Већ годинама је Мусолини сањао о оживљавању старог Римског Царства око Средоземног мора, па се зато спремао за напад на Египат који је још увек био под британским утицајем.Мусолини је увидео да је у овом великом пустињском подручју најважније одржавати путеве за снабдевање.Неколико година раније изграђен је модерни асфалтни пут којим је могла да иде свака врста војног транспорта од главне базе Триполија, преко Бенгазија, Дерне и даље на исток преко Тобрука до Солума на либијско-египатској граници, у дужини од 2000 km.

Мусолини је септембра месеца издао наређење маршалу Грацијанију, врховном комаданту италијанске војске у Либији, да за неколико дана пређе у напад на британске трупе у Египту. 13 .септембра 1940. шест италијанских дивизија и осам тенковских батаљона прешло је границу код Солума.Са друге стране налазиле су се доста слабе британске трупе које су сачињавале три пешадијска батаљона, један тенковски батаљон, три артиљеријска дивизиона и неколико чета оклопних кола.

13. септембра италијанске трупе стигле су до Сиди Баранија.Грацијанију се чинило да је то за извесно време довољно.Његове линије за снабдевање издужиле су се за 90 km, његовим трупама је хитно требало да се опораве јер су претрпеле десет пута теже губитке од Британаца.И док су сви очекивали да Грацијани настави офанзиву, он није урадио ништа.Готово три месеца је Грацијани стајао , такорећи беспослен, док су Британцима стизала појачања.Вејвел је добро искористио ову италијанску неодлучност и у међувремену је појачао своје одбрамбене положаје код Мерса Матруха.

Британци су почели да праве планове за контраофанзиву.Групацију британске војске код Мерс Матруха чинило је 25 000 добро увежбаних војника и била под командом генерала Мејтленда Вилсона а састојала се од 7. оклопне дивизије, зване “пустињски пацови”, једне моторизоване индијске дивизије и једне моторизоване британске пешадијске бригаде.Италијани су на фронту имали пет дивизија, а иза фронта још шест дивизија.

Савезничке јединице су 7. и 8. децембра пошле у ноћни напад.Прва битка је почела 9. децембра, а следећа четири дана су се водиле жестоке борбе на широком пустињском подручју. 7. оклопна дивизија је успела да заузме Сиди Барани и да пресече приобални пут.Доста Италијана је пало у заробљеништво.

Пошто је освојен Сиди Барана, могло је да се настави са гоњењм Италијана.Флота и авијација су неколико пута бомбардовале обалу, што је изазвало неописиву забуну.Код Сиди Баранија разбијено је пет италијанских дивизија и заробљно 40 000 војника.Битка, међутим, још увек није била готова.Првих дана јануара пала је прво Бардија, а затим утврђење Тобрук.Број заробљених попео се на преко 100 000 војника.

На састанку у Хитлеровом главном стану, 12. новембра 1940. одлучено је да се Италијанима у Африци пружи помоћ.Договорено је да се ратни материјал пребаци бродовима, а људство авионима.Укупно, цела ова борбена група је била у јачини једне оклопне дивизије.Прилике су гониле на журбу.После Тобрука, 6. фебруара пао је и Бенгази, а следећег дана предали су се остаци 10. италијанске армије код Беда Фома.Мусолини је сменио маршала Грацијанија и на његово место поставио генерала Итало Гарибалдија.


ПРОПАСТ ИТАЛИЈАНСКЕ ВОЈСКЕ У ЕТИОПИЈИ

Објавом рата Мусолини је својих 220 000 војника у Етиопији довео до тога да су сви били одсечени од домовине.Италијанском војском у Етиопији командовао је краљев рођак, војвода од Аосте.

После победе код Сиди Баранија (9-12. децембра 1940.) Британци су видели шансу да преузму иницијативу на етиопском ратишту.Генерал Вејвел је послао 4. индијску дивизију одмах после борбе у Судан да би заједно са 5. индијском дивизијом, која се тамо налазила, напала Италијане у Етиопији.Јединицама у Кенији придодата је једна јужноафричка дивизија како би и одатле могао да се изврши напад на италијанска подручја у источној Африци.Пуковник А.Г. Канингем (брат комаданта британске флоте у Средоземном мору) је 10. фебруара 1941. продро из Кеније у Италијанску Сомалију на њеној најјужнијој тачки.

14. фебруара, северно од града Кисмајуа, потучене су веће италијанске снаге.Италијани су изгубили 30 000 људи, што мртвих, рањених, заробљених, несталих или побеглих.Десет дана касније Британци су ушли у Могадиш.Ту су Британци заробили 1,8 милиона литара бензина.Пуковник Канингем је одлучио да пошаље своје трупе на север, које су 17. марта без борбе заузеле град Џиџигу.Надирући дуж пруге, Џибути-Адис Абеба, британске трупе су 6. априла ушле у Адис Абебу.Уз помоћ морнарице, британска авијација је уништавала италијанске бродове у Црвеном мору, један по један.Међу њима је било девет разарача и осам подморница.

