Енглеска и Француска влада објавиле су 3. септембра 1939. године рат Немачкој, који би се пре могао назвати рат речима.Све до маја 1940. године на Западу готово да и није било рата.Због тога су месецима новински извештаји са западног “бојишта” сажимани у неколико речи – “на западу ништа ново”.Армије зарећених страна стајеле су једна наспрам другој, али се нису тукле.На територију Трећег Рајха није пала ни једна савезничка бомба.

Генерал Гамлен је са лакоћом могао да се пробије до Мајнца и у Сарску област, центар немачке војне концентрације снага на западном фронту и да их уништи.Ова шанса није искоришћена.Недостајала је воља за борбом.

Немцима је одговарао предах, да би се после агресије на Пољску прибрали, реорганизовали и пребацили трупе на Запад.Хитлер је 27. септембра одржао састанак са командантима свих родова војске и наредио да убрзају припреме за рат против западних сила.Командант Копнених трупа Валтер Браухич, потписао је 19. октобра 1939. године директиву о концентрацији и развијању трупа Вермархта на Западу ради остварења операције под шифрованим називом “Гелб”.

С друге стране, Енглеска и Француска су биле заинтересоване да се испровоцира рат против Совјетског Савеза и некако заборави сукоб са Немачком. 

Белгија и Холандија су још увек биле неутралне.Немачка је после похода на Пољску сав свој потенцијал могла да усмери против Запада.У Француској је проглашена опша мобилизација.Такође су стигле и британске трупе, БЕФ (Британске експедиционе снаге).Већина Француза мобилисаних крајем августа и почетком септембра слабо је разумела узроке овог рата, и нису видели ма какву његову сврху.Четврт века раније њиховим очевима се говорило:”Сад Ви требате да ослободите Алзас и Лорену”.Сада се ради о Данцингу (“Умрети за Данцинг”), али тај град је био далеко и то питање је било замршено.Септембра 1939. године било је мало оних који су се пријавили као добровољци.Нису само војници били слабо обавештени, већ су и официри показивали слабу вољу за борбу.Француској војсци је било потребно 17 дана да изврши пуну мобилизацију. 

Средином септембра, када су Французи завршили мобилизацију, а Немци били заузети изградњом одбране, генерал Гамлен је са лакоћом могао да се пробије до Мајнца и у Сарску област, центар немачке војне концентрације снага на западном фронту и да их уништи.Ова шанса није искоришћене.Недостајала је воља за борбом.

Новинари су за разлику од првог светског рата могли слободно да се крећу дуж линије фронта и да самостално пишу извештаје као очевици.Убрзо су уместо ратних прича, почели да пишу приче о мобилизацији.И на немачкој Зигфридовој линији било је удобно.Излазиле су војничке новине (Гласник Западног бедема), а склоништа су преуређена у неку врсту бара.

Фронт је постао знаменитост, због које су долазили парламетнарци, неутрални посматрачи и новинари, па чак и туристи који су излетничким бродовима пловили Рајном, и који су весело махали војницима у њиховим бункерима.Војници су у међувремену направили баштице у којима су гајили поврће, други су товили кокошке, а већина прасад.Сељачки синови у униформама музли су краве у околним евакуисаним селима.

Француски војници су радије живели за Француску, па су им то давали до знања.Махали су им марамицама и поздрављали их са “Хајл Хитлер”, мењали су цигарете са Немцима, појављивали су се са кишобраном и високим шеширом.

Дуж обале Рајне Немци су поставили транспарент са натписом:”Немачки народ неће напасти француски, ако Французи не нападну Немце”, а преко звучника викали су:”Француски војници, шта је боље, умрети за Данцинг или живети за Француску?”. Француски војници су радије живели за Француску, па су им то давали до знања.Махали су им марамицама и поздрављали их са “Хајл Хитлер”, мењали су цигарете са Немцима, појављивали су се са кишобраном и високим шеширом (од конференције у Минхену 1938. године, симбол британског попуштања) и пливали на немачку страну Рајне.Наћу су са острва Шустеринзел код Кембса слали знакове:”Не пуцајте, нећемо ни ми”.

Однос снага на западном фронту септембра 1939. године.

