi, morala je, zbog velikog priliva vojnika, vrlo brzo da se uvede restrikcija odeće, hrane i goriva. Mekartur je na brzinu naredio da se na Batanu organizuju dve odbrambene linije.

Prvi japanski juriš na glavnu liniju usledio je 9. januara. Tek 23. januara glađu i bolešću pogođeni branioci morali su pod pritiskom Japanaca da se oslone na rezervne snage. U žestokoj borbi obe strane imale su velike gubitke, naročito usled tropskih bolesti. Tako su japanske snage krajem februara izgubile skoro 3000 ljudi, dok je 4000 bilo ranjeno a skoro 10 000 bolesno, među kojima je bilo mnogih koji su bolovali od malarije i beri-berija. Mekartur, koji se sa filipinskim predsednikom Manoelom Kezonom nalazio na ostrvskom utvrđenju Koregidor i koji se zakleo da živ neće napustiti Batan, na kraju je dobio naređenje iz Vašingtona da u Australiji preuzme komandu nad novoformiranim savezničkim štabom.

Na Batanu, kraj više nije bio daleko. Japanci su 3. aprila počeli sa završnom ofanzivom i četiri dana kasnije probili centar odbrane i 9. aprila general King, komandant Batana, se predao. Otprilike 76 000 ljudi, većinom Filipinci, je tog dana položilo oružje, čime se završio najveći američki vojni poraz. Otprilike 2000 ljudi je uspelo malim čamcima ili plivajući da stigne do ostrva Koregidora. Japanci su svoje potučene neprijatelje primorali na užasan šestodnevni marš smrti pod žarkim suncem do 130 km udaljenog San Fernanda. Svi koji bi zaostali bili bi ubijeni bajonetima. U međuvremenu su Japanci počev od 29. decembra počeli da bombarduju Koregidor i tri manja obližnja utvrđena ostrva, i to topovima od 75, 105, 155 i 240 mm. Već 14. aprila su sve obalske baterije na severnoj obali Koregidora bile ućutkane. Japanci su svoju tešku artiljeriju postavili na grebene brežuljaka na obali, odakle su sistematski tukli ciljeve na Koregidoru. Tako je ubrzo ućutkana i protiv-avionska artiljerija branilaca, nakon čega su nastupale male grupe bombardera tukući ostrvo. Pod vatrom od 150 japanskih baterija i avijacije, mučeni glađu, nedostatkom lekova i pritisnuti tropskim bolestima sa oko hiljadu ranjenika i nekoliko stotina bolesnih, braniocima je slabila snaga. Japanci su 2. maja za pet časova ispalili 3600 granata na dve utvrđene baterije. Jedna 240 mm granata pala je na skladište municije što je dovelo do uništavajuće eksplozije. Posle paklenog bombardovanja, uveče 5. maja, prve japanske trupe su se iskrcale kod Nort Pointa. Posle ogorčenih borbi, kada su gotovo svi topovi i linije veza izbačeii iz upotrebe, preostalih 15 000 vojnika nije se više organizovano borilo.

Ujutro 6. maja u 10 časova, general Vejnvrajt je objavio generalu Homi da se predaje. Padom tvrđave Koregidor, koja je smatrana neosvojivom, dramatično je završena bitka za Filipine 1942. godine.

SINGAPUR

Život u Singapuru, odvijao se normalno. Nije bilo uzbuđenja ni kod njegovih stanovnika ni kod komande britanskih trupa. Japanci su ušli u rat, ali kako bi oni mogli da zauzmu Singapur?! Ostrvo, koje je sa dva mosta preko moreuza Džohor povezano sa poluostrvom Malaja, bilo je oduvek neosvojiva tvrđava sa svojom pomorskom bazom, na koju je utrošena impozantna cifra od 63 miliona englesgih funti, i sa 85 000 ljudi. Uz to iznad grada stalno su patrolirali britanski ratni avioni. Zaista, Singapur je bio siguran. Da se Japanci ne bi infiltrirali za Malajsko poluostrvo, što se činilo neverovatno, na poluostrvu je bilo spremno 19 600 Britanaca, 15 200 Australijanaca, 37 000 Indijaca i 16 000 na Malaji regrutiranih vojnika. Singapur je 7. decembra, jedan dan pre invazije Japanaca, bio grad sa malo ili nimalo briga oko svoje sigurnosti. I kada su u ponedeljak 8. decembra 1941. Japanci izvršili tri iskrcavanja kod Singora i Patana na istočnoj obali Tajlanda i kod Kota Barua na istočnoj obali Malajskog poluostrva, optimističko raspoloženje u Singapuru nije se promenilo. Zar su Japanci zaista mislili da će moći da pređu preko Malaje do Singapura? Kako će preći 650 kilometara od tajlandske granice do moreuza Džohor, kada su njihovi protivnici ne samo onolika vojska, već i isprepleteni planinski venac visok otprilike dve hiljade metara, i gusta, gotovo neprohodna tropska džungla koja pokriva četiri petine Malaje. Britanski stratezi u foteljama nisu Japancima davali ni najmanju šansu. U stvari, počinili su grube greške u procenama.

