У првој половини 1942. Британија је поново доживљавала војне неуспехе. Ограничене британске снаге, раштркане по свету, трпеле су пораз за поразом. На Атлантском океану, у југоисточној Азији и северној Африци расла је стална опасност. Уз то је Совјетски Савез, нови савезник Велике Британије, под притиском немачке офанзиве, поставио Британцима готово неизводиве услове, међу којима и отварање „другог фронта“ у северној Француској.

У таквој ситуацији је влада Винстона Черчила тражила неки излаз. Напад на центар Немачке изгледао је, привремено, само прихватљив као принудна мера да би се олакшао положај Совјетског Савеза. Ипак је била могућа акција на боку немачких положаја у Норвешкој или искрцавање у северној Африци, али то би захтевало велике припреме. У међувремену није се смело мировати. Осим блокаде, Британија је одавно у борби против немачких копнених снага знала само за стратегију „убода иглом“; то су само мали напади на обалу да би се узнемирио непријатељ. Орган који се тиме бавио, Штаб комбинованих операција, а за чијег шефа је одређен лорд Маунтбатен, био је одговоран и за велике инвазије. Следило је спајање оба задатка које је довело до плана „Дијеп“ који је, у ствари, представљао синтезу командоског напада и покушаја искрцавања на обалу. Први већи напад изведен на Сен Назер, 27. марта 1942, базиран је на изненађењу и довео је до потпуног успеха. Изненађење је и сада било примарно, оптимистичка полазна тачка, јер је било јасно да ће се Хитлер лично ангажовати за ојачање обалске одбране и за већу будност.

Дијеп се налази у зони погодној за инвазију, само неколико часова пловидбе од британске обале и у домету ловачке авијације. Са мора је прилаз копну био затворен шиљатим стенама, које су браниле бројна артиљеријска оружја, и жичаним препрекама. Лево и десно, град и луку штитили су молови и камени зидови, а на обали су биле постављене две обалске батерије усмерене према пучини. Командовање у зони Дијепа било је поверено команданту 302. немачке дивизије. Ваздушну одбрану вршило је ваздухопловство. У близини Дијепа био је аеродром. У Ламаншу, испод обале, било је минско поље. Једна немачка оклопна дивизија отишла је у Амјен. Када је британска пропаганда говорила о новом нападу, Немци нису много веровали, али су ипак пожурили да попуне своје јединице. И увек су повећавали своју спремност када би њихове ваздушне извиднице приметиле неку концентрацију авиона изнад британске обале, поготово онда када су прилике (месец, временска прогоза, плима и осека) изгледале погодне за десант.

Због слабости обавештајне службе, Маунтбатен је само делимично знао ситуацију немачке одбране код Дијепа, када је с пуном Черчиловом подршком изабрао Дијеп као следећи циљ. Напад на Дијеп, мислили су, ублажиће критику на рачун Британије и решиће неке од великих проблема везаних за наредно искрцавање у Француској. Осим ових постојали су и други разлози. Сматрало се да ће се тиме везати немачко ваздухопловство на Атлантском бедему и тако растеретити совјетско-немачки фронт. Стећи ће се и драгоцена искуства за будућу инвазију. У та искуства спадало је, на пример, истоваривање бродова ноћу без употребе светла на унапред одређеном месту и времену; јуриш на обалска утврђења, заробљавање и уништавање непријатеља, итд.

Из психолошких разлога било је пожељно да се ангажује 2. канадска дивизија, чији је морал због неангажованости био прилично начет. Морнарица је тражила да се искрцавање изврши бочно од Дијепа, али се копнена војска бојала тешкоћа марша до града. Зато је захтевала да се изврши фронтални напад, са претходним бомбардовањем, чиме ни морнарица ни ваздухопловство нису били задовољни. Тиме би и прилаз граду био закрчен рушевинама, а и Черчил је сматрао да ће бомбардовање оставити неугодан утисак на становништво у Француској. Решено је да се остане само при подршци артиљерије током десанта, а да авијација и морнарица поставе димну завесу у време ваздушног десанта иза линије фронта. Ипак се испоставило да ваздушни десант зависи од временских прилика, па је одлучено да се и од њега одустане. Задатак групе командоса био је да онемогући дејство обалских батерија, док би положаји са обе стране Дијепа били заузети после искрцавања код Пурвила и Пијиа. Био је то сувише велики задатак да се оствари у ограниченом времену од 5:40 до 11 сати. Веза између адмиралског и осталих бродова била је компликована и рањива. Истина, у Британији се често вежбало, али се и поред највећег ентузијазма није постигао крајњи циљ.

