После борби у мају 1941. на фронту у Либији наступио је период релативног затишја. Ниједна страна није имала толико снаге да би покренула акцију за нову офанзиву.Поготову што су савезнички авиони и бродови са Малте непрестано угрожавали допрему немачких и италијанских појачања.Некада би више од половине терета завршило на дну Медитерана.Насупрот томе, Британцима је пошло за руком да неколико конвоја са материјалом и људством сигурно доведу до Каира.Услед тога Британци су после неколико месеци били довољно јаки да почну са новом офанзивом, на којој је Черчило толико инсистирао код генерала Клода Окинлека.Операција је добила шифровани назив „Крузедер“, а за дан њеног почетка одређен је 18. новембар 1941. године.Операцијом је руководио генерал Канингем који је командовао трима моторизованим пешадијским дивизијама, једном оклопном дивизијом и двема оклопним бригадама.То је био састав 8. армије која је могла да рачуна и на јединице у Тобруку, и то једну дивизију и једну оклопну бригаду.

Формално гледано, главни комадант немачко-италијанских снага у северној Африци био је италијански генерал Еторе Бастико.Али супротно Ромелу, који се непрестано налазио на фронту, Бастико се углавном налазио у свом комфорном стану у Триполију.У суштини трупама је командовао Ромел.Његов Афрички корпус помагале су две италијанске армије, којима је командовао генерал Гамбара.При својој посети јединицама на фронту, 4. новембра 1941. године, Ромел је изразио своје задовољство њиховом припремљеношћу и борбеношћу.

Британци су ипак били у предности.Осма армија се потпуно неочекивано појавила у пустињи.Из Мадалене кретале су се британске трупе у широком фронту да би се постепено лепезасто шириле.Једна група везала је непријатељске снаге за њене позиције код Солума и Халфаје.Главне снаге су скоро несметано наступиле ка Гар Салеху, где су образоване две ударне групе.Левокрилна група кренула је ка западу и дошла у жесток сукоб код Бир ел Гобија са једном оклопном италијанском дивизијом, која је успела да одбије напад.Деснокрилну групу одбила је једна немачка оклопна дивизија и нанела јој тешке губитке.

Тежише борби било је ипак код Сиди Резега.Захваљујући бољем квалитету тенкова, ова сложена битка је решена у немачку корист.Британци су били приморани да повуку своје преостале тенкове, што је Ромел знао да искористи тако што је спречио да се његове јединице код Солука и Халфаје нађу у обручу и што је предузео смели и неочекивани тенковски напад на британски центар за снабдевање крај египатске границе.

Овај изненадни напад изазвао је панику међу Британцима, а генерал Канингем је био спреман на потпуно повлачење.Окинлек је ипак остао хладнокрван и покушао да спасе ситуацију.Канингем је био смењен и на његово место је постављен генерал Ричи.Савезници су се опет охрабрили.Почели су напад у правцу Сиди Резегеа и поново га заузели.Трупе у Тобруку су у међувремену приметиле да је обруч око града ослабио па су предузеле неке нападе.У току следећих борби, Сиди Резеге је неколико пута мењао освајача, али је Ромел на крају био приморан да се повуче ка југу и није имао снаге да подржи своје трупе код Солума и Бардије.Ромел је 7. децембра прекинуо борбе и повукао своје трупе ка западу.Опкољене јединице код Солума, под командом енергичног италијанског генерала де Ђеорђиса издржале су све до јануара.Ромел се повукао на своју стару позицију код Ал Газале, али је и тамо 16. децембра био угрожен опкољавањем.Тада је био присиљен да се још више повуче до позиција код Аџедабије.

Када су се Британци најмање надали, Ромел је жестоким тенковским нападом своје противнике потиснуо ка области коју је тукла немачка артиљерија, тако да је овај напад Савезнике ставао више од стотину тенкова.И поред овог велико успеха, Ромел је сматрао да је боље да се повуче на позиције код места Ал Агајле, које су са тактичког гледишта биле повољније.Обострани губици у наведеним борбама били су велики.На немачкој страни погинуло је 13.000 људи.Италијани су изгубили 20.000, а савезници 17.700.

Ромел је 21. јануара 1942. кренуо у нови напад.На Ромелово изненађење, његове јединице су прошле кроз британске гардијске јединице.Немци су искористили ову изненадну шансу па су брзо напредовали до Аџедабије.За неколико дана успео је да поврати Бенгази и Дерне.Генерал Окинлек је као разлог неуспеха навео бољи квалитет немачке опреме као и умешније командовање.Тек 7. фебруара немачко наступање је западно од Ал Газале заустављено.

За Савезнике а поготову за Черчила последњи догађаји су представљали горко разочарење.Велики део подручја који је Британце коштао толико крви и напора сада је поново био у немачким рукама.Негде у то време Британцима на фронт стижу амерички тенкови типа „Грант“ у које су они имали велико поверење.Положај им је био обезбеђен густим минским пољем.На фронту су се заједно са Британцима бориле и снаге Слободне Француске, док је Тобрук бранила 1. јужноафричка дивизија.

