Тврдоглава аустралијска одбрана места Вау на Новој Гвинеји имала је много далекосежнији значај него што су Савезници претпостављали. Јапанци су, наиме, ово место сматрали за озбиљну претњу за Залив Хоун. Такође су се надали да ће Порт Морезби заузети преко Вауа. Крајем јануара 1943. године јединице под команодм генреал-мајора Окабе предузеле су из 50 km удаљеног Саламуа неколико жестоких напада на ваздухопловну базу овог планинског градића. Мада је гарнизон био изолован и снабдеван искључиво из ваздуха, Аустралијанци су се тамо одржали. Јапанци свесни да су њихов трупе на Новој Гвинеји недовољно бројне и слабо опремљене, решили су да своје снаге у тој области знатно повећају. Генерали Имамура и Адачи и адмирали Кусака и Микава израдили су план како да штаб 18. армије пребаце у Лај, у којем је до тада био само један гарнизон од 3500 људи. Такође је одлучено да се један део 51. дивизије из Рабаула пошаљу конвојем у Лај. Када би се могле ове трупе искрцати северно у Маданг, па онда копном кренуле у правцу Лаја, онда овај транспорт не би представљао никакав ризик. На копну, међутим, није било погодног пута за превоз трупа до Лаја. Зато су јапанске трупе морале да иду у Лај директно преко мора, што их доводи у домет савезничких бомбардера. Јапанци су сматрали да ће умањити ризик ваздушном претњом од две стотине ловаца из Рабаула, Вевака, Маданга и Рта Глостер. Такође су веровали да ће рђави временски услови отежати дејство савезничке авијације. Током јануара и фебруара 1943. два јапанска конвоја су готово без губитака стигла на задате тачке што је адмиралу Микави дало разлог да верује да би у добро организованом конвоју за Леј, могла да потоне највише половина бродова.

Последње седмице фебруара, Јапанци су почели да сакупљају бродове у Симпсон Харбору код Рабаула. Најзад је у луци прикупљено шеснаест бродова, осам за транспорт и осам разарача. Транспортни бродови су укрцали 5954 људи, док је 958 других распоређено на разараче. Комадант осигурања, контраадмирал Масатоми Кимура, заказао је полазак за 28. фебруар у поноћ. Осим трупа, транспортери су носили и важне резерве горива, муниције и хране. Све је урађено у

Мада је конвој кренуо тачно по плану и под заштитом облака, јапанске намере нису остале непримећене. Крајем фебруара савезнички извиђачки авиони су известили о покретима поморских снага у водама Нове Британије, мада ти покрети нису били ни у каквој вези са јапанским конвојем за Леј. Међутим, на основу ових извештаја, Савезници су повећали број извиђачких авиона, а остали део ваздухопловних снага довели у стање приправности. Генерал-потпуковник Џорџ. К. Кени и његов штаб дошли су до закључка да Јапанци вероватно покушавају да искрцају трупе код Лаја или Маданга.

Крајем фебруара Савезници су на Новој Гвинеји имали у приправности 207 бомбардера и 129 ловаца. Ове цифре су биле далеко веће од Микавиних процена. Јапанци су сматрали да им је довољно оних двеста авиона као „кишобран“ у случају да се време разведри. Осим јаких ваздухопловних снага, Савезници су држали у резерви још једно изненађење. По инструкцији генерала Кенија, из свих бомбардера Б-25 је из предњег дела извађено све укључујући и нишанску справу, и уместо тога је монтирано осам митраљеза. Бомбардери су, дакле, за време напада могли да отворе ватру и по палуби брода и по противавионској артиљерији на њој. Даље су бомбардери Б-25 имали бомбе од 225 kg у којима је био уграђен сатни механизам, који је омогућавао да бомба експлодира тек пет секунди после пада. То је омогућило авионима да лете на изузетно малим висинама и да веома прецизно бацају бомбе без опасности за сопствену безбедност. Нова техника бомбардовања названа је бомбардовање у бришућем лету, и већ је неколико пута испробавано на вежбама.