Ипак, почетак је био охрабрујући. Како се пошло у сумрак 18. августа из пет различитих лука у Енглеској, флоту нису приметили немачки вечерњи извиђачки авиони. Свих 240 бродова прошло је без икаквих тешкоћа кроз минско поље, и велики транспортни бродови су се непримећено усидрили крај француске обале. Последњих дана пре искрцавања, Немци више нису очекивали напад. Већини пилота су дали слободно, иако је војска остала на својим стражама. И када су око 2:30 после поноћи њихови извиђачки радари приметили бродове, помислили су да је то немачки конвој који се кретао из Булоње за Дијеп. Чак када је конвој наишао на лево крило британског распореда, услед чега је дошло до отварања ватре (3:50 h) није дата велика узбуна, с обзиром на то да је пуцњава на мору тамо била честа појава. Тако је једна група командоса и успела да се несметано искрца код Варенжвила (4.50 h) и онемогући обалну батерију и да се потом поново сигурно укрца. Група одређена за Бернвал је због збрке која је настала после сукоба са немачким конвојем, закаснила и савладана је. Од 23 десантна чамца, свега 7 је успело да искрца трупе чија се главнина, приморана јаком немачком ватром на обали, предала око 10 часова. Мањи део је пловио на неколико стотина метра од батерије, али пошто није имао муниције морао се повући.

Услед грешака у навигацији, Краљевски канадски пук стигао је касно или на погрешно место. Код Пијиа се то претворило у покољ, а да трупе нису имале прилику да заузму овај стеновити крај. Покушај евакуације је пропао и сви преживели су пали у руке непријатељу. Нешто боље је било код Пурвила, где се десант пробијао према аеродрому, али до њега није стигао. За време борби заштитнице против немачког противнапада, око 60% јединица успело је да се поново укрца у бродове.

Фронтални напад на Дијеп после свих неуспеха могао је само рђаво да се заврши. Упркос савезничкој ватри са мора и из ваздуха, Немци су унакрсном ватром задржали десантне трупе. Осим неколико патрола нико није успео да се пробије у град, чак ни после 28 тенкова одређених да прате пешадију. Ови тенкови су изгубили гусенице или су запали у тенковске препреке. Тако су представљали заклон Канађанима, који су се још ту или тамо на плажи борили. Због лоших веза, о свим тим догађајима се на адмиралском броду није знало, тако да је одатле у 8:30 послато појачање, из резерве. Када су Канађани, на крају, на централном сектору почели са евакуацијом (између 11 и 12:30), само је један део успео да се повуче. Док је борба у ваздуху још трајала, инвазиона флота је кренула натраг, пуна рањеника. Од уништавајућег ударца који су Савезници хтели да задају непријатељу није било ништа. Насупрот немачком губитку од 50 авиона и 600 мртвих и рањених, Британци су изгубили 108 авиона, 34 брода и 4300 људи. Черчил је догађај код Дијепа образложио као “одмеравање снага“, али скупу и непоновљиву пробу. То је код неких савезничких руководилаца изазвало несугласице, јер се и за мању цену могло доћи до истог закључка. Немачка пропагандна говорила је како је одбила инвазију, мада је француско становништво било директно обавештено прогласима и Черчиловим говором преко радија, да акција није имала за циљ инвазију. Делом и због тога, Французи су се ограничили на цивилну заштиту и хуманитарну помоћ. Хитлер их је за њихово држање наградио пуштањем на слободу заробљеника из Дијепа и околине, док је Петен послао своје честитке. Уједно се и вишијевска влада захвалила за „брзо чишћење француског тла“. Био је то израз бонтона послат у Петеново име али без његовог знања. Важније су биле измене које је Хитлер учинио убрзаном изградњом Атлантског бедема, са јачањем лука и премештањем оклопних јединица више у унутрашњост.

Прави смисао и значај десантног препада на Дијеп различито се оцењује. Британци истичу да је основни циљ операције био у скретању пажње Немаца на Запад у тешкој ситуацији на совјетско-немачком фронту, и у стицању искустава за будуће десантне операције већег стила. У Совјетском Савезу се стоји на становишту да је Британија десантом желела да докаже немогућност отварања другог фронта. Америчка теза, међутим, признаје вредност десантног препада у смислу британског тумачења. САД уједно замерају Британцима што су неуспех операције обилато експлоатисали као противаргумент америчкој тежњи да се инвазији Европе приступи већ 1942. или 1943. године.