Vazduhoplovne snage raspolagale su mešavinom od 141, većinom zastarelih aviona, umesto 366 modernih aviona obećanih „do kraja 1941“. Nije se vodilo računa da je samo deo trupa na Malaji prošao kroz obaveznu obuku u džungli, i da je postojao fatalni nedostatak tenkova. Pa ipak, po mnogim mišljenjima, Singapur je bio neosvojiv. Ali sva odbrana ostrva bila je okrenuta ka istoku, ka moru, jer, ako je uopšte trebalo očekivati napad, računalo se da može uslediti samo sa te strane, a ne preko moreuza Džohora.

Prvi vazdušni napad na „neosvojivi“ Singapur počeo je u ranu zoru 8. decembra 1941. Grad nije bio zamračen, naprotiv. Ulična svetla su gorela svečano, čak je i glavni štab snaga smešten u Fort Keningu, bio veličanstveno osvetljen, kao i centar usnulog grada. Napad je izvelo svega sedamnaest aviona, uzbudivši hiljade probuđenih i preplašenih Kineza, Malajaca i Tamila i stotine Evropljana. Slediće još mnogo vazdušnih napada, koji će nekad tako ponosni Singapur potpuno preobraziti. Savezničke snage na Malaji nigde nisu bile u stanju da odbiju napade japanskih vojnika. Dok su se branioci pretrpani ratnom opremom, s mukom kretali kroz monsunske kiše, rojevi japanskih vojnika prodirali su posvuda obučeni sa mo u lake uniforme, veoma pokretni i veoma vešti snajperisti. Japanska vojska probijala se kroz uparenu džunglu i napredovala na jug. Njeni vojnici su bili upoznati sa džunglom, njihova obuka za borbu džungli bila je savršena, a među njima su se nalazili i veterani iz Kine. A iznal džungle, u vazduhu, napadači su bili brojniji od Britanaca: 10. decembra još je samo pedeset britanskih aviona bilo upotrebljivo; odnos u vazduhu bio je 10:1 — u korist Japanaca.

Prodor Japanaca nastavljen je za Britance, a naročito za njihovog iznenađenog komandanta, generala Persivala, zapanjujućim tempom. Kod Singora, dva iskrcana puka japanske 5. divizije krenula su pod zaštitom tenkova i artiljerije kroz Tajland do zapadne obale Malaje i odatle produžili u pravcu juga duž pruga i priobalskih puteva. Već 12. decembra pao je grad Džitra. Za Britance je stanje bilo dramatično i haotično. General Marej-Lajon, komandant 11. indijske divizije, stajao je kod jednog mosta južno od Džitre da bi pratio povlačenje svojih zaštitnica, kada su tri motociklista, koji su vozili duž i kroz kolonu britanskih kamiona, prošli pored njega. Prvi motociklista mu je mahnuo i nasmejao se. „Bože moj!“ povikao je Marej-Lajon, „Japanac!“ On i njegovi oficiri izvadili su revolvere i srušili onu drugu dvojicu motociklista. Na zapadnoj obali Malaje do koje su prodrli, Japanci su takođe napredovali na jug ka Singapuru. Sa sobom su transportovali čamce upotrebljene pri iskrcavanju a koristili su i čamce koje su zaticali na obali. Tako su i mogli za vreme prodora da vrše iskrcavanja na zapadnoj obali Malake i da još više zbune Britance. Kuala Lumpur, glavni grad Federacije Malajskih Država, pao je 11. januara, pošto su Japanci izvojevali pobedu kod reke Slima. Ništa više nije moglo da zadrži Japance u njihovom napredovanju ka Singapuru. Japanske prethodnice je krajem januara 1942. samo još moreuz Džohor odvajao od ostrva, cilja borbe. I duž istočne obale Malajskog poluostrva Japanci su napredovali i ubrzo su stigli pred Singapur krajem januara.

Japanci su već 31. januara 1942. bili na malajskoj strani moreuza Džohora, a svega još pedeset kilometara udaljeni od grada Singapura. U noći između 30. i 31. januara trideset hiljada britanskih vojnika uspelo je, bez gubitaka, da pređe most između Malaje i Singapura i da izbegne zarobljavanje. Sada bez ikakve iluzije, grad Singapur je čekao poslednji, uništavajući napad. Japanci su čitavu sedmicu detaljno vršili pripreme. Tada, uveče, u nedelju 8. februara, posle zalaska sunca, desantni čamci krenuli su preko moreuza Džohora. Žestoki otpor Britanaca desetkovao je prvi talas napada. Ali već sa prvim zracima sunca četiri hiljade Japanaca imalo je pod nogama čvrsto tle Singapura. Istoimeni grad je bio udaljen 22 kilometra. U gradu je vladao strah. Stanovnici su se prisećali jezivih priča o ponašanju pijanih japanskih vojnika u Hongkongu. Moralo je da se uništi svo piće. Carinici su porazbijali desetine hiljada flaša, a građani i velike firme pića sledili su njihov primer. Japanci su zapalili nebranjeni grad. Singapur se pretvorio u buktinju. U 06:10 časova ujutro 15. februara 1942. general Persival je potpisao predaju. Malaja je za Britance i za Saveznike bila izgubljena, sa svojim plantažama kaučuka, i rudnicima kalaja, koji su podmirivali polovine svetskih potreba.

