Првог септембра 1939. Немака је напала Пољску. Два дана касније Енглеска је објавила рат Немачкој. Тог тренутка почела је и легендарна битка на Атлантику. За ту битку ни једна страна није била спремна. Немци су имали свега 27 оперативних подморница, али за Енглезе је чак и то било превише. И једни и други су се убрзано спремали за окршај. После пада Француске Немачка је постала далеко надмоћнија и на копну и на мору. Британија је била потпуно зависна од помоћи Америке у људству и у техници. Лондон није имао изгледе да се одбрани сопственим снагама, а једини пут ка драгоценој помоћи ишао је преко Атлантика. Помоћ је била допремана теретним бродовима, у пратњи недовољно наоружаних ескортних бродова. Задатак подморница адмирала Карла Деница, главнокомандујућег немачких подморница, био је уништавање савезничких конвоја како би се пресекле линије снабдевања. У тим операцијама биле су ангажоване све расположиве немачке подморнице. Рат на Атлантику 1940. године добија нову димензију - невидљиви сукоб шифраната. Суштина тог рата била је - сачувати своју и провалити непријатељску шифру. Битка вођена на Атлантику била је једна од најзначајнијих битака у целом Другом светском рату, а од њеног исхода зависило је да ли ће Немачка успети да покори Британију.

После Првог светског рата победници су Версајским уговором завели Немачкој бројна ограничења, нарочито у индустрији, наоружања. Немци су се на разне начине трудили да ескивирају наметнуте санкције. Версајским уговором нарочито је била забрањена изградња авиона и подморница, јер су Немци имали довољно искуства у градњи подморница у Првом светском рату. Зато су конструисали подморнице за Финску, Шведску, Турску, Холандију и СССР. То им је омогућило да развију нове технологије израде подморница, као и да усаврше филозофију будућег муњевитог напада - односно „блиц крига’’.

Када је 1933. Хитлер дошао на власт, свима је дао до знања да има идеју да поново наоружа Немачку. Било је то директно кршење Версајског уговора, али савезници су то прећуткивали и ничим нису спречили Немачку. После трагедије из великог рата, где је настрадала читава једна генерација, нико није желео да се тако нешто понови. Британци су чак смањили будџет за морнарицу, одлучили су да производе мањи број већих бродова, тако их је и затекао Други
светски рат. Када је избио рат Британија није имала више од 200 разарача. Они су били сувише драгоцени да би се ангажовали за пратњу конвоја, зато је решење нађено у мањим бродовима за пратњу - корветама. Такви бродови били су далеко јефтинији и једноставнији за производњу. У првој фази рата био је то најчешћи тип ратног брода, јефтин а ефикасан.

Британија је изгубила иницијативу пошто су француску ратну флоту преузели нацисти. Од Американаца су добили 50 разарача, али су заузврат морали да им уступе базе на Бермудима, Њу Фаундленду и западноиндијским острвима. Амерички разарачи су пратили конвоје до лука у Ливерпулу и Глазгову. Систем конвоја био је једини начин да се неопходна помоћ допрема преко Атлантика. Конвоје су углавном сачињавали 40-50 трговачких или теретних бродова у пратњи ратних бродова и авијације. Пловидба у великом конвоју имала је више предности, нарочито као превентива од напада подморница. Наиме, када би неки брод пловио усамљен Немци би га лако потопили. У групи под пратњом, међутим, бродови су били далеко безбеднији. Обично су били распоређени у шест колона у размаку од километар. Пратило их је по шест ескортних бродова, два напред, по један са стране и два позади.

Из Нове Шкотске би их пратили хидроавиони канадског ваздухопловства, али најдаље 600 километара од обале, колики им је био долет. У близини Енглеске обезбеђење конвоја преузимали су авиони британског ваздухопловства који би их пратили све док не уплове у луку. Подршка авиона значајно је допринела безбедности конвоја. Подморнице тог времена биле су споре под водом, због чега би често израњале на површину. Чим би се појавио непријатељски авион морале су да зарањају да не би биле примћене, и тако би конвој био спасен. Да би што боље сачували конвој, ескортни бродови никада нису пловили у равној линији, пречешљавајући околину уз помоћ сонара и радара. Подморнице је због ниске силуете било врло тешко лоцирати радаром, а домет сонара био је највише 2.000 метара.

Средина океана, где бродови нису имали подршку савезничке авијације, сматрала се црном рупом односно хранилиштем немачких подморница. Деницова теорија је била да конвој треба напасти са што више подморница одједном, како ескортни бродови не би могли све да их одбију. Тактика подморничког напада била је да нападају удружено у такозваним вучјим чопорима. У току ноћи подморнице су могле да плове по површини брзо и неприметно, а чим би нека уочила конвој, пратила би га неприметно и слала податке у Деницов штаб. Подморнице су се кретале око 4 km једна од друге, тако да су могле и визуелно да комуницирају.

После окупације Француске, Немци су одмах изградили своје базе на обали Атлантика. Подморнице су за један дан долазиле до циља. Напале би конвој, испалиле сва торпеда, а затим се враћале у базу по нова. То је омогућило Деницу да већи број подморница концентрише у Атлантику. Адмирал Дениц је лично управљао тим операцијама из штаба који се налазио у месту Бернау. Имао је информације о позицији подморница, брзини и правцу конвоја. Све поруке биле су шифроване, као и наређења капетанима подморница. Брзина и развој комуникације били су пресудни током читавог Другог светског рата. То се односило и на рат на мору. Развој комуникације био је најчешће оријентисан на радио везу. С обзиром на то да је радио везу прислушкивао и непријатељ, нађено је решење у шифрованој радио вези. Управо је радио комуникација била пресудни фактор за развој битке на Атлантику.