СЕВЕРНА АФРИКА КРАЈЕМ 1942. ГОДИНЕ

На основу споразума о прекиду ватре, јуна 1940, влада у Вишију задржала је потпуни суверенитет над француским колонијама, иако је била под контролом италијанске, касније италијанско-немачке комисије. Стратешки важан положај такозване Фравцуске Северне Африке заголицао је обе зараћене стране. Француско подручје се налазило у зони укрштавања конвојских путева обеју страна у Средоземном мору и на Атлантском океану. Неколико пута су Британци покушали да Француску Северну Африку привуку на своју страну. Међутим, као и ранији покушаји код Петена и Вејганда, тако су пропали и њихови покушаји да придобију француску флоту у Мерса ал Кебиру и, касније, уз де Голову подршку, у Дакару. У Вишију су и те како били свесни важности северне Африке. Виши је зато касније и ставио до знања Лондону и Вашингтону да ће се северна Африка бранити од било чијег напада. Ни савезничке операције не би се сматрале почетком ослобођења, већ недопустивим нападом на француски суверенитет. Према силама Осовине се вишијевска влада није тако чврсто поставила. Тачно је да у јуну 1940. Немцима нису дозволили да изграде ваздухопловне базе код Гибралтара и да су забранили свако мешање Италијана, јер су Виши, као и цело француско становништво, сматралн да Италија није победила Француску. Када су, међутим, Ромелове трупе у пролеће 1941. морале да се у северној Африци повуку, и када су се приближиле Тунису, споразумом Хитлера и Дарлана, такозваним „Париским протоколом“, силе Осовине су добиле на располагање луку Бизерту, туниске железничке пруге и територијалне воде. Није искључено да адмирал Дарлан у то време није дозволио француским трупама и да се боре на страни немачког Афричког корпуса. Како се Ромел у међувремену опоравио, до остваривања тог споразума никада није дошло. Када су Американци почели да припремају операцију „Торч“, што је била шифра за велико искрцавање у северној Африци, знали су да, захваљујући Вишију, неће наићи на топли пријем француских трупа. Зато су покушали да их заобиђу. Обратили су се неким колаборационистима који су били на кључним функцијама.

На основу извештаја својих конзула, Американци су дошли до закључка да би искрцавање успело када би се Британци држали у другом плану и када би се де Голов покрет Слободна Француска држао изван те операције. Присталице генерала де Гола у северној Африци су, наиме, могли да се преброје на прсте.Зато су Американци успоставили контакт са групом високих војних и политичких личности, такозваном групом Петорице, која је, иначе, по држању била провишијска, али је у Сједињеним Државама видела вероватног победника у рату и главну баријеру против комунизма. Ради преговора о преласку француских трупа на страну Савезника, Ајзенхауеров изасланик, генерал Марк Кларк, отпутовао је у Шершел да би се састао са француским генералом Шарлрм Мастом. Генерал Анри Жиро, који је, априла 1942, побегао из немачког заробљеништва, изјаснио се у Вишију спремним да руководи акцијом. Група Петорице признала је за свог вођу Жироа, који је учествовао у борби против рифских племена у Мароку (1925-26) и 1940. године командовао армијом на француском североисточном фронту. Сматрало се да је он човек који ће имати довољно утицаја да придобије трупе у северној Африци, тако да ове не би иступиле против америчких инвазионих трупа.

Тако је дошло до веома сложене десантне операције (прва овакве врсте коју су предузели Американци) а уз то и до веома ризичног „пуча“, којим су сви француски команданти који су се непријатељски држали према искрцавању, били одстрањени или замењени. Да би обе операције успеле морале су да се детаљно испланирају. Ради предострожности, Американци су прећутали својим француским сарадницима место и време искрцавања, а истовремено су се оградили од француских политичких односа који их нису интересовали. Хтели су Французе само да искористе да би успели у свом плану, а да се после више не осећају везаним.