                                          *од тог броја, 25 дивизије су биле слабо обучене и непотпуне за борбу

Ту и тамо било је стварних борби.Тако су Французи прве недеље рата прешли у Сарску област и пуцали на Сарбрикен.Али то напредовање није настављено.Новинарско интересовање за западни фронт је опало.Борба на мору и нови феномен ваздушног рата привукли су већу пажњу.

МАЖИНО И ЗИГФРИД

Посада Мажно линије се састојала од великог броја елитних трупа.Простирала се од швајцарске границе до Ардена, а састојала се од низа утврђења у области француско-немачке границе, која су представљала комбинацију сталних утврђења и подземних одбрамбених система.Француска је на изградњу утрошила око 100 милијарди франака, а део ових средстава потицао је од ратне одштете коју су Немци плаћали Фрацузима.Изградња је реализована у периоду 1930-1934, при чему су коришћена постојећа утврђења.Све базе и утврђења су била подземно повезана.На многим местима је за транспорт постојао електрични воз.

Француска је ушла у рат са добро брањеном Мажино-линијом и ратним планом за север и исток, који се базирао на брзом прелажењу белгијске границе.Да је за такав брзи марш потребно располагати авионима, оклопним и моторизованим јединицама, то су одговорни превидели.Француско војно руководство је равномерно распоредило своје  снаге дуж јаке Мажино-линије и рањивих, отворених граница на северу и истоку.Од облае Ламанша до швајцарске границе биле су распоређене 103 дивизије, укључујући ту и 10 британских дивизија под командом генерала Гората.Априла 1940. године у саставу БЕФ-а се налазило 394 165 британских војника.

У Немачком Генералштабу копнене војске радило се свим снагама на усавршавање плана за напад.Осим тога радило се и на довршавању такозваног Западног бедема.Западни део такозване Хинденбурглиније из првог светског рата сада је припадао Зигфридовој линији.Она се простирала западно од Рајсела, све до Шмен-де-Дама.Ова линија је представљала систем утврђења који су Немци почели градити већ 1934. године, упркос забранама одредаба Версајског мира.Простирао се првобитно од швајцарске границе до близине Ахена.На западном бедему радила је читава војска од 500 000 радника.Главнина је припадала организацији Тот.Поред њих, градњи ове линије допринели су и војници многих дивизија и готово све немачке пионирске јединице.Крајем 1938. године било је постављено 2300 km препрека од бодљикаве жице, 28 km противтенковских ескрапа, 110 препрека за тенкове и 4800 km жичаних препрека.Више од 17000 казамата, 22000 лаких, бетонираних, малих утврђења, безбројне препреке и мала склоништа, као и потребни уређени аритљеријски положаји сачињавају гигантску одбрамбену линију, која је по градњи и положају била приближно слична Мажино-линији, а исто тако неприступачна.Сви положаји су били опремљени митраљезима, топовима и противтенковском артиљеријом свих калибара.И пред свега тога Западни бедем је био слабији него што су то западни савезници мислили.

БОМБАРДОВАЊЕ ЛЕЦИМА

Неоспорно је то да је Немачко ратно ваздухопловство крајем 1939. године било јаче него било која друга авијација, али бројна надмоћност ипак није била толика колико се мислило у Француској и Енглеској.Уз то је готово цело немачко ваздухопловство било заузето у Пољској, па о немачкој супериорности у ваздуху на западном фронту није могло бити ни речи.И после напада на Пољску немачко ваздухопловство је углавном остајало на земљи.Упркос блефовима рајхсмаршала Геринга “да ће небо над Лондоном потамнети” о бомбардовању Енглеске није из техничких разлога било ни речи; домет лета већине употребљивих летелица није одговарао, резерве горива су биле ограничене, а разорност бомби је била сувеише мала.

”Модерни британски бојни брод потопљен је само једном немачком бомбом”, писало је сутрадан.Пилот бомбардера је унапређен, и добио је два сребрна крста.У ствари “Ројал Оук” није имао ни огреботине.

Постоји још један важан фактор због којег ни једна зараћена страна није предузимала ваздушну офанзиву.То је било непознавање ваздушног рата.Страховало се од ескалације, чије се последице нису могле предвидети када се једном почне са бомбардовањем непртијатељске територије при чему би страдало и цивилно становништво.Штавише, сви су изјављивали како ће “штедети грађанство”. За такав став карактеристично је држање британског министра ваздухопловства, сер Кингсли Вуда, који је, када се сугерисало бомбардовање немачке индустрије у Рурској области, изјавио да није циљ да се уништава приватна својина.Једино што је преостало ваздушним снагама је да нападају бродове на отвореном мору и да бацају летке на непријатељску територију. 