Тако су стајале ствари, када су Јапанци у ноћи између 28. фебруара и 1. марта 1943. под окриљем кише, магле и олујног ветра испловили и кренули у правцу запада кроз Бизмарково море. Конвој, који је пловио брзином од седам чворова, изгубио је наду да ће проћи неопажено, јер око четири часа поподне из облака је изронио један извиђачки авион Б-24 који је опазио јапански конвој. До пола десет држали су конвој на видику, а затим га изгубили. Другог марта ујутру око осам и петнаест, други Б-24 приметио је конвој тридесет наутичких миља северно од Рта Глостер. Бродови су се управо приближили Пролазу Дампје. Истог тренутка полетело је дванаест „летећих тврђава“ Б-17 и седамнаест других тешких бомбардера из Порт Морезбија. Два часа касније дошли су изнад конвоја и напали га са висине од 1500 m. Око подне су успели да потопе 5500 тона тешки транспортни брод „Кјокусеј Мару“, док су два друга тешко оштетили. Требало је да адмирал Микава изда наређење да бродови скрену у сигурније воде. Он је, међутим, ћутао. Тако је конвој наставио пловидбу у сусрет уништењу. Само је Кимура унео малу измену у план акције. Пустио је два разарача који су покупили око 950 преживелих са „Кјокусеј Маруа“ да пуном паром наставе за Лај. У сумрак, оба брода успела су да искрцају спашену посаду у луци Лаја, да би онда брже-боље отпловили назад према конвоју, којем су се прикључили ујутро 3. марта.

Конвој, који је кроз Пролаз Витјас упловио у Соломоново море, био је под сталном присмотром аустралијског хидроавиона типа „каталина“. Тог дана, 3. марта, обичај је у Јапану да се слави такозвани „Празник девојчица или лутака“. Мале девојчице тада облаче своје лутке што лепше могу и показују их другарицама и суседима. Да би људе на броду мало подсетили на домовину, на бродовима конвоја дељене су бомбоне. Истини за вољу, Јапанци баш нису имали много разлога за славље, јер конвој се кретао по веома ведром времену када је улазио у Залив Хуон, који је већ био у домету средњих бомбардера. Ваздухопловне снаге те области, које су напад до танчине испланирале, формирале су се око 9.30 изнад рта Ворд Ханта и пола часа касније нашле су се изнад свог плена. Јапанци, који су се кретали у слободној формацији под тропским сунцем, представљали су кристално јасан циљ.

Имали су ваздушни штит од око четрдесет ловаца, који су сувише високо кружили да би представљали неку опасност бомбардерима. Нешто после десет часова, отпочео је велики напад на конвој, напад који ће трајати до сумрака. Прво су дошле летеће тврђаве, које су летеле ниже него што је то уобичајено. Биле су праћене бомбардерским авионима А-20 и Б-25, који су били опремљени за хоризонтално бомбардовање са малих висина и који су тако ниско летели да су им елисе усталасале површину мора. Пратило их је и штитило шеснаест америчких ловаца П-38 и тринаест аустралијских ловаца типа „бофајтер“, који су нападали летећи у висини палуба. Јапанци нису умели да се супротставе новој техници бомбардовања Б-25 и А-20, већ су само стално мењали правац, тако да су бокови или прамци бродова били стално изложени авионима. То је било управо оно што су пилоти и желели. Два по два Б-25 летели су ка својој мети, прочешљавајући палубу са својих шеснаест митраљеза. Несрећни Јапанци покушавали су да одговоре ватром из топова на крми и прамцу, уколико посада још није била побијена митраљеском паљбом. После пакла од метака, налетали су други бомбардери у висини јарбола и бацали своје темпиране бомбе. Од тридесет и седам бомби у првом налету, двадесет и осам их је погодило циљ. На свим транспортним бродовима избили су снажни пожари. Бродови су се окретали тамо-амо, губећи правац, чиме су постајали још лакши плен у следећим нападима. Високо изнад свега овог водиле су се огорчене ваздушне борбе између јапанских ловаца типа „зеке“ и америчких П-38 и П-40, све док се Јапанци због нестанка горива нису повукли. Борбе су настављене и цело поподне. Предвече је јапански конвој био сасвим разбијен. Већина бродова је стала, многи су већ тонули. Море је било пуно спасилачких екипа, гумених чамаца и Јапанаца који су се покушавали спасити пливањем. Четири готово неоштећена разарача покушавала су да покупе што више бродоломаца, а затим су бежали у правцу севера. О новом начину бомбардовања један од преживелих писао је у свом дневнику: „Боинг (Б-17) је ужасан. Поновио се пораз код Гвадалканала!“ Један од виших официра, Масатаке Окумија, причао је касније о овој борби следеће: „Толико потребне намирнице покриле су море, а отприлике три хиљаде лешева пловило је у нафтом и крвљу замућеном мору... Наши губици само у овој једној бици су фантастично високи. Чак ни за време најогорченијих борби око Гвадалканала нисмо примили сличан ударац.“