Како под тим условима „пуч“ није пропао, право је чудо. О некој изједначености снага не може бити речи. Насупрот неколико стотина људи (што значи нешто официра и чиновника у Мароку и група омладине, већином алжирских Јевреја), стајали су: десетине хиљада војника, већина војних и цивилних вођа и наоружане групе „Службе реда“. Првобитно је фактор изненађења коришћен на страни завереника. У Рабату је генерал Бетуар у ноћи између 7. и 8. новембра наредио да се опколи резиденција француског гувернера у Мароку генерала Огиста Ногеа. Затим је позвао Ногеа да нареди трупама да не пруже отпор искрцавању Американаца. У Алжиру су мале, одважне групе, упркос недовољном наоружању, успеле да заузму све важније положаје у граду: полицијску станицу, префектуру, гувернерову палату и радио-станицу.

Они који су тамо руководили, били су затворени у сопственим зградама. Да су се Американци тог тренутка искрцали игра би била добивена. Међутим, несретним развојем околности до тога није дошло. Уосталом, ту је и други низ неповољних фактора одиграо своју улогу. Жиро, који је требало да све преузме на себе, проиграо је своју шансу оставши сувише дуго у Гибралтару причајући са Ајзенхауером. У одсудном моменту није се нашао на правом месту. Осим тога, био је још један човек великог калибра на којег се није рачунало, адмирал Дарлан. Он уосталом није био службено у северној Африци, јер је имао предосећање шта ће се десити, већ се нашао у посети свом тешко болесном сину. И мада више није био у Вишијској влади, Дарлан је и даље био Петенов „престолонаследник“, а осим тога и врховни командант вишијских оружаних снага. Уза све то, десантне снаге нису се придржавале временске шеме, па је искрцавање вршено са закашњењем. Због евега тога је дошло до преокрета. Ногеа су спасле њему одане трупе, па је сада он затворио Бетуара. У Алжиру су разоружани сви завереници. Американци су свуда где су се искрцали, код Казабланке, Орана и Алжира, наишли на жесток отпор. Дакле потпун промашај. Да би се ситуација некако спасла, Американци су сматрали разумним да направе споразум са Дарланом, који је био најстарији по рангу у том подручју, а француске снаге су у њему гледале јединог легитимног представника. Адмирал је преко специјалне поморске везе остао у контакту са Вишијем. Телеграфисао је Петену, али због брзине догађаја ти су телеграми већ по приспећу застаревали. Спретним објашњењима Дарлан је успео да се стекне убеђење да је радио са тајним одобрењем маршала. Тиме је успео да искључи и последња двоумљења војних вођа у северној Африци. Дарлан је са генералом Кларком успео да закључи споразум о прекиду ватре, а затим је закључио и политичко-војни споразум по коме му је осим титуле високог комесара Француске Северне Африке припала и команда над француским поморским снагама. Жиро је постао командант копнених и ваздухопловних снага. Тада је ситуација постала трагикомична. Док је Дарлан тврдио да ради у име Петена, овај је то званично порекао. Када су немачке трупе неколико дана касније, 11. новембра 1942, ушле у јужну „неокупирану“ зону Француске, Дарланово наређење да флота из Тулона исплови за северну Африку, није извршено. Командант у Тулону, адмирал де Лаборд је своју непослушност повезао са Петеновим ставом. Он није предао флоту Немцима, већ је потопио своје бродове када су ови покушали да их преотму. Тако је, на велику штету Француске, без иједног пуцња пао у воду велики ратни потенцијал. У Алжиру је у међувремену збрка била потпуна. Американци, не само да су признали једну од најзначајнијих личности вишијског режима, већ су му практично дали сву власт у руке. Дарлан је био тај који је у децембру 1940. преклињао Хитлера да сарађује са Француском; он је преласком своје земље на страну Немаца хтео да зарати са Великом Британијом и „преговарао“ са Хитлером о уласку осовинских снага у Тунис. Дарланова прва брига у Алжиру била је интернирање оних који су били на челу просавезничког „пуча“ и, према томе, њему отказали послушност. То значи да су баш они, који су понели највећи ризик да би помогли Американцима, били сада од тих истих Американаца изручени осветољубивости заједничког непријатељ.