Британци су имали застарели систем комуникације, још из Првог светског рата. Књиге шифара биле су подељене читавој флоти, па и трговач ким и теретним бродовима. Пошто су могли да читају пиратске шифре, Немци су увек могли да прате правац, брзину, распоред и бројност бродова. Статус немачке дешифрантске групе однео је победу у првој фази рата на Атлантику. За шифровање сопствених депеша Немци су користили тадашње чудо технике, шифрантску машину звану „енигма“, конструисану у Холандији почетком ‘20-их година. Била је толико поуздана да су савезници веровали да је немогуће сазнати како функционише.

Машина је имала тастатуру сличну као писаћа машина. Сваки пут када се притисне иста типка, добијало би се друго слово. Суштина је била у ротору који је у себи имао 26 слова. На њега су била ослоњена још два ротора, тако да је број комбинација за свако слово износио 17.000. Да би се дешифровала депеша морала се знати стартна позиција сваког ротора.

Дениц је инсистирао да морнаричка „енигма“ буде још компликованија, поучен искуством из Првог светског рата. Наиме, немачка крстарица „Магдебург“ насукала се у Балтичко море, а Руси су заробили брод и на њему нашли књигу тајних шифара. Одмах су је проследили тадашњем првом лорду адмиралитета Винстону Черчилу. Захваљујући томе Британци су до краја рата могли да дешифрују све немачке поруке, што је допринело коначној победи савезника у Првом светском рату. Черчил је то обелоданио у својим мемоарима које је написао после рата. Наравно, Дениц је извукао поуку и наредио је да се више не користи систем комуникације који може бити угрожен евентуалном запленом докумената. „Енигма“ је постала кључни фактор у целокупној стратегији немачке морнарице.

Центар Британске дешифрантске службе био је у Блечли парку. Ту су радили људи као што је био Ален Туринг - изумитељ првог рачунара. Екипа из Блечли парка је успела да провали шифре Вермахта и Луфтвафе, али им је шифра Кригсмарине задавала главобољу. Захваљујући томе Дениц је 1940. и 1941. био изузетно успешан. Немци су имали предност јер су увек знали позицију савезнич ких конвоја, а њихове подморнице како да их дочекају и разбију. У септембру 1939. савезници су месечно губили по 160.000 тона, а годину дана касније по 350.000 тона бродског товара. Британцима је требало по 1.500.000 тона да би опстали. Падом Француске, америчка и британска морнарица започеле су заједничко деловање на Атлантском океану.

Један од основних циљева био је доћи до кључа „енигме“. Лондон и Вашингтон сазнали су за постојање два немачка бродића лоцирана код Гренланда и Исланда, одакле су слали метео извештаје. Оба брода имала су ту необичну шифрантску машину. С обзиром на то да су бродови боравили по седам недеља на мору, морали су да имају шифрантске кључеве за више од месец дана. Поред радног стола налазила се кофа са водом, у случају напада на брод. Задатак шифраната је био да гурну папире у воду како би се мастило испрало и сачувала тајна.

Британци су испланирали муњевит напад на брод како би шифра остала сачувана. Акција је планирана за 7. мај 1941. а мета је био брод „Минхен“. Потпуни успех те мисије био је повод да се то исто уради и са бродом „Лауренберг“. Британци су касније дошли и до шифре „енигме“ са оштећене подморнице У-110, што је био довољан материјал за тим из Блечли парка који је успео да одгонетне и морнаричку „енигму“.

Заробљавање тих машина сматра се преокретом рата на Атлантику. Савезници су знали позицију подморничких „вучјих чопора“ и њихов правац кретања. Конвоји су зато били у прилици да на време мењају правац и ескивирају заседу. Немци су остали заточеници својих илузија, чврсто су веровали да „енигма“ није проваљена.

Черчил је постао спокојнији када је Америка 7. децембра 1941. године објавила рат Јапану. То је значило да Хитлер објављује рат Америци. И највеши скептици знали су да су уласком Америке у рат одбројани нацистички дани на Атлантику. Американци су као индустријска сила почели масовно да граде бродове. Пошто Дениц није више могао да пресреше конвоје, своје подморнице послао је у америчке обалне воде. То је био лак плен за „вучје чопоре’’, Немци су потопили 137 бродова са укупно 828.000 тона товара.

Дениц је повратио своју иницијативу са додатком још једног ротора на „енигму“. Међутим, она је кратко трајала јер је америчко ваздухопловство изградило базе почев од северноамеричке обале, преко Исланда до Гренланда. Тако су конвоји имали ваздушну подршку преко целог атлантског коридора.

Тоталну иницијативу савезници су преузели кључевима за разбијање „енигме“ са четири ротора. Већ 1942. битка на Атлантику је попримила велике димензије. Савезници су формирали групе за подршку сачињене од више брзих бродова, који би нападали немачке „вучје чопоре“. Биле су то групе моћних и у то време модерних бродова. Чинило их је 4-5 разарача и по један ескортни носач авиона. За разлику од ескортних бродова који су само одбијали немачке „чопоре“, група за подршку је активно нападала и потапала подморнице. Америка је у једном тренутку производила и по два брода дневно. За моћну немачку Кригсмарине то је био превелик залогај. Нико није могао да прати индустријски корак северноамеричког гиганта. То је и био главни разлог победе савезника на Атлантику.

Черчил је 21. септембра 1943. поносно изјавио да у претходна три месеца није изгубљен ниједан брод на северном Атлантику. Битка на Атлантику била је најдужа битка у току Другог светског рата. Немци су изгубили преко 700 подморница и око 25.000 чланова посаде. Победу на Атлантику савезници су платили са 2.600 изгубљених бродова и 80.000 живота морнара. Деницова убеђеност о нерешивости морнаричке „енигме“ му је дошла главе.

написао: Бојан Драгићевић