Чак ни ноћ није донела спокојство Јапанцима. Задесила их је нова невоља у виду торпедних чамаца, који су два дана нестрпљиво чекали у Тифију и Буни да конвој дође у њихов домет. У касно поподне, десет таквих чамаца је испловило. Два од њих наишла су на пловеће олупине, тако да су морали да се врате у базу. Остали су упркос великом ризику наставили своју мисију. Торпедни чамци са својим танким дрвеним трупом нису били дорасли јапанским разарачима железне конструкције и јачег наоружања. Осим тога, торпеднн чамци су остављали пенасту бразду на мору чим би ишли брже од дванаест чворова. Изван сидришта Лаја видели су, оставши незапажени, горући и напуштени „Oјгава Мару“, који jе са својих 6500 тона био други највећи брод конвоја. Са два торпеда брод је послат на дно океана. У зору су савезнички авиони поново почели са нападом. У току јутра на дно је послат један већ оштећени разарач, а око подне бомбардери су потопили и други. У међувремену су торпедни чамци и авиони настављали, наизменично, да докрајче преживеле који су пловили на сплавовима, олупинама или у чамцима. Тако су два торпедна чамца дубинским бомбама потопила три велика десантна брода са сто Јапанаца, пошто је једна подморница узалудно покушавала да их спасе. Овакви окрутни поступци, који су били у супротности са нормама међународног ратног права, са војне тачке гледишта сматрани су неопходним, јер се показало да се Јапанци врло ретко предају, па се није хтело ризиковати да пливајући стигну до обале код Лаја. Ипак су подморнице и разарачи успели да спасу још 2734 човека, док је неколико стотина Јапанаца пливајући успело да се дочепа обале. Али зато је више од три хиљаде људи погинуло или нестало. На Нипсу и Папуи домороци су недељама вредно „ловили“ Јапанце који су се крили у џунгли. Једна група преживелих успела је чак да стигне и до 700 наутичких миља удаљеног Гвадалканала да би је тамо ликвидирала једна америчка патрола.

Када се, најзад, могао направити поуздани биланс, испоставило се да су Јапанци у бици у Бизмарковом мору изгубили свих осам транспортнх бродова, четири разарача, око тридесет ловачких авиона и нешто преко три хиљаде људи. Савезници су изгубили само два америчка бомбардера и три ловца. У Токију, камо су пристигли и подаци да су у првих осам дана марта америчке подморнице потопиле још четири теретна брода и један танкер, одлучено је да се убудуће више не шаљу конвоји за Нову Гвинеју-Папуу. Сва неопходна појачања за Лај и Саламауу надаље ће искључиво бити допремана баркама, обалним бродовима, или подморницама ноћу. Јапански пораз у Бизмарковом мору потпуно је онемогућис планирану акцију на Вау, а Јапанце који су већ били на Новој Гвинеји приморао да стегну каишеве. Ипак у Мекартуровом штабу знало се да се таква, готово само авионима добивена победа више неће поновити. Прво, нестао је фактор изненађења новим системом бомбардовања, друго, Јапанци не би поново починили исте грубе грешке, и треће, није се очекивало да ће временске прилике ускоро бити тако повољне. Да није било среће, или да су изостале само две-три од многих срећних околности, Кимурин конвој би можда претпео извесну штету, али никада не би био уништен.