Оно што се даље догађало било је и морално и логички несувисло. Американци, који се нису сматрали довољно јаким да би искрцавање проширили до Туниса, починили су тиме, с обзиром на важност Бизерте, несумњиво крупну стратешку погрешку. Да би избегао да бивши Ромелов Афрички корпус упадне у клопку, Хитлер је одлучио да организује мостобран у северном Тунису. То је могао урадити коришћењем слабијих снага, које би вишиске трупе, иако слабо наоружане, без сумње потукле. Како оне, међутим, нису примиле никакво наређење за противакцију, нису пружиле ни најмањи отпор. Повукле су се из Туниса до алжирске границе, што је опет стварало утисак да ће се супротставити походу Американаца. Још горе је било што је француска ескадра у Бизерти тек тако допустила да је савладају Немци. Дакле, вишијске оружане снаге не само што су у Мароку и Алжиру отвориле ватру на Американце, већ су пустиле Немце у Тунис и дозволиле им да ојачају. Иначе, Дарланов углед није баш био потврђен код његових потчињених у ратној морнарици. Адмирал Рене Годфроа, командант ескадре „Х“ у Александрији, одбио је да ступи у борбу са својим бродовима јер за то није добио наређење од Петена. У међувремену је Француска Западна Африка стала на Дарланову страну, што је само по себи био леп успех. То је значило да се цело француско колонијално царство поново подигло на оружје против Осовине. Стање је, међутим, остало парадоксално. Дарлан је, у суштини, задржао на снази све законе које је прогласила Вишијска влада. Тако је, истог момента када је Вишијска влада због потпуног губитка суверенитета, у ствари, престала да постоји (заузели су је Немци, распуштена је војска, флота тако рећи нестала, држава расцепкана) ова иста влада оживела у Африци захваљујући Американцима. У ствари, ови борци за демократију и носиоци рата против Трећег Рајха, дали су моћ једном квислингу.

У савезничком табору због свега тога владало је велико узбуђење. Стаљин је додуше развој догађаја цинично оценио написавши Рузвелту да „треба склопити пакт са ђаволом“, али је Черчил био много уздржанији у оцењивању америчких поступака. Осим тога, Рузвелт је наишао на критике и у сопетвеној земљи. Зато је почео да третира Дарлана само као погодно средство, што је остављало отворену могућност да се адмирал замени кад за то дође време. Међутим, због довођења Дарлана на власт били су поготово бесни Французи у Лондону и самој Француској. Истина је да присталице Слободне Француске нису баш били бројни у северној Африци, али ипак су они извели „пуч“ од 8. новембра. Што је де Гол са својим Слободним Французима остао ван припрема и извођења искрцавања, могло се сматрати извесним опортунизмом. За Французе који су се најискреније борили за савезничко питање и који су се у најиритичнијим тренуцима борили раме уз раме са Британцима, овакав развој догађаја изгледао је, међутим, као казна за њихово родољубље и верност.

Генерал де Гол се колико год је то било могуће прилагодио таквом стању. Предложио је, 9. новембра, Черчилу да пошаље мисију у Алжир. Де Гол је жалио што савезничке десантне трупе нису продрле до Бизерте. Предложио је да се бригада „Кениг“, која се тог момента борила у Либији и код Бир-Хакејма постигла велику славу, пошаље у Бизерту и поново се изјаснио да Слободна Француска мора да предводи борбу у северној Африци. Међутим, одбио је сваки контакт са Дарланом. Черчилу је објаснио да је стратешка грешка у борби играти се са моралним карактером рата. За њега је „епизода Дарлан“ укаљала част националног ослобођења.

У Француској, људи из Покрета отпора нису били ништа мање забринути од Француза у Лондону. Били су против вишијске политике, као што су били и против окупаторске политике. Зар Лавал није у пролеће 1942. у неокупиране крајеве пустио Немце са својим извиђачким колима за радио-локацију, која су имала задатак да открију илегалне радио-станице и која су хапсила људе на делу? Прва реакција Покрета отпора била је усмерена против признавања Дарлана и сарадње с њим, а онда и против потапања флоте у Тулону. Следећа реакција била је све веће зближавање с де Голом, који је до тада више сматран симболом него вођом Покрета отпора.

У међувремену је у Алжиру још увек владала велика конфузија. Сви гувернери, префекти и војни команданти признали су Дарлана за шефа. Чак и Жиро, који је потцењивао унутрашњу политику (а о њој није ништа ни разумео) и који је, осим тога, био усхићен чињеницом да му је поверена команда над трупама, прихватио је Дарлана као вођу. После првобитне несигурности, снаге у Тунису створиле су фронт против Немаца, који су у међувремену ојачали. Жироови следбеници, такође збуњени држањем свог шефа, стали су уз Дарлана. Адмирал је неке од њих узео у владу, коју је састављао. Тако је Анри д' Астје де ла Вижери добио управу над полицијом.