Са северозапада у Етиопију и Еритреју из Судана су упале британске јединице под командом генерала Плата.Окосницу тих снага чиниле су 4. и 5. индијска дивизија.Градови Касала и Галабат су заузети без већих проблема.Дошавши пред град Керн, Британци су морали да застану са својим напредовањем.Град су браниле две италијанске дивизије, а био је и добро утврђен.Због незгодног земљишта било је немогуће заобићи га.Једина нада на успех била је у фронталном нападу на откривеном земљишту.Индијци су кренули у напад.После три дана огорчене борбе, 17. марта се напад морао зауставити.Други напад је после осамдесет и четири часа уродио плодом.Керн је пао 27. марта. Асмара је пала 1. априла, а у луци Масау се предало 10 000 Италијана. Преостали италијански војници су се предали 19. маја чиме је и окончан рат у Етиопији.

Трећа савезничка групација је ушла у Етиопију на челу са етиопским царем Хајле Селасијем.У тој групацији је било само 50 британских официра, 20 подофицира, 800 Суданаца и 800 етиопских добровољаца.


 

ПОД РОМЕЛОВОМ КОМАНДОМ

Човек који је почетком 1941. добио команду над немачким јединицама које су дошле да пруже помоћ Италијанима на северноафричком ратишту, био је тада четрдесет деветогодишњи генерал Ервин Ромел.У Триполи је стигао 12. фебруара 1941.Чим се Ромел са својим штабом сместио у Триполију, покушао је да припреми офанзиву.Захтевао је и добио, али не без проблема са Италијанима, потпуну слободу деловања.Одмах је одлучио да максимално искористи своје оклопно-механизоване јединице.

Борбe код Ел Агејле су почеле 31. марта, пошто је неколико предходних дана долазило само до пушкарања.Ни британска авијација ни британски тенкови нису могли успешно да се супротставе немачким јединицама.Британци су очекивали да ће Ромел имати проблема са дотуром горива и воде својем трупама, међутим, у томе се њихова команда преварила.Нестрпљиви Ромел је успео да и даље снабдева своје трупе и напредује, иако га је и сам Хитлер упозорио да буде опрезан.

Опкољена је и готово уништена једна британска оклопна дивизија.Друга дивизија која је држала Бенгази, налазила се у опасности да буде одсечена, па би град морао да се преда.После успешног напредовања, Ромел је угрозио и Тобрук, али је Вејвел храбро одлучио да део снага и даље остане у граду као јака посада која би представљала опасност Ромеловој позадини ако настави напредовање.Немци се, међутим, нису дали збунити.Заобишли су Тобрук и кренули даље.Заузели су Мехили и, прошавши Бардију, њихови тенкови стигли су до Солума.На запрепашћење британске команде, једна немачка патрола изненада је заробила истакнуте британске генерале О`Конора и Нимија у њиховим колима.

У Каиру је владала забринутост.Британци су одлучили да непријатељу пресеку поморске везе.Комадант флоте, адмирал Канингем је добио наређење да што више омета пловидбу између обала Италије и Африке, како би спречио пребацивање појачања.Британци су у једној рискантној акцији успели да бродовима пребаце тенкове до својих јединица.Чим су тенкови стигли, Черчил је почео да врши притисак на Вејвела да почне са офанзивом.Он је то већ једном покушао, али су немачки противнапади били сувише јаки.Испоставило се да су немачке гранате од 88 mm пролазиле кроз оклоп британских тенкова као од шале.

17. јуна Ромел је започео нову офанзиву у подручју Солума, код превоја Халфаје.Велики број тешких тенкова је поставио испред фронта, а да Британци то нису знали.Када су тенкови прешли успон, лежало је пред њима 80 km проходног терена.Судар две војске пружао је страшну слику.Британци нису издржали.Изгубили су готово стотину тенкова, имали су доста мртвих и рањених и морали су да се повуку.Међутим, Ромел није располагао са довољно снага да би наставио напредовање и заузео Каиро и избио на Суецки канал.Он је од Хитлера тражио појачања, али га није добио.Све расположиве трупе Вермархта већ су биле пребачене на совјетску границу у складу са планом “Барбароса”.Та околност је спасила британску армију “Нил” од потпуног уништења. Хитлер је 21. jуна рекао Мусолинију:”Офанзиву на Египат одлажемо до јесени”.То је условило да се фронт стабилизује на либијско-египатској граници.Ромелове снаге нису добиле појачања, али су зато Британци грозничаво довлачили трупе из разних крајева своје империје.

Луфтвафа се дочепала важних база на Сицилији и Триполију.Из тих база су полетали немачки авиони у нападе на британске бродове у Средоземном мору, спречавајући савезнике да редовно снабдевају војску генерала Вејвела и своје опкољене војнике у Тобруку.Међутим. Британци су и поред напада Луфтвафе успели да чак ојачају своју војску у Тобруку.

У мећувремену, Черчил је у јуну одлучио да генерала Вејвела пошаље за комаданта британских трупа у Индији, а за комаданта на Средњем истоку постављен је генерал Клод Окинлек.