Ромел је 26. маја поново кренуо у напад у правцу Ал Газеле.Савезниче јединице су се тамо одржале јер је то био само немачи маневар ради варања.Главнина Ромелових снага заобишла је ојачана упоришта североисточно од Бир Хакејма тако да су немачке оклоне снаге стигле све до Сиди Резега.Чинило се да Немцима одлично иде, све док Ромел није наишао на проблем снабдевања својих трупа.На његову срећу, Италијани су у међувремену прокрчили пут кроз минска поља и опколили Бир Хакејм.Уз велике губитке делови снага Слободних Француза успели су да се повуку на исток.Тобрук је остао одсечен и непосредно изложен немачким нападима.

Генерал Окинлек је оптимистички тврдио да Немци неће имати довољно снага да заузму Тобрук.Али у ноћи изнеђу 19. и 20. јуна почели су напади немачких бобомбардера Ју-87 „Штука“.Напади авијације и прецизна артиљеријска ватра омогућили су пешадији и пионирима да направе пролазе у минским пољима, натерају браниоце у склоништа и отворе пут за тенкове и моторизовану артиљерију.Како је стање у граду бивало све теже, комадант британског гарнизона је решио да капитулира и 21. јуна се предао са 32.220 војника.Уједно су заплењене велике количине бензина и хране.Ромел је унапређен у чин фелдмаршала.Његови војници су га прозвали маршал „Напред“.

Ромел је наставио са напредовањем.Афрички корпус се нашао надомак египатске границе.На дан 28. јуна Британци су предали положај код Марса Матруха, а 30. јуна Ромел је избио пред британске положаје код Ел Аламејна тако да је у том тренутку био нешто више од сто километра удаљен од Каира.Али ту је оштрица немачког напада поново отупела.Многи тенкови су били оштећени, нестало је муниције па су Британци успели да зауставе продор.Уз то је и британска авијација могла да оперише ближе својих аеродрома што је представљало велику погодност.

Савезници су поново почели да враћају чврстину у своје редове.У таквој ситуацији је 13. августа 1942. за новог комаданта британске 8. армије у северној Африци постављен Бернард Ло Монтгомери.


ЛОВ НА ПУСТИЊСКУ ЛИСИЦУ

Неколико дана пошто је Монтгомери преузео команду над 8. армијом приметно се вратио дух оптимизма и самопоуздања међу британске војнике.Као и његов противник Ромел, и Монтгомери се непрестано налазио међу својим јединицама и покушавао да им подигне морал.Британцима су непрестано стизала нова појачања.

Борба код гребена Алам ал Халфе била је прво одмеравање снага између Монгомерија и Ромела.Монтгомери је пажљиво одабрао свој нови полаожај.Са северне стране граничио се са морем а на југу се простирао до пустиње која је била непроходна за тенкове.Ромел, дакле, није био у могућности да изведе једно од својих познатих обилазака савезничког распореда.

Ромел је дошао до закључака да се однос снага мења на његову штету, па је стога одлучио да поново крене у напад.Његова офанзива је почела 31. августа.Прво је напао на северу, али тамо није ништа постигао.Италијани су претрпели тешке губитке тражећи пут кроз минска поља, а и Немци који су исто покушали ноћу, слабо су напредовали.Осим тога, британско ваздухопловство предузело је жестоке нападе на Ромелове трупе, које су због тога биле приковане у месту.Напад на гребен Алам ал Халфа потпуно је пропао.Пустиња је била пуна стена и скривених артиљеријских батерија, као и тенкова.Монтгомери је у овим борбама изгубио 1750 људи.Мада је био у стању да гони противника који се повлачио, закључио је да за то још није време.Наставио је да појачава своје јединице, и истовремено наредио авијацији да што више омета непријатеља.Савезници су успели да изборе превласт у ваздуху што је имало велики значај за даље операције у северној Африци.Залихе које је Ромел очајнички чувао, биле су све мање, а још пре битке код Алам ал Халфе покривале су једва петину његових потреба.У свој дневник Ромел је прибележио да му се војска топи.Сва појачања која су била упућивана у правцу Ромелових трупа, британска авијација и морнарица је успевала на време да открија и уништи.

Дакле, Ромелу је било онемогућено да појача своје јединице пре него што почне нова битка коју је свако очекивао.Бројни однос свага био је у корист Монгомерија.Почев од пешадије обе стране су располагале са по седам дивизија, али италијанске јединице у саставу Ромелових снага, мирне душе, су се могле сматрати инфериорним и по борбеној способности и по моралу.Британска артиљерија је са 2.200 оруђа била знатно надмоћнија од немачке која је имала око 1.500 цеви.Ромелу је остало само 475 тенкова насупрот 600 британских.Монтогомери је могао да ангажује 1.200 авиона, док је Ромел имао једва 700.Обе стране су у прве редове стављале пешадију, а тенкове држале у резерви.Укупно бројно стање, што се тиче људства је износилo; око 80 хиљада Немаца и Италијана, и 230 хиљада Британаца.