Сви деголисти ипак нису били ликвидирани. Један мали део крио се и покренуо илегални лист „Комба“ (Борба) у коме је жестоко нападан Дарлан. Претили су му да ће га убити. Владала је толика пометња, да су чак ројалисти сматрали да је дошао тренутак за обнављање монархије. Када је због тога консултован гроф од Париза, испоставило се да би му се прилично свидела титула „генерал-пуковник“ Француске, титула коју је и његов деда Луј Филип носио 1848. Када је де Гол дошао к себи, успео је да пошаље у Алжир као шпијуна генерала д' Астјеа де ла Вижерија (Анријевог брата). Овај се 20. децембра састао са адмиралом Дарланом. Разговор се односио само на спорне тачке гледишта. Три дана касније Дарлана је убио млади деголиста, Боње де ла Шапел, који је уједно био и ројалиста. Вероватно је рачунао на подршку једног броја високих личности из Дарланове средине. Али Жиро којег су колеге, на крају, признале за шефа, одмах га је стрељао.

Нестанком Дарлана нестала је и велика препрека на путу ка јединству Француза, који су се поново дигли на оружје. Ипак, проћи ће још месеци и доћи ће до дуге борбе за власт између де Гола и Жироа, пре него што ће заиста доћи до јединства. Најзад је 3. јуна 1943. формиран Комитет националног ослобођења, на челу са де Голом и Жироом као равноправним председницима (Жиро се повукао са тог положаја у пролеће 1944).


ТУЛОН

У духу Хитлерове „директиве број 19“, било је планирано да се изведе операција позната под шифром „Атила“, са циљем да се заузме неокупирани део Француске. Ова операција је чувана у строгој тајности, па чак ни Италијани ништа о њој нису знали. Гласила је: „Уколико у француској Африци дође до сукоба, одмах се мора заузети слободни део француске метрополе. У исто време потребно је обезбедити да француска флота и ваздухопловство доспеју у наше руке, а у сваком случају треба избећи да падну у руке непријатељу!“

11. новембар 1942. У тулонској луци налазио се укупно 171 брод, што ратни што трговачки. Адмирал де Лаборд командовао је ескадром ратних бродова, док је адмирал Марки био командант поморске области и ратне луке.

Министарство морнарице издало је адмнралима де Лаборду и Маркију следећа упутства:
1) Без крвопролића, не дозволити да у било коју поморску базу дођу непријатељске трупе.
2) На исти начин, не дозволити да стране трупе заузму бродове, и, ако је потребно, доћи до споразума са преговарачима.
3) Ако је ово искључено, потопити флоту.

12. новембар 1942. Лаборд и Марки изложили су упутства својим официрима и затражили њихову заклетву на верност. Само двојица су то одбила.

13. и 14. новембар 1942. Немачки и италијански официри дошли су у Тулон.

23. новембар 1942. Нови министар морнарице посетио је Тулон и наредио да се потопе бродови отварањем вентила а да није рекао разлог.

24. и 25. новембар 1942. Необична активност у немачкој бази.
26. новембар 1942. Без саошитења разлога, нестали су немачки официрн из Тулона. Код базе су утврђени велики покрети група. Лаборд је остао увече на палуби „Стразбура“, а неколико поверљивих људи добили су ноћни излазак.

27. новембар 1942. 4:25 h. Код утврђења Ламалк појављују се први тенкови. Адмирала Маркија су дигли из кревета и заробили.

4:40 h. Обавештен је Лаборд. Он издаје наређење да се дигну сви лучки сизови односно сизни мостови. Пошто још увек није хтео да верује у нарушавање Хитлеровог обећања, његово прво наређење гласило је: “Спремити се за потапање”. Сматрао је да време за стварно потапање још није дошло. Де Лаборд је пре свега био дисциплинован и влади одан официр. Поред тога мрзео је Енглезе. Због тога му и није пало на памет да бежи ка северној Африци.

4:50 h. Де Лаборд је телефонирао начелнику Маркијевог штаба, адмиралу Робену. Из слушалице је чуо: “Робен овде. Спусти и не зови више... Улазе у моју канцеларију”. Са “улазе”, Робен је мислио на Немце, који су управо стигли. Затим је де Лаборд разговарао с адмиралом Дорноном, који се налазио у складишту оружја на обали. Он је био Маркијев заменик. Дорнон упита: „Хоћете ли потопити бродове?“ Де Лаборд: „Управо вршим припреме па и теби саветујем да то чиниш. Обавештаваћу те; јави ми ако нападну складиште“.