U borbi za Singapur Britanci su imali povoljniji odnos snaga. Japanci su kasnije objavili da su imali gubitke od 10 000 ljudi, što mrtvih, što ranjenih; britanski gubici su bili četvorostruki, mada ratna literatura o Malaji daje veoma različite cifarske podatke. Ipak jedno je sigurno: Britanci su u Malaji doživeli najveći poraz u svojoj vojnoj istoriji. Desetine hiljada vojnika je zarobljeno. poslato u zarobljeništvo i na prinudni rad.

Objašnjenje naziva tenka Char S-35
- Char = Tenk
- S = Somua
- Somua = Societe d`Outillage Mecanique et d`Usinage d`Artillerie
- 35 = godina kada je počeo da ulazi u naoružanje

Oklop tenka S-35 je konstruisan iz tri dela (prednji oklop, zadnji oklop i oklop sa strane) koja čine jednu celinu. Vozač se nalazio napred, sa leve strane vozila, a desno od njega se nalazio vezista. Oba ova člana su ulazila i izlazila iz tenka kroz otvore sa strane, dok su otvori ispod tenka služili samo za hitne slučajeve. Kupola, koja je imala električni sistem za okretanje, je imala minimalnu debljinu oklopa od 56 mm.

Glavno naoružanje je činio top od 47 mm SA 35, koji je mogao da ispaljuje protivpešadijske ili protivtenkovske granate. Motor i sistem za prenos se nalazio u zadnjem delu i bili su odvojeni od borbenog dela sa čeličnom pregradom.

U to vreme S-35 je bio odličan tenk, koji je imao dobar oklop i top od 47 mm, koji je bio bolji od topa 37 mm koji se nalazio na nemačkom tenku Pancer III (Pzkpfw III).

S-35 U BORBI

U vreme nemačkog napada 1940, većina francuskih tenkova je bila organizovana u 13 tenkovskih bataljona, tj. u četiri tenkovske divizije. Svaki bataljon je imao 34 tenka. Prvih dana nemačkog napada, pukovnik De Gol, koji je bio zagovornik ideje da Francuska što više ojača svoje oklopne jedinice, nalazio se na mestu komadanta 4. oklopne divizije (11. maja), ali je ta jedinica bila slabo naoružava, a moral je bio na dosta niskom nivou. De Gol je ipak odlučio da 17. maja napadne grad Montkornet (Montcornet) kroz koji je prolazila važna linija za snabdevanje nemačkih trupa. Međutim, napad je doživeo potpuni krah jer je lokalni nemački komadant putem radio veze pozvao avijaciju u pomoć, tj. Ju-87 Štuke, koje su razbile francuski napad.

De Gol je sledeći napad izveo 19. maja, i to tako što je napao mostove koje su Nemci izgradili za prelazak svojih trupa preko reke. De Gol je tražio i dobio pojačanja za svoju diviziju, uglavnom artiljeriju, ali kasnije je dobio i dve grupe tenkova S-35(oko 40 komada) . 4. oklopna divizija je uspela da se probije do mostova, ali tamo se ponovo pokazalo koliko je francuska vojska bila nemoćna da nanese Nemcima bilo kakav ozbiljniji udarac. Francuski lovci su dobili zadatak da štite francusku 4. oklopnu diviziju od napada Ju-87, ali kada je došlo vreme za napad, francuski lovci se nisu pojavili da pruže zaštitu svojim tenkovima. Nemačke Štuke su napale 4. oklopnu diviziju i naterale je da se povuče. Tek kada su se tenkovi povukli, pojavili su se francuski lovci, ali tada je sve već bilo gotovo.

Sve do kraja nemačke ofanzive, S-35 je pokazivao svoju superiornost u odnosu na nemačke Pancer III (PzKpfw III) i IV (PzKpfw IV) u gotovo svim borbenim osobinama. Ako bi S-35 bio pravilno postavljen na bojištu, i ako bi bio pravilno vođen od strane komandira i posade tenka, izlazio bi kao pobednik u skoro svim okršajima sa nemačkim tenkovima. Da je francuska vojska malo bolje koristila ovaj tenk, sigurno da bi i njegov borbeni efekat bio mnogo veći.