У ноћи 23. октобра 1942, када Ромел није био у Африци већ у Немачкој у болници, почео је изненадни савезнички напад.Немци су били хендикепирани Ромеловим одсуством, мада је његов заменик генерал Штуме чинио све што је могао.Штуме је додуше, већ два дана касније погинуо и Ромел који се на Хитлеров захтев вратио на фронт и поново  преузео команду.

Монтгомери је на лукав начин разгласио да свој главни напад планира на југу.При томе је мајсторски вршио камуфлирање својих трупа и постављање лажних тенкова и топова.А баш на северу нападала је главнина британске 8. армије.Напред је ишла пешадија.Инжењерија је уклањала мине да би отворила пролазе за тенкове који су наступали.

Монтгомери је прву етапу битке оценио као „борбу изнуривања“.Тада су у борбу бачене резерве, нарочито оклопне.Обе стране су очекивале да ће последњим резервама задати одлучујући ударац.Нарочито оштра и исцрпљујућа битака водила се код гребена Киндиј, где су 27. и 28. октобра у борбу били укључени сви расположиви немачки и италијански тенкови.Цео гребен био је у диму.Свуда наоколо била су разбацана оклопна кола и тенкови, неки разорени а неки напуштени од своје посаде пошто су им гусенице биле покидане.Усред овог пакла од ватре, песка, дима и врућине, чекали су припијени уз врело тле војници да крену у јој један јуриш.

Бесомучни немачко-италијански противнапади, којих је било пет, нису уродили плодом.Губици су били огромни.После Ел Аламејна тенкови Осовине нису више престављали озбиљнију опасност.Још док су Немци вршили нападе на британске положаје, Монтгомери је смислио нови потез.Приметио је да немачки напади немају силине удара па је зато повукао је део својих јединица у резерву како би за некико дана извршио одлучујући удар.Нови план за напад добио је шифровани назив „Суперчарџ“.До краја октобра завршио је припреме.Прво је покушао пробој близу обале мора.Тамо су аустралијанци одсекли неколико немачких батаљона, али је Ромел брзо реаговао и довео своје последње дивизије на саму обалу.

Глани напад је почео ноћу 3. новембра после снажен артиљеријске и авијацијске припреме.Савезницима је успело да изврше пробој и да наставе наступање кроз насталу брешу у немачком распореду.Још једна очајничка мера преостала је Ромелу.Ужурбано је дуж пута код Сиди Абд ал Рахмана организовао нов полаожај за борбу против савезничких оклопних јединица, чиме је британским бригадама нанео велике губитке.Ипак су британски тенкови наставили напредовање кроз још увек отворен пролаз и на том месту су вођене последње жестоке тенковске борбе.Извиђање из ваздуха је потврдило следећег дана: Ромел је у потпуном повлачењу.Спасао је само своје сопствене трупе јер више није имао моторизације да поведе и четири италијанске дивизије.Савезници су се дали у гоњење противника у повлачењу.Али Ромел се кретао брже од својих гонилаца.Била је то изврсна победа.Ромел је изгуби на стотине тенкова, 60.000 људи, што мртвих што рањених, што заробљених, и највећи део свог ионако оскудног материјала.Његов најугледнији комадант, генерал Ритер фон Тома био је међу заробљенима као и девет италијаских генрала.Черчил је први пут допустио да у Британији звоне звона у знак победе.

Темпо савезничке офанзиве није успорен.Тобрук је пао 12. новембра, Бенгази 20. новембра а три дана касније савезници су били испред Ал Агајле, где је Ромел још једном покушао да организује одбрану.Ко Ал Агајле Монтгомери је мало застао да би боље организовао и побољшао снабдевање, а 13. децембра прешао поново у напад.Ромел је брзо напусти положај код Ал Агајле и повукао се за даљих 400 km, до Буерта, где си и задржао.Био је само 300 km удаљен од Триполија.

Монтгомери је планирао да се у следећем нападу пробије до утврђене линије Марет, која се налазила иза туниске границе.Укупно је требало да пређе 800 km. Монтгомери је сва моторна возила X корпуса пребацио у XXX корпус који је имао да изведе овај дуги марш.С обзиром да је XXX корпус сада располагао великом покретљивошћу, очекивало се да био он тај пут требао да пређе за десет дана.И овај рискантни план у потпуности је успео.Немачки положаји код Буерта нападнути су 15. јануара 1943, а 23. јануара тешко оштећени Триполис пао је у британске руке.Четвртог фебруара јединице 8. армије избиле су на туниску границу, пошто су за три месеца превалиле 2.000 километара. Генерал Александер, комадант британских снага на Блиском истоку био је задовољан постигнутим резултатима.

Отприлике у то време, крајем јануара 1943. пријавила се Монгомерију, у Триполију, једна одрпана али поносна група Слободних Француза под командом генерала Леклерка. Енергични генрал Леклерк је месецима раније кренуо са својим људима из рејона језера Чад и уз страховиту оскудицу прокрстарио Сахару.Ова група бораца ушла је у састав 8. армије и под Монтгомеријевом командом активно је учествовала у даљим борбама за ослобођење Туниса.