4. септембра су британски авиони напали област ушћа Елбе и код Вилхемсхафена.Оштећена је само једна крстарица, али седам од двадесетчетири авиона је срушено.Немачка авијација је 26. септембра, северно од Догерсбанка, открила снаге британске домовинске флоте у чијем је саставу био бојни брод “Ројал Оук”.Флоту је напало тринаест бомбардера.”Модерни британски бојни брод потопљен је само једном немачком бомбом”, писало је сутрадан.Пилот бомбардера је унапређен, и добио је два сребрна крста.У ствари “Ројал Оук” није имао ни огреботине. 16. октобра је један немачки извиђач јавио да је бојни брод “Рипалс” упловио у Форт оф Форт.Формације немачког ваздухопловства упутиле су се тамо, али нису могле да бомбардују када је брод са отвореног мора кренуо према обали.”Фирер”, гласило је наређење “не жели да погине ниједан цивил”.Немци су лако оштетили неколико бродова, изгубили два авиона, али нису напали “Рипалс”, који је управо упловио у канал. 18. децембра су 22 британска авиона ударила на Вилхемсхафен.”Мада је уочено много ратних бродова, они нису нападнути.Сви бродови били су усидрени.Бомбардовање би довело у питање животе грађанства.”.И тако су се британци вратили натраг.Али немачки ловачки авиони су их опколили; Немци су изгубили два авиона а Британци дванаест.Из тог искуства РАФ (Британско ратно ваздухопловство) је извукао поуке; ако се бомбардерима не може дати пратња ловаца, онда треба бомбардере чувати за ноћ. 

Ноћу су оперисали само авиони који су бацали летке.Хитлер је то учинио једном, док су Британци бацали месецима, и то од Бремена до Беча, на милионе летака.Пропагандни ефекат је био незнатан, али су летови били значајни.Бацајући летке, пилоти су се упознавали са непријатељском територијом ноћу, уцртавали противавионску одбрану и аеродроме, извиђали опасне зоне и значајне тачке.

Тадашњи совјетски амбасадор у Лондону, Иван Мајски, овако је описао дешавања на западном фронту у првим данима рата.Забелешке су прављене на основу званичних саопштења Лондона и Париза:

4. септембра Чембрлен се преко радија обратио немачком народу и то на немачком језику 
Британска авијација је бомардовала немачке ратне бродове.Причињена је штета.Немци нису одговорили ватром. 
Британски авиони су бацили изнад Немачке 6 милиона летака 
5. септембар.Британски авиони су изнад Рурске области бацили 3 милиона летака. 
6. 8. и 9. септембар.Британски авиони су опет изнад Немачке бацали летке. 
24. и 25. септембар.Британски авиони су опет изнад Немачке бацали летке.Укупно је бачено, од почетка рата, око 18 милиона летака 

Ево неколико редова о понашању Француза 

4. септембар, први ратни извештај.Операције су почеле на мору, копну и у ваздуху. 
5. септембар, други ратни извештај.Француске трупе ступиле су у контакт са противником дуж читавог фронта између Мозела и Рајне. 
6. септембар.Трећи ратни извештај саопштава о томе да су на појединим местима француске трупе прешле границу у појасу “ничије земље”. 
10-16. септембра.Француски ратни извештај саопштава о систематском напредовању француских трупа у појасу “ничије земље”. 
22. септембар.Са западног фронта јављају да је појачана артиљеријска активност и да је дошло до локалних борби јужно од града Сарбрикена. 
24. септембар.Француска команда истиче да су у току ноћи били одбијени многобројни противнички јуриши локалног карактера у рејону Сара.Затим се додаје да се у ауторитативним француским круговима ситуација на Западним фронту карактерише као “ситуација стратешког ишчекивања”

Све у свем ваздушни рат је показао мало резултата.Нити су немачка флота, нити немачки морал претрпели штету.Али напади на флоту показали су недостатке бомбардера за дневне нападе, док су летови са лецима доказали безбедност летова ноћу.Ово искуство било је темељ за британску ваздушну стратегију следећих година; ноћни напади који ће довести до уништења неколико немачких градова.