5:20 h. Де Лаборд сазнаје да је складиште оружја Муријон заузето и да Немци покушавају да освоје капију Кастињо на улау у луку. Де Лаборд: „Дајем наредбу за потапање, уради исто“.

Де Лаборд је објаснио ситуацију својим официрима. Затим је порука ишла од брода до брода.Сирене су завијале, експлозије одјекивале, дизали су се огромни пламени ватре и са готово свих бродова извршена је евакуација.

Акција потапања садржавала је два дела: прво се растављају дизалице на горњој палуби, а затим се гранатама онеспособљавају турбине и остали витални делови бродског погона.Сви су били тако заузети да паници није било места.

У Вишију је у међувремену, у 4:30, предато Хитлерово писмо, у којем каже да кани разоружати француску флоту и армију. Када је у 5:30 почела ванредна седница владе, флота је већ навелико тонула.

5:45: Немачки војници, чији је задатак био да заузму бродове, стижу у пристаниште. Још је био мрак па им је требало времена да се снађу. Тек око шест стижу код већих бродова, око 7:20 код великих бродова, а у 7:30 код малих бродова. Код „Стразбура“ је, намерно или несрећним случајем, експлодирала једна немачка граната 88 mm која је убила француског пуковника Феја.

Он је био једина жртва ове акције, јер је де Лаборд спречио да се узврати паљбом. Још увек је био мрак када је један глас повикао у правцу „Стразбура“: „Адмирале, мој командант вас обавештава да брод морате предати неоштећен“. „Већ га потапамо“ био је одговор. За ратно доба веома чудан наставак гласио је: „Адмирале, мој командант вам саопштава да можете рачунати на његово највеће поштовање“.

Није то био једини необични разговор те ноћи. Код адмиралског брода, крстарице „Алжери“ разговор између команданта Лакроа и немачког официра текао је овако:

- „Долазимо да заузмемо ваш брод“
- „Мало сте закаснили. Тоне“
- „Хоће ли да експлодира?“
- „Не“
- „Онда се пењемо на палубу“
- „У том случају ипак ће да експлодира“
- „Муницијом?“
- „Да“
- „Ви ћете се попети са нама на палубу“
- „Како год хоћете, али заиста ће експлодирати.“
И као потврда Лакроаових речи, „Алжери“ је већ сав у пламену који обасјава целу луку.
- „3аиста тоне!“
- „Да, вода већ лепо надире и брзо тоне“
- „Каква штета, каква грозна штета!“
- „Касните, сада је већ готово.“
- „Онда сте ви мој заробљеник.“
- „Изврсно“, одговорио је Лакроа.

9.30 h. Де Лаборд је правио извештај о догађајима. Истакао је неповерење према Хитлеру. Одбио је да напусти “Стразбур” уколико му Петен то изричито не нареди.
11.20 h: Немци су ухватили следећи телеграм: “Претпостављам да ваш брод тоне. Наређујем вам да га напустите. Петен.” Како је са “Стразбура” изостала свака реакција, Немци су закључили да је брод прекинуо све везе с обалом.

14.00 h: Један немачки мајор наредио је де Лаборду да напусти свој брод. “Не. Искључиво по наређењу маршала.” Немци му потом шаљу радио-вест у којој они, на немачком, преносе Петенов телеграм де Лаборду, који у њега не верује. Зашто на немачком? Ипак, ова вест има свој значај. Тек тада су снаге у северној Африци сазнале шта се дешава у Тулону. Знале су да се ради о речи датој Савезницима 18. јуна 1940, “Немцима никада не предати бродове”.

У међувремену је де Лаборд и даље одбијао да напусти свој тонући брод, па су Немци послали Маркија до “Стразбура”. Тек када га је Марки убедио да је примио исти телеграм од Петена, француски адмирал пристаде да напусти брод.

Немаца је било свуда, али празних руку. Де Лаборд није помишљао да се брани од њихових оптужби. На палуби “Стразбура” хтео је да сазна зашто је Немачка прекршила задану реч. Захтевао је слободу за своје официре. Захваљујући Петеновој интервенцији, они су заиста ослобођени 4. и 5. децембра. И поред катастрофе, у Тулону је забележена морална победа. Француска се искупила у очима Савезника. Потапањем флоте у Тулону спашена је колико-толико част Француске.